Kosovo ili Seoba Srba pod Arsenijem Carnojevicem

[Баба]

Сам Господ Бог се јавио патријарху Арсенију и тражио од њега да му положи рачун за све душе које је извео из Србије са Косова  !

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=527&p=1333

Шта се десило са тим душама. Изгибле су у пакао јер су изашле са Косова? О чему се ту ради?

Историјски процеси се морају пре свега изучавати. Знате малој деци се упрошћавају ствари да би их могли схватити , одраслим људима нема потребе такво што чинити.

У претходном посту сам написао делимични одговор на твоје питање.

Иначе проблем је комплекснији  .

Mала деца не могу да схвате једноставне ствари које схватају одрасли, па има се зато те просте ствари морају још урпостити. Одрасли могу да не схватају ствари које су јако компликоване, када би све било једнсотавно, онда не би било образованих, и учених људи. С тога ако мислиш да си изрекао нешто комплексно, онда би требао то образолижити. Тврдња како се Бог јавио патријарху Арсенију да му тражи рачун за душе, не само да је компликована, него и бесмислена, јер како је могао неко погубити душе тиме што је народ преселио на другу локацију.? Као да Христа нема у Сент Андреји где су на крају завршили многи. Шта хоћеш да кажеш да је разбијање националног корпуса грех у очима Божијим?

Најлакше је нешто изјавити закукуљено, па онда тврдити како неко не може да разуме јер је компликовано.

Без обзира господине Јустинијан да ли је вама циљ да кроз дискусију сазнате нешто од онога што видим да вам није јасно , или вам је просто циљ да се форумски надмудрујете на овој теми , ја ћу износити делове текстова овде у прилог онога што говорим , ваше је само да их прочитате.

[Баба]

Дакако да је грех разбијање националног корпуса у очима Божијим , немогуће је да мислите да је то врлина .

Нарочито је грех ако се има у виду да је тај и такав национални српски корпус заправо био Црква Божија , тело Христово .

[Justin Waters]

Сам Господ Бог се јавио патријарху Арсенију и тражио од њега да му положи рачун за све душе које је извео из Србије са Косова  !

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=2&t=527&p=1333

Шта се десило са тим душама. Изгибле су у пакао јер су изашле са Косова? О чему се ту ради?

Историјски процеси се морају пре свега изучавати. Знате малој деци се упрошћавају ствари да би их могли схватити , одраслим људима нема потребе такво што чинити.

У претходном посту сам написао делимични одговор на твоје питање.

Иначе проблем је комплекснији  .

Mала деца не могу да схвате једноставне ствари које схватају одрасли, па има се зато те просте ствари морају још урпостити. Одрасли могу да не схватају ствари које су јако компликоване, када би све било једнсотавно, онда не би било образованих, и учених људи. С тога ако мислиш да си изрекао нешто комплексно, онда би требао то образолижити. Тврдња како се Бог јавио патријарху Арсенију да му тражи рачун за душе, не само да је компликована, него и бесмислена, јер како је могао неко погубити душе тиме што је народ преселио на другу локацију.? Као да Христа нема у Сент Андреји где су на крају завршили многи. Шта хоћеш да кажеш да је разбијање националног корпуса грех у очима Божијим?

Најлакше је нешто изјавити закукуљено, па онда тврдити како неко не може да разуме јер је компликовано.

Без обзира господине Јустинијан да ли је вама циљ да кроз дискусију сазнате нешто од онога што видим да вам није јасно , или вам је просто циљ да се форумски надмудрујете на овој теми , ја ћу износити делове текстова овде у прилог онога што говорим , ваше је само да их прочитате.

Само ви Жељко износите текстове ако је то крајњи домет и могућност вашег начина комуницирања. Ја ћу се трудити да ишчитам, шта разумем разумем, шта не разумем идемо даље.

[Justin Waters]

Дакако да је грех разбијање националног корпуса у очима Божијим , немогуће је да мислите да је то врлина .

Нарочито је грех ако се има у виду да је тај и такав национални српски корпус заправо био Црква Божија , тело Христово .

Дакако, значи повезујемо националност и Цркву као нешто нераскидиво.

Црква Христова се може расцепати само расколом, никаквим масовним миграцијама. Да је тако онда би сви који живе у дијаспори данас били ти који су отцепљењи од националног корпуса, јер они и јесу одељени од матице, значи изван су националног корпуса, па  јел те то онда значи и од Цркве Божије, што је свакако апсурд и нема везе с везом.

