Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве

[Guest]

БРАТСВО МАНАСТИРА ДЕЧАНИ - ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА 20.ВЕКА

РУСИЈА

ОТАЦ ИЛИЈА - ЈЕРУСАЛИМ (Србин)

п.ц. чувени наш Отац којег га Господ прославио у Светима својим , његов гроб се налази у манастиру Црна Река и досад су била неколико исцељења ( што је мени познато ) оних који су се молили над његовим гробом.

ОТАЦ МАРДАРИЈЕ МАНАСТИР РЕЖЕВИЋИ - ЦРНА ГОРА

ОТАЦ СИМЕОН МАНАСТИР ДОБРИЋЕВО - РЕПУБЛИКА СРПСКА , ХЕРЦЕГОВИНА (БиХ)

[Evdokija]

ОТАЦ СИМЕОН МАНАСТИР ДОБРИЋЕВО - РЕПУБЛИКА СРПСКА , ХЕРЦЕГОВИНА  (БиХ)

Ваистину, диван старац је отац Симеон, Господ да га упокоји!

[мирођија]

ОТАЦ МАРДАРИЈЕ МАНАСТИР РЕЖЕВИЋИ - ЦРНА ГОРА

         Хвала  ти  Мартирије за ове благодатне оце и сестре!  Хвала је мало рећи!

         Ево, усуђујем се да издвојим оца Мардарија, али само да бих му одала посебну

         поштовање, као духовнику и страдалнику, рођеном у мом крају, а пошто сам

         имала ту срећу и да га упознам,

         са радошћу га се сећам!

         Отац  је  умро  2006.г. а непосредно,неколико месеци пред смрт, код њега је вољом

         Божијом дошла у посету делегација Леушинског манастира из Русије, и захваљујући

         његовој причи оставила иконе ради којих је и дошла у српске земље,

         у манастиру Јовању Овчарском, првобитној породици оца Мардарија!

         Недокучиви су путеви Господњи! smiley-dance007 :229229229:

[Сефора]

smiley-dance007

[раб.аџија]

---

Петербуршки поклоници су били зачуђени необичном сличношћу историје манастира Јовање са судбином Леушинског манастира, такође посвећеног рођењу Јована Претече. Већ тада се јавила мисао: да ли у овај манастир треба предати донете иконе. Ипак, постојала је недоумица: то је био тек први манастир на њиховом путу. Следила је цела недеља путовања и посета још 20 обитељи.На коначно решење још ништа није указивало. Поклоници су наставили даље.  

http://www.vidovdan.org/2010-04-03-14-50-50/867-2010-06-07-09-15-36

 

Прича старца Мардарија  

     

