Епархија зворничко-тузланска

[Зоран]

Света Архијерејска Литургија у Сувом Пољу

Суво Поље, 6.децембар

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник светог Амфилохија Иконијског, светог Григорија, светог Александра Невског, Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу.

Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Цвико Мојић, протонамјесник Миладин Кршић и протођакон Жарко Мијатовић.

Владика Василије рукоположио је у чин ђакона Горана Босића, дипломираног теолога београдског Теолошког факултета Српске Православне Цркве.

„Тијело људско је смртно јер је од земље постало и у земљу одлази. Душа човјекова је жива покретачка сила, дио божанског и када кажемо да је човјек умро, то је онај моменат када се живо раздваја од мртвога. Колико год се старамо за тијело своје већма се треба старати за душу своју, каже Христос Господ. Онај који живи у заједници са Богом осјећа радост у души својој. То осјећате и ви данас, након што сте се исповједили и причестили“, истакао је Владика Василије и додао:“Настојте, браћо и сестре, да живите достојан живот хришћанског знамења који сте примили на светом крштењу. Исповједајте се све оно што оптерећује нашу душу, сва безакоња која смо учинили да би нам Бог опростио наша недјела. Настојмо да у љубави живимо једни са другима и да се миримо. Молимо се без престанка да стасамо у истинама наше вјере. Нека вам је на здравље и спасење данашња молитва и свето причешће“.

Након Свете Литургије Његово Преосвештенство обишао је радове на новосаграђеном Светосавском дому у Сувом пољу.

[Зоран]

Изложба посвећена блаженопочившем Патријарху Павлу

Тузла, 9.децембар

Чланови Светосавске омладинске заједнице из Тузле поставили су, у просторији црквене читаонице, изложбу фотографија и текстова посвећених блаженопочившем Патријарху српском Павлу.

Посјетиоци ће имати прилике да погледају поставку до празника Рођења Христовог и том приликом ће им бити уручене фотографија и текст са највижнијим моментима из живота Патријарха српског.

[Зоран]

Опет претучен Србин у Лукавцу

Лукавац, 9. децембар

Лукавац-Тројица маскираних нападача, наоружани пушкама, тешко су претукли, а потом и опљачкали повратника Уроша Стојановића (80) у селу Доња Бријесница код Лукавца. Нападачи су упали у Стојановићеву кућу и од њега тражили да им преда новац и злато.

С обзиром на то да је старац имао тек симболичан износ новца, премлатили су га и закључали у кући.

-Упорно су тражили новац и злато. Ударали су ме пушком по глави и рамену, а један од њих ми је ставио цев у уста. Рекао сам им да је најбоље да ме убију, јер немам ни новца, ни злата. Видели су 54 марке које сам оставио да купим брашно и тада је један од нападача скочио на мене вичући:“Лажеш, мајку ти твоју!“ Узели су ми то сиротиње, закључали и потом отишли-прича Урош, и додаје да се до овог догађаја није бојао, али да више није сигуран да су он и мештани Доње Бријеснице безбедни.

Стојановић објашњава да је из куће изашао кроз прозор и да се потом јавио зету Пери Цекиновићу у Лукавцу. Цекиновић је случај рано ујутро пријавио полицији, али је полицијска патрола на мјесто догађаја дошла тек око 13 часова. Увиђај је био у току када је екипа Pressa стигла у Бријесницу, а полицајци нису желели да дају било какве изјаве. У седишту МУП-а Тузланског кантона, међутим, кажу да нису упознати с овим случајем.

Исте ноћи обијене су још двије породичне куће у Доњој Бријесници, али су њихови власници, Јела Вуковановић и Златко Пејић, на срећу били одсутни.

У Месној заједници Доња Бријесница налазе се 23 куће, а до сада се вратило укупно 11 мештана српске националности, махом старијих особа. Повратници тврде да су услови неподношљиви и да немају чак ни струје, али да лукавичке власти не предузимају ништа да им олакшају живот. Уз све то, додају они, безбедност је на ниском нивоу, тако да Срби повратници страхују за голе животе.

Председник Месне заједнице Недељко Гребић каже да је међу мештанима завладао страх и да се људи оправдано плаше за своје животе.

-Пре седам дана су обили три куће и однели све што су могли. Не можемо да сачувамо ни шуме, ни кућу. Сад су и с оружјем почели да нас нападају. Струје немамо, а говоре о некаквом одрживом повратку.

Путевима и мостовима је немогуће доћи, а селима у којима живе Бошњаци стављен нови асфалт-каже Гребић.

Извор: Дневне новине „Press“ (Издање за Републику Српску) 

[Зоран]

Свети цар Урош-ктитор манастира Свете Тројице у Сасама

Сасе, 15.децембар

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је, на празник светог цара Уроша, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете Тројице у Сасама.

Након Литургије служен је парастос блаженопочившем Патријарху Павлу а потом је преломљен славски колач чиме је овај манастир прославио свога ктитора светог цара Уроша.

