Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве

[Пантелејмон Нови]

ОТАЦ ПАЈСИЈЕ ИГУМАН МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА И ПРОХОР ПЧИНСКОГ - СРБИЈА

---

Јесу ли њему муџахедини убили брата, а када су ухватили починиоце, о.Пајсије је наредио да их пусте, рекавши да им је опростио?

[Guest]

ИГУМАНИЈА ГАВРИЛА - ГРЧКА

ОТАЦ АМФИЛОХИОС МАНАСТИР СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА - ПАТМОС

[Guest]

ОТАЦ ПАЈСИЈЕ ИГУМАН МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА И ПРОХОР ПЧИНСКОГ - СРБИЈА

---

Јесу ли њему муџахедини убили брата, а када су ухватили починиоце, о.Пајсије је наредио да их пусте, рекавши да им је опростио?

Није ми то познато Братац али познато ми да му већина (малте не - сви) родбине настрадало у задњем рату.

[Guest]

[Guest]

ОТАЦ ФИЛОТЕОС СВЕТОГОРАЦ

[раб.аџија]

ОТАЦ ЈУЛИЈАН ИГУМАН СТУДЕНИЦЕ

ууу, брате Мартирије ала си се залафуао, не могу да те пратим

АРХИМАНДРИТ ЈУЛИЈАН

Архимандрит Јулијан Кнежевић рођен је у селу Виткову код Крушевца 1918. године. Крштено му је име Радомир. Основно обарзовање стекао је у свом родном месту. Као дечак одлази у манастир Велуће за време старешине јеромонаха Платона Милојевића, а за тим у манастир Вету и у манастир Вујан код Горњег Милановца. Из тог манастира завршио је са још двојицом монаха, Николајем и Јустином, монашку школу у манастиру Високи Дечани, а онда се замонашио и добио монашко име Јулијан. Ускоро после примања монашког пострига 1938. године, владика Николај у Жичи рукополаже оца Јулијана за јерођакона а затим и за јеромонаха.

По одласку јеромонаха Николаја 1940. у Благовештење да прими управу манастира, јеромонах Јустин постаје старешина манастира Вујна, а отац Јулијан врши дужност пароха и намесника манастира све до краја рата. Крајем 1944. године, због одласка оца Јустина из Вујна, отац Јулијан прима дужност старешине манастира. Те јесени биле су велике борбе око манастира Вујна изнеђу четника, партизана и Немаца, па се због њихове најезде братство манастира морало разбежати у Бресницу и околна села. Свршени теолог Гојко Стојчевић, који тек што је дошао из овчарске Свете Тројице у Вујан, морао је са осталима поћи, али само до манастирске бање Трпче, па се вратио. Са својим нежним здрављем није хтео да иде у неизвесност, која нас је тада пратила, зато се и вратио у Вујан. После неколико дана из те бежаније вратио се и отац Јулијан. Тако су њих двојица живели у манастиру и, бринући тада о њему, чували што се могло сачувати до повратка осталог братства. Отац Јулијан, опслужујући манастирску парохију - Прислоницу и Брђане, имао је тада много сахрана изгинулих парохијана у борбама и имао је велике невоље и матретирања од разних војски. Али су га као младог, повученог од политике и финог у понашању, а познатог по лепим црквеним проповедима, пријатном разговору и пастирствовању, сви много волели и штитили. иако је тада Прислоница била више партизански настројена, а Брђани четнички.

По мудрости и лепом опхођењу са људима отац Јулијан је био свима познат, зато је рано произведен у чин игумана, тако да је после Другог светског рата он био најмлађи игуман у Жичкој епархији, а можда и у целој нашој Цркви, као што је пред рат његов брат од стрица (Предраг) монах Тимотеј постао у Жичи најмлађи ђакон, са непуних 17 година.

Једног дана с почетка јесени 1945. године, кад се у манастиру мало окућило, отац Јулијан је изненада премештен у манастир Благовештење. Са њим је пошао и Гојко. Узрок његовог премештаја нисмо одмах сазнали. Доцније смо тек чули да је владика Викентије Проданов тиме хтео укаже пажњу свом пријатељу игуману Софронију Ракетићу , Личанину, који је био код њега, пре рата, у Злетовско-струмичкој епархији. После неколико дана у Благовештење су прешла и друга два исушеника. Тако је Вујан са новим старешином ослабио у батству, а Благовештење ојачало. Оца Василија озарила је тиха духовна радост. Отац Јулијан постао је намесник и манастирски парох. Братство је наставило да живи у новом мучном послератном времену молитвено у благодатној монашкој слози и љубави до 1949. године, када ће напустити Благовештење. Оно што је у то време ту реметило монашки и тишину, била је изградња хидроцентрале у Овчар Бањи са буком и галамом , коју су правиле машине, мине и радништво.

Тада 1949. године све братство из Благовештења прелази у мирније место, у манастир Рачу, у живописном подножју планине Таре, покрај саме речице Раче.Отац Јулијан пошао је тамо неколико месеци раније. Међутим, већ следеће године одсуствује годину дана, да би помогао манастиру Вујну, који је остао без старешине, а онда е поново враћа у Рачу 1951. године. Од тада он остаје у Рачи као старешине 10 година, све до 1961. За то време манастир је стекао братство од 15 чланова и био унапређен како у материјалном тако и у духовном погледу.

Када је епископ Василије Костић 1961. постављен на жичку епархију, он све рачанско братство, као најборјније и најјаче, премешта у манастир Студеницу, где су биле и највеће потребе. Игуман Јулијан постаје старешина студенички, а отац Василије Домановић намесник. У то братство долази из овчарске Свете Тројице, као појачање, теолошки образован јеромонах Симеон Василијевић, који ће за студеничко братство много значити, поготово после смрти оца Василија. Отац Јулијан ће, по већ устаљеној традицији братске љубави, једно време предати оцу Симеону управу манастир Студенице, а по смрти оца Симеона старешина студенички постаће млади јеромонах Јован Младеновић.

За то време отац Јулијан, уз помоћ Завода, обновио је Доњу и Горњу испосницу Светог Саве, где је извесно време и боравио у подвигу и молитви. Затим је по благослову надлежног епископа Стефана, као најпогонији и најискуснији монах, поризведен у чин архимандрита и задужен да се под његовим руководством и старањем изврши обнова порушеног и вековима запустелог манастира Градац код Рашке.

