Kosovo ili Seoba Srba pod Arsenijem Carnojevicem

[коЖељ њацИ]

Последице Велике сеобе :

Презрени и омрзнути као уљези, наши су људи били изложени не само непријатељству и грубости, него чак и отвореним физичким нападима и конфискаторској пљачки. Банде разбојника крстариле су у унутрашњости и скривале се у мочварама и шумама, често се обарајући на мање српске групе и изоловане појединце лишавајући их свега од вредности.

Упркос томе, међутим, у духу старе пројективне крилатице »Држ' лопова!«, аустријски заповедник Острогона, генерал Куклендер, упозоравао је на наш бедни и злосрећни народ као на »олош« (Gesindel) на који ваља »помно пазити«.

У своме писму Цару од новембра 1690, Патријарх саопштава да »једва с нуждеју избежасмо без всакаго именија« и »не имасмо места ни покоја нигде, него придохмо до Будима и Коморана с имени збегови христијанскими људми, које Бог од плененија свободи«. У писму шефу аустријске Дворске канцеларије, Арсеније се тужи да »Турци землу нашу всу огњу и мачи предадоше, јакоже и сами сте слишали«, и додаје да »шта смо имали, све смо изгубили и немамо се чим крмит (хранити)« Он моли Канцелара да »има о нас благоје слово а саветих Цару; да не остави нас сирих (сиромахе) без његове помоћи«.

Британски амбасадор при Високој Порти, Хози, који је 1690. и почетком 1691. пролазио кроз Славонију и Срем, био је толико ужаснут бедом и немаштином српских добеглица у тим областима да је, кршећи тиме дипломатски протокол, узео слободу да пошаље аустријском Императору лични апел за интервенцију у циљу олакшања њиховог очајног положаја.

Разни облици шиканирања и прогањања од стране жупанијских власти, месних мађарских земљопоседника и извесних чланова католичког клира, да и не помињемо поједине аустријске официре, били су толико разуздани и неподношљиви, да су многи Срби, већ 1691, одлучили да се изложе ризику повратка у Турску.

Јасан одјек њиховог огорчења може се ослушнути из речи једног савременог хроничара (кога наводи Душан Поповић у својој монографији Велика сеоба Срба 1690): »Господи, Боже мој, призри с небес што се чини на земљи: туга на хришћане, от проклети Агарени, и от проклети Немци и Латини, и Хорвате«. Као што се каже у једном другом савременом запису, »И сам же свјатеј Архиепископ (тј. Патријарх) от лукавих Немцов и Угров многа искушенија претерпе«.

Из овога пасуса се јасно види да сами Срби ретко кад себе ословљавају другачије до само Хришћани, док друге народе ословљавају њиховим племенским именом.

Поред горе наведених последица које су тренутно по досељењу задесиле Србе , вековима касније унијаћење је однело знатан део Срба , а ту су и даља расељавања , као и асимилација, која је на крају учинила да у данашњој Маџарској једва има пар хиљада Срба.

Насупрот томе Срби као православни Хришћани нити су могли нити су учинили да се православље имало прошири на подручја где су се преселили , напротив и тамо где се данас налазе наше Цркве као у Сент Андреји или Будиму ( Будимпешти) православље је незнатно и готово непознато.

Нити смо на северу добили нови народ за Цркву православну , нити смо на југу сачували народ за Цркву православну , искључиво са гледишта интереса Православне Цркве Велика Сеоба Срба је била фијаско ( а да не говорим са гледишта геополитичких , националних итд.)

[коЖељ њацИ]

Да да тиме што су измучени били глађу, уморени, прегажни од Татара, погубили су своју душу дакако, како да не...

Не знам шта пропагираш, тј какву идеологију, нити ме интересује да објашњаваш. Знам само да то што говориш у вези цепања Цркве Божије једноставно нема никакве везе, нити то да неко може погубити своју душу тако што га неко убије невиног, или се измучи глађу или умре од болести.

Опрости, шта је с тобом ?

[коЖељ њацИ]

Од Владете Јеротића о Српским Сеобама преносим цео текст :

Владета Јеротић

СЕОБЕ, СРБИ, САБОРНОСТ...