[Баба]

Нераздвојно везана за име њиховог дубоко поштованог Патријарха, Велика сеоба 1690. имала је за последицу трајно померање српског народног тежишта из брда средњег Балкана у равнице средње Паноније, северно од Дунава, Саве и њихових притока. Какве год биле њене друге импликације, одјеци и последице и њена врло висока цена у људским мукама, животима и драгоценостима, а да и не говоримо о губитку српске етничке већине на Косову, та међународно значајна миграција преобразила је српску нацију из једног чисто балканског етнофеномена у сталан чинилац живота средње Европе.

Да би се ти догађаји и процеси ставили у одговарајућу историјску перспективу, неопходно је пружити кратак преглед онога што се у том делу света одиграло после пада балканских држава под Турке у четрнаестом и петнаестом веку.

Однос између Цркве и Државе у преткосовској Србији био је заснован на дијархијској теорији структуралне и функционалне симфоније према којој се од тих упоредних и пријатељских установа очекивала сарадња и узајамно допуњавање, уместо супарништва и сукобљавања у борби за превласт. Тај готово идеални однос окончан је ускоро после коначног слома Србије 1459. Разарање средњевековне Српске државе од стране турских освајача принудило је преживелу Српску цркву да апсорбује неке од надлежности своје ишчезле државе и прилагоди се животу у отворено непријатељској идеолошкој и друштвено-политичкој средини Отоманског царства. Та дуговечна згрудвотина разних раса, народности, језика и религија Азије, Африке и Европе била је муслиманска теократија заснована на Шари'ји, светом закону ислама, према којем разноверја, као што је хришћанство, имају да се подносе само унутар уских граница.

Најзад, Српска патријаршија се угасила ускоро после коначног слома Српске државе, али нико не зна поуздано под каквим околностима. Мало се зна о српском црквеном руководству за владе деспота Ђурђа Бранковића, сем да је Патријарх Никодим II умро, изгледа, 1455. и да га је наследио Патријарх Арсеније II. Последњи Црквени сабор одржан је у Кратову 1466. Касније, Црквена скупштина, наследница ранијих српских државних сабора, престала је да се састаје и сама црквена хијерархија постала је, силом прилика, све мање образована.

У другој половини петнаестог века, највећи део некадашње Пећке патријаршије нашао се под јурисдикцијом охридског Архиепископа. Почетком шеснаестог века, српско свештенство и народ постали су болно свесни нестанка своје Патријаршије и почели да раде на њеном обнављању. Иако само са делимичним успехом, у томе се напору нарочито истакао смедеревски епископ Павле. После мађарске погибије на Мохачу, 1526. и прве опсаде Беча три године касније, дугорочни интереси српскога народа захтевали су нов реализам прилагођавања. Постало је јасно да мрска отоманска власт неће доћи крају у догледној будућности. Из тога разлога и да би обезбедили физичко и културно преживљавање у потпуној одсечености од непокорених хришћанских земаља од којих се помоћ није могла ни замислити, Српска црква и њен народ морали су да потраже нов modus vivendi.

Управо на тој критичној прекретници у историји српскога народа, који је за сто година изгубио скоро све своје световне и духовне вође, појављује се значајна личност у Босни рођеног Мехмед-паше Соколовића, знаног у отоманској историји под именом Великог везира Sokollu. Одведен данком у крви као младић у пуном развоју, он је добро познавао прошлост и веру свога народа. Високе интелигенције и зрелији од већиие насилно одведених питомаца војних школа, он се брзо издигао ка врху отоманске хијерархије.

Мада одан своме Султану, за Соколовића се зна да је чувао јаке везе са својом породицом и својим народом. Можда на захтев свога млађег брата /или синовца?/ Макарија, према неким изворима архимандрита хиландарског, Mehmed Sokollu употребио је свој утицај на Сулејмана Величанственог и успео да обнови ишчезлу Пећку патријаршију 1557.

Први Патријарх обновљене Цркве био је, наравно, сам Макарије, који је пренео своју резиденцију у старо црквено средиште, Пећ. Враћајући се из теолошко образованије грчке средине Свете Горе, нови црквени поглавар имао је шта да пренесе репримитизованим сеоским свештеницима, па чак и монасима своје земље. Чим је поново успостављена, Пећка патријаршија реорганизовала је целу Српску цркву у Отоманском царству.