Када је архимандрит студенички Јован изабран за канадског епископа, архимандрит отац Јулијан поново постаје старешина студенички, на којој се дужности и данас налази.

Овде је можда згодније него на почетку да начинимо и неку врсту личног описа оца Јулијана. Овај изузетан духовник и духовни пастир, сабрат манастира Благовештења, старешина Вујна и Раче, велики архимандрит и старешина студенички од младости, био је човек вишег раста, јаче телесне грађе, дугог лица, црномањаст, изразито црних, правих веђа које наткриљују очне капке, правилног носа, црне праве косе и сцрне дуге браде. Дубоко религиозан, повучен, мисаон и врло интелигентан, добар беседник и саветник, можда један од најначитанијих српских монаха. Велики је духовник и исповедник многих наших манастира. Има велико искуство и духовно и практично. Ужива општи углед и поштовања у нашој Цркви и нашем народу. Такав је отац Јулијан имао спољњи изглед и духовне особине, које је задржао и до данас. Једино што га је мало изменила старост и седе власи. Сад је он сед, благообразан старац од 78 година, али још увек виталан, који се лако креће и лако и умно отправља манастирске послове док их не преда млађем, кога за ту дужност припрема.

Сећања на оца Јулијана

Оца Јулијана сам први пут срео код владике Данила у Патријаршији. Сећам се да га је епископ будимски питао:

- Како сте, оче архимандрите?

- Одлично, преосвећени. Сламу једем, чифте бацам.

И заиста - у тој изреци блаженопочившег архимандрита била је сва истина његовог монашког живота, који је протекао под безбожничким режимом Броза и његових наследника. Ова народна изрека значи: "Тешко је, али се не жалим; тешко је, али се хвалим као да ми је најбоље". Отац Јулијан је својим изгледом и држањем у човека уливао храброст и поверење, чврсту увереност да "јесу вихори, јесу буре, али ми нисмо сламке" (Владика Атанасије). Леп човек, сед као снежни врх планине, са густим обрвама које су криле дубоке и питоме очи, отац Јулијан је био прави Србин старог кова.

Године 1996., кад је у Студеницу стигао ћивот Свете Анастасије, дело оца Војислава Библије, тог уметника златних, иконичних, благословених руку, разговарао сам са оцем Јулијаном у Светој Студеници. Ево шта ми је рекао.

- Оче архимандрите, 20. век се ближи крају. Какво је искуство србског народа било у том столећу!

- Двадесети век је, може се рећи, донео технички напредак, техничке проналаске, али се у духовно-моралној области не бисмо могли похвалити да нам је донео нека добра. Срби су у њему доживели већа страдања него у претходним вековима. Имали смо Први светски рат, кад смо изгубили скоро трећину становништва, па Други светски рат са геноцидом у Хрватској и лудилом у Србији када су многи пошли за човеком (ако се он уопште може човеком назвати) који је био мрзитељ народа србског, а Србија је, због тога, у Другом светском рату доживела тешке дане. Но, ма колико непријатељ желео да угаси кандило народа србског, то им није пошло за руком.

Ја сам још 1946. чуо речи једног комунисте: "Ми ћемо уништити Цркву за десет година". Рекао сам му: "Шта ћете ви радити, ја не знам, али знам да, ако бисмо нас двојица сад заспали и спавали милион година, кад се пробудимо не знам шта бисмо још нашли, али бисмо сигурно нашли Цркву Божју. Ви Цркви Божјој не можете ништа јер је Њу основао Онај Који је јачи од свих и свакога, Господ наш Исус Христос".

- А какво је студеничко искуство у 20. веку?

- Студеница је, као и други манастири, доживела тешке дане. Бугари су је пљачкали, тукли монахе. Али, ипак, опстала је. Опстала је онаква каква је, још од Немање – макар споља. А изнутра се види да је страдала, да је рушена и паљена. Љубав њеног народа према њој, а нарочито љубав оних који су је подигли, остала је иста. Та љубав је, као и свака љубав, вечна и непролазна. Време у Студеници прелази у вечност. Ми се овде у припрати налазимо испод фреске мајке Св. Саве, Св. Анастасије, која клечи пред Богородицом са Христом, и ту пише: "О Пресвета Мајко Божја, Христа Бога нашег Мати, прими мољење слушкиње Твоје, Анастасије". Дуго се није знало да се испод фреске налазе њене мошти, али је Бог дао да се у XX веку оне открију.

- Шта је значило откривање моштију мајке Св. Саве за Србе?

- Света Анастасија је велики пример каква жена треба да буде. О њој се мало зна, али ми о њој можемо рећи да је једна од највећих жена нашег рода, не по томе што је писала или нешто материјално подигла, него по томе што је подигла децу своју, и тиме постала пример нашим мајкама и женама како се живи на дому, како се ради, како се деца подижу.

Отац Јулијан је смрт дочекао јуначки. Тешко болестан, подвргнут дијализи, трпео је ради Бога, причешћивао се Христом Сградалним и Васкрслим и припремао за вечност. Окружен љубављу студеничких монаха, угасио се као кандило пред иконом које ће, запаљено руком Творчевом, опет заблистати у Дан Васкрсења.

Наставиће се...

Извор: Владимир Димитријевић, Прећутана Србија, Лио Горњи Милановац, 2008.. стр. 57 – 67.

http://borbazaveru.info/content/view/913/52/

О покајању, исповести, гријеху…

https://www.pouke.org/forum/index.php?topic=451.0

Разговор са о.Јулијаном 1999.године

Блаженопочивши архимандрит Јулијан (Кнежевић) игуман манастира Студенице један је од стубова наше Цркве. У разговору који је снимљен двије године прије његовог упокојења говори о покајању, исповести, гријеху, о мислима, миру, о женама, свештеницима, лажним учитељима и екуменизму.

http://www.svetigora.com/node/5158

Записи: архимандрит Јулијан (Кнежевић)

http://emaus-biblioteka.blogspot.com/2009/06/blog-post_28.html

Сећање: Блаженопочивши архимандрит Јулијан (Кнежевић)

Бог нам увек помогне

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/998/tekst/bog-nam-uvek-pomogne/

[Guest]

ОТАЦ ПЕТАР СВЕТОГОРАЦ ИГУМАН МАНАСТИРА ДЕНКОВАС - СРБИЈА


http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/4270_SHIARHIMANDRIT%20JOVAN%20(MASLOV).jpg&size=500

ОТАЦ ЈОВАН ГЛИНСКИ МАНАСТИР - РУСИЈА

 

Управда Промисао   

[раб.аџија]

идем 2 недеље  takeoff , па кад се врнем, Јово на ново 8086.gif

А сад мој омиљени старац, већ је било на једној теми о фотографијама, али да поновимо shuntavilo2

Старац Јосиф Ватопедски – Живи свједок Живога Бога (1)

Да би племените успомене и у будућности постојале

као блистави путокази духовне историје,

оне се морају записати.