„Свети Урош, син цара Душана, нашао се у веома тешкој ситуацији након смрти свога оца јер се српско царство распадало. Неслога и жеља за осамостаљивањем и богаћењем разних великаша полако је разарала српско царство. Урош, кротак и побожан, није силом владао државом и његова љубав према Богу и ближњима крунисала се у мученичком страдању његовом. Пострадао је у својој 31. живота а његове мошти налазе се у Саборној цркви у Београду. Ако погледамо историју српске цркве и народа, можемо увидјети да су моменти неслоге доносили велике несреће српском народу. То су били и моменти богоотпадништва појединаца који су разарали Богом благословене српске државе. Сва историја наша подсјећа нас на то какви треба да будемо. Она је огледало наше како бисмо могли увидјети да ли се налазимо на Христовом путу или не? Свако од нас прије или касније запита себе: „Ко сам ја? Какав сам ја?“, истакао је Владика Василије и додао:“ Човјек ходајући на земљи може да буде свет ако са светима разговара шапатом молитве. И када ради у пољу и када чекићем и сјекиром удара у мислима може да се моли:“Господе Исусе Христе помилуј ме грешног“. Ипак потпуност својој молитви он даје причешћујући се са Свесветим Богом. Честитам куму на кумовању овог значајног празника наше Свете Цркве. Нека теби и твојима Господ, молитвама светог цара Уроша, подари сваколика добра. Вама љубљени народе, хвала што сте по оваквом невремену дошли у ову светињу Српске Православне Цркве Епархије зворничко-тузланске, коју обнављамо, да заједнички заблагодаримо Богу за све, окупљени око Њега самога у Светој Тајни Причешћа. Нека вас све благослови Свемогући Бог, молитвама светог цара Уроша, Отац, Син и Дух Свети, Свесвета и Животворна Тројица у све вијекове.Амин“.

[Зоран]

СОЗ Бијељина и јерођакон Доситеј-Рођење Христово и светиња рађања

Бијељина, 24.децембар

Монах Доситеј из манастира Хиландар у Бијељини је, на духовном предавању "Рођење Христово и светиња рађања", упозорио на све учесталију појаву абортуса у друштву и истакао да то указује на смањење и недостатак љубави.

То је знак да човјек губи осјећај за заједницу и да има одговорност према њој, јер љубав подстиче на одговоран однос човјека према заједници којој припада, нагласио је монах Доситеј, који је у Бијељину дошао на позив Светосавске омладинске заједнице.

Он је истакао да се само кроз призму промисли Божје о човјеку, кроз призму јављања Бога, може видјети колико је велика светиња живот, те нагласио да сваки онај који се зачео има право да живи и да се роди.

''Бог ствара заиста савршено биће - човјека - који је по потенцијалима способан да учествује у животу Божјем. Сваки човјек је од момента кад се Христос родио на неки начин мали Христос, а посебно крштењем када се каже - у име Оца и Сина и Светога Духа - што значи да смо се на рођењу обукли у малог Христа. Из тог се види да је живот сваког човјека јединствен, непоновљив, да никада такав исти није био и да никада такав исти неће бити", рекао је јерођакон Доситеј.

Секретар Светосавске омладинске заједнице Бијељина Зорица Мишура навела је као поражавајуће статистичке податке да се годишње у Србији обави 200 000 регистрованих абортуса, док је у БиХ прошле године обављено 65 000 абортуса, те истакла потребу утицања на свијест људи како би се та слика промијенила.

"Свјесни смо данашњице и тежине одгоја дјеце. Али првенствено желимо да лијечимо највећу болест савременог доба - егоизам, јер је жалосно да на једну новорођену бебу долазе три нерођене бебе, према статистичким подацима", рекла је Мишура.

Она је навела да се овом кампањаом не нападају жене које су починиле абортус или то намјеравају, него да се жели едукацијом утицати на промјену мишљење, те указати на неопходност радости и радовања сваком новом животу.

Мишура је истакла да је ово прво у низу предавања у оквиру кампање "Покрет за живот" коју је покренула Светосавска омладинска заједнице Епархије зворничко-тузланске, са задатком да промовише живот као највећу светињу.

"Наш задатак је да младе људе упутимо у ступање у Богом благословене бракове, рађање дјеце у тим браковима, да скренемо пажњу на то да је абортус, заправо, убиство", рекла је Мишура и истакла да је циљна група кампање омладина од 14 до 27 година, али и цијели народ.

Она је навела да годишњи план рада ''Покрета за живот'' обухвата и дистибуцију публикације и летака, затим долазак ученике кнежевачке Гимназије са представом "Срећан ти 18. рођендан мама", организовање едукативних радионица са младима у средним школама о проблему бијеле куге.

Кампању "Покрет за живот" благословио је епископ зворничко-тузлански Василије, а финансијски је подржала Скупштина општине Бијељина. Духовно предавање монаха Доситеја у Народној библиотеци "Филип Вишњић" окупило је велики број припадника Српске православне цркве, грађана и личности из јавног живота општине.

Срна

[Зоран]

Парастос жртвама добојског логора

Дана 25.децембра са почетком у 11 часова, у организацији Одбора за обиљежавање значајних датума у историји српског народа при Влади Републике Српке, у цркви светих апостола Петра и Павла, служиће се парастос жртвама добојског логора из Првог свјетског рата.

Парастос жртвама означиће затварање добојског логора из Првог свјетског рата.

Након парастоса, представници бројних удружења, положиће цвијеће на споменик овим жртвама који се налази поред храма светих апостола Петра и Павла у Добоју.

[Зоран]

Света Архијерејска Литургија у Пиперцима (Материце)

Пиперци, 27.децембар

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник светих мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других са њима (Материце), Свету Архијерејску Литургију у храму свете Петке у Пиперцима.

Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник брчански протојереј-ставрофор Славко Максимовић, протонамјесник Стокан Видовић и протођакон Славољуб Милошевић.

