Да ли сте се причестили?

[Milan Nikolic]

Pokajanje nije ispovest svešteniku, mada može to biti. Postoji opasnost od formalnosti, i onda to nije pokajanje.

Treba se pričestiti svaki put na svetoj Liturgiji, jer je ona ustrojena radi Uznošenja svega i svih nas i sjedinjenja sa Hristom. Ako se ne možemo pričestiti to treba izazvati duboku žalost kod nas.

[Искушеник]

Pokajanje je najveca sveta tajna.

Брате,ово што си написао је јерес.

Највећа Света Тајна,то јест Тајна над свим Тајнама је Света Евхаристија.

Pricesce ne ide bez pokajanja. Svako pricesce bez pokajanja je na osudu.

Dakle, jedno bez drugog ne ide.

Наравно,покајање је полазна тачка и од тога полазимо - без њега не можемо ништа.

Али рећи да је највећа Света Тајна Покајање је нешто што се разликује од Православља.

[w.a.mozart]

prvi hrišćani su se javno ispovedali...tako da nisu imali papire sa spiskovima i tome slično... pitanje je da li je pokajanje uopšte sveta tajna...

[Млађо]

prvi hrišćani su se javno ispovedali...tako da nisu imali papire sa spiskovima i tome slično... pitanje je da li je pokajanje uopšte sveta tajna...

          Само да напоменем да је мало вероватно да се та јавна исповест одвијала на начин како је то повремено радио свети Јован Кронштатски. Историјска сведочанства о томе не постоје. Постоје изоловани примери попут нашег деспота Стефана Лазаревића који је после сакаћења рудара које је извршено по његовом наређењу на сред Цркве принео јавно покајање због тога 1426. године. Али ти изоловани примери не могу се никада узети као мерило за све, а још мање као доказ да је то постојало као раширена пракса. Пре ће бити да је постојао тајни и јавни део. Тајни је био сличан данашњем, а јавни део се састојао у томе да је тај покајник долазио у одређеном моменту литургијског сабрања пред епископа (на очиглед свих присутних који су били сведоци покајања) и он му читао молитву полажући руке на њега. Уколико је постојала епитимија, покајник би после те молитве излазио из Цркве, пошто није имао допуштење да приступи светим Тајнама. Једино је епископ могао некога да одлучи од причешћа. Данас многима није ни потребан епископ; сами себе редовно одлучују, чак и када не постоји објективан разлог за неучествовање у Трпези Господњој. Замислите ви сад неко вас позове на вечеру, ви дођете, седнете за сто, али не желите ништа да узмете од онога што је постављено. Како би се домаћин осећао? Е тако исто се осећа и Господ наш када дођемо на Литугију и одстојимо ту као на некој представи која се одвија независно од нас самих. Он нам се даје, а ми га нећемо.

            Не бих желео да будем схваћен да сам против исповести. Исповест је свакако потребна, али ни свештеници ни епископи се не исповедају пре сваке Литургије. То колико ће се неко често или ретко исповедати зависи од многих фактора међу којима је свакако и духовни ниво на коме се неко налази. Нисмо сви исти, и нису сви греси исти. За неке нам је потребна једна или две исповести, а са некима не можемо да се изборимо ни после сто исповести јер смо слаби... Не би требало претеривати. Исповест пре сваке литургије је немогућа, поготово у великим срединама, а потпуно је неприхватљиво да се неко стално причешћује, а да се никада не исповеда.

[дибидусрус]

Исповест треба да буде ретка. Пар пута за цео живот. Јер ако се узме она молитва Петра Могиле ( који се ботио против римокатолика уствари) ''ја недостојно јереј....'' онда је исповест то што се овде пише. А има она друга ''присаједини га Својој светој апостолској Цркви....''. Дакле, исповест ка Света Тајна је таква тајна која оног који је отпао од Цркве враћа у Цркву кроз покајање. Јер тајне Цркве су управо такве да се онтолошки са нама нешто дешава.

Ако исповест човека ослобађа кривице и греха зашто је Христос умро на Крсту?

[Jadranka1]

I ja sam od jednog monaha u Decanima jos pre 15-ak godina cula da je pokajanje najveca sveta tajna...