(Почетак житија Преподобног Јосифа Исихасте,

које је написао блаженопочивши старац Јосиф Ватопедски, његово чадо)

Дана 1. јула 2009. године, упокојио се старац Јосиф Ватопедски. С обзиром да смо и ми духовни пород старчев, осјећамо потребу да широј јавности кажемо неколико ријечи о овом светом човјеку, на корист и укрјепљење свих.

Старац Јосиф Ватопедски рођен је 1. јула 1921. године, на Кипру. Његова мајка, која је у то време била у седмом мјесецу трудноће, отишла је на дан Светих Бесребреника у манастир њима посвећен, да се поклони. Ненадно, ту у манастиру се и породила. Изгледало је као да је дијете мртворођено. Међутим, установили су да је дијете живо, и одлучили да га одмах крсте. На Светом крштењу дјечак је добио име Сократис.

Када је младом Сократису било петнаест година, одлучио је да отпутује за Америку, гдје су његова старија браћа већ радила, и да им се придружи. Припремио је пасош, визу, и све што је било потребно. Али, прије него отпутује, зажелио је да оде у чувени манастир Ставровуни (на Кипру) да се поклони и затражи благослов Божији за пут. Са доласком у манастир, његов живот заувијек се промијенио. Манастирски комплекс, свете иконе и древне фреске, предио у коме се манастир налазио, али више од свега – живот монаха, оставили су на младог Сократиса тако снажан утисак, да је узео пасош и визу и поцијепао их, чврсто решен да остане у манастиру и служи Господу своме заувијек. Након неког времена проведеног у манастиру Ставровуни, духовник манастира, о. Кипријан, послао га је на Свету Гору, ради бољег духовног напредовања.

Братство преподобног Јосифа Исихасте. Иза старца Јосифа Исихасте (који сједи) стоји старац Јосиф Ватопедски (трећи с десна)

Старац Јосиф (потоњи Ватопедски) послужио је Богу на разним мјестима: у Новом Скиту, Кутлумушу, манастиру Часног Крста (Минтис код Патмоса), у симонопетритској келији Благовијести код Кареје, поново, накратко, у Кутлумушу, и у Благовјештанској келији у Новом скиту. Живот са новим братством, које се из дана у дан све више увећавало, бивао је све тежи и тежи.

Фотографија из 1982. године, из периода када је старац Јосиф

накратко боравио у манастиру Кутлумушу.

На фотографији је са старцем Пајсијем Светогорцем,

јеромонахом Атанасијем (сада митрополитом Лемесолским) и

тада мирјанином, а сада Ватопедским монахом Нифоном

(економом ватопедског метоха у Ксантију)

Фотографије из свакодневног живота старчевог

братства у Новом скиту. Старац није себе

изузимао од послушања. Био је у исто вријеме и

старац и послушник љубави. Увијек је давао примјер

братији својим животом.

Сам старац Јосиф Исихаста говорио је пророчки о својој духовној дјеци и братији: „Ови калуђерчићи ће обновити монаштво Свете Горе“. И тако се и десило! Први је о. Јефрем позван са својим братством да обнови и уреди манастир Филотеј. Не дуго након тога, из тог братства су обновљена и још три светогорска манастира. Касније, старац Јефрем, по Божијем промислу одлази у Америку, гдје оснива седамнаест манастира. Након одласка старца Јефрема са својим братством у Филотеј, и старац Харалампије добија на обнову и уређење манастир Дионисијат. Старац Јосиф, који је жарко желио да се испуни пророштво његовог старца, некако као да је остао једини на коме се те ријечи старчеве нису испуњавале, иако је био најстарији монах међу сабраћом. Али, Господ је имао своје разлоге због чега је одлагао време за то. Можда и јесте мало дуже чекао, али морало је тако бити, како би се створили погодни услови да добије можда и највећи дар од свих чада старца Јосифа Исихасте – манастир Ватопед. Манастир Ватопед се у то вријеме налазио готово у стању расула, са идиоритмичким уређењем и манастирским комплексом који се обрушавао. Напоменимо да је старац Јосиф са својим братством прешао из Новог скита у Ватопед на позив ватопедског братства, а по савјету и предсказању старца Порфирија.

Почетак живота у Ватопеду био је веома тежак. У мају 1990. године  бива устоличен за игумана архимандрит Јефрем, из братства старца Јосифа. И ето, након двадесетак година, игумана Јефрем и старац Јосиф, благодаћу Божијом, обновили су већину манастирског комплекса, али што је најважније, обновили су монаштво! Данас манастир има више од стотину монаха. Братство живи веома веома интензивним духовним животом, са дугачким и предивним богослужењима, честим свеноћним бдењима, непрестаном молитвом, и веома честим причешћивањем. 

Пред капијом Ватопеда, са духовном браћом – старцем Јефремом

Аризонским (тада игуманом Филотејским) и старцем Јефремом

Катунакијским – 1989. године.

Старац Јосиф је, попут свог некадашњег сабрата, старца Јефрема Аризонског, својим светим животом оплодотворио и друге крајеве. На Кипар је послао јеромонаха Атанасија, који је постављен за игумана манастира Махера, данас вјероватно најугледнијег манастира на Кипру. Овај је затим обновио и основао десетак мушких и женских манастира на Кипру, који су прави светионици многострадалном кипарском народу! Касније је о. Атанасије изабран за митрополита Лемесолског. Посљедњих година је на један метох св. Николаја у Ксантију послао врлинског монаха Нифона, који представља уточиште и утјеху за огроман број људи. Ватопед духовно помаже не само манастире и хришћане у Грчкој и на Кипру, већ и у Румунији, Русији, Србији, Великој Британији, Грузији и по цијелом свијету. Годишње манастир посјети око 20 000 људи.

