Епархија зворничко-тузланска

[Марко]

СОЗ Бијељина: Трибина на тему „Неоосманизам - повратак Турске на Балкан“

Бијељина, 2.фебруар

Светосавска омладинска заједница Епархије зворничко-тузланске из Бијељине организовала је вечерас, у великој сали Народне библиотеке „Филип Вишњић“ у Бијељини, предавање на тему „Неоосманизам - повратак Турске на Балкан“.

Гост предавач био је познати оријентолог професор др господин Дарко Танасковић.

"Повод за одржавање ове трибине су недавне изјаве турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана о `великом добру` које је османлијско царство донијело на просторе покореног Балкана, као и тежње данашње Турске да поново успостави свој утицај на Балкану", изјавио је за генерални секретар СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске Велислав Мишура.

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/

[Марко]

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/opsirnije.php?id=933&kategorija=

Распоред братских састанака и теме за предавања

Бијељина, 9.фебруар

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП

ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ

У БИЈЕЉИНИ

АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИЦИМА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ

Архијерејски намјесници Епархије зворничко-тузланске обавијестиће подручно им свештенство и манастирске управе о сљедећем:

У току васкршњег поста обавиће се редовни братски састанци и то: 22.фебруара 2010.године, Архијерејско намјесништво добојско; 24.фебруара 2010. године, Архијерејско намјесништво дервентско; 25.фебруара 2010.године, Архијерејско намјесништво зворничко; 26.фебруара 2010.године, Архијерејско намјесништво бијељинско; 1.марта 2010.године, Архијерејско намјесништво брчанско и 2.марта 2010.године, Архијерејско намјесништво тузланско.

Позивамо намјеснике да одреде служашче свештенике, и предаваче на теме:

Архијерејско намјесништво зворничко и бијељинско:

ХРИШЋАНСТВО И ЕУТАНАЗИЈА

*Етички аспекти еутаназије

*Еутаназија у православном богослужењу

*Еутаназија у западној цивилизацији

*Онтолошки аспекти еутаназије

*Болест као Божија посјета

*Могућност прихватања еутаназије

*Човјеково назначење и еутаназија

Архијерејско намјесништво брчанско и тузланско:

ХРИШЋАНСТВО И КЛОНИРАЊЕ

*Моралност клонирања

*Играње Бога

*Божији акт стварања човјека и клонирани мутант

*Могућност прихватања клонирања

*Човјеково назначење и клонирање

*Тајна Оваплоћења у Православном богослужењу и клонирање

Архијерејско намјесништво добојско и дервентско:

ХРИШЋАНСТВО И ГЕНЕТСКИ ИНЖЕЊЕРИНГ

*Могућност прихватања вјештачке оплодње

*Човјеково назначење и вјештачке оплодње

*Трансплатација органа, да или не

*Духовни и генетски геноцид

*Закон о правима нерођених

*Колатерална штета у вјештачкој оплодњи

Намјесници су дужни направити распоред служења пређеосвећених Литургија по устаљеној пракси, с тим што свештеници који служе Литургију у једном храму, дужни су у истом служити и бити присутни на Првом и Другом бденију, а направљени распоред доставиће нам на одобрење.

ЕПИСКОП

ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ

+Василије 

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/opsirnije.php?id=933&kategorija=

[Зоран]

Распоред братских састанака и теме за предавања

Бијељина, 9.фебруар

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП

ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ

У БИЈЕЉИНИ

АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИЦИМА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ

Архијерејски намјесници Епархије зворничко-тузланске обавијестиће подручно им свештенство и манастирске управе о сљедећем:

У току васкршњег поста обавиће се редовни братски састанци и то: 22.фебруара 2010.године, Архијерејско намјесништво добојско; 24.фебруара 2010. године, Архијерејско намјесништво дервентско; 25.фебруара 2010.године, Архијерејско намјесништво зворничко; 26.фебруара 2010.године, Архијерејско намјесништво бијељинско; 1.марта 2010.године, Архијерејско намјесништво брчанско и 2.марта 2010.године, Архијерејско намјесништво тузланско.

Позивамо намјеснике да одреде служашче свештенике, и предаваче на теме:

Архијерејско намјесништво зворничко и бијељинско:

ХРИШЋАНСТВО И ЕУТАНАЗИЈА

*Етички аспекти еутаназије

*Еутаназија у православном богослужењу

*Еутаназија у западној цивилизацији

*Онтолошки аспекти еутаназије

*Болест као Божија посјета

*Могућност прихватања еутаназије

*Човјеково назначење и еутаназија

Архијерејско намјесништво брчанско и тузланско:

ХРИШЋАНСТВО И КЛОНИРАЊЕ

*Моралност клонирања

*Играње Бога

*Божији акт стварања човјека и клонирани мутант

*Могућност прихватања клонирања

*Човјеково назначење и клонирање

*Тајна Оваплоћења у Православном богослужењу и клонирање

Архијерејско намјесништво добојско и дервентско:

ХРИШЋАНСТВО И ГЕНЕТСКИ ИНЖЕЊЕРИНГ

*Могућност прихватања вјештачке оплодње

*Човјеково назначење и вјештачке оплодње

*Трансплатација органа, да или не

*Духовни и генетски геноцид

*Закон о правима нерођених

*Колатерална штета у вјештачкој оплодњи

Намјесници су дужни направити распоред служења пређеосвећених Литургија по устаљеној пракси, с тим што свештеници који служе Литургију у једном храму, дужни су у истом служити и бити присутни на Првом и Другом бденију, а направљени распоред доставиће нам на одобрење.

ЕПИСКОП

ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ

+Василије 

[Зоран]

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина

23. фебруар 2010 - 12:52

Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом "Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског"[1]. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом. Ево како гласи та молитва:

''Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија[2], властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености[3], смиреноумља[4], дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин''.

Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Знамо да су пре 50 или 60 година стручњаци разрадили метод скидања наслага прашине и чађи са древних руских икона. И, гле, оно што је до тада изгледало тамно - и то у тој мери тамно да је знаменити руски писац Василиј Розанов своју књигу о Православљу назвао Тамни лик - одједном је синуло и засветлело тако запањујућим бојама, таквом радошћу и таквом светлошћу да су се из корена измениле све наше представе не само о иконама, већ и о самом духовном стилу и тону Православља, о свеколиком древноруском Хришћанству. И тај древноруски стил иконописања је касније дефинисан као стил "разиграња боја".

Но, ово се може и мора учинити не само само иконама, већ и са сви другим осно-вним изразима хришћанске вере и Хришћанства. Непријатељи Хришћанства жарко желе да Хришћанство прогнају у музеје, да га у свести људи поистовете са давно прошлом древношћу, са преживелим вдејама и осећањима, једном речју да покажу да Хришћанство људима више уопште није потребно. Но, да ли је баш тако?

Вратимо се сада молитви св. Јефрема Сирина. Удубимо се у ту крајње једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.

Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означава, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, нашу опустошеност. Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој истинитости и једноставности, онај песников стих: "Протумео живош и нема га више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега? Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почињемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пу-стоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...

"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов неи-збежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живота, сви мудри љу-ди и познаваоци природе људскога духа и сазнања сматрали униније најнепоправљивијим злом у човеку? Шта је то униније? Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном постаје сумрачан, празан и бесмислен? У тим тренуцима почињемо да осећамо да нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак. То је униније. Наравно, ако се пренемо на време успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је све време негде ту и чека погодан час, вреба нас у заседи. Оно се враћа зато што сваки човек у најскривенијој дубини своје душе осећа премда то непрестано скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти. "Ми стално питамо и питамо пише Хајне све док нам грумен земље не загушш грло, али зар то је одговор?". И када се ово сазнање пробије кроз буку и стрку свакодневног живота до срца човековог, човека све одједном постаје бесмислено, све се показује као бесплодна и узалудна сујета. И ето отуда долази оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није као што то мисле непријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење представља израз оног што је истински достојно човека: спренмости да том унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да га савлада...