„Многи се данас Богу обраћају само у невољама. Исти ти, када им Господ услиши молитве, заборављају да се захвале Оцу нашем небеском. Богу морамо благодарни бити што ходамо по земљи, браћо и сестре. Попут апостола Петра морамо вапити:“Господе помози моме невјерју“. Данас празнујемо празник Материца и овом приликом желим нашим мајкама да им узор у животу буде Пресвета Богородица. Много је данас жена које каљају честити лик српске мајке. Погледајмо само колико се абортуса врши данас и нека знају такве да ће им у самртном часу пред лице изаћи лик дјетета које су убиле и завапити:“Мајко, зашто си ме убила“? Православних Срба је све мање и мање! Један од разлога је пораст смртности коме доприноси гријех чедоморства. Колико је данас мајки које плачу и вапију јер поред рођене дјеце остају самохране и остављене? Оне су усамљене и заборављене и у тој усамљености и умру. Срце ми се цијепа када погледам гробове који су напуштени, неочишћени и зарасли у коров. Размислимо добро, браћо и сестре, гдје смо?“,истакао је Владика Василије и додао:“У Хрватској стварају некакву хрватску православну цркву, одричу се своје крви, свога сјемена и племена српског и примају нешто што наше никада није било. Код нас на просторима Босне и Херцеговине, као и у Црној Гори, поједини хоће да стварају некакву босанску православну цркву и црногорску цркву. Ви сте на просторима Брчко дисктрикта чули да вам је упућено некакво писмо од губернатора Брчко дистрикта, да се изјасните за нови предмет у школи. У ствари, то је најпокваренији начин да би се вјеронаука избацила из школе. За такве ствари отиђите до свога свештеника и упитајте:“Оче шта је ово?“ Говоре нам да ми са Балкана треба да уђемо у Европу а Балкан је био центар када су многи били дивље хорде. На дворовима српским јело се виљушкама и ножевима када многи нису знали шта је то?! Браћо и сестре, чувајмо се разних секти, те куге и губе која напада наш народ! Збијајмо своје духовно-националне редове, не да бисмо нападали друге, него да бисмо бранили себе од нас самих јер у нашим редовима има много издајица. Желим свима нама да дан Рођења Господа нашег Исуса Христа дочекамо у радости и весељу и да заједно са анђелима изнад Витлејемске пећине запјевамо: „Слава нека је Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“. Вама мајке нека је срећан празник и нека Господ помогне да своју дјецу васпитавате у истинама наше прађедовске вјере“.

Након Литургије Владика је крстио кћерку мјесног свештеника Данијела Пецића.

[Зоран]

СОЗ Дервента-Изложба божићних честитки

30. децембар 2009 - 11:01

Светосавска омладинска заједница Дервента организовала је у недељу, 27. децембра, продајну изложбу честитки које су најмлађи светосавци израђивали на тему празника Рођења Христовог.

Средства прикупљена продајом честитки намјењена су за замјену дотрајалих прозора и врата на дијелу просторија у којима борави дервентски СОЗ. На овај начин ће и најмлађи чланови Светосавске заједнице учествовати у овоме , за дервентски СОЗ. значајном пројекту а као награду за свој труд Црквена општина ће их на прољеће почастити једнодневним излетом.

Ова изложба је резултат дјечијих радионица које се, сада већ традиционално, одржавају у сали СОЗ-а током васкршњег и божићног поста. Од 2007. године трудом и свесрдним учествовањем свештеника, вјероучитеља, богослова и старијих СОЗ-оваца дервентске парохије ученици основних школа имају јединствену прилику да корисно потроше своје слободно вријеме, те након Литургије прелазе у топлу салу светосавског дома и уз пригодно послужење испољавају своју креативност израђујући честитке и макете храма Успења Пресвете Богородице у Дервенти.

[Зоран]

Бадњи дан

5. јануар 2010 - 15:23

Навече Бадњег дана, на Бадње вече, ложи се бадњак. Ово младо дрво, обично храстово, символише Христа и његов улазак у свет. Ложење бадњака представља топлину Христо­ве љубави. Затим, бадњак је подсећање на дрво које су пастири донели у пећину и које је праведни Јосиф заложио како би се тек рођени Богомладенац загрејао у хладној пећини.

Има још једно тумачење: бадњак је наговештај Христовог страдања и Његовог Крста. Слама која се уноси у кућу подсећање је на ону сламу из јасала на коју је Пресвета Богородица положила тек рођеног Господа. Тамјан којим се кади кућа, као и дарови који се стављају у сламу, подсећање су на дарове које су донели мудраци са Истока и њима даровали Новорођеног Христа. [/img]

Навече Бадњег дана, на Бадње вече, ложи се бадњак. Ово младо дрво, обично храстово, символише Христа и његов улазак у свет. Ложење бадњака представља топлину Христо­ве љубави. Затим, бадњак је подсећање на дрво које су пастири донели у пећину и које је праведни Јосиф заложио како би се тек рођени Богомладенац загрејао у хладној пећини.

Има још једно тумачење: бадњак је наговештај Христовог страдања и Његовог Крста. Слама која се уноси у кућу подсећање је на ону сламу из јасала на коју је Пресвета Богородица положила тек рођеног Господа. Тамјан којим се кади кућа, као и дарови који се стављају у сламу, подсећање су на дарове које су донели мудраци са Истока и њима даровали Новорођеног Христа.

[Зоран]

Божићни интервју Владике Василија

Бијељина, 7. јануар

*Ваше Преосвештенство, Божић је најрадоснији хришћански празник. Божић је бријеме љубави, вријеме праштања, вријеме саборности. У овом времену економске кризе, политичких подјела па чак и подјела у Цркви, какво је то стање саборности када је ријеч о православном народу гдје год да живи?

Владика Василије: Ми смо као национ специфични људи. У одређеним моментима спремни смо на нетрпељивост, на гложење једних са другима али када дођу благи дани онда се некако зближавамо а то је доказ да у нама Бог обитава, да смо божански народ, да смо хришћански народ. Стање је економски тешко. Људи немају основна егзистенцијална средства. Омладина је понекада апатична и не жури се да заврши студије јер нема запослења, радници се отпуштају али има нешто у народу што га грије. Постоји та моторна духовна снага. Постоји дух божанског бића у човјеку који га бодри и снажи.

