Kako zamišljam carstvo Božije...

[javor]

Вратио сам се.

Све престаје.

Претварам се у сузе радоснице које теку и теку...

Потопљен сам у љубав бескрајну и чујем анђеле како поју хвалу Свевишњем :0442_feel:

[w.a.mozart]

[presretach]

 

[Ђуро Станивук]

Будим се у својој соби, имам 9 година, недеља је, не идем у школу, рођендан ми је, дошао ујак, мирише доручак, чује се пријатан разговор из трпезарије, лето је сунце сија и све је у слоумоушну и онда + сконтам да сам на рапусту...рај брате, рај  

 

:0442_feel:  

[w.a.mozart]

 

zamišljam ga i ovako... i svim silama se nadam i verujem da ću u carstvu biti manje sebičan, manje analitičan, da ću više voleti a manje rezonovati i najbitnije... da neću biti drven i okamenjen, da ću biti učesnik a ne posmatrač

 

i upravo muzika perfektno izražava taj duh

 

čak mislim da u odnosu na slavoslovlje andjela naše liturgije jesu kao ovaj ples u odnosu na pravi riverdance

[w.a.mozart]

[Volim_Sina_Bozjeg]

Niti ono što smo videli niti ono što smo čuli,niti možemo dosadašnjim čime objasniti.

[VizantijskoPlavo]

hm...jako puno pizza s tunjevinom, medenih lincera, kafe, torti, pecenog kestenja ...i jedna soba sa nekim oblacicima sarenim na kojima odskacemo, i tako mi svi zajedno se smejemo i skacemo na tim oblacicima sa buckastim rumenim andjelcicima, a Bog nas gleda i smeska se

[w.a.mozart]

možeš li pojasniti, Suncokret54 ?

[Лазар Нешић]

Одлази од мене!!!...заувек проклета курво...

 

Интересантно. Увек сам се надао да ће Царство бити нешто изненађујуће ...али можда не баш оволико и овако.

[Срђан Шијакињић]

Као тренутак у коме немогуће и бесмислено постаје стварно, у коме нема више страха и препрека, сумњи, у коме сам са Богом као са самим собом... Рецимо, играм баскет са Богом, причамо, показује ми одакле Му идеја за неке супер пејсаже које имамо сад на Земљи, одговара ми на сва питања, и тако... Плашим се да је нереално, али све бих дао да буде тако...

 

пс : да, и замишљам да ћу непрестано бити у сличном стању као што је она прва, јака заљубљеност, у том делу у коме ти је доста да неко само постоји, довољно ти је да само помислиш на неког да би те погодили налети среће и смисла.  

[Баба]

Нико није стваран као Бог, уобразиља је један од путева којима се најбрже удаљава од Бога, зато сам је проклео...можда сам је злоупотребио не знам, Бог зна...можда зна неко на форуму, нека ми каже корист од маште по учењу Цркве...

 

Најближи и најбрже приспевши у Царство аскети Цркве су уобразиљу одувек сматрали не баш тоталном прелешћу и дангубом колико штетном на путу спасења.

[Arsenija]

Ja to ne mogu da zamislim.Počnem da mislim,ali se uvek vratim u stvarnost,pa opet ne mogu da razumem kako je to moguće,a moguće je.I gde je tu vreme?  Tamo je vreme večnost,a mudrost ovoga sveta ludost.....

Pre dva dana sam sanjala  da me sahranjuju neki monasi i jedna monahinja i jedan kao pop,a ja stojim sa strane,živa,oni me ne vide,a ja mašem rukama i hoću da im kažem da ne mogu da me sahrane,kad nisam još umrla...i tako je valjda to,umreš,ali ti duša ostane živa.....samo što negde posle mora i da ode......

Ja kad stvarno budem umrla volela bih da ne gledam svoju sahranu,već da odmah krenem na nebo......Ne znam puno o tome kako izgleda Carstvo nebesko,ali bih volela da Sveti Petar bude mlad i da ne čekam u redu već da slobodno udjem.....i da se obradujem :0442_feel:  :0442_feel:  :0442_feel: 

[w.a.mozart]

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=722745951092762&set=a.208705522496810.57165.208704085830287&type=1&theater

[Srdasce]

Ja to zamišljam, tamo gde su svi oni koje volimo a više nisu s nama. Stvarno, meni to nekako izgleda, da je sve nekako u dizajnu neba, "nebasto"...ili plavo ili su samo oblaci. Ali, neki mir, kao da više ne postoji ni išta iza, ni išta ispred, samo ovo danas. A to danas je večnost. Beskraj. I da smo svi u belom, gde se družimo, smejemo, učimo, pevamo, srećemo i one koje znamo i one s kojima smo bili u relaciji i ljude nove, kao sada u životu, kada upoznaješ neki nov svet i nastavljamo neki višnji život sličan ovozemaljkom samo sada u nekom drugom obliku, sada možda bdeći nad onima koje smo ostavili a koji su još živi, možda da mi budemo njima oslonac neki, ako smo dobri bili, čisto ono nekad da zvirneš šta radi, šapneš na uvce nešto ili poljubiš na jastuku dok spava, ili alarmiraš druge, ako je taj neko u opasnosti. Sve mi je na taj prizvuk anđelastog, dobrog, svetlog. Ne mogu konkretno da kažem, e sada ovaj s bradom, ovaj ovakav..ali oduvek sve zamišljam u beloj boji,  jer me to asocira na svetlo, samim tim na dobro. Na jednostavno a krotko. Mislim, da je sve dobro, da sve se poravna, da kao kad uđeš na ta vrata, ako zaslužiš, da prolaziš neku kapiju, i odjednom se stvaraju neka velika krila, koja te kao malog vrapčića prigrle, kao što majka ptica malog ptića grli, ljubi i čuva.