Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве

[Guest]

ИГУМАНИЈА СЕРАФИМА - МАНАСТИР СВЕТА ТРОЈИЦА (Бугарсака)

[Guest]

СХИМОНАХИЊА СЕПФОРА

[Guest]

СХИМОНАХИЊА СЕПФОРА

[Guest]

СХИМОНАХИЊА РАХИЉА - СПАСО БОГОРОДИЧИН МАНАСТИР (Русија)

[Guest]

СХИМОНАХИЊА МАКАРИЈА - РУСИЈА

http://vselprav.org/temkino/Makaria_icons.html

СХИМОНАХИЊА МАРИЈА - РУСИЈА

http://www.russned.ru/russned_new/obschestvo/8-marta

СХИМОНАХИЊА НИКАНДРА - РУСИЈА

СХИМОНАХИЊА ТАИСА - РУСИЈА

АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ - РУСИЈА

[мирођија]

СХИМОНАХИЊА МАКАРИЈА - РУСИЈА

http://vselprav.org/temkino/Makaria_icons.html

                  Праведна  мати  Макарија!  pravopop

                  Велика  страдалница!

                  hvala  slava3

[Guest]

Да,   Велика  страдалница!

На овом сајту што сам поставио има њено житије и онолико колико сам разумео могу само ово да кажем - Угодница  pravopop зато сам поставио линк са тропаром,кондаком и молитвом,да се види колико је поштована у Руском народу!

[мирођија]

           Схиархимандрит, Отац  Зосима, у народу јако поштовани старац, као велики духовник правог

           монашког живота.

           Основао је 1998.г  Свето-Успенски  Николо-Васиљевски манастир, који се налази у Доњецкој

           области. Манастир је мушко Свето-Васиљевски  и  женско Свето-Николајевски, и то је највећи

           новоосновани манастир у Русији.

           Отац  Зосима, умро је 29. августа  2002.г.

           Реке верника и даље долазе на његов гроб.

        Са  браћом

        Са  сестрама

         

[Guest]

Један од најпознатијих подвижника и црквених дјелатника Грчке православне цркве у ХХ вијеку био је Дионисије, Митрополит трикалски и стагонски (у свијету Константин Хараламбус). Трагични догађаји у Малој Азији 1922. године директно су га се дотакли, на његове очи Турци су се жестоко обрачунали са његовим родитељима и двије сестре. Одлучивши да себе посвети служењу Богу, он је са 16 година отишао на Свету Гору у манастир Велику Лавру. Други свјетски рат Дионисије је дочекао у чину игумана манастира Пимонос на острву Лесбос. 1942. године фашисти су арестовали 34 - годишњег игумана. Тако је почео његов пут у хитлеровске конц - логоре.

http://www.svetigora.com/audio/by/album/djeca_apokalipse

[Дража]

4chsmu1 и хвала на овим дивним угодницима Његовим.

[antipa]

ОТАЦ ПЕТАР СВЕТОГОРАЦ ИГУМАН МАНАСТИРА ДЕНКОВАС - СРБИЈА

Скоро тридесет година отац Петар неуморно је служио у овом манастиру и парохији

за живота многи су га критиковали и осуђивали али отац је и према њима имао огромну љубав као и према свима који су долазили у овај манастир , да се духовно окрепе и посаветују са мудрим Авом .

На велику жалост после очеве смрти манастир није више оно стециште духовности и сабрања .

Капеле на гробу Св.Дене у којој је Ава неуморно служио и читао молитве вернима данас више нема срушена је убрзо после његове смрти.

Духовна чеда оца Петра издала су две књике о животу овог великог духовника и неуморног служитеља на њиви Господњој.

Оче Петре моли Господа за нас грешне.