"Дух лењости, унинија, властољубља...". Молитва прелази на други план људскога постојања, на други "кључ" трагичности човековог постојања. Властољубље није просто жеља за политићком влашћу и владањем над другима. У таквом простом виду властољубље се много ређе него у оном другом и дубљем облику у коме је властољубље својствено свакоме од нас и представља сами извор лажности људскога живота. Властољубље је сваки однос према другоме човеку при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег циља. Властољубље, другим речима, значи подређивање свих и свега себи, понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих интереса, мене као највише и јединствене вредности.

Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним грехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање, брбљање, празни разго-вори... Сви људи, свако од нас греши на тај начин и сасвим је сигурно да има грехова који су много страшнији од греха празнословља. Тако нам бар изгледа, навикли смо да разми-шљамо на тај начин. Међутим, у Јеванђељу је казано: "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36). Стога је нужно да се замислимо и себи поставимо следеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим " празнословљем" ? Довољно је да се свако од нас, само на тренутак, замисли не о неким апстрактним теоријама, већ о свом сопственом животу, да на тренутак сагледа свој живот да би одмах схватио да су управо речи, речи које је изговорио и које су му биле упућене, биле оно што му је донело, заиста, много страдања и нервирања у животу, оно што је отровало толике минуте, часове и дане његовог живота. Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и све оне се оне дешавају посредством речи и искључиво посредством речи, и сама та чињеница је по себи већ довољна да осетимо стра-шну силу коју имају речи.

И, заиста: речима се изражава и чини добро, лепота и мудрост. Међутим, реч је та којом се добро, лепота и мудрост руше. Реч може да отрује душе, да је напуни подозрењем, стра хом, злобом, мржњом и цинизмом. И то не само у личном и појединачном људском животу. Живимо у еиохи козмичког иразнословља. Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празнословљем" које се у коначном исходу увек показује као лаж.

Хришћанство сматра дар речи вишњим, истински божанским даром који је Бог да-ровао човеку. Хришћанство човека схвата као словесно биће које се својом словесношћу разликује од животиња као бесловесних бића. Уосталом, Хришћанство Самога Бога назива Логосом, тј. Словом (Речју) и за Њега говор у јеванђељу : " У иочетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1). Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени реч, првдајући јој тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне речи, "празнословља" које није ништа друго кривотворење саме суштине речи. А улраво тим кривотворењем реч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме. "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда", говори Христос. И још стоји у Јеванђељу: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен... (Мт. 12, 35-36)".

И свако од нас би све дао само да те празне речи које су му отровале читав живот никада нису ни биле изговорене!

Свега овога треба да се сетимо и све ово треба да осетимо да би смо схватили зашто молитва св. Јефрема Сиријског - из лељост, униније и властољубље - као један од четири основна људска греха, као једно од четири основних зала наводи и "празнословље ". "Духа празнословља не дај ми...".

Очишћењем и обновом речи у њеној првозданој сили започиње очишћење и обнова целокупног живота човековог. Често кажемо: "Треба мерити сваку реч". Да, управо мерити. Но, мерити не критеријумом предострожности, користи и неког рачуна већ критери-јумом правде, добра и истине.

У молитви св. Јефрема Сиријског молимо се Богу да нам дарује духа целомудре-ности, духа трпљења и духа љубави. Задржимо се начас на сваком од ових појмова у који-ма хришћанско искуство од давнина види основу и извор добра баш као што и у појмовима лењости, унинија, властољубља и празнословља - датим у првом делу великопосне моли-тве - види и препознаје основу греха и зла.

Дух целомудрености. Реч "целомудреност" је једна од најдубљих и најлепших људскога језика. Међутим, значење те речи као да је, данас, на неки начин "изветрило" или је, у сваком случају, крајње сужено. За велику већину верујућих та реч данас означава, готово искључиво, чистоту полнога живота и представља појам супротан полној разузданости и разврату. Но, првобитни смисао речи "целомудреност" је неизмерно шири и дубљи. Кључ за разумевање тог смисла се налази у двама појмовима сједињеним уједно у појму "целомудреност": "целовитост" и "мудрост". Може се рећи без икаквог претеривања даје реч "целомудреност" једна од најважнијих хришћанских речи, јер у њом изражено оно што је најважније и најсуштинскије за Хришћанство. Том речју је изражено хрииАанско схватање и опит добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као целовитости личности и, отуда, као мудрости.

Целовитост личности јесте оно што је супротно злу које је увек распад, раздељење и разарање пробитне целовитости и, отуда, удаљавање од мудрости. Зато дух целомудрености јесте управо та целовитост која собом обухвата сав живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене целовитости, то јест мира и хармоније душе, ума, срца и тела радост мудрости, радост "целомудрености".

После целомудрености долази смиреноумље. Треба приметити да се не каже просто - "понизност", већ - "смиреноумље", јер се и реч "понизност" може схватати на разне начине. Реч "понизност" може имати "ропски призвук" у смислу скрушености и покорности, и њоме човек може изражавати презир према самом себи као човеку, а тиме и према човеку уопште: "Ја - мали, бедни, слаби...".

Али, не та и таква "понизност" као самопонижење нема ничега заједничког са хришћанским смирењем као "смирењем као ''смиреноумљем''. Хришћанско смирење је укорењено у сазнању и осећању бесконачне дубине живота.

Хршићанско смирење је смирење које долази од побожног трепета, од духовне мудрости, од богопознања. Хришћанско смирење је истинско смирење које долази од Бога. Пали човек има сталну потребу за гордошћу, за самоузношењем и хвалисањем, потребу да у њима као у димној завеси прикрива од других, али и од себе самог своје сопствене недостатке. Људима истинскогдобра, истинске мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна, јер они немају шта да скри-вају и зато су такви људи смирени. Христос, Син Божији, говори: "Научите се од Мене, јер сам смирен срцем''. И као што се у целовитости открива истинска мудрост као целому-дреност, тако се и у смирењу открива, просијава и побеђује истинска мудрост као смиреноумље.

После целомудрености и смиреноумља долази - дух дуготрпљења. Зашто Хришћа-нство тако високо поставља дух дуготрпљења? У чемује врлина дуготрпљења? Ово су ва-жна питања због тога што сви непријатељи Хришћанства главну кривицу Хришћанства ви-де, пре свега, у његовој проповеди о дуготрпљењу. Проповедајући дуготрпљење и обећавајући неку награду тамо за трпљење овде, ви, Хришћани, уствари одвлачите човека од борбе за ослобођење, ви учите човека да се мири са злом и неправдом, ви од њега правите послушнога роба. Међутим, у томе и јесте ствар што је у великопосној молитви св. Јефрема Сиријског реч управо о нечем сасвим другачијем што нема никакве везе са таквим пасивним трпљењем. Реч је о дуготрпљењу које је пројава вере, поверења, љубави. Реч је о дуготрпљењу које је, заиста. супротност оном пасивном трпљењу у коме човек диже руке од свега говорећи себи: "Ништа ми друго и не преостаје осим трпљења". Не, дуготрпљење је пре свега Сам Бог у нама Који "није дигао руке од нас", Који нам и даље верује, Који и даље верује у нас овакве какви смо. Зато дуготрпљење долази искључиво од вере да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње и, коначно, да је живот јачи од смрти... Управо се за ту божанску врлину, за тај божански дар дуготрпљења ми и молимо у молитви св. Јефрема Сиријског: да не посустанемо у нашем поверењу у Бога, да се изнутра не предамо равнодушју и презиру, да "не дигнемо руке од свега"...