Макаријева јурисдикција простирала се од некадашњих граница Бугарске до Јадрана, и од Арада и Сегедина у Мађарској до Егејског мора у Грчкој, обухватајући неких четрдесетак епископија. Докле год је живео Велики везир српског порекла, српски Патријарх је био једини представник свога народа, признат од Султанове владе и као етнарх и као егзарх и овлашћен извесном мером аутономије над свим Србима православне вере. Та самоуправа укључивала је извесне судске функције, као и право, уз одобрење Султана, да припрема и поставља епископе, монахе и сеоско свештенство према нахођењу Патријарха и канонима Цркве.

Нови се Патријарх придржавао етничког начела, мудро напуштајући извесне грчке крајеве на југу, да би, уместо њих, обухватио све српске земље под Турцима. У тој пространој области, основао је осам епископија: у Будиму, Печују, Сегедину, Араду, Темишвару, Вршцу и Ораховици, поред још једне у Далмацији. Свестан традиција преткосовске Српске цркве и државе, Макарије је проширио уски средњовековни црквени Савет у мешовиту Скупштину која је укључивала не само ниже свештенство него и обичне световњаке. У градовима потврдио је правилнике појединих занатских еснафа и тиме тај богати и побожни сталеж још више приближио Цркви. Судске расправе пред Патријархом и другим црквеним лицима пресуђиване су углавном према Душановом законику и обичајном праву, што је још више подстицало чување и неговање националних традиција и патриотских осећања.

Народ је почео да гледа на Пећку патријаршију као на поновну успоставу континуитета своје физички нестале државе. Црква је била не само делимични структурални наследник те државе него и настављач њене канцеларије и чувар многих њених функција у оквиру једне туђинске исламске империје.

Тих неколико деценија свестраног културног оживљавања, које је оснажило образовање и опште народно буђење, није потрајало: Мехмед Sokollu пао је као жртва атентата 1578. Ускоро потом, Српска црква и народ ушли су у најгоре раздобље потпуне децивилизације. Али, иако краткотрајан, овај период опште обнове представљао је виталну инјекцију духовне енергије која је успела да одржи Српски народ до друге стратешке прекретнице крајем седамнаестог века. Јер, сећања на преткосовску цивилизацију, која су већ почела била да падају у заборав, толико су освежена и оснажена Макаријевом кратком али интензивном: делатношћу, да је српски народ био у стању да пође у сусрет долазећим догађајима културално добро опремљен и спреман. Многи порушени и занемарени манастири били су обновљени, и то нам помаже да објаснимо зашто их је тако знатан број преживео до данас, упркос разарању и паљењу од стране освајача у каснијим временима.

Мало више од свега једне деценије после смрти Мехмеда Соколовића, за владавине Мурата III /1574-1595/, стање у Отоманском царству почело је да се погоршава. Јаничари су изгубили своју некадашњу дисциплину, као преторијанска гарда у старом Риму, и почели да се уплићу у дворске послове. И сам Султан често је морао да задовољава најћудљивије прохтеве своје околине, у интересу сопствене безбедности. У исто време, Аустријско царство на помолу коначно се уобличило као реакција феудалне Средње Европе на отоманску опасност.

1590-тих, Хабзбурговци и Папа одлучили су да је дошло време за изгон Турака из Европе, употребом, поред других средстава, незадовољства покорених хришћанских нација. У вези с тим шемама, високи клир Српске цркве, оран да обнови националну независност, преговарао је и са аустријским двором и са Римском црквом. Као што ћемо видети, тај образац поновиће се више него једном. Српски епископ вршачки Теодор и његове колеге у Црној Гори и Херцеговини одржавали су везу с побуњеницима широм земље, Сви су они очекивали да ће из аустро-отоманске конфронтације уследити ослобођење и стога су узели учешћа у војним операцијама против Султанових снага.

С турског гледишта, српска црквена хијерархија била је нелојална и њени су поглавари ухапшени. Епископа Теодора жива су одрали, а Патријарха Јована Кантула одвели у Истамбул и тамо обесили. Тако компромитована у очима отоманских власти и напуштена од Хабзбурговаца, српска црквена хијерархија изгубила је оне привилегије које је некад уживала под Соколовићима.

Разјарен ставом Српске цркве и њеном антиотоманском делатношћу и увиђајући колико је она постигла у развијању националне свести и аспирација за свега неколико деценија, нови Велики везир /албанског порекла/ Синан-паша, наредио је да се мошти св. Саве донесу у Београд и јавно спале на оближњем Врачару 1594/1595?/ године.