Shi-arhimandrit Petar (Stanojević) rođen je 8.aprila 1925.god.u selu Pečenjevci nedaleko od Leskovca.Rastući u mnogobrojnoj,pobožnoj porodici od malena je zavoleo Boga i monaštvo tako da je već u 14-toj godini otišao iz roditeljskog doma u manastir.Na Sv.Pantelejmona 1939.godine mali Dragutin (svetovno ime oca Petra)postaje žički iskušenik. U Žiči je za duhovnika dobio jeromonaha Gavrila sa kojim u duhovnoj vezi ostaje do smrti starca 1995-te godine. Narednih nekoliko godina do početka rata iskušenik Dragutin se uči monaškom životu od duhovnih gorostasa kakvi su bili Sveti Vladika Nikolaj, iguman Gavrilo, otac Jakov Arsović i mnogi drugi. Po dolasku iz vojske 1948.godine, odlazi u tek osnovanu šumadijsku eparhiju u manastir Raletinac kod svog duhovnog oca Gavrila koji okuplja mlado bratstvo i oživljava manastir. U ovom manastiru u februaru 1950.-te godine prima monaški postrig dobivši ime Petar dok njegov sabrat postaje monah Pavle (potonji duhovnik manastira Grnčarica).

U tadašnjem mladom bratstvu bili su i sadašnji iguman Hilandara Mojsije, otac Sava iz Vaznesenja ovčarskog, otac Georgije koji je sada u Svetoj zemlji a svi pod duhovnim rukovodstvom mudrog igumana Gavrila. Po potrebi službe (u međuvremenu postavši jeromonah) otac Petar biva sabrat manastira Voljavča i Kalenić da bi 1968.god. na svoj zahtev i uz blagoslov vladike Valerijana otišao na Svetu Goru, u manastir Hilandar i tamo ostao narednih dvanaest godina. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka dolazi u manastir Denkovac po blagoslovu duhovnika i tu ostaje punih 26 godina, do upokojenja, krajem 2005-te godine.

Krajem 1979.godine, na praznik Sv.Apostola Luke, jeromonah Petar posle višegodišnjeg podvizavanja u Hilandaru, dolazi u Srbiju i uz blagoslov svog duhovnog oca, nadaleko čuvenog igumana Gavrila, započinje obnovu srednjevekovnog manastira Denkovac.

Po predanju, manastir Denkovac je nastao krajem 14-tog veka na mestu gde se podvizavala mlada devojka Desanka-Dena, rodom iz ovih krajeva, koja je zajedno sa svoje dve sestre Sarom i Raletinom dala zavet Bogu da se neće udavati u znak žalosti za izginulim srbstvom na Kosovu polju i da će svoj život do kraja posvetiti Bogu. Svaka od sestara se podvizavala na različitom mestu,u neposrednoj blizini reke Dulenke,na obroncima Gledićkih planina.

Devojke su se upokojile na mestu svog podviga i bile pohranjene u grobnicama koje su prekrivene kamenim pločama.

Po njima su i nazvani manastiri Denkovac, Sarinac i Raletinac.

Smatra se da je manastir Denkovac bio najveći među njima i po veličini i po broju kaluđera i da je u svoje vreme bio sedište vladike (mitropolita). Nedaleko od manastira se nalazi i tzv. Vladikin grob gde su Turci, po predanju, ubili denkovačkog vladiku tražeći manastirsko zlato.

Kao i većina manastira u Srbiji i Denkovac je više puta rušen i obnavljan da bi krajem 19-tog veka imao desetak kaluđera,Rusa.Na žalost, ubrzo je opusteo i nije obnavljan sve do osamdesetih godina prošlog veka tačnije do dolaska oca Petra Hilandarca…

У време изградње конака у манастиру Денковац , отац Петар је користио каман из реке Дуленке која је протицала поред ове светиње .Догодило се да је неки човек из суседног села такође вадио камен са истог места . Камена није било довољно па га је отац опоменуо ,рекавши да је камење потребно за изградњу манастира и да га више неутовара у свој камион ,,Е баш ме брига ,мени треба за моје потребе ,,рекао је човек. Чувши те речи отац само закрсти камион који је био скоро пун и настави даље . После неколико минута човек је имао шта да види , све гуме на његовом камиону су испустиле тако да је морао да истовари сво камење како би поправио гуме.