Последњи дар за који се молимо јесте дар духа љубави: "духа љубави даруј ми, рабу Твоме". Свака се молитва, у суштини, своди на то молитвено искање и у њему налази своје коначно испуњење. Када се молимо Богу да нас ослободи од лењости, унинија, вла-стољубља и празнословља ми Му се, уствари, молимо да нас ослободи од свега онога што представља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце. Са друге стране, целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и корен за разрастање љубави у души човековој. И зато када се, коначно, у молитви - као са неба - јави реч љубав, ми већ знамо да је та љубав не само од Бога, већ да је љубав - Сам Бог Који улази у наше срце, очишћено и украшено целомудреношћу, смиреноумљем и дуготрпљењем, очишћено и спремно да постане храм Божији, место присуства Божијег, место светлости Божије љу-бави и њене свепобедне силе.

У часу док изговара реч ''смнреноумље'' свако од вас осећа у којој је мери та реч постала страна духу савременог света и живота. Какво смиреноумље, какво смирење када је свеколики садашњи живот устројен на потпуном егоизму и самохвалисању, на општој занесености спољашњом силом, величином, моћи и томе слично. Тај дух самохвалисања од врха до дна прожима не само политички и државни, већ и лични, професионални и друшгвени живот, то јест буквално све врсте и нивое живота савременог света и човека.

Нашу децу учимо да се горде због овог или оног, међутим, тако ретко и себе и њих учимо смирењу. Да би ствари стајале још горе, једна од главних оптужби коју на рачун Хришћанства непрестаноупућују милитантни безбожницијесте управо оптужба да Хришћанство учи људе смирењу и позива људе на смирење као на главну хришћанску врлину. Хришћанство по тврдњама безбожника проповеда ропство и покорност, оно понижава и умањује човека и његово достојанство, управо због тога што је у потпуности засновано на смирењу. Но, оно што највише зачуђује у свему томе јесте чињеница да при свим тим оптужбама нико од њих никада и нигде није јасно и гласно рекао шта је то хришћанско смирење. Нико и никада није објаснио чему учи хришћанство када говори о смирењу. Нико и никада није објаснио на чему је заснована тврдња да хришћанско смирење понижава човека. Па Христос говори за Себе самог: "Кротак сам и смирен срцем''. И поред тога, тешко да ће икоме пасти на памет да каже да су те Христове речи сведочанство Његове ра-внодушности према злу, Његовог слепог потчиљавања бјвло чему и било коме, Његовог страха пред силницима овога света. Јер, гле, Христос стоји пред Пилатом и говори му тако једноставно: "Ти немаш никакве власти нада Мном". Очигледно Је, дакле, да постоје различите врста смирења. Зато, пре но што се изнесу било какве оптужбе на рачун хришћанскога смирења, заиста је неопходно објаснити о каквом је то смирењу реч.

Шта је то хришћанско смирење? Оно је, пре свега, осећање истине и то у првом ре-ду истине о самом себи. А истина никада не унижава и не умањује човека, већ га увек узвисује и очишћује. Смирење је, затим, честитости у истини. Оно је одрицање од свакога приказивања себе у бољем светлу, од сваког бацања прашине у очи другим људима у погледу самог себе. Смирење је, коначно, свест о своме месту, о својим могућностима и ограничењима. Смирење је одважно прихватање себе онаквог какав јесам... Ето због чега је смирење, слично целомудрености, почетак - мудрости и зато се у великопосној молитви Св. Јефрема Сиријског молимо Богу да нам дарује духа смиреноумља. Истинску духовну мудрост стиче само онај ко не лаже, ко не преувеличава, ко не жели да се "показује" пред другима и издаје за нешто друго од онога што он стварно јесте. Истинску духовну мудрост стиче, дакле, само онај ко спокојно, трезвено и храбро прихвата живот и поступа у животу.

Гледано из те перспективе, Хришћанство својим проповедањем смирења не само да не унижава и не умањује човека, већ га напротив узвисује и, што је главно, истински уважава. Самохвалисање је потребно искључиво ономе коме нешто недостаје, баш као што је самоулепшавање потребно само ономе ко је ружан. Само се слаби непрестано хвали својом "снагом". Тамо где је слобода тамо нема потребе за самопропагандом. Тамо где је истинска снага тамо нема потребе за претњом другима. Тамо где је истинска лепота тамо нема потребе за "јадном раскоши кинђурења". И зато је управо смиреноумље оно што очајнички недостаје савременом свету и човеку, за чим више од свега - иако тога ни сам није свестан - чезне савремени човек који се дави у мору лажи и гордости.

После смиреноумља у молитви св. Јефрема Сиријског долази дуготрпљење. И ту опет наилазимо на једну од главних оптужби које безбожници упућују на рачун Хришћанства. Они тврде да Хришћанство проповедајући трпљење уствари подрива у човеку спо-собност за протест, за борбу, за заштиту својих права, за стремљење ка бољем и праведнијем свету.

Да бисмо раскринкали лажност ове оптужбе најбоље је да се опет вратимо самом Христу. Да, Христос је учио дуготрпљењу - "дуготрпљењем спасавајте душе своје". Међутим, оно што је Христос називао дуготрпљењем нема апсолутно никакве везе са карикатуром трпљења коју срећемо у безбожничким брошурама, баш као што ни хришћанска љубав према ближњем нема баш никакве везе са безбожничком "љубављу" према удаљеном и безличном колективу у име кога су данас милиони људи лишени слободе. У основи хришћанског дуготрпљења не налази се пасивна равнодушност према злу, већ ма како то чудно звучало управо крајње активно осећање поверења у човека. Ма колико човек падао и издавао оно најбоље у себи, Хришћанство нас позива да верујемо да то зло и тај грехопад нису човекова суштина. Хришћанство верује да човек увек може устати из пада, да се човек увек може вратити својој светлој, боголикој суштини... На концу конца, дуготрпљење јесте вера у силу и победу добра у човеку.

И коначно, ми се на крају молитве св. Јефрема Сиријског молимо за дух љубави. Љубав јесте завршни акорд ове молитве. Љубав је истовремено и скривени покретач нашега живота и његов крајњи циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте Љубав.

А.Шмеман

[1] Св. Јефрем Сиријски је био један од најзнаменитијих источних хришћанских учитеља IV века.

[2] Униније - чамотиња, грешно душевно стање које у себи обухвата тугу (на смрт), очајање, лењост, обамрлост, малаксалост, клонулост (прим. прев)

[3] Целомудреност - духовно стање целовите личности које у себи обједињава духовну мудрост, сабраност, непорочност и чистоту живота (прим. прев).

[4]Смиреноумље - смиреност и смерност ума и срца, то јест читавог бића човековог, христолико живљеље (прим. прев).

Извор: Епархија зворничко-тузланска

[Зоран]

Братски састанак свештенства архијерејског намјесништва добојског

Чечава код Теслића, 23.фебруар

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је, дана 23.фебруара, Свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Рођења Пресвете Богородице у Чечави.

Владики Василију саслуживали су протојереј-ставрофор Станислав Рађен, јереј Митар Млађеновић и протођакон Жарко Мијатовић.

Светој тајни исповијести приступило је свештенство архијерејског намјесништва добојског са вјерним народом.

На Литургији је значају о поста бесједио јереј Раде Танацковић.

Потом се вјерном народу бесједом обратио Преосвећени Владика Василије и том приликом затражио од вјерног народа опроштај нагласивши да и слуге Божијег олтара гријеше.

„Велика је благодат бити слуга Божијег олтара али су и искушења много већа. Браћо и сестре, у своје и име мог свештенства, молим вас за опроштај ако смо према вама учинили гријех или вас било којим својим поступком навели на гријех“, поручио је Владика Василије.

Након Литургије одржан је братски састанак свештенства архијерејског намјесништва добојског.

Веома исцрпно и садржајно предавање на тему „Хришћанство и генетски инжењеринг“ одржао је протојереј-ставрофор Мирко Јокић.