*Да ли је довољан само тај дух у ситуацији када људи размишљају како преживјети од данас до сутра?

Владика Василије: Сналазе се људи. Српска Православна Црква у својим иступањима не сије лажни оптимизам него говори о чињеничном стању. Пензије су мале, отпуштају се радници, питање егзистенције, старе особе су напуштене и све су то моменти кризе али ми не сијемо лажни оптимизам.

*Да, али колико СПЦ дијели судбину свога народа? Ваше Преосвештенство, вјероватно сте чули, тј.  могу се чути оцјене у једном дијелу јавности: зашто се граде оволике цркве, зашто се новац на то троши, зашто се праве велељепни објекти. Чули сте, ми смо навикли на владичански двор, често се може прочитати у новинским натписима „Версај у Бијељини“?

Владика Василије: Идемо редом. Српска Православна Црква пружа, преко својих хуманитарних организација, помоћ. Ми се не хвалимо држећи се учења апостола Павла: „Ако ћу се чиме хвалити, хвалићу се слабостима својим“. Ево овдје у Бијељини, многи знају да постоји хуманитарно удружење Богородице Тројеручице, Коло српских сестара, Светосавска омладинска заједница. У границама наших могућности ми пружамо помоћ свима. Свештенство се ангажује преко вјерног народа, преко наших хуманитарних организација, да нпр сада о Божићу ни једно домаћинство не остане ојађено и само али ми се на хвалимо оним што радимо и стварамо. Људи су напаћени. Ево данас смо издали налог да се помогне једној породици у Трњацима како би им Божић био радоснији. На жалост, ми немамо могућности свима да помогнемо. Што се тиче градитељске дјелатности, наш народ у тој својој биједи пружа онај динар за мисију своје свете цркве. Често сам постављао питање онима који критикују, а такви најчешће немају везе са црквом, шта би требали да подижемо од прилога вјерника, Цркве или куће неморала? Говоре нам:“Зашто не подижемо фабрике“? Рекао сам то једном, назови виђеном човјеку овдје у Бијељини, који нас критикује а нема везе са црквом, и који није ни једног динара дао за мисију цркве а ни грађевинску дјелатност.  Погледајте духовним али и тјелесним очима. Колико има грађевинских радника који раде на грађевинама наше цркве? Колико се ту породица издржава? Нека они који воде политички живот, граде фабрике? Позивамо, испитајте поријекло средстава нових богаташа и тајкуна! Што се тиче натписа о „Версају“, треба имати на уму да је ова епархије древна и да је основана 1232.године. Од тог оснивања се стално сабирало и обнаваљало. Шта би требали да радимо? Да све ово изнесемо и спалимо? Мени ово не треба. Ја ово нећу понијети са собом у гроб, нити ће моја фамилија ово наслиједити. Ово је црквено и ово је презентација цркве да нисмо никоговићи него да имамо дубоку традицију. Кад би тим очима гледали онда не бисмо обновили ни манастир Тавну, ни манастир Сасе, које су у овом рату сравњене са земљом. Погледајте Тавну, Ловницу, Озрен и Сасе, да не набрајам даље, колико је обновљено и учињено.

*Ваше Преосвештенство, још једна примједба која се упућује не само СПЦ, већ свим вјерским заједницама, то је та веза између Цркве и политике. Колико Црква утиче на политичка дешавања и колико је та обрнута спрега присутна? Колико политика злоупотребљава Цркву и ваш утицај јер према свим истраживањима, народи највише повјерења имају у вјерске заједнице, много више него у политичке организације?

Владика Василије: Ја не могу говорити у име других вјерских заједница него само у име своје Цркве. Ми из Цркве смо све-страначки и изнад-страначки. Нисмо наклоњени ни једној страначкој групацији али цијенимо оне људе који воде живот државе Републике Српке и који се жртвују за добро народа. Они су препознатљиви.

*Кога црква препознаје?

Владика Василије: Препознајемо људе и знамо кога треба да подржимо. Пратите моје проповиједи. Ми критикујемо људе у политици али оне који добро раде ми подржавамо. Ја нећу говорити о именима нити сам их спомињао. Спомињемо пут и трасу којом иду и којим добро чине. Наш народ није слијеп и он то види.

*Ваше Преосвештенство, Ви сте искористили и сада прилику и рекли наша држава Република Српска, и то вам често замјерају у другом БиХ ентитету. Зашто користите термин „држава Република Српска“ када је РС ентитет а не држава? Са друге стране имамо поглавара ИВЗ који велича отоманско царство и колико сада те ваше изјаве уствари не доприносе међусобној толеранцији у босанскохерцеговачком друштву за које се сви ви из вјерсkих заједница декларативно залажете?

Владика Василије: Пазите, ја не могу казати да је отоманско царство срећа и благостање мога народа. Не могу се сложити да су данак у крви и јањичари слобода избора. То је терор над мојим народом и Црквом. То је било узимање душе мога народа. Не могу се сложити да Турска држава треба да дијели овдје царство и да нам она буде узор како да живимо. Не могу прихватити ни да Србија туторише нама али прихватам оно што је Дејтоном речено, да смо посебна групација у БиХ а то је Република Српска. То морамо да чувамо. Наш народ је протјеран из Федерације. Шта сада наш народ да ради? Да пљунемо, да извинете на изразу, на све ово што је створено у Републици Српској и да идемо у земљу недођију? Наши темељи овдје су дубоки и јаки, још и прије Немањића него што имају други. Зна се када је ко шта постао!  Ми не лутамо. Ми смо Православни Срби од искони на овим просторима, од 7. вијека. Дурги су у разним приликама и неприликама мијењали своје име и духовно и национално биће. Ми смо овдје најаутохтонији народ а да је то тако говоре споменици културе, наши манастири. Зато су наши манастири рушени на простору садашње општине Сребреница. Било је ту 5 манастира у граду Сребреници и 4 цркве и све су разрушене кроз вијекове. Доживјели смо да данас у нашој држави Републици Српској обнављамо те светиње.