[Баба]

Дакако да је грех разбијање националног корпуса у очима Божијим , немогуће је да мислите да је то врлина .

Нарочито је грех ако се има у виду да је тај и такав национални српски корпус заправо био Црква Божија , тело Христово .

Дакако, значи повезујемо националност и Цркву као нешто нераскидиво.

Црква Христова се може расцепати само расколом, никаквим масовним миграцијама. Да је тако онда би сви који живе у дијаспори данас били ти који су отцепљењи од националног корпуса, јер они и јесу одељени од матице, значи изван су националног корпуса, па  јел те то онда значи и од Цркве Божије, што је свакако апсурд и нема везе с везом.

Не знам да ли треба да ти цртам или шта ли , у то време о коме говорим, нација у данашњем смислу није ни постојала, однос према нацији какав је данас такође није постојао , већина крајева Српских где су живели Срби просто је себе називала Хришћанима без икаквог народног или националног предзнака.

Питање је да ли си ти сада уопште добронамеран у овој дискусији, или ћеш све време понављати као папагај те антинационалне идеолошки колико видим инспирисане приче о Тоталној развојености и невезаности између Цркве и нације(народа)?

[Баба]

После турског пораза под Мохачем, 1687, Аустријанци су продужили напредовање ка Београду управо у тренутку велике побуне јаничара у Цариграду, која је стала живота и самог Султана Мехмеда IV. У то доба Србија је била у канџама Осман Јеген-паше, турског регента и узурпатора јерменског порекла, чије пљачкање унутрашњости Србије није поштедело чак ни драгоцености Грачанице. Упркос свему томе, збуњена влада у Истанбулу поставила га је за свог врховног команданта у Београду.

Захваљујући доказаној надмоћности у тактици и наоружању и побунама и нередима широких размера међу Султановим незадовољним поданицима, Аустријанци су, 1688, заузели Београд и тиме отворили себи пут у само срце европске Турске.

Исте године, француски краљ Луј XIV отпочео је рат против Аустрије, то јест, против Светог римског царства немачког народа. Ухваћен између војевања на два фронта и увиђајући да му је потребна локална помоћ, цар Леополд I издао је свечану декларацију свим хришћанима Турске, обећавајући им верску слободу и друштвено-економске привилегије ако му се придруже и помогну његовим трупама.

Најистакнутији прваци међу Србима тога времена били су Патријарх Арсеније III Чарнојевић, кога су, од милоште, звали Старац, и, на световној страни која се већ помаљала, гроф Ђорђе Бранковић. Интелигентна, снажна и активна личност, духовни вођа српскога народа био је администратор, песник, писац и путник који је своје многостране одговорности узимао озбиљније но иједан српски првосвештеник од 1557. Кратко време пре Велике сеобе 1690, он је обишао готово све делове своје простране патријаршије, укључујући Босну, Срем и Славонију. Иако се зна да је посетио и Свету Земљу, изненађује чињеница да никада није употребљавао почасни префикс »хаџи«, на који је, као ходочасних, имао пуно право. Његова мрежа унутрашњих додира обухватала је тесне везе са сеоским старешинама, главарима племена и домаћинима задруга, као год и са грофом Ђорђем Бранковићем кога је он лично посветио и потврдио у рангу српског деспота. У спољним односима, Чарнојевић је преговарао са римокатоличким прелатима, као и са Млецима, Аустријом и Русијом. С обзиром онда на изглед непосредно предстојећег распада Отоманског царства, чинио је све што је најбоље могао да обезбеди подршку православне Русије, како очекивано ослобођење своје земље не би дуговао само условно-доброј вољи римокатоличких држава.

Та му је жеља била утолико разумљивија, ако се има у виду шта је он све знао о карактеру и васпитању аустријског Императора. Иако лично љубазан, добар и благ, Леополд I био је ватрен и често борбен римокатолик. Испрва припреман за свештеника, он је дошао на престо само услед неочекиване смрти свога старијег брата. Милитантност његовог католицизма јасно се испољила у борби против побуњених калвиниста у Мађарској. Уз то, био је под сталним и јаким утицајем грофа Леополда Колонића, кардинала хрватске народности, који је, као Царев главни стручњак и саветник за односе са Србима, био, нажалост, њихов највећи противник.