„Ако православни не буду реаговали на савремена искушења попут овога прети нам опасност од тоталног губљења и назначења личности. Личност се не разликује само по својим особинама него, ако гледамо онтолошки, и по свом односу према Богу и другим људима. Са етичке стране морамо водити рачуна о светости људског живота, заштити људског достојанства, прихватању друштвених одговорности и управљању оним што је од Бога створено а нама повјерено да Њему приносимо“, казао је између осталог протојереј-ставрофор Мирко Јокић.

Присутни су са пажњом испратили излагање о веома актуелној савременој теми за све православне народе након чега се развила конструктивна дискусија.

Владика Василије је потом упознао свештенство са детаљима сједнице Епископског савјета која је 22.фебруара одржана у Сарајеву.

Потом је Владика говорио о великим духовним радостима у Епархији, посебно се осврнувши на освећење васпостављеног манастира Свете Тројице у Сасама и Саборног храма Свете Тројице у Теслићу.

„Ви сте со земљи, ако со обљутави чиме ће се земља осолити“ поучио је свештенство, Христовим ријечима, Владика Василије.

[Марко]

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/opsirnije.php?id=947&kategorija=

Света Архијерејска Литургија у Роћевићу

Роћевић, 28.фебруар

Владика зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник светог апостола Онисима, преподобног Јевсевија Пустињака, Свету Архијерејску Литургију у храму светог великомученика Прокопија у Роћевићу.

Његовом Преосвештенству саслуживали су архијерејски намјесник зворнички протојереј-ставрофор Видоје Лукић,јереј Јован Максимовић и протођакон Жарко Мијатовић.

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог браћо и сестре! У животу врло често, у животним невољама, тражимо помоћ и храну за душу на њивама глади. Човјек изгубивши животни компас, нарушивши и укаљавши лик Божији, толико огрезне у гријеху да не може да схвати гдје се налази помоћ за њега и гдје је излаз из животних странпутица. Прије или касније, по љубави својој, Господ по ко зна који пут пружи руку палом човјеку и подигне га на ноге, извуче га из гријеховног блата. И тада настане преображај у човјеку. Тада човјек схвати да је свјетлост живота у Ономе који за себе каже да је „Свијетлост свијету“, истакао је Владика Василије и додао:“Многи се изговарају да не могу постити заборављајући да Бог зна моћи наше и никоме не даје бреме које не може да поднесе. Питање је да ли ми стварно желимо да преобразимо начин живота и кренемо путем Христовим, истински Га слиједећи свакога трена?! Ако желимо да љубимо Господа онда морамо љубити и ближње своје. Дани поста су тренуци када старе и немоћне морамо обићи, нахранити, помоћи им у сваком погледу. Запитајмо се колико дјеце данас расте без својих родитеља, без очева и мајки? Гдје смо ми да им помогнемо, да им макар на тренутак олакшамо животне муке? Браћо и сестре, они који испосте часни пост до краја, који састрадавају са Христом на Велики Петак, такви ће осјетити радост васкрсења Христовог у свој пуноти и свјетлости“.

[Зоран]

Патријарх Кирил жали због тога што све мањи број младих људи слуша класичну музику

Москва, 27.фебруар

Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил са жаљењем констатује да све мањи број омладине слуша класичну музику.

„Ја сам забринут због онога што се у данашње вријеме дешава међу омладином. Нажалост,смањује се број младих који се занимају симфонијским или неким другим обликом класичне музике“,-рекао је Патријарх на сусрету са умјетничким директором и главним диригентом Московског државног академског симфонијског оркестра Павлом Коганом.

Патријарх је испричао,како наводи његов сајт,да се још од студентских дана учио да ради по „Баховој музици“ и подвукао важан значај музике у „Формирању личности,укључујући и моралну страну“.

Превод према агенцији Интерфакс: Александар Јефтић, дипломирани теолог

[Зоран]

Братски састанак свештенства и монаштва арх. намјесништва тузланског

Папраћа, 2.март

Владика зворничко-тузлански Господин Василије служио је, дана 2.марта, Свету Литургију Пређеосвећених дарова у манастиру Папраћа.

Његовом Преосвештенству саслуживали су јереј Драган Негић, јеромонах Лука (Бабић), сабрат манастира Папраћа, и протођакон Славољуб Милошевић.

На Литургији је бесједио протојереј-ставрофор Неђо Зарић након чега је свештенство и монаштво приступило светој тајни исповијести.

На братском састанку свештенства и монаштва архијерејског намјесништва тузланског предавање на тему „Хришћанство и клонирање“ одржао је протојереј-ставрофор Стево Јовић.

[Зоран]

Помозимо градњу Саборног храма у Зворнику

Зворник, 4.март

„Уградимо себе у вјечност-Помозимо градњу Саборне цркве у Зворнику“

Позивамо вјерни народ и све људе добре воље да својим новчаним прилозима помогну изградњу велике светиње Подриња, Саборног храма срспких новомученика у Зворнику.

Подсјећамо да је постојећи храм, Рођења светог Јована Крститеља у Зворнику, одавно премали како би богослужењима могао присуствовати сав вјерни народ града Зворника.

Овим путем позивамо браћу и сестре у дијаспори, посебно оне који имају везе са градом Зворником, да својим новчаним прилозима помогну градњу цркве љепотице у којој ће се многи напајати са Извора воде живе.

Предвиђено је да висина два звоника буде 54 метра а висина храма 33 метра. Крипта храма обухватаће простор од 600 м2.

Планирано је да 3. октобра 2010 године, на празник светог великомученика Јевстатија, Владика зворничко-тузлански Господин Василије освети темеље храма.

„Уградимо себе у вјечност-Помозимо градњу Саборне цркве у Зворнику“

Жиро рачун у Развојној банци: 5620098025306791

Контакт адреса: [email protected]

Телефон канцеларије СПЦ у Зворнику: +38756231777

„Уградимо себе у вјечност-Помозимо градњу Саборне цркве у Зворнику“

[Марко]

Владика Василије у посјети светињама Византије

Бијељина, 10.март

Владика зворничко-тузлански Господин Василије боравио је, на позив Митрополита митилинског Јакова, у четверодневној посјети митрополији митилинској.

Владику је, у понедељак 15. фебруара, на локалном аеродрому дочекао архимандрит Кирило са свештенством и монаштвом у име митрополита Јакова који због болести није био у стању да сам дочека епископа,  и повео у манастир Светог Пророка Илије где је служена  доксологија.

По благослову митрополита Јакова о Владики Василије бринуо је архимандрит Кирил који га је пратио на поклоњењу светињама Лесвоса. Прво су посетили манастир Светих Арханђела у мјесту Мадамадос и поклонили се чудотворној икони светог арханђела Михаила која је по предању начињена од земље натопљене крвљу монаха које су Турци затекли на једној служби и заклали. Преживео је само један монах који је успео да побјегне кроз мала врата на олтару и када се вратио затекао је страшан призор. Пред њим се појавио арханђел Михаило и заповиједио му да сакупи земљу натопљену крвљу и да сачини његову икону онако како га види да стоји пред њим. Монах је тако учинио и икона је на чудесан начин сама изабрала место поред олтара гдје и данас стоји свакодневно чудотворећи. У гостопримници Владику је поздравио и градоначелник Мадамадонса интересујући се за стање народа и Цркве у Републици Српској.

Следеће одредиште је било мјесто Агиасос у Храм Пресвете Богородице Агиасоу. На улазу у порту, епископа, је дочекало свештенство и сви заједно су пошли у храм на поклоњење једној од најстаријих  православних Икона. Икона је на острво доспела у време иконоборачке кризе. Владика је такође посетио и музеј који ради при храму као и дуборезачку радионицу у којој је сачиње иконостас који је митроплија митилинска поклонила за Храм Покрова Пресвете Богородице у Српском Броду.