Пролазећи селом отац Петар чу како неко дете псује Бога , а његова баба која се ту налазила рече ,,Их слатка моја уста ,ајд још једном да те бака чује,,,.Чувши да баба одобрава унучету псовање Бога , а намеравајући да уђе у тај дом да свети водицу, старац настави право неушавши у то двориште.,,Еј попе ,стани промашио си дођи овамо ,, рекла је баба ,,Не одсече отац ,не улазим тамо где се хули Господ и настави даље.

Из књиге,, Живи у истини,,приредио Горан Јовановић

[раб.аџија]

СТАРАЦ СИЛУАН АТОНСКИ - Кратак животопис

Део почетног поглавља књиге "Старац Силуан"

блаженопочившег архимандрита Софронија

Спољашњи живот блаженог старца протекао је без нарочитих догађаја. До одслужења војске проводио је живот као сиромашан руски сељак. Затим, одслуживши уобичајени војни рок у нижим чиновима, провео је дугих 46 година једноличног живота у манастиру као прост монах.

У манастирској монахологији забележено је: схимонах Силуан, световно име - Семјон Иванович Антонов, земљорадник из Тамбовске губерније, Лебединског округа, Шовског среза и села. Рођен 1866. године, у Свету Гору дошао 1892. године, пострижен у расу 1896. године, у схиму 1911. године. Вршио послушања на Каламаријском метоху (на манастирском имању изван Атона), у Старом Русику, на економији. Умро 11/24 септембра 1938. године.

Од "рођен" до "умро" - све изгледа безначајно, нема шта да се забележи. Дотицати се, пак, унутрашњег живота човека пред Богом нескромно је и смело дело. Откривати "дубоко" срце хришћанина на очиглед света, готово је исто што и светогрђе. Међутим, пошто смо уверени да сада, кад је старац напустио овај свет као његов победилац, више ништа не може нарушити његов вечни покој у Богу, усуђујемо се да бар понешто изнесемо о његовом неизмерно богатом и узвишеном животу, ради оних малобројних, који сами теже таквом Божанском животу.

Из старчевог дугог живота најјасније нам је остало у сећању неколико догађаја који најбоље сведоче о његовом унутрашњем животу, а који истовремено представљају и његову животну повест. Први такав догађај је из доба његовог раног детињства. када није имао више од четири године. Његов отац, као и многи руски сељаци, волео је да указује гостопримство путницима. Једног празничног дана са особитим задовољством позове он неког књигоношу у нади да ће од њега као "књишког" човека сазнати нешто ново и интересантно, будући да га је мучила његова "тама" и будући да је био жедан знања и просвећености. Гост је послужен чајем и закуском. Мали Семјон је осматрао странца са радозналошћу детета и пажљиво слушао разговор. Књигоноша је доказивао Семјоновом оцу да Христос није Бог и да Бога уопште нема. Дечака су нарочито поразиле речи: "Где је Он, тај Бог?" Он је помислио: "Кад одрастем, ићи ћу по целом свету да тражим Бога." Пошто је гост отишао, мали Семјон се обрати оцу рекавши: "Ти ме учиш да се молим, а овај каже да нема Бога". На то му отац одговори: "Ја сам мислио да је он паметан човек, међутим, испаде глупак. Немој да га слушаш". Наравно, овакав одговор није отклонио сумњу из детиње душе.

Од тада је прошло много времена. Семјон је порастао, постао крупан и здрав момак. Радио је недалеко од свог села на имању кнеза Трубецког, где је његов старији брат био предузео да зида неку грађевину. Радило се ортачки - Семјон у својству столара. Радници су имали једну куварицу, неку сељанку. Једном приликом, полазећи на поклоњење, она посети, између осталог, и гроб чувеног подвижника, затворника, Јована Сезеновског (1791-1839). По повратку причала је о светом животу затворника, па и о томе како се на његовом гробу дешавају чудеса. Неки од присутних стараца потврдили су њена казивања о чудесима и сви су се сложили да је Јован био свети човек.

