Учење о Богу код кападокијских Отаца

[Guest свештеник Иван]

Кападокијски Оци су дали најважнији допринос Тријадологији. Питање о једноти и тројичности Бога је добило на значају већ у 2. веку, када су хришћански мислиоци ступили у дијалог са јелинском интелигенцијом. Почев од познатих апологета, посебно Јустина мученика, па преко св. Иринеја при крају 2. века и александријских теолога Климента и Оригена у 3. веку и св. Атанасија у 4, веку, расправе о овом питању достигле су врхунац у списима кападокијских Отаца друге половине 4. века. Сви црквени Оци, а посебно Кападокијци су настојали да покажу да је вера у Свету Тројицу – вера у Једног Бога.

Један од неуспелих покушаја да се одговори на ово сложено питање потекао је од Савелија, који је у Риму у 3. веку. Према његовом схватању Бог је једно биће, монада која се проширила или увећала тако да делује као Отац у Старом Завету, као Син у Новом Завету и као Свети Дух у постновозаветном периоду.

Свети Оци су увидели да је Савелијево тумачење Свете Тројице крајње опасно будући да је полазило од тога да Отац, Син и Свети Дух нису три потпуне личности, него маске једне личности. Последицо оваквог схватања биле су следеће:

1.изгледало би да Бог, пошто у Христу и Духу само глуми, уопште не открива уистину себе.

2.било би немогуће дијалог који је христос водио са Оцем.

3.било би немогуће хришћанима да остваре лични однос са сваком од личности Сцете Тројице.

Црква на Истоку је веома оштро осудила ово учење и објаснила да су Три „Лица” Свете Тројице, како их Савелије именује, уствари три потпуне Личности а не маске, или „лица”.

Филон Александријски ( I век) учи да Један Бог заиста и јесте сам. Занимњиво је његово учење о Богу које он изводи на основу стиха: „ И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему“( I Мојс. 2.18.). Његов коментар на овај стих је да човеку није допуштено да буде сам, јер је једино Бог сâм. Апологете су убрзо ово учење одбациле зато што Бог није монада и не може бити сам. Временом касније долази до терминолошких проблема. Како описати Једног Бога у три линости то јест Бића, а да то не буду маске као што је Савелије учио?

Тертулијан (крајем II века ) даје термине: una substantia, tres personae. Он термином substantia жели да покаже Једног Бога, то јест Јединственост Божију. Термином tres personae показује Божију Тројичност. Ово учење прелази на Исток кроз учење Иполита Римског, који је ове изразе превео на грчки језик. Он је израз substantia поистоветио са изразом υποστασις – ипостас; а израз personae са изразом προσωπον, те због овако лошег превода долази до Савелијевог учења. Међутим, Ориген је направио разлику у овим терминима. Израз ипостас је искористо уместо израза личност. Иако је ово био добар потез, опет је дошло до забуне. Када је на латински преведено Оригеново учење, оно се није могло прихватити јер је гласило: una substantia, tres substantiе. Овакво излагање је изазвало огромне терминолошке проблеме, које су Свети Оци IV века разјаснили и дали им право значење.

Изразу суштина претходи латинска реч substantia, која на грчком значи υποστασις, тј. једна субстанција, која се у овом случају односила на Бога. На грчком језику три Божије личности изражавале су се προσωπα а на латинском personae. Ове термине Кападокијски Свети Оци су предефинисали и начинили један велики корак када је у питању објашњавање Тројичности Божије. Свети Оци су, као и Ориген поистоветили, израз ипостас са изразом личност.Ова лица нису била више маске као код Савелија, већ су то сада била бића, то јест потпуне личности Једнога Бога. „Бог је лично Биће, односно три конкретне личности, чије личне особености Црква познаје путем непосредног историјског искуства”. Да би могли разликовати личности Бога неопходно је рећи и које су оне, а то су: Отац, Син и Свети Дух. Отац је нерођен, али Он рађа и исходи. Син је рођен од Оца а Свети Дух исходи од Оца, док кроз Сина дела у времену по Очевој вољи. Ако се вратимо на Савелијево и Филоново учење да је Бог сâм, било би нелогично говорити о Оцу, зато што не би био Отац, јер да би био Отац мора имати Сина, те онда не би могли говорити о Светој Тројици.