Пут нас је даље водио  највећој светињи острва али и цркве Грчке уопште у мјесту Терми, а то је манастир Пресвете Богородице  у којем су гробови светитеља, који су пострадали  у 14. вијеку и ту  сахрањени, али и оних који су се пројавили и цијелом правослаљу просијали прије непуних педесет година. То су светитељи Рафаил, Николај и Ирина.

Другога дана посјете овоме острву и граду Митилини, који је град побратим са Бродом, Владика је заједно са Митрополитима Јаковом и Хризостомом обавио мало освећење капеле светога Артемија и просторија обновљене зграде полиције у томе месту. Владика је присутнима честитао духовну радост. Говорио им је о страдању мученика и потреби угледања на њих, а посебно у служби на коју су они призвани. Владикама  се захвалио  начелник Христо Деспотелис, и нагласио да је радост већа јер је међу њима Владика Василије, што ће бити записано у историју града и полиције сјеверно-егејског округа. Господин Христо Деспотелис одликовао је  Епикопа Василија великом плакетом грчке полиције.

У послијеподневним часовима звона Саборног храма најавила су долазак архијереја на вечерњу службу. У дворишту храма Владику су сачекали домаћин Митрополит Јаков, Митрополит Хризостом, са свештенством, монаштвом и народом. Благосиљајући вијерни народ Владика је ушао у храм, поклонио се моштима светога мученика Теодора Византијског, заштитника града Митилине и славе Војске тога мјеста, и началствовао празничним вечерњим богослужењем. На крају службе Митрополит Јаков је пожелио добродошлицу српском Архијереју на чему се Владика Василије захвалио и надахнутом бесједом поучио народ говорећи о страдању Светога Теодора.

Вечера за госте је била приређена у манастиру светог Пророка Илије. Архијереји су провели вече у духовном разговору, сјећајући се  периода  рата у БиХ, испуњеног мукама и тугама, искушењима и проблемима, страдањима и падањима, сузама, малим и великим радостима, разним Божијим благословима.

На дан Светога Теодра Византинца Свету Литургију Пређеосвећених дарова служио је Епископ Василије уз саслужење локалног свештенства али и гостију из архиепископије атинске и других митрополија који су дошли на славу града. На евхаристијско сабрање дошао је многи народ а били су присутни и главни секретар егејског министарства, представник кантона, градоначелник Митилине господин Насос Јакулис као и генерал-пуковник Панајотис Тсолокидис. Свети Теодор Византинац је заштитник града Митилине али и војске.

На крају службе Митрополит Јаков је честитао празник народу и још једном бираним речима представио им драгога госта.

Владика Ваилије се захвалио Митрополиту и надахнутом беседом говорио је евхаристијском сабрању. Као наставак на вечерњу беседу Владика је говорио о сведочењу вјере које бива у сва времена, а на разне начине на које су призвани сви хришћани. Вјера без дјела је мртва, вјера и љубав без жртве не бивају. Из љубави а због вјере,  жтрвујући се, у свете се уписао и Свети мученик Теодор и безброј мученика и новомученика православних, грчких, српских, руских.....

Владика је нагласио да је Митрополит Јаков од 1993. године заједно са градоначелником  и многим сарадницима и пријатељима, долазио много пута у Брод и околину и донио преко 300 тона хране, велике количине одеће и обуће. Српску дјецу је тјешио и помагао духовно и материјално. Организовао им је сваке године љетовање на острву тако да је од 1993. године до данас на том острву бесплатно љетовало више од  4000 дјеце из Републике Српске. Стизао је Митрополит и на прву линију до најстрадалнијих бришући сузу, крепећи народ а својим присуством, свједочећи љубав, свједочећи васкрсење. Крунисао је све то предивним поклоном иконостасом са иконама храму Покрова Пресвете Богородице у Српском  Броду, али наговијестио да ће и даље помагати колико буде могао.

Владика је подсјетио да је данас годишњица самозваног проглашења независности Косова коју Грчки народ није признао на чему им је Владика срдачно захвалио и поновио ријечи бившег предсједника Републике Српске који је дочекујући, поздрављајући и захваљујући се делегацији Грчке Цркве у којој је тада био и Митрополит Јаков, а који су донели помоћ и посјетили предсједника на Палама рекао: ''Једини искрени савезници Србима у овим тешким данима су Бог и Грчки народ''.

Захваљивао је и за сваку молитву за сваку обрисану сузу коју су браћа  учинила браћи по вјери али и по крви јер, Владика је подсјетио присутне да је једна њихова сународница била велика и вољена српска деспотица. Свети Деспот Стефан Лазаревић је био ожењен Јеленом, ћерком управника тог острва. Наиме, по повратку из битке која се десила код Ангоре 1402. године, Стефан Лазаревић је у повратку свратио у Цариград гдје је од цара Јована добио титулу деспота. Одатле је дошао на Митилини где се заљубио у ћерку локалног управника који се веома одушевио лепотом и висином Стефановом и радо му дао благослов и руку своје ћерке Јелене, потоње деспотице српске. Владика је тим поводом а у знак још једне духовне везе са острвом поклонио Митрополиту Икону светог Стефана и његове жене а на другој икони, коју је поклонио Владика Митрополиту , приказани су свети Сава и свети апостол Андреј у литургијском целиву а у позадини су Храмови Св.Саве и Света. Софије. Митрополит се захвалио Епископу на свему, признајући да им није био познат тај историјски податак и да су веома радосни због тога сазнања.

Послужење је било приређено у згради митрополије гдје је Владика имао прилику да поразговара са Митрополитом, градоначелником, генералом, начелником полиције и са многим другим званицама.

Послије подне Митрополит и Владика су били у краткој посјети код Митрополита митимниског Хризостома у другом дијелу острва. Навече тога дана Владика је био гост код оца Михаила који служи у храму Пресвете Богородице из 9. вијека и који један од најстаријих храмова на острву добро сачуваних јер познато је да постоје темељи храмова чак из 3. вијека..

Сутрадан ујутро послије доручка код Митрополита, Владика је преко Атине пошао у Цариград гдје је имао заказан пријем код Патријарха за сљедећи дан. Послије подне посетио је женски Манастир Живоносни Извор а касније и Свету Софију и друге светиње Цариграда. Владика се радовао прилици да види и посјети светиње, да им се поклони али туга је била гледати ове светиње и њихову борбу са временом и људима.

Нико као Србин не разумије овај бол, ову тугу, ову муку. Ако те заборавим Косово, ако те заборавим Света Софијо, нека ме заборави десница моја говорио је Владика полугласно.

Сљедећег дана, Владика је био на пријему код Патријарха  васељенског Господина Вартоломеја. Разговор је био срдачан и протекао је у братском, хришћанском духу. Патријарх је честитао избор новога Патријарха и замолио Владику да Патријарху Иринеју пренесе поздраве и најбоље жеље. Патријарх је рекао да је позвао српскога Патријарха у посету.

Уз послужење вођен је разговор о стању Цркве Христове у свијету, о проблемима и њиховом превазилажењу. На крају разговора Владика је Патријарху поклонио икону са два Светитеља, светог Андреја и светог Саве. У пријеподневним часовима Патријарх и Владика присуствовали су Пређеосвећеној Литургији после које су се уз братски целив поздравили и растали желећи један другом благослове Божије.

Богу захвалан, лијепим утисцима испуњен, благослова светиња напијен, у срцу и души миран Владика је у поподневеним часовима кренуо својој пастви да пренесе благослове, утиске и поздраве....

Фотогалерија се налази на адреси:

http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/opsirnije.php?id=954&kategorija=

[Зоран]

Света Архијерејска Литургија и освећење живописа у Кисељаку

Кисељак, 14.март

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник свете преподобномученице Евдокије, Свету Архијерејску Литургију у храму светог великомученика Георгија (Ђурђиц) у Кисељаку и том приликом освештао живопис храма.

Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник зворнички протојереј-ставрофор Видоје Лукић, протонамјесник Драгиша Томић и протођакон Жарко Мијатовић.

„Хвалимо и благодаримо Господу непрестано за милост коју нам Он пружа, добри родитељ, добри Бог наш. Браћо и сестре, често смо незадовољни, незахвални и неблагодарни Господу за сва добра која нам даје. Често не можемо да препознамо са колико љубави Господ гледа на нас и свакодневно нам опрашта наша многобројна сагријешења. Дани поста су дани мира, измирења, праштања, молитве, преиспитивања сопствјене душе и прелијепих великопосних богослужења. Када постите Часни пост,исповиједајте своје гријехе и осјетићете радост приликом сједињења са Христом у светој тајни причешћа“, истакао је Владика Василије и додао:“Данас смо освештали живопис  овог прелијепог храма. Хвала члановима Црквеног одбора и вашем ранијем свештенику који су се трудили, а труде се и данас, да у овим тешким временима непрестано доприносе развоју ове парохије“.

Храм је, прилозима вјерника и средствима Црквене општине Кисељак, живописао познати фрескописац Гојко Ристановић из Београда у периоду 2004.-2009.године.

[Зоран]

Владика Василије гост на крсној слави код Патријарха Иринеја

Београд / Бијељина, 27.март

Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј служио је, на празник Лазареве суботе, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду.

Том приликом саслуживали су му Владика зворничко-тузлански Господин Василије и Владика новограчаничко-средњезападноамерички Господин Лонгин.

Бесједом се присутном народу обратио Владика шабачки Господин Лаврентије.

Након Литургије услиједило је ломљење славског колача поводом крсне славе Његове Светости Патријарха Иринеја.

Током славског ручка Владика Василије пожелио је Патријарху Иринеју добро духовно и тјелесно здравље и дуго година на челу Српске Православне Цркве.

Владика Василије је потом обишао гроб Блаженопочившег Патријарха Павла у манастиру Раковица.

[Зоран]

Рукоположени свештеници и монаси Епархије зворничко-тузланске

Бијељина, 23.април

У склопу најаве објављивања монографије Епархије зворничко-тузланске, достављамо на увид поједине податке из живота Епархије зворничко-тузланске у периоду од 1978. па све до 31.децембра 2009. године.

Владика зворничко-тузлански Господин Василије рукоположио је, у периоду од 1978. до 2009.године, сљедеће свршене богослове и дипломиране теологе:

1978. година

                                             

1.Милана Ивановића из Блажевца,Е.Бр.298/78

2. Раденка Глигића из Височника,Е.Бр.350/7

         

