Уређење светског поретка према православљу и према исламу

[Eniz]

Šta je cilj hrišćanstva na zemlji,na kojoj se mora živjeti prije nebeskog carstva, šta je cilj islam na zemlji prije onoga svijeta!

Da li je cilj bolji život na zemlji i jednih i drugih? Ako je to cilj na koji način to i jedna i druga vjera ostvaruju?

Svako dobro!

[andrej]

Опет, на компаративни начин, можемо да покушамо да упоредимо "земаљске циљеве" православне духовности и ислама. Шта је слично, а шта нас разликује?

[Eniz]

Ovo je jedna od tema gdje i jedni i drugi možemo bez dlake na jeziku da vidimo šta je zajedničko a šta nije od onoga što se zagovara u vjerovanju kod ove dvije nebeske religijie!

Stoga govoriti o ovome zaista zahtjeva potpunu ozbiljnost i spremnost da se pita i odgovarara o ili na najozbiljnija pitanja s toga molim Boga da i jedni i drugi na najjasniji način govore o onome što jedna i druga vjera govore o ovome!

[Eniz]

Evo za početak što se tiče ove teme jedna kratka tvrdnja:

Islam kao vjera uči svoje pripadnike da je njihov cilj onaj svijet koji je trajan i vjećan!Ali do onoga svijeta moraju živjeti naovome!S toga da bi im život što upotpunjeniji i savršeniji bio određuje im načine života uređujući ga preciznim pravilima i zakonima!

Ono što je dozvoljeno islamom u tome je korist čovjeku a ono što je zabranjeno u islamu u tome je šteta čovjeku!

Bog je uveo zabrane čovjeku iz ljubavi prema njemu da nebi onaj kojieg Bog voli otišao i propast!

[andrej]

С православне стране овде би се могло навести неколико битних места:

"16. А Једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповједио Исус.

17. И кад га видјеше, поклонише му се; а неки посумњаше.

18. И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.

19. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа,

20. Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин."

Мт. 28: 16-20.

Дакле, Господ Исус Христос је својевремено одбио сатанину лажну понуду о власти над земаљским царствима. Сада је, међутим, добио ту власт од Оца.

Заповедио је да се крсте СВИ НАРОДИ - тиме народи нису укинути него позвани да оформе ЛАОС: народ Божији - Цркву. Дакле, Цео свет је позван да постане Црква. Ми православни дефинишемо Цркву не као институцију, него као заједницу Творца и твари. Суштина тог заједништва, за православне је у светој Евхаристији (причешћу) као заједничкој и добровољној жртви узнесеној Оцу, у којој учествујемо с Христом.

Даље, према речима светог апостола Павла у чувеној беседи на атинском Ареопагу:

"24. Бог који је створио свијет и све што је у њему, који је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима,

25. Нити прима угађања од руку човјечијих, као да нешто треба Њему, који сам даје свима живот и дихање и све.

26. И створио је од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напријед одређена времена и међе њихова борављења;

27. Да траже Господа. не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас.

Д. Ап. 17: 24-27.

Мада створени од ЈЕДНЕ КРВИ, људи ће живети у различитим временима и МЕЂАМА.

Коначно, свети апостол Павле такође поручује:

"40. А све нека бива благообразно и уредно (по поретку)."

1 Кор. 14, 40

Дакле, хришћани јесу позвани да на благодатан начин живе у својим државама и нацијама. Али, такође смо и упозорени речима светог апостола Јована:

"18. Знамо да сваки рођени од Бога не гријеши, него који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче.

19. Знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи."

1 Јн. 5: 18, 19

Ту је антиномија: дакле, позвани смо да на благодатан начин живимо у свету који сав у злу лежи. Другим речима, позвани смо да живимо на сличан начин као и праведни лот у Содоми - као пожртвована и узорна мањина. "Они који су рођени од Бога" јесу они који имају благодат Духа Светог у себи - и они, заштићени снагом Духа, не греше. А Дух "који дише где хоће" усељава се увек тамо где има љубави - што је више љубави, то је више Духа у нама.