Слушајући овај разговор, Семјон помисли: "Ако је он свет, значи да је Бог с нама, и онда нема потребе да Га тражим". При овој мисли у његовом младом срцу се распламсао огањ љубави према Богу.

Чудновата је појава да се од четврте до деветнаесте године могла задржати у сећању мисао која је продрла у детињу душу док је слушао књигоношу, мисао која га је очевидно мучила и остала нерешена негде у дубини, и која је нашла решење на један тако необичан, наизглед наиван начин.

Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање

душе.

Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније

познање.

Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија

молитва.

Уколико је савршенија љубав, утолико је светији

живот.

„ДРЖИ УМ СВОЈ У АДУ И НЕ ОЧАЈАВАЈ"

НЕКОЛИКО РЕЧИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА О КЊИЗИ ЈЕРОМОНАХА СОФРОНИЈА И О СТАРЦУ СИЛУАНУ, СА КОЈИМ ЈЕ ВИШЕ ПУТА ЛИЧНО РАЗГОВАРАО

Када неко посети Свету Гору и види смерне калуђере, може помислити да они живе досадним и бесциљним животом. То тако изгледа гледано споља, јер мало ко може да проникне и схвати каква се непрестана и страховита борба води у њиховим душама. Та борба је готово натприродна, невидљива, и то не само борба против демонских сила, господара мрака, него исто тако бар за почетнике - и против крви и меса, тј. против телесних жудњи и страсти. Ово је сажети садржај прве књиге.

У својој књизи отац Силуан описује како га је та борба била довела до очајања и скоро до самоубиства. Пресвета Богородица му се јавила у моменту његове најтеже борбе са страстима и очистила га од нечистих телесних жудњи и помисли. Христос му се јавио и дао му снагу да надвлада земаљске мисли и зле духове. И тако, после четврт века тешке и упорне борбе, стигао је до победе. Боготражитељ је постао богопознавалац, а ученик, учитељ.

Старац Силуан је био и мој учитељ. Једном сам га питао: "Оче Силуане, да ли вас ово мноштво света узнемирава у вашем размишљању и вашим молитвама? Зар не би било боље за вас да одете у испосницу у Каруљу и да тамо живите у миру као отац Теодосије, Артемије, Доротеј, Калиник, или да живите у некој усамљеној пећини, као отац Горгоније?"

"Ја живим у пећини", - одговорио је отац Силуан. "Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу. И ја волим и служим Божијем народу без изласка из моје пећине."

И поред његове спремности да свакоме служи, и његове чудесне скромности и услужне љубазности, о Божанским стварима је говорио са достојанством и снагом. О Богу је говорио са чаробним одушевљењем, присношћу и блискошћу, онако како би говорио о пријатељу. "Ја знам Бога. Он је љубазан, благ, услужан", рекао би старац Силуан. Један монах - отац Теофан са страхом је то слушао и помишљао да је Силуан изгубио страх Божији. Касније, када је читао Силуанове списе, Теофан је изменио своје мишљење и рекао: "Отац Силуан је израстао и стао у ред црквених отаца."

Ја мислим, да би текстове оца Силуана требало ставити у уџбенике психологије, ако ни за шта друго а оно као потврду о једном духовном борцу XX века, и као потврду истинитости свега што су прослављени црквени оци учили и писали. Постоји нешто ново и у поукама и у животу оца Силуана. На пример, Христово упозорење које је он чуо: "Држи свој ум у аду и не очајавај", представља један савет и опомену против охолости.

Ја лично никад раније нисам чуо те речи. Велика је и друга изрека: "Љубав је изнад разумевања". То је било свакодпевно и основно Силуаново учење. Његова љубав са сузним молитвама праштала је грех грешнима, поправљала злотворе, охрабривала клонуле, лечила болесне и стишавала олује. Сведочанства у прилог свему овоме могу се наћи у тој књизи.