*Можете ли се ви ,великодостојници вјерски, договорити да се уздржите од, да тако кажем,  „јаких изјава“ , да допринeсете међусобној толеранцији? У Међурелигијском вијећу сте упутили једно саопштење у којем позивате на међусобно разумијевање и толеранцију. Да ли је то тај корак којим треба да дјелују вјерске заједнице у БиХ?

Владика Василије: Ми идемо тим путем. Међутим, Међународна заједница неправедно се односи према народима БиХ. Ми нисмо немоћни људи овдје да нам туторишу. Ми смо овдје под протекторатом. Погледајте судство нпр, погледајте пацке које нам дијеле, погледајте ситуацију нашег народа у Федерацији. Ставља се примједба руководству РС да нису адекватно заступљени други народи по попису уз 1991. године у политичким и друштвеним структурама. А шта је са Федерацијом? Прије неки дан сам прочитао у новинама чланак о стању Срба у Тузланском кантону. Гдје су Срби у општинским структурама Тузланског кантона. Био сам скоро у Калесији и питао сам начелника: „Господине, колико имате Срба према попису становништва из 1991.године? Казао је:“ Немамо ни једнога“. Шта то значи онда? Нама се пребацује да смо ми национал шовинисти. Ја сам националиста и то велики националиста. Љубим своје, туђе поштујем. Немој ми дирати моје а ја поштујем твоје.

*Преосвећени Владико, да ли је ово први Божић који Срби дочекују без Патријарха?

Владика Василије:Само да допуним претходно питање. Мени и мојој Цркви се пребацује Коњевић Поље и Фата Орловић.

*Па добро јесте то проблем.

Владика Василије: Није то проблем. Није то проблем у СПЦ него у државним структурама. Предмет стоји у Општинском суду и неће да га узму у разматрање. Ми смо обезбједили простор гдје би требало да се дислоцира црква. Друго, нико не говори о лијепом рјешењу измјештања цркве на Дивичу. Доставио сам Предсједнику Владе Федерације господину Мујазиновићу допис са једним мањим бројем мјеста гдје су подигнуте богомоље других вјерских заједница, конкретно Исламске заједнице на православној српској земљи, на земљи православних Срба. То питање сам покренуо на Међурелигијском вијећу и напокон смо дошли до заједничког закључка да се од државних власти затражи да се образује комисија која ће испитати гдје су подигнути вјерски објекти на имању друге вјерске заједнице или имању људи других националности.

Сада да вам кажем о Патријарху. Ми смо срећни што смо имали таквог Патријарха, великог молитвеника. Срећни смо што је на онакав начин испраћен на онај свијет. То је доказ ријечи псалмопјевца Давида: „Жедна је душа моја Бога живога“. Био је личност која је цијелим својим бићем била градитељ мира и истински проповједник ријечи Божије, што би рекао Петар Прерадовић: „Што је оно добар пастир. Што каже ином он је потврђивао и својим чином“.

*Васколики православни народ очекује да добије насљедника који ће бити достојан насљедник свог претходника Патријарха Павла?

Владика Василије: Знате како, сваки човјек је индивидуа за себе. Свако има поред зацртаног јеванђелског пута, своје путеве на боготражитељском путу којим иде и гдје чини добро за добро народа и спасење душе своје. Копије не могу бити. Боље је оригинал какав јесте него невјешта копија. Патријарха Павла не може ни једна личност копирати. Нема личности која ће идентично наставити његов пут. Данас су цркви потребни и једни други моменти осим онога штоје Патријарх Павле имао.

*Који су то моменти?

Владика Василије: Организација или реорганизација цјелокупног живота цркве, проблем сагледавања неријешених свеопштих питања у цркви и национу.

*Да ли су тачне информације да међу епископима постоје дубоке подјеле око тога ко би требао да се нађе на челу СПЦ, да има различитих струја, босанска, србијанска, црногорска....

Владика Василије: Не! То су, опростите на изразу, блебетања разних коментатора, Ђорђевића, социолога, познаваоца, из добро обавјештених извора и господина Туциаћа из добро обавјештених извора из Патријаршије. Када се износи нека чињеница онда то мора бити поткрепљено именом и презименом. Ја се не слажем када се у средствима информисања ставе иницијали нпр. „тај и тај разбојник убио тога и тога“. Кажи име и презиме. Тако и у животу цркве постоји различитост мишљења. Не трубимо сви у исту трубу али имамо сви исти циљ данас а то је да добијемо доброг Патријарха, да добијемо личност која има храброст Патријарха и мудрост попут Патријарха Пајсија који је мудро водио свој народ у односу на свог претходника Патријарха Јована, који је ишао праволинијски и српски народ је страдао. Ми данас имамо велике проблеме у нашој цркви. Имамо покушај стварања тзв. самосталне аутокефалне црногорске цркве. Видите шта се у Хрватској дешава, стварање хрватске православне цркве. Има тенденција стварања и босанске православне цркве. Није без разлога Адил Зулфикарпашић, у своје вријеме, основао „Балканолошки институт“ са 4 нације, 4 религиозности, али све под капом бошњаштва.

*Да ли себе видите на челу СПЦ?