И поред свега тога, као политички реалист, Патријарх је имао мало избора ван сарадње с Аустријом, нарочито после њеног освајања Београда и њених обећања повластица српскоме народу. Захваљујући, у великој мери, његовим личним залагањима, аустријске трупе лако су продрле кроз Србију, у низу победа којима су знатно допринели српски устаници. У склопу тих догађаја, као што ћемо видети, Патријархова важна политичка делатност положила је темељ свим будућим српским правима и привилегијама под хабзбуршким жезлом.

Његов световни савременик, гроф Ђорђе Бранковић, био је потпуно различита личност, руковођена друкчијим плановима и циљевима: он је тежио потпуном политичком ослобођењу српског народа на целој његовој територији. Тврдећи да је потомак старога племства истог имена и претендујући на титулу Деспота Илирије, тај бистри и занимљиви дипломата, сањар и политички пустолов, успео је, испрва, да од Беча испослује признање његовог наводног порекла, јер, као год што се он надао да ће се користити Аустријанцима, тако су се и они надали да ће им он послужити побуном свога народа против Турака. Али Аустријанци нису намеравали да охрабре, а некмоли помогну, стварање заиста независне српске државе на њиховој територији или унутар сфере њихових империјалних интереса.

Када је из Оршаве, маја 1688, издао свој проглас народу Србије с позивом да се дигне на оружје и поново успостави своју стару државу под њим као својим Деспотом, Аустријанци су га ухватили и заточили прво у Бечу, а касније у чешкој бањи Хебу. Мада су његови политички планови тиме били осујећени, он је наставио да изражава своја гледишта на страницама својих преопширних Хроника. Никад у целости објављено, то занимљиво и огромно дело било је увелико преписивано и употребљавано као извор за друге историје Србије, нарочито у осамнаестом веку, и тако је одиграло значајну улогу у политичком и националном ослобођењу српског народа.

Надирући кроз срце Србије, аустријске трупе брзо су заузеле Скопље, Тетово, Велес и Штип. У напоредним подвизима другде, српски устаници ослободили су градове као што су Ужице и Нови Пазар, као и читаве области, укључујући Мачву, источну Србију, Стари Влах, делове Косова и Метохије.

У Призрену, аустријски командант (италијанског порекла), генерал Пиколомини, преговарао је са патријархом Арсенијем о будућем правном положају српског народа и о преображају српских устаничких јединица у редовне одреде под контролом локалних команданата. Такође се дискутовало и о могућности аустријског продора до Јадрана, који је, да се остварио, могао да одсече турске снаге стациониране у Босни и принуди их на предају. Патријарх је био мудро опрезан и уздржан, али на крају вољан да помогне Аустријанцима ради будућности свога народа.

[Баба]

Истовремено, дигло се на оружје и становништво Македоније, предвођено у многим случајевима незадовољним рударима из области Куманова, Кратова, Качаника и Паланке.

Током 1689. ратна срећа окренула се у корист Турака. Нови Велики везир Мустафа Чуприлић реорганизовао је војску, средио поремећене финансије, преуредио и очистио чиновничку службу и надахнуо водеће муслимане новим духом верског заноса.

Главне мете турске противофанзиве били су Скопље и Косово. Преко Румуније и Бугарске стигле су застрашујуће татарске чете које су доносиле смрт, разарање и пустош. - Исцрпљена, удаљена од своје домовине и погођена епидемијама које нису поштеделе ни њеног команданта принца Пиколоминија, аустријска страна није била у кондицији за борбу. Наредивши, с устручавањем, својим трупама да спале Скопље и спреме се за организовано повлачење, он је изненада умро од куге.

Током 1689. и 1690, мањи део отоманских снага у повратку био је заузет операцијама чишћења преосталих жаришта отпора у Македонији, док је главнина турске војске потукла један аустријски одред код Качаника и продрла у Косово, Метохију и јужну Србију. Аустријске трупе покушавале су да успоре турско наступање, али без успеха, сем за кратко време у околини Ниша. После заузимања тога града, Турци су Аустријанцима дали слободан пролаз само под условом да им предају и изруче све Србе, и војнике и цивиле. Том приликом Турци су побили око 4.000 Срба. Другде, у Оршави, 600 заробљених Срба у ланцима употребљено је за принудан рад на оправци и обнови турских утврђења.