Што се тиче термина суштина који је био υποστασις, овај термин замењен је термином ουσια који означава учешће у бићу. Међутим када је реч о Богу, не може се говорити о учешћу у Бићу, већ се говори о самоме Бићу, о пуноћи и могућности за постојање и живот. „Уза све то, разликовање суштине и ипостаси омогућава Цркви да лакше „одреди” и опште искуство Божијег Отковења”. На пример: човек је створен по »образу« Божијем, и као такав он је суштина, а свака личност појединачно (Марко, Јован, Лука, Петар) је ипостас. Тако је човекова суштина једна а личности безброј. Овако је слично и са Богом, само што Бог има једну суштину а три личности или ипостаси у себи. И Сâм Бог нам говори да је Он „СУШТИ” а не суштина (II Мојс. 3.14.). Када би Бог био суштина неби могао бити Бог, зато што би претходио нечему, а пошто је Сушти Он јесте заиста Бог и од Њега произилази суштина.

[Guest свештеник Иван]

А) Бог је један јер је један Отац !

Биће Божије се дакле, по учењу кападокијских Отаца, поистовећује са личношћу – са Оцем. Један Бог није једна суштина него један Отац који рађа Сина и исходи Духа Светог. Бог је један јер је Отац, говри св. Василије. Кападокијски Оци су дајући првенство личности над суштином у тумачењу Сина Божијег постојања, увели појам Начела или Узрока у Богу који је поистовећен са Оцем.

Кападокијци истичу као први принцип једноте у Тројици Бога Оца. Кирило Јерусалимски је писао да православни хришћани не верују просто у једног Бога, него у Једног Бога Оца који има свог Сина и свог Светог Духа. Суштинско у тој вери по св. Кирилу, јесте да се хришћански монотеизам, наша вера у Монархију поклапа и поистовећује са Личношћу Бога Оца. То није апстрактна монархија, нити божански принцип или божанство уопште, него је то жива и конкретна Личност Бога Оца који вечно са собом има Сина и Духа.

Он је једноставно Онај који јесте – Јахве – Сушти. Самопостојећи и свагда на исти начин Постојећи. Говорећи о Монархији Бога Оца, кападокоијски свети Оци не наглашавају неједнакост Три Божанске Личности. Личности Свете Тројице су једнаке јер су Отац и Син и Свети Дух једнаки по Божанству. Не постоји никаква субординација између Личности Свете Тројице, како су учили Ориген и многи јеретици после њега. То што је Отац – Начело не значи да Он постоји пре или мимо Сина и Светог Духа, јер изговарајући име Отац, познајемо по том имену и Сина који је у Оцу. Из заједнице са Оцем, Син има лилчно својство рођености, а Дух Свети својство исхођења.

Учењем о монархији Бога Оца кападокијци су правилно протумачили библијску веру исказану у Јовановом јеванђељу и Христове речи: Отац мој већи је од мене. Ове речи су нарочито користили аријанци у борби против православних, да би доказали своје тврдње о створености Сина. Св. Григорије говори да се ово већи не односи на природу, јер су Отац и Син једнаки, него на узрок. Отац је већи од Сина јер је Отац узрок вечног постојања Сина.

Личности Свете Тројице постоје на вечном плану, а не независно једна од друге, него у одређеном поретку који се огледа у начелу узрочности. Беспочетни Отац је Начело Ипостаси Сина и Светога Духа, односно Узрок вечног постојања сабеспочетног Сина и сабеспочетног Светог Духа.
У исповедању Свете Тројице на истоку је велика тајна Трију Ипостаси којима је извор и центар јединства Ипостас Бога Оца. Због тога верујемо у живог и истинитог Бога који ни монотеистички бог Јевреја, ни политеистички бог Јелина.