«Родио сам се у Србији, у  Чачку, у близини Овчарско-Кабларске клисуре. Када сам био ђак, учитељ нас је све водио на Причешће. Једном је дошао светитељ Николај Жички из Охрида, који је тада био епископ Охридски. С њим су били људи из богомољачког покрета који су се бавили мисионарењем. Дошао сам до њиховог стола у порти храма где су продавали разне књиге. Тада сам купио Јеванђеље и све то ми је прирасло срцу. Од тада никуда нисам ишао без Јеванђеља.1943. године за време рата, нестао сам из свог села и тајно отишао у манастир. Већ те године сам примио постриг у манастиру Преображење. Тај стари манастир је 1940. године на новом месту обновио светитељ Николај Жички, он ме је примио и благословио за монашење. Световно име ми је Миленко. На монашењу сам добио име Мардарије. До тада нисам знао да постоји то име.  Затим сао постао «непослушан» — нисам слушао комунисте. И они су ме преводили из једног манастира у други. Ја сам подигао манастир Јовање после потопа. Потопили су га 1957. године. Направили су брану и тамо где је био манастир  — сада је дубина 18 метара. Пре тога су разрушили храм и конак.  Када су нам саопштили да ће рушити, сви монаси и монахиње из околних манастира су се окупили како би послужили храму последњи пут и пренели светиње.  Тамо су били сахрањени монаси — 15 гробова. Када су их преносили, наишли су на гроб неког монаха Макарија. Његов гроб и одећа су били трули, а тело је било нетрулежно. Дотакао сам његову браду, косу — ништа није опадало. Мошти монаха Макарија смо касније положили у нови храм у Јовању и сада тамо почива.  Последњу службу у старом манастиру сам служио ја. Опраштао сам се са обитељи и сви смо плакали. А извршиоци тог злодела нису хтели да сачекају да се заврши литургија. Попели су се на кров и почели да га растављају. Ми служимо а на крову се чује звук алата, лупање, ударање, рад машина... Завршили смо литургију, изашли из храма, а они се неочекивано спуштају са крова. Човеку који је разрушио храм су јавили да му се код куће догодила несрећа: сви су се разболели — и деца, и стока. Спустио се и није даље рушио. Тај човек је раније био црквењак, а постао је комуниста, потписао уговор и узео новац за рушење храма.После тога два месеца нико није хтео да дотакне храм. Али, после је партијски секретар обмануо свог стрица рекавши му: «Ми само преносим храм и нећемо га рушити». Тада су наставили и све срушили. Само неколико каменова смо искористили у новом храму. Све је остало на дну под водом... А нама је остала ледина.Тада су се сви плашили да обнављају манастир на новом месту. Власти су хтеле да у држави буде један манастир мање. А ја сам сам се залагао за изградњу. Сам не знам како је то почело — очигледно по Божијем промислу.  Окупио сам народ, проповедао. Решио сам да се мало «нашалим» са мештанима и питао сам: «Шта ћемо радити са манастиром Јовање, да ли ћемо поново градити?» А они су хорски одговорили: «Да, хајде да градимо Јовање». Тада сам се уплашио, када сам се у последњем тренутку сетио и схватио: «Шта сам рекао!» Нисам очекивао такав одговор. Онда сам одједном рекао: «Хајде да сакупљамо прилоге...». За пет дана смо сакупили 65 хиљада. Више нисам имао куд.Са патријархом Германом сам једва успео да се сретнем како бих добио благослов за почетак изградње.  Убрзо сам због тога доспео у затвор. Два човека су ме потказала да сам долазио код њих у кућу и тражио новац. А ја их уопште нисам видео, нисам знао ништа о њима, нити где су им куће. 15 дана сам био у затвору. Полиција је за то време свакодневно покушавала да отера мајсторе. Ипак, они су ме стрпљиво чекали и када сам се вратио, наставили су да раде и завршили посао. Нови храм је изграђен налик старом, само мањи. На моју иницијативу, њему је тада дограђена припрата, како би се мало раширио.  Када су подигли храм , дошли су верници из села Трепча. Питали су шта још треба како би се довршио манастир. Рекао сам да су потребне кућице за келије. Они су питали колико времена је потребно да се направи план. Одговорио сам да план могу добити следећег дана. Они су тада рекли: «Обавезно направи тај план да не бисмо ми дошли, а посла нема». Одговорио сам: «Нека дође 100 људи, свима ћу наћи посла».  Следећег дана је дошло око 40 људи. Радили су недељу дана, даноноћно без прекида и урадили све: довели су и струју и пут, донели су сав материјал и камен. Веома брзо смо направили конак. Тако је започео други живот манастира Јовање после потопа 1958. године. Постоји пророштво да ће манастир Јовање изаћи из воде». Старац је завршио своје казивање. Комунистичке власти нису старцу опростиле његове активности и на крају се он нашао у малом манастиру Режевићи на обали Јадранског мора.  

Руски поклоници су били зачуђени причом и задивљени прмислом Божијим, који их је довео у ову обитељ.. «Авва, Ви сте нам одговорили на питање са којим смо допутовали у Србију. Сада знамо где треба однети ове иконе!»

И они су испричали старцу историју Леушинског манастира потпљеног у Русији. Отац Мардарије је био задивљен и ганут до суза. Рекао је да су те две обитељи духовне сестре и благословио да се  икона Леушинске Мајке Божије «Ја сам са вама и нико неће моћи на вас» преда манастиру Јовање, а Владимирска икона — манастиру Успње, у жељи да, «се оне не растају једна од друге». Чудно је да старац испунио жељу иконописаца не знајући за њу.  Треба приметити да се у Србији сачувао стари чин црквеног побратимљења и посестримства, када се после посебне молитве врши размена крстова, и духовно братимљење људи се потврђује заједничком исповешћу и причешћем. У манастирима Јовање и Леушино се нашао један исти крст, и постало је јасно да  икона Леушинске Мајке Божије није случајно дошла у Српско Леушино. Промисао Божија се коначно открила поклоницима кроз старца Мардарија.  После тога се маршрута путовања променила и верници су са иконама поново пропутовали кроз целу Црну Гору и  Србију да би се поново нашли у Овчарско-Кабларској клисури, на Српском Атону.  9. фебруара је благослов старца испуњен, иконе су предате овим двема обитељима и коначно су пронашле свој дом. Пред љима је служена Божанствена Литургија, и тако је служба којом је требало започети поклоничко путовање означила његов завршетак. Српско и руско свештенство заједно са сестрама обитељи је појући прочитало акатист Леушинској Богородици, у којем су стиху: «Радуј се Владичице, небеска Спаситељко Богом чуване Отаџбине Руске» додате речи: «и Српске».  