То је књига која је неопходна нашој генерацији. Овде је књига о једном обичном човеку са веродостојним духовним искуством, топла и врло упечатљива.

(Из 13. књиге сабраних дела владике Николаја, стр. 560.)

Старац Силуан је и званично проглашен светим. Одлуком од 1. априла 1988. г. Цариградска патријаршија га је прибројала лику преподобних Цркве Христове. Преподобни Силуан Атонски слави се 11/24. септембра, а тропари и кондак њему посвећени гласе:

Тропар, глас 4., подобан: Правило вере: Христа Учитеља на путу смирења молитвом си примио док је Дух у твом срцу сведочио спасење. Због тога се сада радују спомену твоме сви народи на наду (спасења) призвани. Преподобни оче Силуане, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Тропар, глас 3., подобан: Божанствене вере: Проповедник љубави Христове дарован си васељени, најслађи међу богословима, преподобни оче. Смиреног и Кротког си угледао, и срце си Његово познао. Зато сви ми, Силуане преблажени, твојим богонадахнутим речима просвећивани, славимо Духа који те је прославио.

Кондак, глас 8., подобан: Када сишавши: Док си на земљи Христу служио, стопама Његовим си непорочано ходио. Сада, пак, на небесима гледаш Онога кога си заволео и пребиваш заједно са Њим, као што је обећао. Стога, преподобни оче Силуане, и нас научи да идемо стазом којом си ти ишао.

текст преузет из:

АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

СТАРАЦ СИЛУАН

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/StaracSiluan/StaracSiluan.htm

[раб.аџија]

Преподобни новојављени Никанор Хиландарац
kafa i novine 8084.gif 170fs799081

О старцу Никанору, рођеном почетком 20. века у Дивцима код Ваљева - где је, долазећи повремено из Хиландара, подигао и цркву - хиландарци причају да је био неуморан путник и мисионар и да га на том путу нису зауставиле ни године, а живео је готово девет деценија. И умро је на једном од путовања, на које је кренуо сазнавши да у Аустралији међу тамошњим Србима има неких подела које штете Цркви.

Пут Сиднеја кренуо је из Хиландара 22. јануара "да мири завађену браћу", иако му је тада било 88 година. У манастиру Светог Саве у Илајну поред Сиднеја остало је записано да је поновио оно што је говорио често, жалостећи се због честих српских подела широм света. Један је Бог, једна Србија, један пут - светосавски и једна црква - православна, речи су старца Никанора. То је најважније, све друго је споредно, говорио је.

За калуђера који је у манастиру, на Светој Гори и у Хиландару, провео готово седам деценија, свакако ни да пред путовање у Аустралију није била тајна да су му дани одбројани. Свакако због тога, уверена су његова хиландарска сабраћа, међу својим стварима оставио је и писани аманет где да му буде "вечна кућа". Написао је: "Умрем ли у отачаству, у Србији, сахраните ме око Ниша, на хиландарском метоху. Буде ли ме Господ позвао да будем на путу у Америци, волео бих да будем сахрањен близу владике Николаја Велимировића. Догоди ли се то у Аустралији - остаћу заувек крај манастира Светог Саве".

Старац Никанор почива у манастиру Светог Саве у Илајну, а оних који га се редовно молитвено сећају има свуда где је за живота стизао, остављајући за собом трагове за памћење и приче које се препричавају.

фото М. и П. Матејић 1971

Старац Никанор Хиландарац, Велики храм Св. Саве, Видовдан 1988. год.
Можда ће бити занимљиво: Привучен ликом овог лепог старца (кало - гера) ову сам фотографију снимио и не знајући кога снимам. Тек сам касније од пријатеља сазнао кога сам то уствари усликао.
http://novisrbljak.narod.ru/foto.html

Амфилохије Радовић
Митрополит Црногорско-Приморски

''Враћање душе у чистоту -
Бесједе, разговори, погледи''

Дигитално издање, Јанус
Београд, октобар 2001

Проигуман Никанор Хиландарац

На Недјељу Православља, изненада се упокоји, у Сиднеју, у далекој Аустралији, Старац Никанор Хиландарац, у 87. години земног живота."Ићи ћу", рекао нам је на дан Св. Јована ове године, приликом проласка кроз Београд, "макар се десило да тамо за свагда останем."