[w.a.mozart]

http://veronauka.tripod.com/knjige/o_ponasanju_u_crkvi/tekst.html#pricesce

[sasluzitelj]

I ja sam od jednog monaha u Decanima jos pre 15-ak godina cula da je pokajanje najveca sveta tajna...

najveca sveta tajna je nista drugo do celokupni hriscanski zivot u kontekstu Svete Liturgije, segmentacija delova njenih blagodatnih vidova kao sto je pokajanje na primer samo je bledi odsjaj punote

[дибидусрус]

http://veronauka.tripod.com/knjige/o_ponasanju_u_crkvi/tekst.html#pricesce

Јој, што волим народне обичаје.

[w.a.mozart]

očajna vremena traže očajne poteze  0104_cheesy

[BojanR]

Прочитах пар коментара и видјех да није свима баш јасно око ИСПОВЈЕДИ и ПРИЧЕШЋА или то пак  недао БОГ олако узимају....  На примјер... Исповедити се на вечерњој, а сутра на Литургији се причестити... Ја лично сам против тога, јер замислите исповедите се тад и до Причешћа сутра на Литургији  згрешите нешто, а знамо да СЕ ТРЕБАМО ПРИЧЕСТИТИ АКО ЈЕ МОГУЋЕ ШТО ДОСТОЈНИЈЕ, јер се тада сједињујемо с Христом. А и у задњој реченици молитве пре св. Причешћа се каже: Нека ми причешће светим тајнама Твојим, Господе, не буде на суд или осуду већ на исцељење душе и тела. Амин!  Хвала Богу код мене у БЛ људи се већином исповедају и причешћују ујутро на Литургији, док видим из коментара да у другим мјесима није баш тако... Друга ствар прочитах, коју сам требао навести као прву је као што написа један брат, а и раније сам је чуо од неких да се може причестити и без исповједи, а неки кажу и без поста што је тотално погрешно! И опет морам рећи ПРИЧЕСТИТИ СЕ ШТО ДОСТОЈНИЈЕ и требамо се спремити за то најмање 6 дана и 7. причестити. А припрема за причешће треба да садржи молитву, пост (духовни и тјелесни), добра дјела и ост. што треба један Хришћанин да поседује... А кад се дође ујутру на литургију кад смо мислили да се исповедимо и причестимо...треба ли би да дођемо прије почетка литургије, јер има случајева да дођу само да се причеште и исповеде....  Кад нас свештеник на исповести упита да ли имамо шта исповедити, немојмо рећи да немамо ништа специјално и слично или се стидјети, већ завиримо у себе у своју душу, јер само је ГОСПОД наш ИСУС ХРИСТ без гријеха...  Још сам нешто хтео да прокоментаришем, ал заборавих..    ОНО ШТО БИХ ХТЕО ДА КАЖЕМ ЉУДИ НЕМОЈМО БИТИ ЛИЈЕНИ У ВЈЕРИ, ТРАЖИТИ ЗА СВОЈЕ ПОСТУПКЕ ОПРАВДАЊА, НЕГО ТРУДИМО СЕ РАДИ ХРИСТА КОЈИ ЈЕ ЗБОГ НАС ПРЕТРПИО МНОГЕ МУКЕ, ТУДИМО СЕ ЗА СПАСЕЊЕ СВОЈЕ ДУШЕ И ОСЈЕТИМО У СЕБИ ЉУБАВ ЈЕР  ЉУБАВ ОД БОГА ИСХОДИ, КАО ШТО КАЖЕ АПОСТОЛ ПАВЛЕ: ЉУБАВ СВЕ ПОДНОСИ..... А ЈА БИХ ДОДАО ЉУБАВ НАС БОГУ УЗНОСИ!

Опрости те ако сам био мало нејасан, ал сам само хтео истаћи да се не смије тако олако схватати причешће и исповјед.  Опрости те ако сам нешто погрешно рекао, ово су само моја мишљења!

[Млађо]