Старац Јосиф је првих година боравка у Ватопеду живио у самом манастиру, у једној келијици која се налазила уз сами саборни храм. Посљедњих година је прешао у једну одвојену келију, на десетак минута хода од манастира. Ту је уз себе имао и једног сабрата, који га је служио. У тој келији је примао непрестано братију, али и мирјане. Ријека клирика и мирјана прошла је кроз старчеву келију, и окористила се његовим простим, али дубоким и премудрим савјетима и поукама, који су извирали увијек из великог искуства, утемељеног на практичном изучавању Светог Писма и Светих Отаца. Осим тога, свакодневно је одговарао на огроман број писама. Два пута седмично, сриједом и недјељом увече, мало након повечерја, старац би долазио у манастир и бесједио са братијом на разне теме. Ти сабори, или како се на Светој Гори зову –  синаксиси, изузетно много су оснаживали братство.

Старац је дане проводио у посту, молитви, сузама, и духовном старању о сабраћи (монасима и мирјанима). Његове ријечи и савјети су имали такву силу! Плодове његове молитве си осјећао одмах! Замолили би смо га да се помоли за неку ствар која нас је мучила, и силу молитве си осјећао истог тренутка! Инсистирао је на послушању. Старац је схватао и предао својој духовној дјеци послушање, као израз крајње слободе и љубави. Инсистирао је на жаркој и безграничној љубави, према Богу, према Цркви и према свима! О, како је он сав одисао Љубављу! Сав је горио од љубави према Богу. Говорио је о Богу са таквим одушевљењем и усхићењем, и са таквом присношћу, као што дијете говори о свом оцу! Инсистирао је на приљежном служењу ближњима, и уопште Цркви Христовој! Тражио је да на богослужењима сви будемо бодри и пажљиви, да отварамо срце Господу, да Му појемо и узносимо молитве жарко и силно, ревносно! Старац је био човјек свеобухватне љубави! Љубио је све и свакога, и од свеобилне љубави често није могао да заустави потоке суза. Сви се сјећамо његових ријечи, које је тако често и са таквом чежњом говорио: „Центар наше љубави је Христос!“ Игуман о. Јефрем у слову на погребу дао је у једној краткој реченици најљепши опис старца: „Узљубио је много Бога“!

Патријарх српски Павле, ако нас памћење добро служи, негдје је рекао: „Ако хоћеш да сазнаш у каквом си духовном стању, испитај себе како се причешћујеш.“ Митрополит лемесолски Атанасије у својој бесједи на погребу рекао је нешто што је и на нас оставило изузетно снажан утисак код старца: „Толико година се причешћивао из наших руку, и никада га не видјесмо да се причешћује без обилних суза!“ Старац се на свакој Светој Литургији тако потресао, да га је страшно било и погледати!

у ман. Ватопед 1990.године

Како би споменуо име Мајке Божије, навирале су му топле сузе љубави на очи. Како је љубио монаштво! Како се радовао новим искушеницима! Како се потресао на монашењима! Како је ликовао на рукоположењима! Али, како је љубио и брак! Са каквом радошћу, поштовањем и љубављу нам је говорио о браку, о светињи брака, о односима супружника, о односу према дјеци, о односу према родитељима. Просто, дивио се божанственој красоти и монаштва и брака! Говорио  је често, наглашавајући како мужеви треба да љубе своје супруге, да се „у браку женама „укида“ крштено име. У браку, женино име је – љубав.“ Био је оличење љубави! Имао је безрезервну и безграничну љубав према свима и свему. Када је било потребно, знао је да буде и веома строг. У ствари, он није био строг према другима, у смислу крутости и жестине, већ, био је један веома одговоран и озбиљан духовник, који у питањима вјере и духовног живота није правио компромисе! Чини нам се да је најстрожија „епитимија“ за свакога од нас била то да осјећаш толику и такву љубав Старчеву, и колико страда са нама и за нас, колико срце своје даје за нас, колико суза пролива. Он је свакодневно у молитви полагао живот свој за своје ближње. Како се радовао свакоме ко је долазио у његову келију! Како је смирен био! Када би долазили код њега на савјет, често би при одласку молио тако понизно да се молимо за њега, као да су му наше молитве биле потребне…. Можда је најупечатљивија старчева одлика било самоосуђивање. Старац је за живота био оклеветан, али никада није о томе изустио ни једну једину ријеч. Просто се предао вољи Божијој! Као карактеристичан показатељ те старчеве врлине, навешћемо ријечи игумана о. Јефрема о тој старчевој врлини, које је изрекао у бесједи на опијелу: „Више пута смо питали старца: ‘Шта осјећаш према људима који те осуђују, а знаш да те неправедно осуђују?’ Одговарао нам је: ‘Не осјећам ништа против њих, нити ми пада тешко то (што ме клеветају), јер ја сам себе осуђујем више него они!’ ”

Старац је имао изузетан дар бесједништва, али и писања. Написао је мноштво књига о духовном животу. Осим тога, имао је и дар химнографије, тј. писања црквених пјесама и састављања служби. Написао је предивну службу свом старцу Јосифу Исихасти, као и два молебна канона чудотворним ватопедским иконама Пресвете Богородице – Свецарици и Утјешитељки. Икону Пртесвете Богородице Свецарице старац је веома поштовао. Због тога су му у гроб једну копију те иконе положили на груди.