И ето, заиста се и догодило!

Старац Никанор је био ријетка личност међу савременим нашим Хиландарцима, а и монасима и духовницима уопште. Рођен је у селу Дивцима, код Ваљева, у честитој српској породици. Шездесет година је провео у манастиру Хиландару. Дугогодишњи проигуман, епитроп и духовник Манастира Хиландара, од великог угледа у цијелој Светој Гори, био је, не једном и Прот Свете Горе Атонске. Па тој дужности се он нашао као представник Манастира Хиландара и за вријеме прославе хиљадугодишњице Свете Горе, дочекавши у том својству тадашњег васељенског патријарха Атинагору, заједно са другим православним патријарсима и грчким краљем Павлом.

Извајан у светогорској ликоливници, омолитвљен дугим богослужењима, на која је деценијама стизао међу прве у поноћним часовима, а међу последњим са њих одлазио: мудар и трезвен, смирено али храбро је ходио цио свој земни вијек Светосавским путем. Био је у правом смислу Хиландарац светосавског кова и нарави. Такви као он су, кроз дуге вјекове, бирани из Хиландара за српске епископе и патријархе.

Старац Никанор није биран за епископа, али је, нарочито посљедњих година, играо улогу апостола и епископа, и ријетког проповједника и мисионара наше Цркве. Попут Светог Саве, био је до последњег даха разапет на крсту двоједне љубави - између Горе Атонске и српског народа. За њега је тешко рећи шта је више био: ревносни Светогорац, или пламени заљубљеник у свој немањићки род.

Тешко је казати и која му је била права отаџбина: Света Гора или Србија. Једна га је тјелесно изњедрила и материним млијеком нахранила, а друга препородила и преобразила и подарила његовој земној домаји, за неугасиви свјетионик... Ктитор храма на Какову на Халкидици, и храма у свом родном селу Дивцима (у њега је уградио сву своју очевину); надахнитељ градње метоха Манастира Хиландара у Сланцима код Београда, у Хајдучици (Банат), у Нишу, на Романији у Босни.

Велика је и непроцјењива његова заслуга заједно с осталим Старцима Хиландарцима, у покретању издавачке дјелатности у нашој цркви, стипендирању наших теолога и богослова.

Иза многих издавачких подухвата, почев са седамдесетим годинама, прво самог Манастира Хиландара а онда Манастира Ћелије, Крњева, Хиландарског фонда при Богословском факултету, Манастира Ћелије Пиперске - стоји Братство Манастира Хиландара с неуморним Старцем Никанором на челу.

А шта рећи о његовим бројним, мисионарским путовањима по Србији и српским манастирима, учесталим последњих година, његовој свештеној дужности дугогодишњег духовника и исповједника у Манастиру, а и по цијелој Србији?

Гдје није стизао са својим Братством слао је Крст и Богородицу Тројеручицу; бранио је светињу Манастира Покајница од скрнављења савремених вандала, као што је бранио насљеђе Светог Саве у Хиландару, и његова права, потврђена царским повељама.

Не једном је стизао на Косово, да га брани од издаје српских измећара и арбанашких зулумћара, донијевши на Видов дан, прошле године, за прославу у име свога Братства, икону Св. Лазара Косовског.

Кад су почела нова саборовања српског народа, звани митинзи, која су била знак његовог усправљања и дизања из унижености, као и превазилажења трагичне разједињености, на њима се, међу првима, нашао и Старац Никанор Хиландарац.

Било је потресно видјети овог сиједог Светогорца на митингу у Краљеву, на оном чувеном, у Новом Саду, или, како пали свијећу од хиландарског поска у Радовањском Лугу и на Опленцу. Није му било тешко да допре до Загреба, да посјети Јасеновац и херцеговачке јаме, да сам донесе и преда на вјечни спомен Далматинском епископу Николају на Далматинском Косову, сребром окован крст са честицом Часног древа.