3. Ратка Врачевића из Милина Села,Е.Бр.556/78

4. Монаха Лазара (Кршића),Е.Бр.627/78

1979. година

5. катедралног ђакона Милана Ивановића из Тузле Е.Бр.19/79

6. Цвијана Поповића из Станова,Е.Бр.52/79

7. Недељка Митровића из Малешевца,Е.Бр.389/79

8. Алексу Куђелића из Дервенте,Е.Бр.460/79

9. Миодрага Гаврића из Козјака,Е.Бр.644/79

10. Саву Тодоровића из Тобута,Е.Бр.725/79

11. Крсту Деспотовића из Брезовог Поља,Е.Бр.857/79

12. Василија Цвијановића из Церовице,Е.Бр.858/79

1980. година

13. Драгомира Зекановића из Дубнице,Е.Бр.595/80

14. Стеву Миладиновића из Шпионице,Е.Бр.596/80

15. Славка Кашиковића из Карановаца,Е.Бр.936/80

16. Миладина Еркића из Пожарнице,Е.Бр.937/80

17. Станислава Рађена из Дугањића,Е.Бр.939/80

18. Раденка Мировића из Жеравица,Е.Бр.938/80

19. Јована Мирковића из Горњег Забрђа,Е.Бр.991/80

20. Јеремију Лазића из Богутова Села,Е.Бр.1114/80      

1981. година

21. Стеву Јовића из Шпионице,Е.Бр.250/81

22. Драгомира Лазаревића из Ајдановића,Е.Бр.251/81

23. Миодрага Перића из Станова,Е.Бр.252/81

24. Недељка Пришића из Милин Села,Е.Бр.727/81

1982. година

25. Мићу Пајкановића из Милина Села,Е.Бр.122/82

26.Петра Петровића из Чечаве,Е.Бр.735/82

27.Срету Алексића из Осиње (епархија горњокарловачка),Е.Бр.815/82

1983. година

28. Видоја Лукића из Жлијепца,Е.Бр.632/83

29. Зоку Лазића из Тутњевца,Е.Бр.626/83

30. Војка Стевановића из Обудовца,Е.Бр.366/83

1984. година

31. монаха Емилијана (Мрђу),сабрата манастира Озрен,Е.Бр.2/84

32. Митра Тешића из Дубнице (за ђакона),Е.Бр.317/94

33. Неђу Зарића из Попова Поља,Е.Бр.369/84

34. Радомира Сандића из Козлука (Епархија сремска),Е.Бр.372/84

35. јерођакона Стефана Стошића,сабрата манастира Озрен,Е.Бр.402/84

36. Јована Марића из Смолуће,Е.Бр.417/84

37. Борислава Петровића из Сижја,Е.Бр.527/84

1985. година

38. Миодрага Тодоровића из Братунца, Е.Бр.75/85

39. Душана Видовића из Дерлака,Е.Бр.78/85

40. Раденка Тодоровића из Раковца,Е.Бр.98/85

41. Борислава Милића из Шековића,Е.Бр.181/85

42. Витомира Тодоровића из Пожарнице,Е.Бр.180/85

43. Мирка Јокића из Братунца,Е.Бр.189/85

44. Цвијетина Митровића из Обудовца,Е.Бр.310/85

45. Миленка Стевановића из Јање,Е.Бр.521/85

46. Бобана Лазаревића из Локања,Е.Бр.549/85

47. ђакона Миодрага Гаврића,в.д. секретара Црквеног суда,Е.Бр.618/85

1986. година

48. Перу Танацковића из Витинице,Е.Бр.59/86

49. Бранислава Рађена из Олова,Е.Бр.72/86

50. монаха Теодосија (Балића),сабрата манастира Папраћа,Е.Бр.242/86

51. Бранка Брежанчића из Јеремића,Е.Бр.424/86

52. Драгана Пејчића из Остружње,Е.Бр.523/86

53. Лазу Стјепановића из Локања,Е.Бр.559/86

54. Жарка Милашиновића из Чечаве,Е.Бр.575/86

55. Драгана Јокића из Пипера,Е.Бр.664/86

56. Милана Миловановића из Прибоја,Е.Бр.609/86

1987. година

57. Илију Илића из Дубнице,Е.Бр.420/87

58. Раду Тешића из Дубнице,Е.Бр.432/87

59. Драгана Јовановића из Маглаја,Е.Бр.502/87

60. Драгана Петровића из Прибоја,Е.Бр.520/87

1988. година

61. Алексу Сунарића из Кладара,Е.Бр.508/88

1989. година

62. Животу Новитовића из Диваца (Епархија шабачко-ваљевска),Е.Бр.4/89

63. Теодора Станишића из Брезика,Е.Бр.120/89

64. Николу Пекића из Улица,Е.Бр.276/89

1990. година

65. Мирка Пантића из Локања,за Епархију горњокарловачку,Е.Бр.390/90

66. искушеника Лзара (Царана).Е.Бр.381/90

67. Јову Бановића из Лужана,Е.Бр.168/90        

68. Србислава Топаловића из Чађавице,Е.Бр.6/90

1991. година

69. Недељка Анђелића из Церовице,Е.Бр.790/91

70. Слободана Михајловића из Какмужа,Е.Бр.800/91

1992. година

71. Жарка Мијатовића из Чакловића,за ђакона,Е.Бр.450/92

72. Илију Филиповића из Скугрића,Е.Бр.796/92

73. Славољуба Милошевића из Тузле,за ђакона,Е.Бр.724/92

74. монаха Теодора (Ђурђевића),сабрата манастира Озрен,Е.Бр.795/92

1993. година

75. Петра Стевановића из Мемића,Е.Бр.639/93

76. монаха Георгија (Мартића),сабрата манастира Озрен,Е.Бр.739/93

77. протођакона Митра Тешића в.д. секретара Црквеног суда,Е.Бр.455/93

1994. година

78. Зорана Илића из Рожња,Е.Бр.163/94

79. Велибора Јовановића из Миросаваца,Е.Бр.145/94

80. Мирослава Живковића из Прњавора,Е.Бр.504/94

81. Мирка Николића из Раковца,Е.Бр.585/94

82. монаха Арсенија (Бухића) ,сабрата манастира Папраће,Е.Бр.588/94

83. Нику Тошића из Брчког,Е.Бр.665/94

84. Радојицу Ћетковића из Лукавице,Е.Бр.666/94

85. Миодрага Тошића из Брчког,Е.Бр.798/94

1995. година

86. монаха Николаја (Марковића),сабрата манастира Папраће,Е.Бр.128/95

87. Миодрага Стевановића из Лончара,Е.Бр.330/95

88. монаха Гаврила (Стевановића),сабрата манастира Саса,Е.Бр.560/95

89. Саву Лазића из Возуће,Е.Бр.576/95

90. Миладина Вуковића из Церовице,Е.Бр.588/95

91. Миру Чукарића из Очауша,Е.Бр.620/95

92. Славољуба Тривића из Самаревца,Е.Бр.664/95

93. Илију Дујковића из Горње Слатине,Е.Бр.657/95

94. Драгана Ћирковића из Брчког,Е.Бр.744/95

1996. година

95. Љубишу Вујичића из Олова,Е.Бр.276/96

96. Чеду Готовца из Очауша,Е.Бр.551/96

97. Миодрага Каиновића из Дервенте,Е.Бр.595/96

98. Вукана Субића из Осиње,Е.Бр.627/96

1997. година

99. Јовицу Бабића из Дубнице,Е.Бр.30/97

100.Зорана Петровића из Бијељине,Е.Бр.174/97

101. Душка Танацковића из Бијељине,Е.Бр.412/97

102. Далибора Пејчића из Церовице,Е.Бр.588/97

103. Александра Михајловића,Е.Бр.589/97

104. Драгана Тодоровића из Бијељине,Е.Бр.659/97

105. Жељка Матића,Е.Бр.647/97

106. Душана Спасојевића из Велике Обарске,Е.Бр.719/97

107. Слободана Тошића,Е.Бр.789/97

108. Предрага Ћирковића из Брчког,Е.Бр.827/97

109. Горана Ерића из Дубнице,Е.Бр.887/97

1998. година

110. Слободана Лазића из Теслића,Е.Бр.172/98

111. Драженка Вукотића из Кнежине,Е.Бр.218/98

112. Жељка Ерића из Зворника,Е.Бр.382/98

113. монаха Серафима (Јовановића),Е.Бр.441/98

114. Растка Максимовића из Брчког,Е.Бр.534/98

1999. година

115. Миладина Кршића из Чечаве,Е.Бр.62/99

116. Жику Мићановића из Шпионице,Е.Бр.336/99

117. Јадранка Стојановића из Зворника,Е.Бр.338/99

118. Владимира Радоњића из Дугог Поља,Е.Бр.210/99

119. Вујадина Станишића из Сижја,Е.Бр.681/99

120. монаха Данила (Радојчића) из Какмужа,Е.Бр.637/99

2000. година

121. Горана Ненића из Брчког,Е.Бр.357/00

122. Борислава Тодића из Модриче,Е.Бр.358/00

123. Жељка Теофиловића из Дервенте,Е.Бр.416/00

124. Јову Михајловића из Брчког,Е.Бр.513/00

125. Славенка Томића из Сувог Поља,Е.Бр.503/00

126. Душка Недића из Теслића,Е.Бр.515/00

127. Далибора Ђекића из Дервенте,Е.Бр.560/00

128. Драгишу Томића из Шетића,Е.Бр.600/00

129. Горана Гојковића из Добоја,Е.Бр.615/00

                                                                 

2001. година

130. монаха Варнаву (Лукића),Е.Бр.176/01

131. Драгана Јездића из Осмака,Е.Бр.357/01

132. монаха Петра (Петрића),Е.Бр.370/01

133. монаха Владислава (Петковића),Е.Бр.450/01

134. Милидрага Стокановића из Бања Луке,Е.Бр.499/01

135. монаха Јована (Мањића),Е.Бр.571/01

136. Милана Топића из Бијељине,Е.Бр.680/01

2002. година

137. Бојана Лазића из Дервенте,Е.Бр.90/02

138. Љубишу Гачића из Обудовца,Е.Бр.115/02

139. монаха Саву (Златковића),Е.Бр.201/02

140. монаха Симеона Обреновића,Е.Бр.202/02

141. Драгана Ерића из Осмака,Е.Бр.308/02

142. Драгишу Симића из Тобута,Е.Бр.490/02

143. Јована Михајловића из Миладића,Е.Бр.514/02

144. Ненада Ђурића из Скугрића,Е.Бр.541/02

145.Миладина Благојевића из Добоја,Е.Бр.580/02

146. Љубу Богдановића из Бијељине,Е.Бр.672/02

147. Драгана Зарића из Брчког,Е.Бр.756/02

148.Александра Лучића из Осјечана,Е.Бр.771/02

149. монаха Методија (Петричевића),Е.Бр.787/02

2003. година

150. Зоран Станић из Српског Брода,Е.Бр.318/03

151. монаха Леонтија (Француског),Е,Бр.376/03

152. Синишу Максимовића из Сребренице,за ђакона,Е.Бр.471/03

2004. година

153. Николу Гаврића из Бијељине,Е.Бр.449/04

154. Ђакона Синишу Максимовића из Сребренице за презвитера,Е.Бр.471-1/04

155. Небојшу Драшкића из Бијељине,Е.Бр.491/04

156. Милијана Станкића из Бијељине,Е.Бр.600/04

157. јерођакона Леонтија (Француског) из манастира Ловнице за јеромонаха,Е.Бр.684/04