Кападокијци су због своје персоналне теологије оптуживани за тритеизам. Св. Григорије Ниски показује да гаранција хришћанског монотеизма јесте Ипостас Оца (Јединоначалије) из којег развија и идеју о једној и јединственој енергији, кроз коју се пројављује божанска једнота Свете Тројице.
Св. Григорије Палама исказује истину да је Бог један и Тројица говорећи да триипостасност Божанства нимало не бива повређена начелом монархије, тако да ми исповедамо не просто Тројицу него Јединоначалну Тројицу, и не само да ми познајемо Бога као Тројицу, него и учествујемо у животу Свете Тројице кроз енергије које су вечне и заједничке Светој Тројици.

[Guest свештеник Иван]

Б) Последице поистовећења Бога са суштином (у западној теологији)

Кападокијци су увели разликовање између израза Бог (Личност, оно што је конкретно) и израза божанство, суштину, оно што је заједничко. Св. Василије Велики, поред тога што наглашава Монархију Бога Оца, указује да тројична заједница је увек заједница по суштини (по природи). Унутар те заједнице Свете Тројице постоји јединство биће, живота, силе, воље, мисли, дејства, љубави, слободе, али исто тако постоји и очувава се различитост ипостаси.
Док за кападокијске Оце суштина не може постојати безлично, за западне теологе, као и за јелине пре њих, суштина може постојати сама за себе и шта више то је њена одлика. Кападокијци суштину увек везују за њен начин постојања, а то упућује на личност. Када се Бог поистовети са суштином не може се добити одговор на питање зашто Бог постоји, јер ово питање залази у сферу личног постојања и излази из сфере безличне суштине. Бог постоји зато што то хоће Отац који рађа Сина и исходи Светог Духа.


  За Западне теологе Бог постоји зато што је Божанска суштина, и Он хтео, не хтео ништа не може да промени у свом постојању. Такав приступ значи неминовно губљење слободе као онтолошког постулата Божијег постојања. Православно схватање Бога као Личности подразумева да је слобода онтолошка категорија Његовог постојања и да Бог од вечности постоји тако што Бог Отац хоће, и рађа Сина и Светога Духа и даје вечно постојање заједничкој суштини.

  Учење кападокијских Отаца о Богу као Личности имало је пресудан значај у одређењу става православне цркве према Римокатоличком учењу о Филиокве. На истоку никада није прихваћено Филиокве јер није прихваћен став западне теологије о предности суштине над личностима Свете Тројице, то јест да је Бог један зато што је једна суштина, а да су личности Свете Тројице само три сфере постојања те исте суштине.

[Milan Nikolic]

Митрополит Јован Зизјулас

Кападокијски Оци као ауторитети богословља

Са појавом кападокијских Отаца учење о Светој Тројици на Истоку достиже свој врхунац. У каснијим временима овом учењу скоро да ништа није придодато нити је било икакве потребе за накнадним објашњењима. Ако неко прочита свете Оце који су се појавили после Кападокијаца, као што су свети Максим Исповедник или свети Јован Дамаскин, видеће да после кападокијских Отаца нико није дао неки суштински допринос учењу о Светој Тројици. Када је у питању догмат о Светој Тројици, источно, односно светоотачко богословље престаје са Кападокијцима. Ко не познаје учење Кападокијаца, не познаје ни учење о Светој Тројици. Не може о њему научити ни од кога другога, осим од Кападокијаца. Пре њихове појаве доста се говорило о овој теми, но било је неопходно да они дају свој пуни допринос. Другим речима, у источном богословљу, учење о Богу је са Кападокијцима доживело свој врхунац.