Владика Василије: Не, не. Ја сам казао мојој сабраћи да Патријарх не би требао да буде млађи од 45 година ни старији од 65 година. Ја нисам довољно храбар и мудар да би могао да прихватим кормило СПЦ. Ја идем силазном степеницом. Сабирам своје животне рачуне и желим да Господу идем чисте душе и тијела и да ако сам било шта урадио, да то миропомажем и да свом насљеднику оставим и мом добром, благочестивом православном српском народу у мојој епархији. Поносан сам што мој народ у мојој епархији слуша глас Цркве. Поносан сам на моје свештенство које је радно, које без диктатуре ствара и ради, које је предано Цркви срцем и душом. Када кажем Цркви,мислим на институцију али и на живи организам, народ који се труди колико може да се нађе у вртлогу овоземаљског живота.

*Ваше Преосвештенство хвала вам за овај разговор и срећни вам Божићни празници.

Владика Василије: Хвала, и вама нека су срећни празници. Нека Бог који је свјетлост живота обасја васколики православни род наш. Да у нашој држави Републици Српској у саставу Босне и Херцеговине, јер ми се не одричемо Босне и Херцеговине,  тамо су наши  дубоки коријени и светиње од давнина, прије доласка отоманске империје, да завлада мир, слога и јединство. Политичарима желим у овим најкритичнијим моментима у животу нашег национа у Републици Срспкој  да се не дијеле по политичким припадностима, него да има она црвена линија коју нико не смије да пређе, да не буде издајица свога народа. Желим им да се уједине у општем инетресу свога народа и свих људи добре воље. Ако хоће, то и могу. То је прилика да покажу да ли су вјерници или безбожници. То је прилика да покажу да ли су истински хришћани или само окречени гробови. Ево нам прилике!

*Још једном, хвала вам много.

Владика Василије: Хвала и вама.        

Са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Господином Василијем, за БН телевизију, разговарала госпођа Сузана Рађен-Тодорић.

Интервју за Званични сајт Епархије приредио: Марко Данојловић, Уредник

[Зоран]

Крштење Господње-Богојављење

Зворник, 19.јануар

Во Јордање крешчајушчусја тебје Господи, троическоје јависја поклоњеније: Родитељев бо глас свидјетељствоваше тебје, возљубљенаго тја Сина именуја, и Дух во видје голубиње, извјествоваше словесе утвержденије: јављејсја Христе Боже и мир просвешчеј слава тебје.

У Јордану када си се крштавао, Господе, показало се поклоњење Тројици, јер глас Родитеља сведочаше за Тебе, именујући Те Сином Љубљеним, а Дух у виду голуба, потврђиваше истинтост речи: Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Шта за нас, данас, представља вода? Једну од животних неопходности: свагда доступну, механизовану и јефтину. Отворимо чесму и вода тече... Но, да бисмо схватили зашто баш вода већ хиљадама година представља један од главних религијских символа неопходно је да у себи обновимоједно другачије осећање козмоса које смо данас готово у потпуности изгубили. Вода је за древнога човека била символ самог живота и света као живота. И заиста: вода представља основни предуслов живота. Човек може релативно дуго без хране, али без воде он умире врло брзо. Човек је, стога биће које живи жеђју, Без воде је, такође, немогућа чистоћа и, отуда, воде представља символ очишћења и чистоте. Живот,чистота, али и лепота, сила и моћ водене пучине у којој се огледају небеса и која у себе упија бескрајну плавет неба. Ето то је човеково осећање и доживљавање воде које је воду поставило у средиште религијских представа човекових.

Уђите у храм на Богојављење када се врши "велико водоосвећење'', послушајте пажљиво речи молитава које се читају и песама које се певају, пажљиво посматрајте обред и осетићете да се ту ради не о некаквом древном чину, већ о нечему што и данас као и пре хиљаду година говори о нашем животу, нашој жеђи,о нашој вечној и неуништивој чежњи за очишћењем, поновним рођењем, обновљењем...

То је иста вода као и она вода из првог дана стварања света коме Библија каже: "А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом, и Дух Божији дизаше се над водом'' (1- Мој. 1,2). И, гле, чином богојављенског освећења воде одјекују речи хвале и благодарења: "Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи способне да опева чудеса Твоја...''. Поново смо на почетку света. Поново стоји човек предтајном бића. Поново човек на радосни начин осећа свет, његову лепоту и устројство као Божији дар. Поново човек благодари Богу. И управо тим благодарењем, том благодарном хвалом и радошћу човек изнова постаје истински човек.

Радост празника Крштења Христовог је управо у том и таквом козмичком доживљавању света. радост празника Кршења Христовог је у вери да све и свагда може изнова да буде опрано, очишћено, обновљено и поново рођено. Радост празника Крштења Христовог је у вери да је - ма како био запрљан, помрачен и у блато бачен наш живот - увек могућа та очишћујућа река воде јер није умрла и не може умрети у човеку његова жеђ за небом, добром, савршенством и лепотом, јер је управо та жеђ оно једино што човека заиста чини човеком. "Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи способне да опева чудеса Твоја...".

Ко је то рекао да је Хришћанство туробна и жалосна вера у некакав загробни живот? Ко је то рекао да Хришћанство одваја човека од живота, да је Хришћанство вера која понижава човека? Погледајте, каквом само светлошћу и радошћу сијају лица људи док свештеник громким гласом чита сверадосни псалам "Глас је Господњи на водама", док освећеном водом кропи храм и сабрани верни народ, док на све четири стране света лете блиставе капи, док свет изнова постаје могућност, обећање и материја тајанственог чуда претварања и преображавања живота.