А сада желим да проговорим пар ријечи о неколико искустава са Старцем, из којих се види бар дјелић старчевог богатства које је скривао у својој дивној души. Ово прво нам је испричао један брат у Христу коме се овај догађај догодио. Наиме, старац Јосиф је био изашао са Свете Горе у Солун на неколико дана, да обиђе своју многобројну духовну дјецу. На дан-два прије повратка, игуман је послао једног брата у Христу да оде у старчеву келију и да је мало поспреми и очисти, прије него се врати старац. Цијело вријеме док је овај брат поспремао келију, осјећало се изузетно благоухање. Помислио је да мирис вјероватно долази од неких светих моштију из старчеве црквице. Али, старац није имао свете мошти у својој цркви. Брат је ипак отишао до цркве, и ишао од иконе до иконе, да види да мирис можда не долази од њих. Међутим, није успио да нађе извор благоухања. Наставио је да поспрема старчеву келију. У тренутку када се приближио старчевом радном столу (на коме је старац свакодневно писао књиге и одговарао на писма чадима, и за којим се молио и плакао сатима), примијетио је да мирис долази управо одатле. Почео је пажљиво да провјерава једну по једну ствар са старчевог стола, не би ли схватио одакле долази тај и такав мирис. На столу је стајала и једна марамица, која је била, очигледно, употребљавана. Њоме је старац брисао сузе. Те топле сузе љубави старчеве, које су биле проливене за ко зна колико болних душа, благоухале су!

Када сам био студент четврте године (а студије које сам тада похађао су трајале пет година), почео сам да размишљам да, када почнем да слушам предавања пете године (с обзиром да сам био положио све испите у року), почнем паралелно још један факултет, богословље или музикологију. То је у мени још увијек била само једна мисао, помало далека, и нисам ни сам био сигуран шта сам желио од то двоје, и да ли сам уопште био спреман за друге студије, те зато нисам Старцу ништа ни навео у вези са тим. Приликом једне посјете Старцу, сједели смо испред његове келије и причали о другим стварима, невезаним за моје студирање. Док ми је говорио о стварима духовног живота, одједном застаде, погледа ме са осмијехом, и рече ми: „… И то што размишљаш о богословљу или музикологији, мани сад…. Заврши сада ове студије, па ћемо да видимо послије.“ Био сам запрепашћен…. Таквих дарова се удостојио дивни старац Јосиф.

Другом приликом, сједио сам са Старцем испред његове келије; био је то мој посљедњи дан на Светој Гори. Спремао сам се да се вратим својој кући. Прије него ми је дао свој благослов, Старац ми рече: „Види, сада када изађеш, пази добро, молим те. Доћи ће ти једна помисао (није прецизирао, али је говорио описно) коју треба да одсјечеш одмах. Ако је не одсјечеш, доћи ће ти друга, и одмах да је одсјечеш! Ако је не одсјечеш, пашћеш у гријех (старац је, смјешкајући се, једним помало шаљивим покретом свог тијела описао гријех)“. Заблагодарио сам старцу што ме упозорио, и замолио га да се моли. Када сам отишао са Свете Горе, након петнаестак дана ми се десило све што ми је Старац рекао. Али, по својој немарности и непажњи, тек након пада сам се сјетио свега што ми је Старац био рекао. Са једне стране сам жалио због гријеха, а с друге стране сам био задивљен суптилношћу старчевих упустава о догађајима који су тек требали да се догоде. Али, то није био крај. Након неколико недјеља, поново сам отишао код Старца. Није знао да сам стигао у Ватопед. Наредног дана, након Свете Литургије и трпезе, кренуо сам пјешке до Старчеве келије. Приближавајући се старчевој келији, примијетио сам старца гдје излази из келије, и тражи ме погледом, као да је знао да долазим. Смјешкао се, по обичају, и радосно ме посматрао како се приближавам. Када сам пришао на неколико метара од њега, каже ми благо, са пуно љубави: „Е, кад сам ти говорио прије него се деси, ниси ме слушао! Шта ћу ти сад…“.

Ово је само неколико капљица у океану чуда које је старац творио још за живота.

http://vatopaidi.wordpress.com/2009/09/04/joseph-serbian-3/

http://vatopaidi.wordpress.com/2009/09/02/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86-%D1%98%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%84-%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BA-2/

[Evdokija]

 

Јесу ли њему муџахедини убили брата, а када су ухватили починиоце, о.Пајсије је наредио да их пусте, рекавши да им је опростио?

 

Није ми то познато Братац али познато ми да му већина (малте не - сви) родбине настрадало у задњем рату.

 

Више чланова породице, блаженопочившег, оца Пајсија (Танасијевића) је пострадало у овом посљедњем рату - од стране муслимана. Он је родом из Сребренице. Тачно је да су оца Пајсија звали и рекли му да су ухватили убицу његовог брата и упитали га да им каже, шта да раде са њим. Тачно је да је отац Пајсије одговорио да он, убици свог брата прашта и да, што се њега тиче, он је слободан човјек. Ово ''муџахедини'' и ''отац наредио'' не одговара истини.

(Ово сам лично прочитала у неким новинама, као свједочење брата који је баш у том тренутку био са оцем Пајсијем када су га звали - можда би се могло пронаћи и на Интернету), а то сам чула и од многих, који су добро познавали оца Пајсија.

[Пантелејмон Нови]

Више чланова породице, блаженопочившег, оца Пајсија (Танасијевића) је пострадало у овом посљедњем рату - од стране муслимана. Он је родом из Сребренице. Тачно је да су оца Пајсија звали и рекли му да су ухватили убицу његовог брата и упитали га да им каже, шта да раде са њим. Тачно је да је отац Пајсије одговорио да он, убици свог брата прашта и да, што се њега тиче, он је слободан човјек. Ово ''муџахедини'' и ''отац наредио'' не одговара истини.

(Ово сам лично прочитала у неким новинама, као свједочење брата који је баш у том тренутку био са оцем Пајсијем када су га звали - можда би се могло пронаћи и на Интернету), а то сам чула и од многих, који су добро познавали оца Пајсија.

 

---

Хвала на информацијама, сестро Евдокија! Са форумашима сам поделио оне информације које сам чуо, да ли су муџахедини или не, углавном су послали тог праведника и мученика у Рајска насеља где је сачекао свог брата, такође великог угодника Божијег!

shuntavilo2 8086.gif takeoff :huh: slava3

[Evdokija]

Хвала на информацијама, сестро Евдокија! Са форумашима сам поделио оне информације које сам чуо, да ли су муџахедини или не, углавном су послали тог праведника и мученика у Рајска насеља где је сачекао свог брата, такође великог угодника Божијег!

bliss jeeee algabacaju :group111: :cheesy2:

Без остатка - вјерујем да је у Господу! А, што се ''муђахедина'' и  ''наредбе''  тиче, то је ваљда убачено због постизања драмске напетости у казивању о овом догађају.