     

На проповеди је изречена мисао: «Нека икона, коју је Јован Корнштатски називао «Спаситељком Русије», буде сада и «Спаситељка Србије». На полеђини иконе је постављен натпис: «Икона Леушинске Мајке Божије «Ја сам са вама и нико не може на вас», имена «Спаситељка Русије», донета на дар многострадалној Србији. Русија. Фебруар 2006». После пола године, 13. јула 2006. године, старац Мардарије се преставио у Господу примивши пред смрт схиму са тим именом.  

     

Протојереј Генадиј Беловолов  

''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

ИГУМАН МАРДАРИЈЕ ШИШОВИЋ

Игуман Мардарије Шишовић рођен је у Гојној Гори 28. јула 1919. године. На крштењу је добио име Миленко. Основно школовање завршио је у свом родном месту. Завршио је и занатску школу у Загребу. Тамо је радио око шест година до своје 19. године. У то време, 1940. године, позват је у војску. Као војник служио је у ауто јединици свега пет месеци , а онда се у априлу 1941. заратило. Миленко успева тада да дође кући, где остаје само неколико месеци. Кад су се тога лета и јесени почели оснивати четнички, партизански и други одреди, он, видећи бесмисленост у таквим ратовима, у којима се више међусобно и братоубилачки ратовало, него против окупатора, повлачи се у Београд, где се запослио и радио до 1942. године. Кад је објављена мобилизација његовог годишта за Недићеву војску, он напушта Београд и долази у своје родно место, где остаје извесно време. Како су из његовог села биле већ отишле две девојке у манастир, Божидарка и Наталија, ћерке познатог богомољца Милије Ристивојевића (прва 1937, а друга 1939. године), то се и Миленко одлучује да пође у манастир. Испитавши себе и своје жеље за манастирским животом, он одлази у манастир Преображење 8. новембра 1942. године. Одвео га је у манастир његов комшија, већ поменути богомољац тога краја Милија Ристивојевић. Прво су отишли у манастир Јовање, где су Милијине ћерке, и ту преноћили. Сутрадан су, после свете Литургије, пошли у манастир Љубостињу, да се јаве владици Николају и да узму благослов за Миленков одлазак у манастир. Пошто у то време у Преображењу није било никога, Владика се, замишљен, заинтересовао за Миленков живот и занимање. Када је чуо да је он занатлија из околине Овчара и Каблара, много се обрадовао и том приликом рекао да му је један сељак из Парменца нудио за Преображење једну лепу њиву и јабучар, од укупно 5 хектара. Владика се захвалио сељаку на његовом богатом и дивном дару за Преображење, али га није хтео примити, препоручио га је другима, јер је одлучио да монаси у манастиру Преображењу, "кад устају, иду у цркву и мисле о Богу, о свом подвигу и молитви, а не о њиви и о штали." Зато Преображење по овом свом митроносном ктитору и његовом светом благослову ни до данас нема имања, ни стоке, нити се у том манастиру једе месо. Тако је Миленко, радостан, примио преображењски кључ од манастира Никоља и тако пошао у Преображење. Како тамо у Преображењу није било готово ничега чиме би се могао користити за издржавање, то се он обрати сестрама у Јовању и оне га помогну у посуђу и намирницама најнеопходнијим. Тако је у монашки скромном живљењу Миленко провео три месеца као чувар манастира Преображења, посећујући недељом и празницима богослужење у другим манастирима. После три месеца њему се придружио и један богомољац из села Лучића код Пожаревца, који се звао Живота Станојевић. Са Животом је провео још два-три месеца, а онда долази у Преображење жички јеромонах отац Васијан Мишић, који је, после страдања Жиче, преко Крњева дошао Владици Николају у Љубостињу и ту остане као духовник извесно време. Када су ожевима избодене и поклане три љубостињске сестре монахиње: две рођене сестре игуманије Саре, Антонина и Радојка (Евгенија), и искушеница Милка, као и два избегла из порушене Жиче калуђера: јеромонах Сава и јерођакон Валеријан, пошто је, како кажу, и отац Васијан био на том списку за ликвидирање, он је на време, будући обавештен, утекао кроз прозор и дошао у манастир Преображење. Тако је отац Васијан извесно време провео у Преображењу као гост, а затим је од Жичког црквеног суда постављен за старешину манастира Преображења.