Сам Бог је и лику човека ушао у ту воду и сјединио Себе не само са човеком, већ и са свецелом материјом, претворивши је тиме у сасуд светлости, у светлоносну материју која сва стреми ка радости и ка животу. Међутим, све ово не можемо га осетити ни доживети без покајања, без онога што се на грчком каже "μετανοια - метаноиа" што значи - иреумљење, тј. без дубоке промене и преображаја ума и срца која нам омогућава да одједном све сагледамо у потпуно новом светлу. Управо је такво покајање проповедао Јован Крститељ и то покајање јесте оно што је људима омогућавало и омогућава да - у лику Христа Који долази на Јордан да се крсти - препознају и са љубављу прихвате Бога Који од вечности воли човека и Који је ради човека читав свет претворио у јављење Своје љубави, вечности и радости.

2.

"Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опроштење грехова. И излажаше к њему сва јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у реци Јордану и исповедаху грехе своје. А Јован беше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе; и јеђаше скакавце и мед дивљи. И проповедаше говорећи: Долази за мном јачи од мене, пред Ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Ја вас крстих водом, а Он ће вас крстити Духом Светим". И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејског и крсти га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају и Дух као голуб силази са њега. И глас дође с неба: Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи" (Мк. 1, 4-11). пише јеванђелист Марко.

Јован Крститељ није позивао само на покајање, већ је и тврдио да је његова проповед нека врста припреме за долазак Онога Који је "јачи", Онога Који ће крштавати не само водом, већ светотајински - Духом Светим. И, гле, долази Тај - како Га је Крститељ назвао - "јачи" и прима крштење од Јована Крститеља, после чега се збива тајанствено јављење које потврђује истинитост Јовановог пророштва: да, то је управо Тај о Чијем вам доласку пророковао...

Као што видимо у овом кратком јеванђелском казивању о Крштењу Христовом сједињено је много тога и сплетено много различитих нити. Пре свега, (као прво) ту је Јован Крститељ и његова проповед о покајању и крштењу. Јован Крститељ припада оној врсти  духовних људи чији је богодани задатак да одређеној заједници у одређеном историјском тренутку објаве истину о неправди, лажи и злу којима је та заједница захваћена и затрована. Крститељ је, дакле, припадао оној врсти људи чији је задатак - савременим језиком говорећи – да каазивају духовну и етичку кризу, то јест да својим сведочењем приморају људе да се суоче са злом у себи, да се ужасну пред тим злом, да се прену и одлуче да се ослободе од тог зла. А управо крштење и крштењско погружавање у воду - која је у исти мах и символ и извор живота, али такође и сила која очицАује и обнавља живот – представља такво ослобођање и корениту измену живота. Како видимо из Јеванђеља, у време када је Христос започео Своју проповед старојеврејској заједници та заједница је пролазила управо кроз једну такву духовну и етичку кризу, кризу покајања и жеђи за вуховном обновом.

Друга ствар на коју указује јеванђелско казивање јесте да се етичка криза те заједнице пројављивала и кроз снажно ишчекивање некаквог одлучујућег догађаја, доласка Некога Ко је бало да заврши дело Јована Крститеља и Ко је требало да Јованово крштење водом претвори у тајанствено крштење Духом Светим. Од осталих јеванђелиста сазнајемо да је то ишчекивање било ишчекивање Христа, то јест Спаситеља, обећаног Богом, о Коме су пророковали старозаветни пророци.

О томе јасно говори јеванђелист Лука: "...А како је народ очекивао (Христа) сви помишљаху у срцима својим за Јована: еда није он Христос?" (Лк. 3,15). Тако је долазак Исуса Христа Јовану Крститељу на реку Јордан уствари био јављање Обећанога и Прокованога Спаситеља или - другим речима - остварење и испуњење свих пророштава о Спаситељу.

О томе сведочи и јеванђелиста Матеј: "Тада дође Исус из Галилеје на Јордан да га овај крсти. А Јован му брањаше говоорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду...'" (Мт. 3,13-14).

Треће на шта указује Јеванђеље јесте крштење самога Исуса, Његово погружење у јорданску воду руком Јована Крститеља. Но, ако је Исус - Спаситељ, чему онда Његово крштење када се зна да је крштење символ покајања и жеђи за очишћењем? Међутим, на Јованову сумњу Исус одлучно одговара да Јован треба да Га крсти и Јован Га крштава. И Црква се већ столећима удубљује у то смирење Онога у Кога верује као у Спаситеља и Бога, у смисао који то смирење има за свет, за човека за свакога од нас.

И, коначно, четврто и последње на шта указује Јеванђеље јесте оно што се догодило одмах после Христовог погружења у воду Јордана, а што је описано чудним и сликовитим речима: тајанственојављење голуба који се спустио на Христа оног тренутка када је Христос изашао из воде, затим глас који се зачуо са неба и, коначно, јеванђелске речи - " И одмах излазећи из воде виде небеса отворена".

Дакле, како видимо, ради се не о само једној, већ о четири теме, четири "димензије" тог јеванђелског догађаја, које су сједињене у радосном празнику Крштења Господњег, празнику Богојављења.

3.

Због чега је Христос - Син Божији Који је дошао у свет да Својом безгрешношћу исцели сваки људски грех и човека поново приопшти божанском животу - захтевао од Јована Крститељ да Га овај крсти? Зашто је било потребно да Јован Крститељ крсти Христа у Јордану? То је било и питање - како то знамо из Јеванђеља - које се родило и у срцу Јована Крститеља: ''Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени?".