[мирођија]

                                              Сећање на Мати Иларију

22.маја 2003. године, Мати Иларија, игуманија манастира Покајница код Велике Плане, преминула је после краће болести.

Игуманија Иларија (Сретеновић) рођена је 1918. године у Мрчајевцима код Чачка. У један од манастира Жичке епархије, чији је архијереј у то време био свети владика Николај Велимировић, отишла је 1936. године, а три године касније замонашила се у Врањској епархији код владике Венијамина.

Мати Иларија службу је обављала у овчарскокабларским, фрушкогорским и македонским манастирима, а најдуже, готово три деценије боравила је на Косову и Метохији, одржавајући веру међу косовским Србима носила је, уз кудељу, и торбицу са стиховима и пушку која је често била предмет њених сећања.

Игуманија Иларија написала је неколико збирки песама - "Манастирска звона", "Монашке поруке", "Ведрина монашке душе", "Зашто плачеш мајко?" и друге.

Мати Иларија преминула је на дан преноса моштију светог Николе Мирликојског Чудотворца, храмовне славе. Прошле године, уз њено велико залагање комплетно је реновиран кров и завршен манастирски конак. Многобројни верници и поштоваоци упамтиће је по изузетној ведрини, бистром уму, бриткој речи, енергичности и виталном духу.

                  http://www.facebook.com/video/video.php?v=1446559852691#w320-h240

           

           

[мирођија]

IGUMANIJA ANA ADŽIĆ

Priča o svetoj duši

Čitav život je posvetila napuštenoj deci i manastiru. Ostala je upamćena kao dobra srpska majka, skromna, plemenita i duhovna sledbenica vladike Nikolaja.

Jedna od najobrazovanijih srpskih igumanija

– O gde si ti Nado, došla iz onog tvog dvorca, gde si u Beogradu živela, u ovu tursku kuću, da služiš deci ovde u Bitolju.

– Ovo je lepši dvorac!

– Ljubav te je dovela, ljubav pokrenula. Zato si i došla vamo. U Svetom pismu stoji: „Nerotkinja će imati više dece od one koja rađa“. To je za ovakve prilike kazano. Imaćeš ovde stotinu duhovne dece. A koliko je samo duhovne dece imala sveta Petka, pa sveti Sava koji je ceo naš narod rodio? Došla si ovamo da ostaviš veliki pomen svojim roditeljima i sebi...

Ovako je tekao razgovor vladike Nikolaja Velimirovića i mirjanke Nadežde Adžić, tek pristigle iz Beograda u Bitolj. A ona, mlada i istrajna, vođena hrišćanskom ljubavlju, čitav je život posvetila siromašnima, nemoćnima i bolnima, a ponajviše deci. U bedi i nemaštini, najpre u Bitolju a onda u Trsteniku, u svoja nedra je svijala gladne siročiće, grejala ih majčinskom ljubavlju i hranila onim što je mogla prikupiti. Posle dvanaest godina rada sa sirotinjom kao iskušenica, Nadežda Adžić se zamonašila. Kao igumanija manastira Vraćevšnica, dugo je vodila majčinsku brigu o sestrama i samoj svetinji. Upokojila se u Gospodu 1975. godine, kao jedna od najobrazovanijih srpskih igumanija. Bila je duhovna sledbenica vladike Nikolaja, koji je dobro znao kolika je njena ljubav prema Hristu. A na samo par dana uoči vladikine smrti, po Božijoj promisli, Ana mu šalje i jednu šarenicu tkanu u Bitolju, da ga podseti na zajedničke dane kada su odgajali i hranili na stotine mališana. Slučajno ili ne (a u životu je malo šta slučajno), tim ćilimom i je i prekriveno telo vladike na samrtnoj postelji.

Put ka Hristu

Ana Adžić (mirjanka Nadežda) je rođena februara 1900. godine u Beogradu. Njena porodična loza je imala dugu bogoslovsku tradiciju i sa majčine i sa očeve strane. Majka Mileva je poticala iz poznate beogradske porodice Popović, a otac Sreten je bio jedan od najznačajnijih srpskih pedagoga i dugogodišnji upravitelj Učiteljske škole u Jagodini.

Posle završene prestižne umetničke škole očekivalo se da se Nada uda i izrodi decu, ali se to nije ostvarilo. Od rane mladosti je pokazivala zanimanje za život srpskih monahinja i izdvajala se od svojih drugarica po čestoj molitvi.

– Meni je jasno samo da se neću sputavati brakom – govorila je Nadežda. Suviše mi je to usko i zagušljivo, a sam Gospod mi je ukazao na nove puteve široke i svetle. Hoću da molim Boga da njemu služim do kraja života... Srce mi je ponekad slabo (bolovala od srčane anemije), ali ja se ne osvrćem, jer znam da još ima nedovršenog posla i da me veliki zadaci tek čekaju.

Na poziv vladike Nikolaja, 1935. godine, Nadežda je došla u Bitolj da bi radila kao upravnica Dečijeg hranilišta za sirotu decu. Hranilište je bilo posvećeno svetom Nikoli i zvalo se Bogdaj. U svojim beleškama Nadežda je marljivo zapisivala svoja osećanja, razmišljanja i susrete sa vladikom. Često je i sam Nikolaj pisao Bogdaju, a ova pisma se i danas čuvaju u manastiru Vraćevšnica. Svako dete, svaku njihovu suzu i osmeh, Nadežda je doživljavala kao sebe. Trudila se da za sirotište obezbedi ogrev, prikupi hranu, ali se nije brinula samo za svoju decu. Vodila je brigu i o sirotinji iz komšiluka, brinula da se i ona raduje Božiću, Vaskrsu... Zajedno sa decom bi se radovala svakoj poseti Nikolaja, koga su deca iz milošte zvali Deda Vladika. U radu su joj pomagali meštani Ohrida, crkva, ali i brojni poznanici i prijatelji iz Beograda. O svom radu je pisala:

– U toj deci je sam Hristos. A Gospod naš kaže: Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ni ući u Carstvo nebesko. Ko se ponizi kao dete ovo, taj je najveći i u Carstvu nebeskom. I ko primi takvo dete u ime moje, mene prima.