158. Драгана Илића из Јакова,Е.Бр.685/04

2005. година

159. монаха Игњатија (Илића),Е.Бр.9/05

160. Бојана Гојковића из Добоја,Е.Бр.117/05

161. Ненада Тојића из Бијељине,Е.Бр.118/05

162. Григорија Врачевића из Добоја,Е.Бр.119/05

163. Ведрана Бардака из Брода,Е.Бр.165/05

164. Миодрага Зекановића из Јање,Е.Бр.325/05

165. Илију Јовића из Мачковца,Е.Бр.326/05

166. Радишу Јокића из Грбаваца,Е.Бр.365/05

167. Сретена Мићића из Бијељине,Е.Бр.577/05

168. Слободана Мићића из Бијељине,Е.Бр.708/05

169. Луку Петровића из Баткуше,Е.Бр.849/05

170. Славка Пантелића из Обудовца,Е.Бр.848/05

171. Јована Максимовића из Г.Црњелова,Е.Бр.911/05

172. Жарка Лазаревића из Мачковца,Е.Бр.912/05

2006. година

173. Слободана Симића из Брчког,Е.Бр.336/06

174. Саву Јовића из Доњег Забрђа,Е.Бр.509/06

175. Слађана Савића из Мачковца,Е.Бр.558/06

176. Душка Ђурића из Црквине,Е.Бр.709/06

177. монаха Георгија (Станковића),Е.Бр.669-1/06

2007. година

178. Радмила Радовића из Фоче,Е.Бр.17/07

179. монаха Нектарија (Тешића),Е.Бр.240/07

180. Зорана Радуловића из Бијељине,Е.Бр.456/07

181. монаха Николаја (Стаматовића),Е.Бр.457/07

182. јерођакона Георгија (Станковића),Е.Бр.460-1/06

183. Јована Ивановића из Дворова,Е.Бр.570/07

184. Драгана Негића из Зворника,Е.Бр.609/07

185. Саву Крчу из Дворова,Е.Бр.648/07

186. Милета Јовановића из Ђевања,Е.Бр.842/07

187. Николу Лукића из Пушковца,Е.Бр.840/07

188. Жељка Анђелића из Церовице,Е.Бр.860/07

189. Ивана Савиновића из Шековића,Е.Бр.941/07

190. монаха Никодима (Симића),Е.Бр.957/07

2008. година

191. Жељка Божића из Милића,Е.Бр.190/08

192. Предрага Гаврића из Бијељине,Е.Бр.381/08

193. Мирана Гавриловића из Црног Блата-Тузла,Е.Бр.482/08

194. Александра Млађеновића из Братунца,Е.Бр.610/08

195. Милоша Јовића из Мачковца,Е.Бр.650/08

196. Станислава Марковића из Брчког,Е.Бр.730/08

197. Драгана Марковића из Младиковина,Е.Бр.740/08

198. Синишу Пајкановића из Угљевика,Е.Бр.723/08

199. Данијела Пецића из Љескових Вода,Е.Бр.800/08

200. Ненада Савића из Горње Слатине,Е.Бр.900/08

201. Душка Глигића из Скелана,Е.Бр.909/08

2009. година

202. Дарка Перића из Богутова Села,Е.Бр.628/09

203. Радета Танацковића из Липничког Шора,Е.Бр.669/09

204. Митра Млађеновића из Братунца,Е.Бр.709/09

205.Александра Тешића из Бијељине,Е.Бр.745/09

206. монаха Владимира (Ђуричића),искушеника манастира Свете Петке у Бијељини,Е.Бр.760-1/09

207. Васу Поповића из Бијељине,Е.Бр.761/09

208. Миливоја Тешановића из Сувог Поља,Е.Бр.762/09

209. Јована Томића из Лопара,Е.Бр.806/09

210. Дарка Вукомановића из Шапца,Е.Бр.846/09

211. Велибора Симића из Брчког,Е.Бр.909/09  

[Зоран]

Освећени темељи манастира Преподобне Матроне Московске

Ритешић,1.мај

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије освештао је данас темеље будућег манастира, посвећеног преподобној Матрони Московској, у Ритешићу.

Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј Мирослав Живковић, јереј Јован Михајловић и протођакон Славољуб Милошевић. Кум темеља је господин Зоран Гајић, дародавац земљишта и Предсједник Удружења „Огњиште“ које гради овај манастир као и етно село поред манастира. Кум славе био је господин Мирко Стојчиновић из Добоја.

Владика Василије обратио се вјерном народу бесједом у којој је рекао:“ Наша срца данас испуњена су великом радошћу, јер се на овим дивним пропланцима подиже кућа Божија, и то не обична кућа него дом Господњи гдје ће се славити име Његово, гдје ће народ вјерујући налазити своме тијелу и својој души лијека. Подиже се манастир који је назначен да буде посвећен преподобној мајци Матрони Московској Чудотворки. Овај дивни цвијет из баште Господње је имала храбрости да у најтежим временима богоотпадништва, богоомрства, свега онога што каља лик човјечији, храбро проповиједа Христа распетога и васкрслога, опомињући народ да је у Богу спасење, да је Бог наш Истина, Пут и Живот. Срећни смо и Богу благодарни, што се парче руске земље и рускога небескога свода, спушта овдје на српске просторе, међу овај благочестиви, Христољубиви, православни хришћански народ. Срећни смо и Богу благодарни што је дио свете Русије међу нама преко ове дивне светитељке и угоднице Божије. Овдје се подиже манастир не великих димензија као што су руски и украински манастири, али по своме значају, по својој мисији, он је веома велики јер је дар са Неба ономе ко своје погледе упућује ка Небу и од Неба очекује помоћ“,истакао је Владика Василије и додао:“ Захваљујем се свима вама, у братској слози и љубави представницима Руске амбасаде у Босни и Херцеговини и представницима Рафинерије нафте из Српског Брода и Модриче. Поздрављам браћу и сестре у Христу Господу, Украјинце из Прњавора који су данас дошли да са нама подијеле радост празника и увеличају ово духовно славље. Захваљујем се Удружењу „Огњиште“ које је иницијатор градње овог манастира, члановима Грађевинског одбора на челу са предсједником и мјесним свештеником. Поздрављам кума темеља манастирског храма брата Зорана Гајића и кума прве манастирске славе Мирка Стојчиновића и да вам Бог узврати својом Божанском љубављу. Овај будући манастир проглашавам метохом манастира Светога пророка Илије на Требави, славној Требави која је много пута нападана и никада освојена, која је увијек притицала у помоћ вама са Вучијака. Кроз ову везу будите у братској љубави и слози спојени“.

Потом је потписана и Повеља о прекограничној сарадњи између Организације „Сеоски туризам Србије“ Република Србија и Удружења за развој сеоског туризма „Огњиште“ Ритешић, Република Српска. 

[Зоран]

Освећење храма у Усори (Добој)

Усора/Добој,9.мај

Владика зворничко-тузлански Господин Василије освештао је храм светог Василија Острошког у Усори (Добој), након чега је служио Свету Архијерејску Литургију.

Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Стојан Јовановић, јереј Владо Благојевић и протођакон Жарко Мијатовић.

Преосвећени Владика рукоположио је Новицу Товирца, апсолвента Богословског факултета у Фочи, у чин ђакона а надлежног свештеника Вукана Субића одликовао је чином протојереја.

„Сабрани смо данас у Име Господње да прославимо Господа и Његовог дивног угодника Светог Василија Острошког коме је и посвећен овај храм. Љубав је та која човјека покреће на стварање и оправдање назначења од Бога му датог. Овај храм подигнут је из љубави човјека према Богу, вијерног народа према Сведржитељу, Искупитељу и Спаситељу нашем. Срећни смо данас што овоме граду и његовом вијерном народу усорског краја можемо предати ову предивну богомољу гдје ће се молити благоме Господу за достојанство хришћанског и светосавског начина живљења. Бити хришћанин веома је слатко и лијепо али и тешко јер се тражи доста самоодрицања. Овоме граду потребне су богомоље које су духовне болнице гдје човјек налази лијека души и тијелу своме. Када душа пати онда и цијело страда. Браћо и сестре, када чујете ово мало али милозвучно звоно похитајте Господу и молите се за себе, своје миле и драге али и за све људе да међу свима завлада мир, слога и добра воља. Молимо се за све оне који управљају народима да их Господ Бог уразуми како би чинили добро. Данас, се захвљујем члановима Грађевинског одбора на челу са надлежним свештеником, Скупштини Општине Добој, представницима Мјесне заједнице као и свима вама на вашем дару и доприносу да се ова богомоља подигне. Хвала свима вама који сте на било који начин допринјели да се ова богомоља подигне. Вашег свештеника протонамјесника Вукана Субића, за несебично залагање око подизања овога храма, одликујем чином протојереја“, истакао је Владика Василије и додао:“Кумовима овог храма проглашавамо господина Мирослава Ристића и господина Рајка Цокића из Добоја а за кума крстова господина Ђорђу Тривића из Добоја. Браћо и сестре, будите градитељи мира по примјеру Господа Исуса Христа и чувајте Републику Српску која је стечена крвљу најбољих синова рода нашега. Не бојте се никога до гријехова својих и Господа Бога коме нека је слава у све вијекове.Амин“.