Црква на ово питање даје следећи одговор: примивши крштење од Јована Крститеља, Христос је Себе поистоветио са свим људима, са свима без изузетка, са грешницима, са свима онима којима је  неопходан опроштај греха, духовна обнова и спасење. Примивши крштење од Јована, Христос је Себе поистоветио са свима нама и са сваким од нас понаособ. Својим крштењем Христос сведочи да је дошао у свет не да би судио и осудио човека,не ради тога да би нам споља и са висине Свог савршенства дао некакав закон и правила, већ да би се сјединио са нама, да би постао један од нас и, тиме, нас учинио учесницима Свог савршеног и безгрешног живота. Ге, Јагње Божије које на себе узима грехе света!", говори Јован Крститељ за Христа. Христос је у наш свет дошао као Дете, и Својим рођењем је примио нашу човечанску природу учинивши је Својом природом. Син Божији је постао Син Човечији. Али, Христос је на земљу дошао не ради праведника, већ ради грешника и  оних који пропадају. Њих је заволео много Својом саможртвеном љубављу, њима је предао Себе и сав Свој живот. И, гле, у Крштењу које је примио од Јована Крститеља Он, безгрешни постаје једно са нама грешнима. Он, Спаситељ постаје једно са нама који пропадамо, и - гле! - показује се да су сви греси заједно - ништа према бескрајној љубави Божијој према човеку.

Христос се Својим Рођењем и Крштењем сједињује са грешним човечанством да би се коначно, Он Бесмртни, вољно на Крсту сјединио са човеком и у смрти.

Све ово сведочи о томе да Христос хоће да нас спаси љубављу и искључиво љубављу, а љубав је свагда и, пре свега, сједињење са оним којег вилиш. Као што је рекао пророк Исаија: "Он ће на себе узети наше немоћи, и понети наше болести и раном његовом бићемо исцељени...".

Но, ту је и онај други, још дубљи, још радоснији смисао Крштења нашега Господа и Спаситеља у води Јордана.

После богојављенске литургије верни народ излази испред храма где свештеници врше чин освећења богојављенске воде. И, гле, почињу да се разлежу свечане и радосне речи псалма: "Глас Господњије над водама...". И, гле, почиње да нам се открива смисао и значење воде као слике живота, као слике света и свецеле творевине. И управо се у ту воду спушта, у њу погружава, са њом се сједињује Бог који је дошао у свет да би обновио и спасао тај свет. Свет је отпао од Бога, свет је заборавио Бога, свет је постао слеп за Бога и погрузио се у грех, таму и смрт. Но, Бог није заборавио на свет и, гле, Бог нам враћа тај свет, али сада као свет који поново сија блистањем славе и сјајем своје првоздане лепоте. "Ко је жедан нека дође Мени и пије. Ко верује у Мене - како каже Писмо - из утробе његове потећи ће река воде живе", говори Христос. У том богообновљеном свету апсолутно све - укључујући и материју, саму твар света – изнова постаје човеков пут ка Богу, средство човековог општења са Богом, средство човековог урастања у живи и вечни Божији живот. Управо тај долазак Бога к Његовој творевини празнујемо у радосни и светли дан Богојављења. "Излазећи из воде виде небеса где се отварају", каже Јеванђеље за Христа.

Ми не можемо знати шта је тачно осећао Јован Крститељ када је дрхтавом руком дотакао Спаситеља, када је видео отворена небеса и зачуо глас са висина. Но, то је без сумње био тренутак заслепљујуће светлости у коме је све блеснуло и разбуктало се радошћу првоздане лепоте, у коме се свет открио као свет Божији - као очишћени, умивени, обновљени свет, свет преиспуњен хвалом и благодарењем. "Христос долази да обнови сву швар", пева једна црквена песма. На Богојављење видимо свештеника који кропи храм новом, светом и божанском водом, који потом кропи и нас, наше домове, сву природу и сав свет, видимо људе који хрле ка тој води живој што тече ка животу вечном, и ми празнујући празник Крштења Господњег уствари празнујемо обнову свеколиког живота.

И тако, свако ко је жедан долази Христу и добија од Њега дар воде живе, дар новог, чистог и обновљеног живота.

________________________________________

[1] Празник Богојављења или Крштења Господњег Православна Црква празнује 6. јануара по црквено-православном, а 18. јануара по "новом", тј. секуларном, папско-западном календару (прим. прев.)

[дибидусрус]

Чудим се ја чуду. Сви говоре акако је све лоше, како ништа не ваља...а ми имамао најбоље епископе!

[Зорица екс Милева]

Велико хвала аутору за ове дивне текстове о епархији којој и ја припадам. Надам се да ћу бити у могућности да читам још тога лијепог о њој.

[Марко]

Саопштење за медије:Вандализам у Тузли

Бијељина/Тузла, 27.јануар

Дана 26.јануара у 20 часова и 15 минута три непозната лица прескочила су ограду порте Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Тузли, након чега су исписали на јужној страни храма графит увредљивог садржаја: „Побијмо Србе“.

Полиција Тузланског Кантона извршила је увиђај и ради на проналажењу починиоца још једног од многобројних вандализама над православним светињама у Тузланском Кантону.

Страхови да ће се наставити скрнављења, која прерастају у психичко злостављање малобројног вјерног српског православног народа у Тузли, су се обистинили.

Овога пута нељуди су изабрали да недјело почине уочи празника духовног оца васцијелог српског народа Светога Саве.

Свима који иду странпутицама живота ваљајући се у блату сопствене мржње обраћамо се ријечима светог владике Николаја:“Благослови Господе непријатеље моје, и ја их благосиљам и не кунем“.

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/

[Марко]

Света Архијерејска Литургија у Сандићима

Сандићи/Брчко, 31.јануар

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник светог Атанасије Великог;светог Максима,Архиепископа српског, Свету Архијерејску Литургију у храму свете великомученице Марине у Сандићима код Брчког.

Владики Василију саслуживали су архијерејски намјесник брчански протојереј-ставрофор Славко Максимовић, протонамјесник Драган Јездић и протођакон Жарко Мијатовић.

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/