Po blagoslovu, tada već vladike Žičkog Nikolaja, Nadežda će uoči rata, 1941. godine, sa sestrama doći u Srbiju. Iste godine osniva i hranilište za decu u Trsteniku. Voleli su je meštani, svesrdno su joj pomagali, a njoj nije bilo teško da za decu i prosi po Trsteniku. Sobom je vukla kolica i u njih stavljala priloge. Išla je i po okolnim selima po kiši, blatu i mrazu. Na ramenima je vukla teške džakove i sa njima pešačila kilometre. Krhkog zdravlja i nežnog tela, nije dugo izdržala. Teret joj je toliko povredio kičmu da je do kraja života išla povijena.

Po završetku rata, nove vlasti sestrama oduzimaju zdravu i lepo odnegovanu decu i na čuvanje im daju umno i fizički ometenu u razvoju.

– Nismo to mogle izdržati. Toj jadnoj deci bila je potrebna stručna pomoć defektologa, a ne obična nega – pričala je kasnije Ana.

Majka svima

Manastir Sretenje

Zamonašila se 1948. godine u manastiru Sretenje na Ovčaru. Ime Ana joj je poslato od episkopa Valerijana, po svetoj proročici Ani. Po njegovom blagoslovu, ubrzo po monašenju, prelazi sa još par sestara u manastir Vraćevšnicu. I tog vremena će se mati Ana nerado sećati. Trpelo se na svemu. Hrani, odeći, obući... Nešto odela je stizalo od Vladike Nikolaja iz Amerike. Kao dar svojoj duhovnoj sledbenici Vladika je poslao i šivaću mašinu. Po dolasku u zadužbinu Radiča Postupovića ubrzo je postala i igumanija. I danas se mogu čuti priče da bi igumanija, kada bi neka gošća došla na konak po zaleđenom i kaljavom putu, prinosila lavor i prala joj noge. Nijedan prosjak nije izašao iz manastira dok mu se nešto ne pokloni. Svakom gostu, putniku namerniku, znala je da posveti vreme. Meštani su je često viđali i kod stoke, u njivi, u svakodnevnom poslu. Od drugih sestara se izdvajala po tome što je uvek nosila stariju odeću i obuću. Znala je svima da pruži duhovnu nežnost, brigu i ljubav. Kao i ljudima, pažnju je posvećivala i biljkama. Kažu da se u njenoj ćeliji ni muva nije smela ubiti.

A dana 18. novembra 1975. godine, mati igumanija je usnula u Gospodu i sahranjena na monaškom groblju u manastiru Vraćevšnice. Otac Rafailo, iguman manastira Nikolje, ovako je govorio na opelu blaženopočivšoj igumaniji Ani:

Manastir Vraćevšnica

– Majko sveta, očekuje te prvo Deda Sveti, od koga si sve slušala i tvorila. Dočekuje te sva ona sirotinja za koju si se raspinjala. Dočekuje te Majka Božija čiji si amanet i zavet ispunila ...

                http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3439

[Guest]

4chsmu1 Свака част Сестро 4chsmu1

ОТАЦ САВА (ОСТАПЕНКО) - РУСИЈА

СХИМОНАХИЊА АНТОНИЈА ЧЕРНООСТРОВСКИ МАНАСТИР - РУСИЈА

СХИИГУМАНИЈА ЈЕФИМИЈА и ИГУМАНИЈА ДИОДОРА (схи Марија)

манастир Раваница

[Guest]

ПРОИГУМАН НИКАНОР СВЕТОГОРАЦ - МАНАСТИР ХИЛАНДАРА

       

                                         

                                             

                                                  ПРОИГУМАН АРХИМАНДРИТ НИКАНОР

                                Овај неуморни српски монах кога су многу називали "неугаслим хиландарским кандилом" се упокојио 4. марта 1990. године баш на Недељу Православља у Сиднеју у Аустралији. Нашим читаоцима преносимо беседу коју је поводом упокојења старца Никанора изговорио Митрополот Црногорско- приморски Г. Амфилохије. " На Недјељу Православља, изненада се упокоји, у Сиднеју, у далекој Аустралији, Старац Никанор Хиландарац, у 87. години земног живота."Ићи ћу", рекао нам је на дан Св. Јована ове године, приликом проласка кроз Београд, "макар се десило да тамо за свагда останем." И ето, заиста се и догодило!.Старац Никанор је био ријетка личност међу савременим нашим Хиландарцима, а и монасима и духовницима уопште. Рођен је у селу Дивцима, код Ваљева, у честитој српској породици. Шездесет година је провео у манастиру Хиландару. Дугогодишњи проигуман, епитроп и духовник Манастира Хиландара, од великог угледа у цијелој Светој Гори, био је, не једном и Прот Свете Горе Атонске. Па тој дужности се он нашао као представник Манастира Хиландара и за вријеме прославе хиљадугодишњице Свете Горе, дочекавши у том својству тадашњег васељенског патријарха Атинагору, заједно са другим православним патријарсима и грчким краљем Павлом.

Извајан у светогорској ликоливници, омолитвљен дугим богослужењима, на која је деценијама стизао међу прве у поноћним часовима, а међу последњим са њих одлазио: мудар и трезвен, смирено али храбро је ходио цио свој земни вијек Светосавским путем. Био је у правом смислу Хиландарац светосавског кова и нарави. Такви као он су, кроз дуге вјекове, бирани из Хиландара за српске епископе и патријархе.

Старац Никанор није биран за епископа, али је, нарочито посљедњих година, играо улогу апостола и епископа, и ријетког проповједника и мисионара наше Цркве. Попут Светог Саве, био је до последњег даха разапет на крсту двоједне љубави - између Горе Атонске и српског народа. За њега је тешко рећи шта је више био: ревносни Светогорац, или пламени заљубљеник у свој немањићки род. Тешко је казати и која му је била права отаџбина: Света Гора или Србија. Једна га је тјелесно изњедрила и материним млијеком нахранила, а друга препородила и преобразила и подарила његовој земној домаји, за неугасиви свјетионик... Ктитор храма на Какову на Халкидици, и храма у свом родном селу Дивцима (у њега је уградио сву своју очевину); надахнитељ градње метоха Манастира Хиландара у Сланцима код Београда, у Хајдучици (Банат), у Нишу, на Романији у Босни.

