DUŠA U ISLAMU I KRŠĆANSTVU

[Eniz]

Zamolio bih da neko od hrišćana da doprinos ovoj temi.To iz razloga da i mi muslimani se upoznamo poglede vaše vjere prema ovom pitanju.Svako dobro.

[Eniz]

Islamsko vjerovanje o duši

U Kur’ anu se navodi da je Uzvišeni Allah udahnuo u Ademovo tijelo Svoga Ruha, tako je Adem postao živ, „ i kad ga potpuno oblikujem, i udahnem mu Svog duha, padnite pred njim ničice“, (XV:29).  Božije „udahnuće Svoga duha“ u čovjeka očevidna je metafora za Njegovo obdarivanje čovjeka životom i svješću, tj. dušom, naveo je Asad u svom tumačenju navedenog ajeta.

U dobro poznatom hadisu koji prenosi Ibn Mes’ud se navodi da stvaranje čovjeka u utrobama majki  odvija se tako što četrdeset dana bude sperma  (nutfah ), zatim isto toliko zakvačak (alek)  i isto toliko komad mesa ( mudgah ). Potom dolazi melek kojeg Allah šalje da udahne dušu.

Dušu su islamski učenjaci različito definirali.

Tako Gazali navodi da je to istančano tijelo koje je kadro da saznaje i spoznaje a koje je u čovjeku. To je zaista izvanredna Božija tvorevina čiju suštinu ne može razumjeti većina umova.

Sličnu, gotovu identičnu definiciju duše daje i Seid Hava u svom djelu Terbijjetuna er-ruhijje (Naš duhovni odgoj ).

Mehmed Handžić navodi da je to fino tijelo koje se rasprostire po svim česticama tijela kao ružični sok po svim dijelovima ruže. Kada je riječ o njenim svojstvima, Handžić veli da je duša kao i sve ostalo, osim Boga, stvorena i postala. Ipak, ona ubuduće ostaje vječna. Duša će pretrpjeti smrt, ali se njezina smrt sastoji u rastanku sa tijelom..

[Milan Nikolic]

Dobra tema.

Rekao bih nešto iz mojeg viđenja.

Mislim da je čovek u celosti od tela i duše - a rekao bih i od duha.

Smatram da je ovaj naš život u telu najvažniji za život duše u večnosti. Mi sada usmeravamo svoje duše za večnost. Istovremeno posmatramo i telo kao namenjeno za večnost, jer je čovek upravo telo i duša. Zato je vaskrsenje najvažniji segment vere, jer nas istovremeno usmerava i na telo i na dušu. I telo i duša se moraju čistiti od greha i nevaljalosti.

[Аурор]

Ne telo i duša, Milane, izgleda mi da si malko neupućen.

Tvoja religija se zalaže za trokomponentnost. Dakle to bi bilo telo, duša i duh.

Nisam siguran, mislim da piše da je apostol Pavle pisao o tome.

A ponajviše se bavi tim duhom a meni je to recimo fikcija.

[Milan Nikolic]

Znaš kako,

to su teme kojima se bave pravi duhovnici - podvižnici - starci. Velike su tu komplikacije i na name je da ceo život istražujemo te dubine.

Naime, tu se spominju i osećanje, i misao, i volja, i savest, i sve je to povezano sa jednim smislom - sa čovekom. Negde je osećanje izjednačeno sa duhom, to jest srcem osećamo, u srcu nam obitava duh. Negde se za misao kaže da je u umu, što je i logično. 8086.gif

Ali negde se kaže da je volja u duši, da je volja osobenost duše. A duša da je u utrobi /stomaku/ i kroz celo telo krvlju, pa se središte duše smatra jetrom. Ponekad znamo i sami kada uzdahnemo duboko pa nešto nam lakše bude ili nešto odlučimo.

Sve su to teške teme i uvek otvorena pitanja.

[Guest Evgenik]

У сваком случају сви ти психички/духовни елементи чине цјеловиту људску личност,

и у томе се слажу и православна духовност и психологија.