(Догм. теме, нови сад 2001, стр. 215)

[Guest свештеник Иван]

Три основна питања која се односе на биће Божије да Бог јесте, шта је и како постоји, допуњују се и објашњавају са још следећа три питања у вези са Божијим постојањем: о Личности, Суштини и Енергији.

        Лично постојање значи одређени однос према природи. Саму природу су различито тумачили философи и Оци Цркве. Природа или суштина за философе јесте самостална стварност која не треба ништа друго за своје постојање. За Оце Цркве суштине је природни идентитет својствен многим и различитим ипостасима. Ипостас је по философима суштина са ипостасним одликама, по оцима она је сваки човек појединачно, различит од осталих.

Свети Максим суштину и ипостас доводи у везу са енергијом и покретом, говорећи: Исповедамо да природа не постоји без покрета јер оно што нема покрета није природа. Ипостас даје природи начин постојања а енергија је конкретно пројављивање природе.

Суштина и енергија у Богу припадају свакој од Три Личности Свете Тројице. Цела суштина свецело прирада Оцу и свецело ппрпада Сину и свецело Светом Духу, и свака енергија припада потпуно, тиме и подједнако, свакој од Личности Свете Тројице. Суштини Божијој не треба друга суштина да би постојала. Енергија Божија се може наћи и изван суштине које припада, док се суштина, за разлику од енергије не може наћи изван себе. Не може се суштина Божија наћи у твари док се енегрија Божија може наћи у творевини.

Личност је јединствена и непоновљива. Отац не може бити Син, нити Свети Дух. То исто важи и за Сина и Светог Духа. Ако би ипостас могла бити замењена другом ипостасју  тада би изгубила своју јединственост и непоновљивост. Кападокијски Оци наглашавају оно што је потребно код сваке Личности Свете Тројице и доводе га у везу са заједницом из које извире Личност.

[w.a.mozart]

[Milan Nikolic]

Interesantno je to što se ontologija i biće i besmrtnost vezuje za  ZAJEDNICU. Ništa od onoga ne može postojati bez ZAJEDNICE.

Što znači, da se smrt i nebiće vezuje za dušu kao solipsističkoj egzistenciji. Sveti ava Justin to naziva ,,solipsistički pakao''.

[Guest свештеник Иван]

Прво начело тројичне терминологије у учењу Кападокијских Отаца, које је и раније поменуто, јесте да природу Божију не можемо познати нити разумети људским умом. Овакво становиште у извесном смислу заступа и неоплатонизам. Међутим, основно начело јелинске философије и мисли јесте да се суштина бића може умом познати. Платонизам полази од тога да је суштину неке ствари могуће познати тако што ће се умом обухватити њена идеја, чиме се ум упућује на саму суштину.

Друго начело које су увели кападокијски Оци, јесте да суштина не постији без ипостаси, односно без начина постојања. То је новина у односу на јелинску философију у којој је увек давана предност суштини над ипостасју. По учењу Отаца Цркве, Божанска суштине не може да претходи Ипостасима Свете Тројице управо из тог разлога што не може да постоји огољена. Пошто се суштина и Ипостас у Богу не могу одвојити, нити разумети независно једна од друге, то значи да ипостаси не постоје без суштине, али ни суштине без ипостаси.

Треће начело јесте да између ипостаси и суштине постоји узрочност, будући да Личност даје начин постојања суштини, а не обрнуто. Узрок у постојању Божијем је један од најважнијих појмова који су увели у Теологију Кападокијски Оци. Овај појам су увели реагујући на учење Неоплатоничара о изливању мноштва из Једног, које се по њима одвија нужно и без воље Једног.