Од Хиландара до Скопља и Прилепа, од Београда до Беча, од Жиче и Студенице до Цетиња, Вршца и Ниша, Банатског Карађорђева, Кикинде и Петровграда (Зрењанина) са моштима Св. Рафаила Хиландарца, свуд су, посљедњих година, стизале ноге овог неуморног Старца.

За савјете љекара, због болесног срца и старачких година, није много хајао; само се смјешкао, и опет изнова, на њихово чуђење и тјелесно васкрсавао, обнављан унутарњим жаром, вјером и ревношћу.

Духовни препород српског народа вјером Христовом светосавском, братимљење разбраћених и јединство разједињених Срба, била је стална његова туга и брига, како у Хиландару и преко њега, тако и ван њега, у свим српским земљама, па до крајње расијаних Срба.

Пун те бриге и далековидости, послао је, као и на Далматинско Косово сличан Крст са часним древом, намјесто себе и своје ријечи, Манастиру Нова Грачаница на трећем језеру код Чикага, да подстакне на крсно смирење и подгрије зајединство.

Управо та светосавска туга и брига зајединство и помирење завађене браће, одвела га је у далеку Аустралију, иако су га многи од тог пута одвраћали, знајући његово здравствено стање и године. На Светог Саву ове године, предао је новоосвећеном Манастиру Нови Каленић код Камбере икону Мајке Тројеручице, да својом трећом руком милује све оне који у тој светињи буду живјели и око ње се окупљали.

Пошто је посјетио и многе тамошње црквене Општине (већином "слободне" Епархије) да би се, уочи Недјеље Православља нашао у Сиднеју, у дому православне Украјинке, за Србина удате.

Пошто је била уочљива његова изнемоглост, говорио му је владика Аустралијско-новозеландски Лонгин, да пође у болницу. Одбио је и у шали, неколико пута поновио: "Нека, не треба! Ја ћу преко Хиландара и Србије, за Небеску Србију!" И док је следећег дана, на Недјељу Православља, владика са свештенством служио Литургију, у Рути Хилу очекујући Старца да дође да бесједи народу, Старац је ујутру (4. марта у четири сата по нашем времену), прешао изненада из овога пролазног, у онај бољи, непролазни свијет.

Када је кренуо из Хиландара, питала га је братија: "Старче, кад умреш гдје да те сахранимо?" "Ако умрем у Хиландару, сахраните овдје; ако у Нишу умрем сахраните ме у Нишком метоху; ако ли умрем у Америци, сахраните ме поред Светог Владике Николаја. Ако, пак, умрем у Аустралији сахраните ме у манастиру Светог Саве у Илајну."

Ето, управо, тако је и било, сагласно његовом благослову и завјештању. У суботу, 10. марта ове године, његово, трудовима и подвизима освештано тијело је похрањено у храму Св. Алимпије Столпник, у Манастиру Светог Саве у Илајну, далеко и предалеко од обије његове отаџбине - Свете Горе и Србије, којима и за које је дисао и живио цијелог свог земног живота.

Великог ли и чудног знамења и тајни!

Његовим доласком и сахраном у овом манастиру, он постаје Нови Хиландар, а Срби из Аустралије и преко њих цио овај пети континент, добијају бесцен-благо моштију првог светогорског подвижника сахрањеног на тлу Аустралије!

Да се око њих Срби окупљају и на њима помире, као некад Стефан Првовјенчани и брат му Вукан над моштима Светог Симеона Мироточивог; а аустралијска земља да замирише светогорским миомиром...

Заиста су неизрециви путеви Господњи!

А ми грешни и недостојни, дивећи се том чудном знамењу и молећи се за покој Старчеве душе, из његове земне отаџбине, вапијемо њему ушавшем посигурно у небеску и непролазну Отаџбину, која је, уствари, била крајњи циљ свих његових трудова и путовања: Преподобни Старче Никаноре, моли Бога за нас!