Када је реч о Србима и њиховим сеобама, треба рећи да откада су ове сеобе започеле, негде у првим вековима после Христа, када су се словенска племена и међу њима, вероватно већ и посебна српска, почела лагано померати из прапостојбине (област данашњег Ирана и Кавказа?) према северу и према западу, као да никад нису до данас ни престале. Процес амалгамисања и асимилације српског племена међу бројним другим народима са којима су Срби долазили у ближи и тешњи додир (већ смо раније спомињали Аваре, Илире, Трачане, Аромуне, Келте, затим Турке, Угре, а од времена прве и друге сеобе Срба под Арсенијем III и Арсенијем IV, треба споменути и Германе), није, срећом, довео до нестајања српског народа, већ, напротив, као да је ојачао његове виталне снаге, захваљујући којима је српски народ створио своју државу и у више махова кроз историју сигурно потврђивао свој идентитет. Управо биолошка експанзија Срба, у појединим критичним периодима турског ропства, била је услов опстанка и даљег трајања српског народа. Ово не значи да управо због бројних сеоба, као и сваковрсних мешања са разноврсним народима, чак и различите расе, није било трајних негативних последица, које су се одразиле највише на природан процес сазревања српског народа, на његов карактер, његову самосвест и вољу.

И међу народима данашње Европе било је у прошлости сеоба које су доводиле ове народе до мешања са другим народима, највише путем завојевачких ратова, а на почетку новог века и верских ратова (нарочито жестоких у XVI и XVII веку). Али, док се са већом материјалном и духовном стабилизацијом европских народа између XVII— XIX века, умањивала потреба за сеобама ових народа, овај процес смиривања сеоба није се, нажалост, одвијао и код јужнословенских народа, међу њима и српског. Тек би требало извлачити антрополошко-психолошке закључке из тврдње Јована Цвијића да као резултат његових испитивања, као и његових сарадника, излази да је, почевши од краја XIV па кроз турско време до наших дана, »испремештано скоро све становништво на простору од Велешке клисуре на Вардару па до Загребачке горе... Скоро у сваком селу Шумадије сељаци су разноврсног порекла, досељени из разних крајева, једни од Сјенице и Пештера, други од црногорских Брда, трећи из Херцеговине, четврти с Косова и Метохије или из Вардарског слива, итд«.

Благовести (детаљ главе Богородице)

фреска манастира Милешева, 1234/35. година

Да ли овај податак треба да значи да су се Срби више селили, чак и од других јужнословенских племена досељених у VI и VII веку на Балкан? Јован Цвијић управо тако мисли, поредећи српска сељења са онима код Хрвата, Словенаца и Бугара, па сматра да се због тога управо у српском народу најбоље могу проучити последице пресађивања становништва из једне области у другу. Динамика односа између »старинаца« и »досељеника« Срба, била је увек жива и разноврсна. Процес прилагођавања зависио је и зависи како од асимилационе способности старинаца, тако и од способности за прилагођавањем разних досељеничких група. Слично као што се у психологији индивидуе говори о претераној или недовољивој способности за прилагођавање, као и оној са мером и позитивним резултатима, тако бисмо могли говорити и о прилагођавању народа, конкретно, о прилагођавању српских досељеника у нове крајеве.

Позивајући се поново на Арнолда Тојнбија, морали бисмо се сада упитати и брижљивије истражити када су изазови у сеобама српског народа били прејаки, или, ређе, преслаби, па, подесног одговора није ни могло бити, а кад су ови изазови били управо по мери снаге српског народа, па су онда и одговори били плодни и подстицајни за раст и јачање Срба као народа.

Вредно је истаћи да Јован Цвијић међу узроцима метанастазичких кретања, осим историјских, економских, психолошких узрока, наводи још и »навику за исељавање; развије се у неком крају склоност или хук за исељавање, нарочито у областима где су она три узрока дуго дејствовала«. Склон сам да овај »хук за исељавање« не објашњавам само притиском завојевача или економским разлозима (привлачност Војне границе за Србе, на пример), већ и психолошким, чешће ирационалним психолошким разлозима. То би био онај, до краја необјашњив и немерљив психолошки чинилац који избија из несвесних дубина људског бића, вечно склоног променама и мењању, како би се, кроз те промене, успоставила некаква равнотежа са, вечно конзервативном, интерном и стереотипном страном тога бића. Поред свих спомињаних узрока сеоба српског народа кроз векове, не треба заборавити ни мање значајне, али зато сталне разлоге сеоба, као што су: сеобе због буна, климатских чинилаца (смењивање низа влажних и сушних година ), сезонске сеобе, затим сеобе због страха од крвне освете, због епидемија болести, чак и због сујеверја.