Према једном запису из тог времена, Србија је изгубила већину свога становништва, тако да га ни десет одсто није остало у земљи. Премда несумњиво претеран, овај опис јасно одражава дивљаштво турске одмазде и разулареност пропратних татарских јединица. Неколико стотина српских сеоских насеља разорено је само на Косову и Метохији. У једном извештају Бечу, аустријски фелдмаршал Ветерани помиње разарање 360 српских села само у околини Приштине. Али, чак ни градске средине, као што су Крушевац, Ниш, Прокупље и Нови Пазар, нису прошле нимало боље. Извесна места, као на пример, Ново Брдо, просто су ишчезла са лица земље.

[Баба]

Према речима професора Радована Самарџића, »Само у размаку од неколико месеци дошло је до сумрака средњевсковне српске културе, упорно одржаване и у турским временима. Поред безбројних мањих цркава и манастира, тада су остали у рушевинама Лесново, Пећка патријаршија, Дечани, Ђурђеви ступови, Сопоћани и Милешева. Паљењем и пљачкањем уништене су многе манастирске ризнице са уметничким предметима, драгоценим документима, старим црквеним књигама и делима средњевековне српске литературе«.

Још увек озбиљно заузета отпором Французима на западу и немоћна да одвоји икакве снаге којима би могла да задржи под својом контролом макар северну Србију, Аустрија је видела једини

излаз у једном новом, срдачном обраћању народима југоисточне Европе, а нарочито Србима. Од њих се тражило да се поново придруже аустријској армији и поново нападну Турке. Разочаране понашањем извесних аустријских официра и обесхрабрене величином аустријског пораза, Србе је ваљало привући веома широкогрудим обећањима. Аустријски генерал гроф Л. Марсиљи подсетио је Цара на Патријархове раније трансакције са Пиколоминијем и снажно ургирао да се он опет позове на сарадњу. - Услед тога, 6. априла 1690, Цар је издао свечану прокламацију народима Албаније, Србије, Мизије, Бугарске, Илирије, Македоније и Рашке и послао посебно писмо српском Патријарху. По мишљењу Јована Радонића, и само помињање у овој декларацији Мизије и Илирије, топонима којих се 1690. једва ико још сећао, указује на позајмицу из Бранковићеве несрећне декларације од 1688. Много важније, међутим, од тих древних имена јесте обећање Србима да ће им се допустити избор сопственог војводе, повластица коју српски народ још није био ни тражио. Срби и други позивали су се, наравно, да устану на оружје и хране царску војску у замену за обећања верске слободе и поштовања њихових већ постојећих права.

[Баба]

Цар је апеловао на Србе да сместа ступе у акцију »за свог Бога, своју религију и своју безбедност. Приђите опет неустрашиво на нашу страну, али не напуштајте своја огњишта... никада више неће се указати тако повољна прилика за осигурање будућности ваших синова и ваше драге Отаџбине«.

Такви апели морали су доживети оглушење због размера аустријског војног слома и свирепости и домашаја турске освете. У очима отоманских власти, српска црквена хијерархија и сви вођи устанка који су сарађивали с аустријским снагама били су криви за велеиздају, без обзира на разумљивост њихове жеље да остваре своју националну независност у тренутку турске невоље. С обзиром на оно што се десило десетинама хиљада потпуно невиних српских сељака, није тешко замислити шта би се десило њиховим отворено компромитованим првацима.

[Баба]

Кључни пасус , обратити пажњу :

Велика сеоба Срба одиграла се под готово незамисливо болним условима. Хиљаде преплашених избеглица, у бекству, биле су дословно десетковане кугом и другим болестима, преморене од ходања и исцрпљене дуготрајном глађу и жеђу. Да би им патња била још више отежана, многе од њих престизали су, увек за њима, татарски коњаници и немилосрдно их секли на комаде. Као резултат тог масовног изласка, некада пресипна српска већина на Косову и Метохији знатно је смањена, иако не би било тачно рећи да је та колевка средњевековне Србије и ризница њених највреднијих уметничких и других споменика икада потпуно напуштена. И одмах после ових догађаја и касније током дугог времена, фаворизовани влашћу исламске Отоманске империје, претежно поисламљени албански сточари постепено су силазили с околних планина и настањивали се на опустелим српским имањима. Под све већим албанским и муслиманским притиском, многи преостали Срби хришћани такође су прешли на ислам. На тај начин, почео је да се развија демографски предуслов за садашњу албанску и муслиманску већину.