(Банатски весник, Мај 1990.)

http://www.hilandar.org/index.php?option=com_content&task=view&id=282&Itemid=155

---

Ипак, старац Никанор Савиц, калуђер са лицем мудраца из народа, брзо нађе тон у коме доминира срдачност. Бележим своја питања и његове одговоре, тачно онако како су падали на папир:


Шта за вас значи сусрет с путницима из отаџбине??
 


?Сваки разговор с посетиоцима из Југославије за нас је спона са народом коме припадамо. Свакога примамо раширених руку. Радо дочекујемо и странце из целог света. Долазе људи са разних страна, људи других вера, па кад виде ста чувамо, кажу: ваша је прошлост била сјајна. А ја прошапућем: дај Боже да нам и будућност буде добра?.


?Колико дуго сте у Хиландару? Кад сте се замонашили??


?Моја кућа, у Дивцима код Ваљева, била је близу цркве. Звона су у мени непрестано одјекивала и будила дубока осећања. Почео сам да читам Јевандјеље, житија светаца такође, и да размишљам о људским слабостима и обманама. Видео сам рат, видео сам страх: прозори су се тресли на зградама 1914. године. Нисам се могао школовати, школе су тада биле претворене у складишта муниције. Али сам, кажем, читао, размишљао и гледао. Средином двадесетих година био сам спреман. Онима који су монашком одрицању супротстављали световни живот, рекао сам: живите ви тако како мени саветујете! И кренуо сам у Хиландар 1927. године?.
 


?Како се на тај чин гледало у вашој породици??


?Мој отац Михаило имао је још четири сина и четири кћери. Три моја брата су остала на њиви, а један је завршио за механичара у Београду. Никоме, па ни себи, нисам успео да објасним зашто не остадох у Србији, али свима сам изјављивао: ако не одем у Хиландар, нећу се ни замонашити. Сада сам благодаран Богу што ме је овамо упутио. Мој отац није више међу живима, браћа и сестре исто. Имам седам синоваца и ко зна колико унука. Кажем свима да ја ипак имам највише деце. Како? - питају. Тако, сви сте ви моја деца?.


?Одлазите ли у Југославију понекад??
 


?Одлазим, наравно. Како бих могао без тих одлазака? Тамо је, у Дивцима, једна црквица у чију су градњу уложене паре од неког мог наследства. Једном сам кренуо у посету председнику ваљевске општине, али ми службеник рече, кад је видео грчки пасош, како није смео ни дотле, до предсобља, да ме пусти. Постоји, каже, читава процедура за разговоре са странцима.


Овај помало сетни исказ није био праћен никаквим коментаром. Хиландарски проигуман, отац Никанор Савић, странац у Ваљеву! То ми звучи глупо. Помало сам и постиђјен, али видим да из њега веје ведрина. Не питам га ни кад се догађај збио ни који га председник није примио.
 


МИЛО ГЛИГОРИЈЕВИЋ
http://tagtag.com/riverlim-extra/religija/hilendar/kovceg_vizantije

---

---

http://www.slobodanstojicevic.com/foto/na-putu/na-putu-044/image
Берба грожђа, 1984. О.Никанор други с десна

http://www.slobodanstojicevic.com/dela/reportaze/sveta-gora-1983/image

1983.
извор:
http://www.slobodanstojicevic.com/dela/reportaze/sveta-gora-1983/image/image_view_fullscreen

[Дејан1]

Архимандрит Рафаило Хиландарац. Сабрат, духовник а затим и игуман овог манастира. У Хиландару увео општежиће. Био је духовник Владике Николаја. Вратио се у Србију и обновио манастир Јовање (на жалост, касније је овај манастир потопљен). Ово је укратко... О њему има доста информација. Ево једног линка:

http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0354-3293/2006/0354-32930636579J.pdf

[Guest]

Иером Аарон. Скит св. Андрея Афон 1910 год

Схимонахиња Марија