Мени је страшно интересантно да први трактат од психодинамизму не потиче од Фројда, Адлера, Фрома, Јунга и осталих отаца савремене психологије него управо од св.Макарија Египатског (дакле неких 1700 година раније) у којем је на фасцинантан начин описана психичка "апаратура" човекове личности.

[Аурор]

У сваком случају сви ти психички/духовни елементи чине цјеловиту људску личност,

и у томе се слажу и православна духовност и психологија.

Мени је страшно интересантно да први трактат од психодинамизму не потиче од Фројда, Адлера, Фрома, Јунга и осталих отаца савремене психологије него управо од св.Макарија Египатског (дакле неких 1700 година раније) у којем је на фасцинантан начин описана психичка "апаратура" човекове личности.

A Aristotel? A Arhimedova podela temperamenata?

I šta je napisao taj Makarije, može li se pročitati?

Znam da su se na Dalekom Istoku jako davno bavili psihologijom koja se i dan danas uči i primenjuje.

To je zaista fascinantno.

[Eniz]

UPOTREBA TERMINA RUH I NEFS U KUR’ ANU

Ruh se u Kur’ anu spominje u više značenja. Jedno značenje je Objava jer se njome postiže život srca i duše (XLII:52 ). Ruhom se označava snaga kojom se podupiru neki vjerni robovi ( LVIII:22 ).  Kur’anski termin ErRuh el- Emin se odnosi na Džibrila ( XXVI: 193 i  XVI:102 ).

Kada se u Kur’anu  naglašava čista ljudska narav Isaova i pobija vjerovanje u njegovu božanstvenost, spominje se da je Isa, kao sva druga ljudska bića bio „ duša stvorena od Njega / ruhun minhu (IV :171 ). Ovim izrazom hoće se kazati da se Božijim emrom u njemu našla  i duša ( ruh ).

Prema tome,  ruh se koristi u svom primarnom znaèenju „ duh života „ i „ duša“.

U Kur’anu se spominje ta stalno ponavljana evolucija ljudskog embrija (XXXII:9, XXII:5), stvaranje čovjeka od gline / min tin, zatim  iz biti tekučine hude /min main mehin. Poslije  oblikovanja  u skladu sa onim što je odreðeno da bude / sevvahu, udahnjuje se  Ruh Njegov/ ve nefeha min ruhihi.

To je onaj Ruh o kojem su pitanje postavili jevreji, kada im je odgovoreno je on „jedna od Božijih stvari“

Za ljudsku dušu se upotrebljava termin nefs. Isto tako, izrazom nefs označava se samo duša /ruh  ( LXXXIX:27, VI:93, XII:53 )

S druge strane, Dževzi navodi da se izraz ruh nikad ne upotrebljava za tijelo, ni za njega samoga, niti da oznaći njegovu zajednicu sa nefsom. Ruh ( Duša ) nazvan je tako jer njime zaživljava tijelo. Stoga je i vjetar nazvan „rih“, jer se njim postiže život.

Objava je nazvana duhom/dušom (ruhom) budući da se njome postiže koristan život, jer bez nje čovjekov život je sasvim beskoristan.

I nefs se naziva ruhom, budući da živi zahvaljujući njemu. Nefsom je nazvana, veli Dževzi, ili zbog nećeg veoma vrijednog, cijenjenog i skupocjenog, ili zbog izdisavanja nečega, tj. zbog čestog izdisavanja i udisavanja.

Pored toga, izrazom nefs u Kur’ anu se označava biće u njegovoj cjelini ( XXIV:61, LXXIV:38)

Jedna skupina učenjaka drži da je ruh nešto različito od nefsa. Tako Muqatil ibn Sulejman kaže: „Čovjek ima život, ruh i nefs pa kada zaspi njegov nefs, kojim poima stvari, iziđe ali se ne odvaja od tijela, već iziðe poput jedne pružajuče niti koja ima svoj trak; čovjek tim nefsom koji iziðe iz njega vidi snove, dok život i ruh  za to vrijeme ostaju u tijelu koje tako diše i prevrče se. Kad se čovjek prodrma  nefs se njemu povrati brže od treptaja oka, a kada Allah čovjeka htjedne usmrtiti u snu, On taj nefs koji je izišao zadrži.“

[kajaa]

Katekizam Katoličke Crkve o čovjeku govori doista biranim riječima: »Svojom otvorenošću prema istini i ljepoti, svojim smislom za moralno dobro, svojom slobodom i glasom svoje savjesti, svojom čežnjom za beskonačnim i za srećom čovjek postavlja pitanja o Božjoj opstojnosti. U svemu tome on zamjećuje znakove vlastite duhovne duše. ...

