Флавије Клаудије Јулијан

[Искушеник]

Флавије Клаудије Јулијан (Flavius Claudius Iulianus), 331, Константинопољ - 363, Маранга на Тигру, римски цар. Хришћани су га назвали Јулијан Апостата, односно Јулијан Одступник, будући да је одступио од хришћанства покушавши да обнови античке обичаје.

Био је римски цар од 360. до 363. године, синовац цара Константина. Пре него што је ступио на престо водио је успешан четворогодишњи рат у Галији. Извикан је за цара од стране трупа у Паризу, а умирући цар Констанције II прогласио га је за наследника, па је тако избегнут грађански рат.

По ступању на престо одрекао се хришћанства, које се у оно вријеме јако брзо ширило и покушао је да обнови просвећено римско паганство (идеале неоплатонизма: хуманост и љепота, против хришћанства). Велики утицај на његов поглед на свет и религијска уверења имало је читање Хомерових епова: окренуо се хеленизму и покушао да му поврати сјај и утицај. Није имао успјеха да испуни своју жељу.

Писао је доста, на грчком језику: панегирике цару Констанцију, химне, критике цара Константина и хришћана, полемике. Тако је стекао назив Филозоф.

Погинуо је у рату против Персијанаца.

Руски писац Д. Мерешковски је обрадио његов живот у роману "Антихрист".

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A4%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9A%D0%BB%D0%B0%D1%83%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%88%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD

[Искушеник]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА

МАНУИЛА, САВЕЛА И ИСМАИЛА

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0617.htm

[Искушеник]

1. Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил. Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа била су неодољива и непоколебљива.Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: "О слатки Исусе, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!" Ангел Божји јави им се, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше, би земљотрес велики, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу, и сам погибе са срамом, на радост и смех целога света.

РАСУЂИВАЊЕ

Противници Христови увек су постизали обрнут резултат својим напорима против Христа. Место да зауставе реку Хришћанства, они су је ширили, удубљивали и чинили шумнијом. Место да је исуше, они су проузроковали такорећи потоп од ње по васцелом свету. Где је један мученик пао, ту се чета хришћана створила; где је нанет срам, поникла је слава; где се рекло — крај Хришћанства, ту је био почетак бујнијег усева. Мимо све обзире и обичаје међународне Јулијан Одступник је убио персијске изасланике, за мир: Мануила, Савела и Исмаила, из свог лудачког идолопоклоничког фанатизма.

Шта je Јулијан тиме постигао? Умножио је број хришћана, увећао број светих мученика, и ускорио крај и себи и паганизму. Посредно и нехотично Одступник је помогао распрострањењу и удубљењу Хришћанства. И то не само својим опаким гоњењем, него и нехотичним изјавама. Тако у препирци c хришћанима он је изјавио: „Христос није ништа у свом животу учинио што би заслуживало славу, осим ако се то не рачуна великим делом, што је он лечио хроме и слепе и изгонио демоне!" O бедника њега! Кao да отварање очију једном једином слепцу моћном речју није веће дело од покорења десет царевина! Но драгоцено је то што је он као највећи издајник Христа после Јуде признао чудеса Христова.

св. Николај Жички, Пролог 17. јун

[uros]

Флавије Клаудије Јулијан (Flavius Claudius Iulianus)

Inace, nasledio ga je blagocestivi hriscanski car Jovijan koji je rodjen u Beogradu (Singidunum) 4chsmu1

[Благовесник]

blagocestivi hriscanski car Jovijan koji je rodjen u Beogradu

За само двестотинак дана своје кратке владавине, овај Христов легеонар,

Јовијан (Jovianus) син Варошанина (Varronianusa),

омогућио  је премнога добра Цркви Божијој тј. православним хришћанима.

Уништио је Јулијанов едикт против хришћана, вратио  Цркву на место које јој  у друштву припада, укључио православне епископе у јавни живот римског царства, волео да чита Светог Атанасија Великог, обновио хришћански дух у војној служби, позивао  на слободу  савести, итд... (aли има код хроничара Marкелина и то да је био и прави Лола bliss jeeee ).

Сахрањен у Цариграду у Цркви Светих Апостола.

[andrej]

Имајмо увек на уму да је апостасија цара Јулијана била од тада доминантног аријанског "хришћанства." Аријанци су у хришћанству заправо зачетници онога што ће се касније називати "инквизиторским праксама" - секли су десну шаку православних свештеника (да их спрече да благосиљају), измислили посебна дрвена клешта којима су на силу отварали уста православних (често при том избијајући зубе) како би их на силу "причешћивали" "часним даровима" аријанских свештеника, и много што-шта друго. Наравно, кривица је посебно на цару Констанцију, наследнику Константина, који није толико фанатично био аријанац колико није толерисао било какво супротстављање његовом царском ауторитету - који је поставио изнад верске слободе. Паралелно с православнима, он је први започео и прогоне пагана у царству (мада је тек Теодосије 395 коначно донео указ којим је хришћанство постало званична вера у царству).

У читавој тој атмосфери, Јулијан није могао да разазна истину православља у односу на доминантно аријанство - његовој заслепљености и предрасудама, све то је деловало као "једно те исто хришћанство" а о Господу Исусу Христу је презриво размишљао као о "галилејцу" (по области рођења). Стално је био у страху да "хришћански" тиранин не усмрти њега и његовог брата. Иначе, свакоме бих препоручио изврсни роман Димитрија Мерешковског о овом последњем паганском цару Рима, а који је горе споменуо наш драги пријатељ Искушеник: СМРТ БОГОВА. Мада романсиран, на изврстан начин третира историјске чињенице познате о цару Јулијану, који, мада отворени христоборац, заправо је, по свој прилици, био искрени боготражитељ кога су мржња, страх и огорченост повукли у таму. Мислим да нису без основа тезе да је овај лик заправо и најсличнији ономе што ће и антихрист бити када се једном буде појавио - а многи хришћани његовог доба, били су убеђени да је Јулијан антихрист. У то је, по свој прилици, покушао да их увери и сам Јулијан који је, у инат хришћанима, желео чак и да обнови Соломонов храм у Јерусалиму.

Његова дела је код нас превео мој добар пријатељ Александар поповић (иначе професор византијске књижевности на Философском факултету у Београду), а приредио и издао пок. Драгош Калајић под насловом "Изабрани списи цара Јулијана философа." Ови списи сведоче о Јулијану као о "класичном" позном новоплатонисти попут, на пример Јамблиха или Флавија Филострата.

[Благовесник]

Галилејче, ипак си ме победио - Флавије Клаудије Јулијан.