[Баба]

Средином лета, чим је Патријарх стигао у Београд, Срби из Коморана у северној Мађарској, насељени тамо давно пре 1690, послали су свога изасланика, племића Николу Сомборлију, да поздрави Његову Светост и увери га у њихову оданост и добродошлицу.

18. јуна 1690, одржана је у Београду српска народна скупштина или Сабор. Поред Патријарха, том импровизованом састанку присуствовало је пет епископа, једанаест капетана, седам игумана (укључујући и старешине Студенице и Сопоћана) и неколико истакнутих фигура из северних и западних области.

Осећајући да о њиховом повратку на југ не може бити ни говора, саборници су пристали на захтев цара Леополда да буде проглашен Краљем Срба. Срби су тражили у суштини исте оне привилегије на које су већ били навикли у Отоманском царству од обнове Пећке патријаршије 1557: слободу вероисповести; црквену хијерархију чији ће поглавар увек бити православни етнички Србин; слободу верске делатности за самог Патријарха; изузимање српског свештенства од плаћања десетка и давања конака; повратак свих некада српских цркава под јурисдикцију Патријарха и вођење месних послова од стране народом изабраних власти. За те гаранције, Срби, са своје стране, обећавају Цару да ће »до последније капли крови наше остати најманше слуге ваше светлости«.

Захтевајући слободу религије, они су даље стимулисали да, сем Цару (њиховом новом Краљу), ниједном другом световњаку неће бити допуштено да се меша у јурисдикцију њихове Цркве. Овај тактички изузетак у прилог Цара изгледа да је одјек уобичајеног поштовања Српске цркве према турском Султану.

Састављена, по свој прилици, од стране неког Србина »пречанина« који је већ дуго живео међу Западњацима и знао куртоазију њихове конвенционалне фразеологије, петиција се обраћала аустријском суверену као »Вашој преузвишеној круни царској и светлом Краљу нашему«.

Нема још ни речи у овом захтеву о војводи и његовом слободном бирању, а камоли о некој посебној српској територији на аустријском тлу која би се једнога дана могла назвати Војводином. Сама та мисао потекла је од грофа Ђорђа Бранковића, а не од Српске цркве или народа који је у свом Патријарху видео довољно оличење све власти која је у њиховим очима била од важности. Поједине војводе, сеоски кнезови и капетани имали су много ужа локална овлашћења и нико од њих није ни сањао да се уздигне до положаја равног Патријарховом.

У Арсенијевом пропратном писму Императору, набрајајући земље из којих учесници Сабора воде порекло, он се осврће на »све околне крајеве земље наше«. Очигледно, он говори о целој области настањеној нашим народом под јурисдикцијом Српске цркве његовог времена, а не о променљивим границама Србије ранијих столећа.

[Баба]

Број српских бегунаца који су дошли с Чарнојевићем још увек је споран: Према речима једнога од Арсевијевих писама, његова велика бежанија састојала се од »више него 30.000 душа«. Професор Г. Е. Ротенберг говори о »имиграцији, 1690, преко 30.000 српских породица у Угарску и Хрватску«. Професор Алекс Драгнић верује да је »Арсеније... повео неких 35.000 српских фамилија ка њиховом новом завичају... у ономе што ће се касније назвати Војводином«. По процени других писаца, радило се о 35.000 до 40.000 српских породица, тј. о најмање 150.000 лица. Професор Самарџић оптира за број од 70.000, а покојни академик Димитрије Богдановић за знатно већу цифру. Према његовим речима, »по најпоузданијим историјским подацима том приликом је у Аустрију прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 душа«. Та процена почива на сведочењу даскала Стефана из Раванице који каже да је »много народа српског« прешло са Чарнојевићем, »37.000 фамилија, и толико су у војну службу Цесару ступили«. - Према британским ауторима кејмбриџске Кратке историје Југославије, »процене се разликују, али неких 30.000 до 40.000 породица прешло је Дунав и населило се у јужној Угарској... Они су напустили област око Пећи, Призрена и северне Македоније и албански муслимани раширили су се ка северу и истоку у празне земље које су биле словенске (још) од седмог века«.