I pojam »duša« i pojam »duh« višeznačni su pojmovi. Pojam »duša« tako u zapadnoj filozofskoj tradiciji znači duhovni princip koji je nastanjen u ljudskome tijelu ili koji daje identitet ljudskome tijelu. Duša je dakle nematerijalni, duhovni dio čovjeka, te ona ne umire s tijelom nego živi i vječno postoji i poslije tjelesne smrti čovjeka. Drugim riječima, »duša« je bestjelesno biće koje oživljava tijelo, a osim toga ima sposobnost misliti, željeti i osjećati. U tom prvom značenju pojam »duša« najčešće se koristi u tradicionalnom religioznom, propovjedničkom i vjerničkom govoru .

Za Bibliju – a to je shvaćanje sve prisutnije i u svijesti suvremenoga crkvenog naviještanja – duša nikako nije »dio« koji bi zajedno s »tijelom« tvorio ljudsko biće, nego je oznaka za čitava čovjeka ukoliko ga oživljava duh života. Duša, po izvornoj biblijskoj misli, ne nastanjuje ljudsko tijelo, nego se ljudskim tijelom očituje. Za Bibliju i tijelo – kao put – označuje čitava čovjeka.

U Starom zavjetu pojam »duša« odnosi se na dah života: biti živ znači imati u sebi daha, a kad čovjek umre, onda duša izlazi, a ako čovjek uskrsne, duša se vraća u njega. Odnosi se i na život sam, katkad samo na vremeniti život, a katkad i na život otvoren nebeskom. U Novom zavjetu »duša« također znači – život, ali i čovjeka. U Svetom pismu pojmom »duša« označava se dakle svako živo biće, čak i životinja, ali najčešće tom se riječju označuju – ljudi. Ako je život najdragocjenije čovjekovo dobro, onda spasiti dušu znači spasiti sama sebe: duša dakle označava osobu.

Očito je da nije jednostavno odgovoriti na pitanje što je duša – ta čovjek je misterij odnosno otajstvo i teško je jednostavno odgovoriti na to.

( iz-G.K.)

[Guest Evgenik]

A Aristotel? A Arhimedova podela temperamenata?

I šta je napisao taj Makarije, može li se pročitati?

Znam da su se na Dalekom Istoku jako davno bavili psihologijom koja se i dan danas uči i primenjuje.

To je zaista fascinantno.

Па поменуо сам на некој другој теми - потпуно сам фасциниран античким мислиоцима који су као били "философи" дакле неко ко је волио да размишља чистог ума, а у ствари многе ствари о којима су причали смо ми потврдили тек два миленијума касније.

Макарије на један феноменално прецизан начин описује психички апарат човјека и узајамна дејства појединих његових "дијелова" односе воље, емоције, тежње и уопште психодинамику. Ава Јустин Ћелијски је управо докторирао на његовим списима (иначе је Макарије Велики био Египатски пустињак из 2-3 вијека). Покушаћу да нађем неке линкове ако их је ико постављао на нет (знам да има на старогрчком, али нисам сигуран за преводе на српски).

[Eniz]

Duša je dakle nematerijalni, duhovni dio čovjeka, te ona ne umire s tijelom nego živi i vječno postoji i poslije tjelesne smrti čovjeka. Drugim riječima, »duša« je bestjelesno biće koje oživljava tijelo, a osim toga ima sposobnost misliti, željeti i osjećati. U tom prvom značenju pojam »duša« najčešće se koristi u tradicionalnom religioznom, propovjedničkom i vjerničkom govoru .

U ovom djelu se slažemo u potpunosti s tim da mi u islamu vjerujemo da smrt duše biva rastajanjem od materijalne komponente čovjeka a to je tjelo.