Сеобе Срба, као што смо нагласили, настављају се у новије и у најновије време. Принудно исељавање Срба испред усташког терора у току II светског рата, политичка и економска емиграција Срба после тога рата, као и постепено, али прогресивно исељавање Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и нарочито са Косова, ствара нову и сложену историјску, психолошку, па и верску ситуацију у животу Срба, не само у Србији, мада највише у њој. Ако смо до сада и могли да говоримо потврдно или некад упитно о последицама вишевековних сеоба Срба, стигао је час када смо уверени да је даље расељавање Срба по свету, али и миграција Срба унутар данашње

Југославије, погубна и опасна за даљи опстанак Срба, као историјски потврђеног народа. Комунистичка страховлада у Југославији, која је трајала преко четрдесет година, оштетила је биолошки, економски, психолошки и религиозно све наше народе, српски народ највише. Без непотребног драматизовања садашњег тренутка Срба у Југославији и у свету, можемо мирно рећи да је стигао последњи час српског окупљања и јединства, што значи престанка сваког даљег исељавања, учвршћивање Срба у Србији и Срба ван Србије, најпре у косовским, хрватским и босанским крајевима, а онда и оних Срба свуда у свету који свесно не желе да подлегну процесу асимилације. Овај процес окрепљења свих Срба мора почети од његове духовне елите, православне српске или српске православне Цркве, која данас има историјску мисију у српском народу. Духовном, дакле, религиозном каљењу српског народа, уколико оно буде успешно, свакако ће уследити и сваки други, материјални процес стабилизовања, пре свега економско-привредни и културни, и то у свакој области културе, у прошлости, али и у садашњости, нимало сиромашној у српском народу.

Приказујући у току овога чланка унутарњу и спољашњу потребу човека и народа за сеобом — потребе за променом снажне попут нагона и у исто време неопходности да се остане исти, у идентитету и аутономији свога бића — као ритмично смењивање систоле и дијастоле, рекао бих да је после једне релативно дуге и болне дијастоле срчаног мишића српског народа, највећим делом изазване принудом неповољних спољних околности, наступио последњи час, да би срце наставило са нормалним радом, смењивањем дијастоле, једном, што је могуће дужом систолом. Дуга дијастола српског народа у негативном смислу, значила је расељавање, растезање, често бесплодно ширење и расплињавање српског народа, понекад бесмислено трошење његових, ипак, ограничених потенцијала енергије, дијастола је значила и одржавање вековне племенске поцепаности српског народа и анахронично истрајавање племенског, чак и родовског, архајског духа тога народа. Садашње време систоле треба да означи преовладавање рационалног над деструктивно ирационалним у бићу српског народа, скупљање и концентрисање свих преосталих снага на јачању историјске самосвести, што значи и идентитета и аутономије српског бића. Једном речи, систола српског срца данас мора бити испуњена вољом за смислом, препознавањем и потврђивањем његове, од Бога му додељене улоге, према надахнутим речима Александра Солжењицина: »Сваки, па и онај најмањи народ — непоновљив је траг Божије замисли«.

Може да изгледа у први мах чудно када приметимо да слична, местимично идентична размишљања о потреби скупљања и окупљања српског народа око једног стожера, који по моме мишљењу мора бити духовног порекла, чујемо и читамо од људи из културе Словеније, Хрватске,

Македоније или од Шиптара са Косова. Већина ових културних посленика свуда у Југославији истиче оправдане захтеве јачања и учвршћивања нације; ови захтеви природна су последица принудног наметања лажног братства и јединства, лажног социјализма и лажног интернационализма у току последњих 45 година постојања Југославије.

Утврђивање свога народа на коренима чије се дубине рачунају на више од хиљаду година уназад, не може да буде успешно ако се остварује негирањем, потцењивањем, поништавањем, чак мржњом према другим народима. У комунизму у Југославији није било привилегованих иарода, сви смо били жртве интернационалног и нашег локалног безумља, зато је јалов, безизгледан и опасан посао тражити данас обредну жртву међу југословенским народима и на њега свалити све своје грехе, слабости, пропусте, као и данашњу немоћ.

Српски народ никако не сме да подлегне општој југословенској хистерији и деструктивној потреби за проливањем нове крви. Хришћански дух српског народа треба да буде још једном посведочен у најкритичнијем часу. Хришћанску заповест нашег великог Искупитеља: »Љуби ближњег свога као самог себе«, велики руски философ и истински екуменски хришћанин, још на крају прошлог века, Владимир Соловјев, дивно је парафразирао рекавши: »Љуби све друге народе, као свој сопствени«.

Ово треба да учини данас и хришћански, православни, српски народ.

[коЖељ њацИ]

Glavna teritorija koju su naselili Srbi tokom velike seobe 1690. godine (predstavljena plavom bojom)