Годину дана по доласку оца Васијана, у Преображење долази још један жички духовник, јеромонах Евстатије Ракић, који је после страдања Жиче једно време, као духовник, провео у Јовању. Из Јовања, негде почетком 1944, он одлази у Преображење. Тако је ово мало мисионарско братство, изникло из богомољачког покрета, наставило да живи по светогорском монашком типику са пуним богослужењем и свакодневном светом Литургијом. Његово издржавање у манастиру било је од богослужења, мисионарења у народу и ручног занатског рада као што је прављење свећа, ћурчиског заната и од дугог, а не од пољопривреде и личне економије, које нису ни имали. Миленко је замонашен у Преображењу у расу 1944. године, а у малу схиму 20. јуна 1946. са монашким именом Мардарије. За ђакона рукоположио га је епископ Викентије 29. августа 1958. године. За јеромонаха рукоположен је 24. јула 1966. године, од епископа Германа у манастиру Никољу.

Будући даровит за многе занате, поготово за грађевинарство и електрификацију, отац Мардарије наставља се обновом и изградњом нових конака у Преображењу, где су се често одржавали богомољачки, мисионарски скупови. Поред конака у Преображењу, отац Мардарије радио је интензивно и на обнови конака у Сретењу, које су Немци порушили бомбардовањем 1941. године. Такође, обновио је конак и формирао капелу у "Граду", како се од давнина зове сретењски виноград у Паковраћу. По завршетку грађевинских радова, у "Град" је довео још лепу планинску воду. Затим је отац Мардарије радио и у Никољу на довршавању новог конака и капеле 1953-54. године, да би се имале где сместити јовањске сестре због потапања Јовања. Шод његовим руководством вршена је обнова манастирског конака и зидана дивна нова капела у манастиру Ћелијама. Одмах затим, у то послератно доба, поставио је леп мозаик-под у лелићској цркви, задужбини владике Николаја.

У новом Јовању, као члан Грађевинског одбора, отац Мардарије био је главни извођач и иницијатор радова којом приликом је имао много сметњи од тадашњих безбожних власти, као и других у црквеној средини. Али захваљујући помоћи и подршци других манастира, посебно богомољаца из околних села, поготово из Трепче, он је успео да срећно доврши изградњу овог дивног овчарског манастира.

Затим, по доласку епископа Василија Костића у Жичку епархију 1960. године, отац Мардарије одлази у Београд, где ради на обнови манастира Рајиновца, недалеко од Гроцке , а манастир Сланце обнавља из основа, и то како цркву тако и конак. Кад је завршио те радове, по потреби одлази у Далмацију, у манастир Крку, 1963. године, да помогне обнову манастирских конака и изврши припрему са братством за отварање Богословије у манастиру Крки.

Из Крке одлази у Сремске Карловце за надзор у току адаптације зграде за Богсловију, коју је, на интервенцију Цркве, вратио Централни комитет за употребу Богословије.

Из Карловца оца Мардарија патријарх Герман упућује у Пећку патријаршију негде 1964. године. Тамо у манастир доводи воду са извора од Ловачког дома и изводи низ радова у Пећском манастиру у вези са водоводом. Такође, изводи адаптацију и електирифкацију старог конака и патријархових просторија, који су 16. марта 1981. године спаљени.

Исцрпљен свим тим бригама и пословима обнове разних манастира, цркава и богословија, отац Мардарије одлази у Београд ради лечења од бронхијалне астме и упорног кашља (енфизем), где су га лекари интензивно лечили шест недеља. На предлог старог специјалисте лекара Церемановића, отац Мардарије одлази на јадранско, јужно приморје на два месеца ради климатског лечења. Дошао је у тада разрушен манастир Режевић у 4 сата по подне и већ сутрадан око 10 сати осећа се већ потпуно без астме те баца све лекове. Тако он у Режевићу остаје само 18 дана и враћа се у Београд здрав. То му је дало повода да потражи од црногорског митрополита Данила Дајковића пријем, да пређе у неку црногорску епархију. Тако отац Мардарије по свом избору добија манастир Подластву, који је био празан и запуштен. Педесет и два дана после доласка у Подластву 1966. године, наишао је земљотрес "Петровачки епицентар" од седам и по (7,50) степени меркалијеве скале, који је направио велику штету у читавом Црногорском приморју, што је било повод митрополиту Данилу да повери оцу Мардарију да, поред Подластве, прими још и манастир Режевић ради његове обнове. Тако се отац Мардарије одлучи и прими манастир Режевић, који је, као и Подластву, обнављајући држао три године.