За све време овог екзодуса српским избеглицама с крајњег југа стално су се прикључивале друге из области кроз које се Велика сеоба постепено кретала ка северу. Коначно, тужна поворка захватила је и српске староседеоце из Срема, заједно с калуђерима њихових најугледнијих манастира. У страху од турског напредовања из Ердеља, банатски Срби прешли су у Бачку и придружили се својој браћи и сестрама који су бежали из других крајева. Преплашен народ кретао се ка северу дуж обе стране Дунава по свакојаком све хладнијем времену, често натопљен кишом и без места где би могао да се осуши, опере и промени одело. Много избеглица остало је у Бачкој, док су други прешли Драву код Осијека у Барању. Најзад, све те реке од народа на милости ветрова кретале су се ка Будиму и даље, у правцу Ђура и Острогона.

Нема сумње, било на коњима, било колима, пешице или чамцем, кретање уз реку мора да је било крајње напорно и опасно. Путева је било мало, а и они постојећи били су блатњави и у лошем стању, нарочито после свих ратовања по Панонији током шеснаестог и седамнаестог столећа. Искушења и страдања избеглица описује, поред осталих, монах Стефан Раваничанин који каже да су многи од њих, укључујући и њега, пешачили читавих четрдесет дана.

Најугледнија група те Велике сеобе била је око Патријарха и епископа, окружених световним лицима од имена и онима који су носили мошти наших средњевековних владара и другог племства: Кнеза Лазара, Стевана Штиљановића, последњих Бранковића, Мајке Ангелине и других.

Поред свештенства свих рангова и статуса и хиљада некада имућних земљорадника и сточара, Чарнојевићево стадо у бекству бројало је и многе уметнике, занатлије, мајсторе-стручњаке и трговце који су собом доносили истинска уметничка блага, драгоцене рукописе и друге ствари од вредности, као и разне биљке и земљорадничке методе нове средњој Европи.

Па ипак, иако нипошто нецивилизовани и далеко од празних руку, наши несрећни преци били су мање него добродошли. Сасвим независно од обичног етноцентризма, ксенофобије, неповерења према странцима и изразитог одсуства одушевљења за било какве избеглице међу староседеоцима који су и сами по неколико пута прошли кроз ужасе рата, није тешко разумети зашто се Немци, Мађари и Хрвати нису обрадовали доласку хиљада културално, верски и језички друкчијих странаца који мора да су, после свега, прилично тужно изгледали.

Већина избетлица била је пореклом из Старе Србије и Метохије, нарочито из околине Приштине, Трепче и Вучитрна. Мање их је било из околине Пећи, Реке, Ђаковице и неких других делова Косова у којима се знатна српска већина још задуго одржала. Пустошење и проређивање становништва нису били ограничени само на крајњи југ. И Шумадија и Поморавље били су драстично погођени.

Коморан је врвео од српских добеглица, иако их се већина стално населила у Сентандреји. У пролеће 1693, њихов број у том граду достигао је око 14.000, а у недалекој мађарској престоници око 6.000. Сентандреја је за неко време била седиште избеглог Патријарха, место првих импровизованих цркава направљених од дрвета и привремено одмаралиште посмртних остатака Кнеза Лазара и других српских угодника Божјих. Средином новембра, Арсеније III прешао је у Коморан. У сваком случају регион ширег Будима остао је задуго ново демографско тежиште српске дијаспоре.

[Justin Waters]

Да да тиме што су измучени били глађу, уморени, прегажни од Татара, погубили су своју душу дакако, како да не...

Не знам шта пропагираш, тј какву идеологију, нити ме интересује да објашњаваш. Знам само да то што говориш у вези цепања Цркве Божије једноставно нема никакве везе, нити то да неко може погубити своју душу тако што га неко убије невиног, или се измучи глађу или умре од болести.

[obi-wan]

Zbog losih zivotnih uslova u tada Otomanskoj imperiji

Dakle, ne pricaj!... ovo je apsolutno otkrice u istorijskoj nauci, moracu da predlozim prof. Puzovicu da te razmotri za asistenta...

1) Srbi su se digli na ustanak da oslobode Kosovo i Srbiju uopste od Turaka, tu si sitnicu nekako izostavio, i to u toku vec bukteceg Velikog Austrijskog rata, u kome su nekoliki narodi Evrope vec bili zaratili na Turke...

znaci nije zbog losih uslova, pobogu, jer im ni severnije posle toga nista nije bilo narocito bolje pod austrijancima...

2) Kad su vojno izgubili ustanak (Francuzi zaratili na Austrijance, pa su ovi morali da okrenu vojsku na sever, i tako nasi ostali bez vojne zaledjine), e onda su krenuli da spasavaju zive glave i svoju celjad, jer su dobro znali kako se Turci odnose prema ustanicima...