Велика је и непроцјењива његова заслуга заједно с осталим Старцима Хиландарцима, у покретању издавачке дјелатности у нашој цркви, стипендирању наших теолога и богослова. Иза многих издавачких подухвата, почев са седамдесетим годинама, прво самог Манастира Хиландара а онда Манастира Ћелије, Крњева, Хиландарског фонда при Богословском факултету, Манастира Ћелије Пиперске - стоји Братство Манастира Хиландара с неуморним Старцем Никанором на челу.

А шта рећи о његовим бројним, мисионарским путовањима по Србији и српским манастирима, учесталим последњих година, његовој свештеној дужности дугогодишњег духовника и исповједника у Манастиру, а и по цијелој Србији? Гдје није стизао са својим Братством слао је Крст и Богородицу Тројеручицу; бранио је светињу Манастира Покајница од скрнављења савремених вандала, као што је бранио насљеђе Светог Саве у Хиландару, и његова права, потврђена царским повељама. Не једном је стизао на Косово, да га брани од издаје српских измећара и арбанашких зулумћара, донијевши на Видов дан, прошле године, за прославу у име свога Братства, икону Св. Лазара Косовског. Кад су почела нова саборовања српског народа, звани митинзи, која су била знак његовог усправљања и дизања из унижености, као и превазилажења трагичне разједињености, на њима се, међу првима, нашао и Старац Никанор Хиландарац.

Било је потресно видјети овог сиједог Светогорца на митингу у Краљеву, на оном чувеном, у Новом Саду, или, како пали свијећу од хиландарског поска у Радовањском Лугу и на Опленцу. Није му било тешко да допре до Загреба, да посјети Јасеновац и херцеговачке јаме, да сам донесе и преда на вјечни спомен Далматинском епископу Николају на Далматинском Косову, сребром окован крст са честицом Часног древа. Од Хиландара до Скопља и Прилепа, од Београда до Беча, од Жиче и Студенице до Цетиња, Вршца и Ниша, Банатског Карађорђева, Кикинде и Петровграда (Зрењанина) са моштима Св. Рафаила Хиландарца, свуд су, посљедњих година, стизале ноге овог неуморног Старца.

За савјете љекара, због болесног срца и старачких година, није много хајао; само се смјешкао, и опет изнова, на њихово чуђење и тјелесно васкрсавао, обнављан унутарњим жаром, вјером и ревношћу. Духовни препород српског народа вјером Христовом светосавском, братимљење разбраћених и јединство разједињених Срба, била је стална његова туга и брига, како у Хиландару и преко њега, тако и ван њега, у свим српским земљама, па до крајње расијаних Срба.

Пун те бриге и далековидости, послао је, као и на Далматинско Косово сличан Крст са часним древом, намјесто себе и своје ријечи, Манастиру Нова Грачаница на трећем језеру код Чикага, да подстакне на крсно смирење и подгрије зајединство. Управо та светосавска туга и брига зајединство и помирење завађене браће, одвела га је у далеку Аустралију, иако су га многи од тог пута одвраћали, знајући његово здравствено стање и године. На Светог Саву ове године, предао је новоосвећеном Манастиру Нови Каленић код Камбере икону Мајке Тројеручице, да својом трећом руком милује све оне који у тој светињи буду живјели и око ње се окупљали.

Пошто је посјетио и многе тамошње црквене Општине (већином "слободне" Епархије) да би се, уочи Недјеље Православља нашао у Сиднеју, у дому православне Украјинке, за Србина удате. Пошто је била уочљива његова изнемоглост, говорио му је владика Аустралијско-новозеландски Лонгин, да пође у болницу. Одбио је и у шали, неколико пута поновио: "Нека, не треба! Ја ћу преко Хиландара и Србије, за Небеску Србију!" И док је следећег дана, на Недјељу Православља, владика са свештенством служио Литургију, у Рути Хилу очекујући Старца да дође да бесједи народу, Старац је ујутру (4. марта у четири сата по нашем времену), прешао изненада из овога пролазног, у онај бољи, непролазни свијет.

Када је кренуо из Хиландара, питала га је братија: "Старче, кад умреш гдје да те сахранимо?" "Ако умрем у Хиландару, сахраните овдје; ако у Нишу умрем сахраните ме у Нишком метоху; ако ли умрем у Америци, сахраните ме поред Светог Владике Николаја. Ако, пак, умрем у Аустралији сахраните ме у манастиру Светог Саве у Илајну." Ето, управо, тако је и било, сагласно његовом благослову и завјештању. У суботу, 10. марта ове године, његово, трудовима и подвизима освештано тијело је похрањено у храму Св. Алимпије Столпник, у Манастиру Светог Саве у Илајну,( на фотографији лево) далеко и предалеко од обије његове отаџбине - Свете Горе и Србије, којима и за које је дисао и живио цијелог свог земног живота.

Великог ли и чудног знамења и тајни! Његовим доласком и сахраном у овом манастиру, он постаје Нови Хиландар, а Срби из Аустралије и преко њих цио овај пети континент, добијају бесцен-благо моштију првог светогорског подвижника сахрањеног на тлу Аустралије! Да се око њих Срби окупљају и на њима помире, као некад Стефан Првовјенчани и брат му Вукан над моштима Светог Симеона Мироточивог; а аустралијска земља да замирише светогорским миомиром... Заиста су неизрециви путеви Господњи!

А ми грешни и недостојни, дивећи се том чудном знамењу и молећи се за покој Старчеве душе, из његове земне отаџбине, вапијемо њему ушавшем посигурно у небеску и непролазну Отаџбину, која је, уствари, била крајњи циљ свих његових трудова и путовања: Преподобни Старче Никаноре, моли Бога за нас!

(Банатски весник, Мај 1990.)

Беседа митрополита Амфилохија , тадашњег епископа банатског.

http://www.mitropolija.co.me/dvavoda/knjige/aradovic-dusa_l.html#_Toc528381668

http://soc.org.au/sr/%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%90%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/159-%D0%A1%D0%A2%D0%90%D0%A0%D0%90%D0%A6%20%D0%9D%D0%98%D0%9A%D0%90%D0%9D%D0%9E%D0%A0%20-%2017%20%D0%93%D0%9E%D0%94%D0%98%D0%9D%D0%90%20%D0%9E%D0%94%20%D0%A3%D0%9F%D0%9E%D0%9A%D0%9E%D0%88%D0%95%D0%8A%D0%90