          Пази Боки. У твојим речима види се добра намера, али ја морам да приметим да или те је неко погрешно научио или си ти то тако сам закључио. Црква је један жив организам, а не механички робот. Љубав коју помињеш треба да постоји и она је тесно повезана са слободом, а ако постоје некаква ограничавајућа правила где је ту слобода? Не може човека нико натерати да воли ако он то слободно не жели. Кад је у питању однос између исповести и причешћа сасвим одговорно ти тврдим да нигде ни у једном канону немаш исповест као услов за причешће. Покајање да, али је то нешто сасвим друго. И реци ми једну практичну ствар: да ли би било изводљиво да на Литургију дође 200 људи и сви желе да се причесте и да се претходно исповеде? Претпоставимо да исповедају два свештеника и да се свако у исповедаоници задржи најмање 5 минута. 5 пута 100 је 500 минута, у преводу око 8 сати. Ако је Литургија у 9 то значи следеће: Дође свештеник у један и крене да исповеда, а онај ко се исповедио први у међувремену је нешто погрешио и морао би опет да се исповеда пре него што се причести. Узео сам произвољно 200 људи, али и ако тај број сведеш на двоцифрено видећеш и сам да је таква пракса неизводљива. Осим тога треба имати у виду да те турбо исповести и нису праве, то је више испуњавање форме. Неко ко је заиста препознао грех у себи и има потребу за покајењем чисто сумњам да му је два, три, па и пет минута довољно да са својим духовником полако и у миру поразговара о томе. Није исповедаоница аутомат где нешто убациш да би ти изашло нешто што тражиш, већ је то духовна ординација где ти пред свештеником признајеш Богу да си се удаљио од заједнице са Њим. Та заједница са Њим је Црква, и ми се кроз исповест враћамо Оцу своме и тек тада добијамо опроштај својих сагрешења, а не исповешћу. Јер да се исповешћу опраштају греси, причешће нам не би ни било потребно. И без тога били бисмо свети. Ипак, светост нам даје сам Христос. Кад ово поменух хоћу да ти скренем пажњу да Христос значи Помазаник. Уколико кажеш Христ, као горе што си урадио, то је исто као да си рекао помаз. Шта је помаз? Таквом непажњом скрнавиш име Христово. Ово је веома важно па те због тога молим да у будуће водиш рачуна о томе.

          Литургија је догађај сједињења Бога и човека. Она се служи управо ради тога. На свакој литургији, служила се она у посту, ван поста, приносе се хлеб и вино које Дух Свети освећује и чини их Телом и Крвљу Христовом и ти Дарови се онда дају нама да бисмо се ми Њима осветили и постали свети. Када Црква заповеда пост - пости се, када заповеда мрс - мрси се, а ради нашег освећења и вечног живота на свакој Литургији требало би да се причешћујемо Богом Живим и Истинитим, чијом помоћу се једино можемо борити против греха. Уколико се ретко причешћујемо нечастиви ће у одсуству Христовом лакше да нас улови. Ако се Литургије служе неколико дана узастопно и на свакој смо позвани да са страхом Божјим приступимо, питам се да ли је могуће пре сваке се исповедати? Не бих да повредим твоју веру и твоу уљуљканост у оно што знаш, али морам да ти кажем да су та правила о обавезној исповести пред причешће од стране унијата дошле до кијевске Русије, па преко схоластичких катихизиса руских до нас, до Карловачке митрополије и касније се проширили по осталим нашим крајевима. Црква је захтевала обавезну исповест пред причешће код оних који су само једном или два пута годишње долазили у Цркву да би се ето ради обичаја причестили... Они који су редовни чланови Цркве и који редовно посте све посне дане током године које Црква заповеда и који се повремено по својој савести код својих свештеника или духвоника исповедају и одговорно воде рачуна о свом духовном животу могу сасвим слободно да се причешћују на свакој Литургији без да се претходно формално исповеде. Свети Васлилије Велики наводи да су се они у својој заједници четири пута седмично причешћивали, а свети Сава у Студеничком типику саветује братији да се причешћују неколико пута недељно, али да се и често исповедају, међутим нигде не казује да се морају обавезно пре сваког причешћивања исповедати.

          Ја знам да ваш владика Јефрем не дозвољава да се народ причешћује без исповести и без поста недељу дана, без обзира да ли је пост или не. То нигде у предању Цркве не постоји, али сте ви ипак упућени да слушате њега и да се тако спасавате, јер је он икона Христова и све што он благосиља као да сам Христос благосиља. Треба ипак имати у виду да таква пракса није општеобавезна и да постоји много крајева по свету где православни живе светим животом, а сасвим им је неизводљива таква пракса. То колико ће се неко често или ретко исповедати је питање слободе и савести, а не морања, јер где је морање ту нема слободе а сходно томе нема ни љубави. Господ нам је увек говорио, ако хоћеш, а не мораш.

[w.a.mozart]

i što bi reko v.Atanasije...... šta??? ispoveda se za vreme liturgije.... ne treba da se ispoveda.... ne treba da pali sveće... tu se dešava nešto mnogo veće od njegove ispovesti....

[мирођија]

    Хвала  ти  Ђомла, 8084.gif

[w.a.mozart]

nisam se pričestio jer sam radio...al u nedelju ću

LEPA LUKIC ... Jedva chekam da nedelja dodje