Византија, као христијанизовано римско (ромејско) царство, покушавала је (и понекад и успевала) да буде икона цаства Божијег. Али, у решавању светских проблема морала је теолошку потпору и инспирацију да проналази у Старом Завету и обичајном праву, пошто Господ Исус Христос врло свесно није ништа сам написао нити је оставио било какве смернице за државно уређење (осим неких наговештаја и упозорења):

"22. Тада му доведоше бјесомучног који бјеше слијеп и нијем; и исцијели га тако да слијепи и нијеми прогледа и проговори.

23. И дивљаше се сав народ говорећи: Није ли ово Син Давидов?

24. А фарисеји чувши то рекоше: Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског.

25. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати.

26. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи раздијелио; како ће, дакле, опстати царство његово?

27. А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије.

28. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије.

29. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најприје не свеже јакога? - и онда ће кућу његову оплијенити."

Мт. 12: 22-29

Дакле, позвани смо да нам Црква буде Царство и да та Црква (заједница Творца и твари) буде Једна. То је идеал коме треба да тежимо, али који ће се остварити тек Христовим повратком. До тада остају нам покушаји да такав поредак оформимо у иконичном смислу. Свети Филарет Московски (Дроздов), у једној од својих проповеди каже: “Као што је Небо неспорно боље од земље, и небеско од земаљског, неспорно се на земљи мора признати најбољим оно што је на њој устројена по небеском узору, као што је и речено Боговидцу Мојсију: Гледај да начиниш по узору који ти је показан на гори  (Излазак 25,40), то јест на висини Боговиђења. У складу с тим, Бог је, по обрасцу Свог Небеског Јединоначалија (Монархије), установио на земљи Цара; по обрасцу Свога Царства непролазнога поставио је на земљи Цара наследнога.”

према: “Хришћанско учење о царској власти из проповеди Филарета, митрополита Московског”, Москва, 1901.

Свети Григорије Богослов је чак и о једном цару-јеретику Констанцију беседио на овакав начин показавши узгред православно схватање државног поретка:

"Коме од оних који су добро познавали Констанција није јасно да је он из побожности, из љубави према нама, из жеље да нам буде добро, био спреман не само да презре њега или част целог рода или закониту царску власт коју је наследио, него за нашу безбедност и спасење уступио би целу државу своју, цео свет и душу своју, која је свакоме најдража? Нико и никада није горео таквом пламеном љубављу којом је он радио на умножавању хришћана. Ни покоравање других народа, ни благостање друштва, ни титула и достојанство цара царева, ни било шта друго по чему се познаје и мери срећа људска, ништа од свега тога није га радовало толико колико га је радовало да ми кроз њега, и он кроз нас, будемо прослављени пред Богом и пред људима, и да наша држава за свагда остане стабилна. Расуђујући царски он је схватио да је због успеха хришћана нарастала моћ Римљана и да су доласком Христовим они остварили своју самосталност која пре тога никада није била једновласна. Због тога, мислим, он и чини сва доброчинства нама. Ако се некада и ожалостио, то није због презира према нама, не са намером да окриви или да нам предпостави неког другог, него желећи да сви будемо једно, избегавао је деобе и расколе. Међутим, као што већ приметих, простодушност је неопрезна; човекољубивост има своје слабости; ко је далеко од зла, тај најмање наслућује зло. Са тих разлога он није могао да препозна шта се крије у долазећем, није могао да проникне у лицемерје (несрећа је долазила поступно) и у једном Господару могла је да се смести и благост према побожном роду, и благост према најнечастивијем и најбезбожнијем међу људима."