Не могући више држати оба манастира, отац Мардарије умолио је игумана Константина Кнежевића, из манастира Радовашнице у шабачко-ваљевској епархији , да преузме манастир Подластву. Тако отац Константин са још две сестре долази и прима управу манастира Подластве. Тада се отац Мардарије повлачи у манастир Режевић, где употребљава све своје снаге и способности на обнови овог немањићког манастира. Када је дошао први пут у Режевић, црква је била запуштена а кона порушен и спаљен. На сред конака израсла је велика смоква и око је руина и коров. Игуман из Прасквице отац Борис Каженегра посекао је смокву, негде 1962. године, када се почела градити магистрала, и том приликом ставио је провизоран кров на конак од старе грађе, који је приликом земљотреса пропао. Тако је отац Мардарије почео да гради и обнавља "од темеља до слемена". Но, за кратко време успео је да конструктивно обнови и статички утврди и цркве и конаке гвозденим утегама и армираним монта-плочама, као и кровом од каналица, то јест, ћерамиде.

Други катастрофални земљотрес, који је захватио цело Црногорско приморје, порушио је многе грађевине и готово све старе цркве и манстире 1979. године. Торањ на цркви у Режевићу био је толико растресен и нагнут да је претила опасност да падне. Зато га је отац Мардарије морао цело скинути и поново президати. Осим обнављања тога торња, он је том приликом много допринео поправљању и других оштећених манастира и цркава у Црногорском приморју. Тако је отац Мардарије као "нови Раде Неимар" у периоду након Другог светског рата учинио много на зидању и обнављању цркава и манастира. У свом манастиру је на завидној висини стоврио столарску радионицу са свим могућим алаткама, а такође и малу фабрику за цеђење маслина, једну од најбољих на нашем приморју. Велику цркву је живописао новим, лепим, иако не баш најквалитетнијим фрескама.

У манастиру Режевићу многе свештеничке и друге црквене породице, пријатељи манастира и оца Мардарија, преко лета нађу пријатан и за здравље веома користан одмор, јер је манастир Режевић у напосредној близини мора.

И данас отац Мардарије, иако у поодмаклим годинама, као ставрофорни игуман и сед старац, са пуно оптимизма живи и држи се јуначки. Још увек ради, обнавља и унапређује свој манастир. Прима црквене госте на летовање, помаже сиротињу и избеглице. Уз све то, отац Мардарије уредно одржава света богослужења у манастиру и проповеда. Зато је он уопште поштован и омиљен и у Црној Гори и у Србији, не само код својих пријатеља. Молимо се Богу да га још дуго подржи у здрављу и да му даде спасење.

http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/ovcarskiman15.html

---

АРХИМАНДРИТ МАРДАРИЈЕ – “УЗАНИ ПУТ ПРАВОСЛАВЉА“

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8361.new.html#new

[мирођија]

        Управда,  8086.gif 0442_feel

                                                        0442_feel

[Guest]

0110_hahaha :229229229: ekstra facenew22222222

ОТАЦ ЈУЛИЈАН ИГУМАН СТУДЕНИЦЕ

ОТАЦ ГЕОРГИЈЕ СВЕТОГОРАЦ (Србин)

[Guest]

ОТАЦ МОЈСИЈЕ ИГУМАН МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

[Guest]

ОТАЦ ЈЕРОНИМ МАНАСТИР САНАКСАР - ЈЕРУСАЛИМ (Рус)

[Guest]

ОТАЦ ЈОСИФ СВЕТОГОРАЦ

[Guest]

ОТАЦ ГАВРИЛО МАНАСТИР РАЛЕТИНАЦ - СРБИЈА

[Guest]

OТАЦ НИКОДИМ СВЕТОГОРАЦ

[Guest]

ОТАЦ АНТОНИЈЕ - РУСИЈА

[Guest]

ОТАЦ ПАЈСИЈЕ ИГУМАН МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА И ПРОХОР ПЧИНСКОГ - СРБИЈА

[Guest]

ОТАЦ ЈОАКИМОС СВЕТОГОРАЦ