Kolektivna psihološka trauma

[JESSY]

Kolektivna trauma je traumatski psihološki efekat koji deli određena grupa ljudi bilo koje veličine, uključujući i čitava društva i šire zajednice. Traumatični događaji kojima svedoči zajednica mogu pobuditi različita individualna i kolektivna osećanja, i neretko rezultiraju dubokim promenama u društvu, kulturi, političkim i socijalnim delovanjima, ali i promenama u intrapsihičkom i opštem funkcionsanju pojedinačnih članova zajednice.

Efekte traumatičnih događaja doživljenih od strane žitelja našeg, balkanskog podneblja koja dosežu decenijama pa i vekovima unatrag još uvek osećamo, i utisak je da se i dalje sa njima suočavamo, procesuiramo - njihove "repove" primećujemo i u svakodnevnom životu. U drugim krajevima sveta, poznata kolektivna traumatična iskustva uključuju Holokaust, atomski napad na Hirošimu i Nagasaki, Černobiljsku katastrofu, teroristički napad 11. septembra 2001. godine... a ovih dana, pored globalnog traumatskog iskustva pandemije virusa koji se pokazuje dosta nepredvidljivim, suočavamo se i sa vrlo uznemirujućim scenama na ulicama naših gradova i obeležavanjem datuma iz skorije istorije.

Moglo bi se reći da se mnogi od nas u ovom trenutku nose sa ponekad nepodnišljivim efektima kumulativnih ličnih i kolektivnih psiholoških trauma - još uvek neprorađene traume ratnih delovanja od pre nekoliko decenija, traume inflacije, ugrožene osnovne egzistencije, neizvesnosti i previranja 90-ih godina, traume tranzicionog perioda, a sada su tu i neizvesnost "nove normale" života sa virusom i anksioznost izazvana društvenim nemirima. Neki stručnjaci za mentalno zdravlje će reći da naš kolektivni organizam karakteriše manje ili više izražen post-traumatski stresni poremećaj, odnosno blaža ili snažnija anskioznost izazvana kontinuiranom izloženošću visoko stresogenim događajima. Mogli bismo se opušteno kladiti da nam nošenje sa ovom epidemijom pada teže nego li stanovnicima nekih uređenijih država. Ili da li je tako?

Neko bi mogao izneti argument da smo baš zbog toga što živimo na "vetrometini Evrope", koju su uvek drmala dramatična istorijska i društvena dešavanja, stekli neku vrstu psihološkog imuniteta - da smo se "pelcovali" na frustracije, da smo do neslućenih razmera kreativnosti apsolvirali umeće snalaženja, dovijanja, "plivanja", funkcionisanja... i to može biti i zasigurno jeste istina - ali do određene granice.

Kao što svaki individualni organizam ima svoju granicu podnošenja psihološkog ili fizičkog tereta preko koje puca, istu granicu poseduje i čitav kolektiv. Kao kakvo teretno vozilo ili most, i kolektiv može izdržati samo određenu količinu opterećenja, nakon čega postaje disfunkcionalno i poremećeno.

Trauma se definiše kao bilo koji događaj čiji efekti prevazilaze naše kapacitete nošenja sa istim - a ovih dana, čini se kao da smo kolektivno do došli gorepomenute granice. Pored pojačane anksioznosti, osećanja bespomoćnosti, beznađa, panike, ljudi pribegavaju različitim mehanizmima nošenja sa ovim ponekad preplavljujućim osećanjima. Neki "pucaju", iskazuju ljutnju, bes, imaju potrebu da osećaj nezadovoljstva i bespomoćnosti odagnaju kroz akciju; drugi se disociraju, odsecaju/zatrpavaju svoja osećanja, pribegavaju distrakcijama, ekstremno se povlače i usmeravaju isključivo na lične živote sebe i svojih bližnjih. I jedno i drugo je razumljivo i iz psihološkog ugla - potpuno logično.

Bes/apatija, spoljašnje/unutrašnje, borba/prepuštanje, polarnosti su koje nisu zdrave kako unutar pojedinca, tako i unutar društva. Idealno, funkcionišemo u zdravom balansu između ovih ekstrema.

Kako pomoći sebi, društvu, u ovom vremenu i na ovom prostoru, uz sve efekte kumulativne lične i kolektivne traume koje gotovo svaki pojedinac na ovom podneblju nosi u sebi? Kako pomoći svojoj zajednici onda kada mnogi osećaju da jedva "nose" i sebe i svoje terete, probleme, kovitlac doživljaja i osećanja koja uzrokuju vrlo kompleksna kombinacija okolnosti i nasleđa...? Da li prvo rešavati individualne ili kolektivne probleme...?

Sve su to otvorena pitanja na koja nažalost ne postoji jednostavan ili univerzalan odgovor, a za čiji je prvi korak u pronalaženju odgovora možda dovoljno samo, prosto, jednostavno - uvažavanje toga kako se trenutno osećamo.

 

https://www.facebook.com/pricajmootome/?ref=py_c

[JESSY]

U poslednjih nekoliko dana bili smo svedoci, a možda i žrtve ozbiljnog nasilja, Gledali smo scene i doživeli situacije koje su nas vratile na ranije proteste i ranija slična iskustva. Pokrenula su se razna traumatska sećanja, strahovi, anksioznosti, bes, nemoć.... pokrenule su se nove podele i novi izazovi. Sve to, na već oslabljene resurse, bolesti i gubitke.

Suzavac, batine, konjica, psi, podmetanje narodu, laganje naroda, cenzura medija, optuživanje studenata