Кападокијски Оци уводе појам Узрока, да би нагласили лични аспекат Божијег постојања, да Бог постоји зато што хоће Отац, а не да је Божије постојање продукт Божије суштине. Тим учењем они су искључили идеју да узрок Божије плодотворности може да буде било шта изван Оца. Истичући да је Отац једини Узрок, они су указали на разлику између Оца и суштине. Ако то не би чинили упали би у замку Евномијаца који их поистовећују. Наглашавајући да је Отац једини Узрок у постојању Божијем, Кападокијци не искључују само суштину као узрок Божијег постојања, него и могућност увођења Филиокве.

Тројични живот се даје кроз Оца који је узрок постојања суштине и других двеју Личности које своју Ипостас имају у Оцу и од Оца. Говорећи о рођењу Сина из суштине Очеве, св. Атанасије је имао пре свега на уму да Син није из воље Очеве, дакле, није рођен као створење, по нужности. И не само да Син жели да постији од Оца од вечности, него и Отац жели постојање Сина.

Све ово значи да суштина не постоји без ипостаси, нити ипостас постоји без суштине и да је Узрок постојања и суштине и Ипостаси у Светој Тројици Бог Отац. Тако се одбацује идеја нужности из постојања Божијег и у тројично постојање уводи појам слободе.

[w.a.mozart]

ovo je tolko lepo objašnjeno da je ...  bighugbighug

[Сефора]

Два пута се, кроз сву историју човечанства, открио Тројични Бог телесном људском оку: први пут светоме Аврааму код Мавријског дуба означавајући велико милосрђе Божије према роду човечанскоме; други пут на руској земљи, преподобноме Александру Свирском. Шта је значило то јављање новозаветном светитељу не усуђујемо се да о томе говоримо.

[w.a.mozart]

seforo, otac justin nije kapadokijski otac jer.....

[Сефора]

А сада ... Отац Иван је написао ... Пошто се суштина и Ипостас у Богу не могу одвојити, нити разумети независно једна од друге, то значи да ипостаси не постоје без суштине, али ни суштине без ипостаси.

ИПОСТАСНО СЈЕДИЊЕЊЕ (гр. ενοσις, лат. unio, јединство, сједињење): начин на који су се сјединиле две природе, божанска и човечанска, као последица Оваплоћења, у једну ипостас Логоса. Ипостасно сједињење или јединство није просто спајање или здруженост (συναφεια), него синтеза и битисање у ипостаси (υποστασιν). Израз је прихватио Пети Васељенски Сабор (Цариград, 553), који је, преузевши христолошки халкидонски догмат, донео низ појашњења у христолошком речнику што се тиче употребе појма ипостаси и сједињења. Халкидонски Сабор није означио крај христолошким јересима које говоре било о сједињењу кроз мешање, то јест о ишчезнућу различитих одлика природа, било кроз однос, што претпоставља дељење природа, било о сједињењу кроз сличности имена, радњи, једнакости у части и власти.

Уза све то, Цариградски Сабор исповеда да се Логос (Реч Божија) сјединио са човеком по ипостаси, на ипостасан начин; зато постоји само једна ипостас или лице, она Господа нашег Исуса Христа, у Којем су две природе сачуване без мешања и дељења. Ипостасним сједињењем човечанска природа нема лично постојање у њој самој, него је уипостазирана, односно устаљена у сопственој личности Сина. Исто тако, људска воља нема кретање сама по себи или према самој себи, него у Богу и према Богу.

Ипостасним сједињењем људска природа је добила нов облик и поредак у Христу.

Наиме, Бог је ипостасно биће, живо, свудаприсутно, биће које зрачи љубављу - зато божанске енергије јесу енергије љубави.

Са чим би могли упоредити божанске енергије  :cheesy2:

Рецимо са ...  топлотом и светлошћу. Без топлоте и светлости нема живота на земљи.

Као што је без топлоте и светлости немогуће постојање живота на земљи ... тако исто и без божанских енергија које јесу енергије љубави немогуће је постојање живота на земљи.

Сва својства и делања Божија "вани" јесу својства и делања љубави: Оваплоћење и искупљење имају за покретача љубав Божију према човеку: "Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16).