Свети Григорије Богослов, Сабране богословске беседе (стр. 43)

Свети Исак Сирин у својој беседи на Преображење, пак, резонује овако:

"Према томе, Господ се пробразио пред ученицима Својим зато да би им показао на који начин Он жели да дође у последњи дан, да се не би саблазнили од Њега када угледају Његова добровољна страдања и да би се уверили да је Он уистину Син Божији и Бог. Али, браћо, није ли Господ и апостолима и свима нама Својим преображењем показао и то да истинска срећа и блаженство наше није на земљи, него на небу, и да смо сви ми призвани да будемо наследници небеског, а не земаљског царства? Разуме се, тако је. Јер управо на то указују и Мојсије и Илија када ссе јављају у слави, а с друге стране, и Свети апостол Павле који говори да ће понижено тело наше Господ преобразити тако да буде саобразно славном Телу Његовом. „Наше живљење је на небесима“, - учи он, - „отуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа Који ће пробразити наше понижено тело тако да буде саобразно Телу славе Његове по сили којом Он може све учинити и Себи покорити“ (Флп 3, 20-21). А ако је тако, онда оставимо привезаност према земаљским и привезаност за трулежна добра. Опомињемо се да Царство Божије није од овога света (Јн 18, 36) и да треба да мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол 3, 2). А опомињући се тога, молићемо се Господу да нам Он Сам Својом свесилном благодаћу помогне у томе и обрати сву нашу жељу према небеском и сву душу нашу ка ономе што је горе, да искорени у нама сваку телесну страст и умртви сваку нашу везаност за земаљско. Да, браћо, заиста, шта имамо на овој земљи? Она је за нас тужина, а небо нам је завичај. О, тамо је тако светло, тако радосно, тамо су такве дивне красоте, тамо се разлеже тако прелепо појање, онамо ћемо зато и стремити свом душом својом. Амин."

Свети Исак Сирин, Наше живљење је на небесима.

Ставови уређења света код светих отаца легитимно се разликују, пошто у антиномији земаљског и небеског, једни теже унутарњем а други спољном уподобљавању небеском отачаству.

Ствар је у томе да у разматрању греха увек морамо да пођемо од себе самих:

"1. Не судите, да вам се не суди;

2. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити.

3. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш?

4. Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога: а ето брвно у оку твоме?

5. Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога.

6. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.

7. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.

8. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се."

Мт. 7: 1-8

Дакле, истовремено морамо да пазимо и на сопствене грехе али и да не бацамо светиње псима. Али, нисмо позвани да се бавимо туђим грехом - а можемо да судимо, али само са свешћу да ће и нама бити суђено истим критеријумима по којима смо и ми судили. А када кажњавамо, никад нисмо праведни - нити смо уљуљкани илузијом да чинимо "Божије дело" - већ знамо да следујемо икономији грешног света.

Ово би за сада било довољно, али тема захтева много више. Ово су, дакле, само нека уводна размишљања.

[Eniz]

Volio bih malo jasnije brate da ovomoe što napišeš, jer mi nije baš jasna slika!

To zbog toga što mi nije u potpunosti jasna slika o načinu uspostavljanja reda na zemlji, onako kako to hrišćanstvo gleda!

Zatim pitanje za hrišćane:Koji je vaš cilj u životu nas ovome svijetu, da li da budete proganjani i ubijani kao i sam Hristos(po vašem vjerovanju) ili je cilj uživanje!

Pitanje broj tri:Kakav je vaš odnos prema ovosvjetskim blagodatima(shodno vašoj vjeri ne ličnom stavu), žene , imetak itd.

Na koji način suzbijate nered na zemlji, shodno vjerskim nekakvim odredbama koje imaju u vašoj vjeri?

Unaprijed zahvaljujem, s tim da postoji opcija prema kojoj će još biti puno pitanja!

[Eniz]

Na koji način se obračunavate sa nasilnicima u vašoj vjeri? Piosali smo nešto o ovme ali neka se potpuna slika nađe na jednom mjestu!