Седми петак по Духовдану

[Огњен]

1 Кор. 139 зач. (VII, 35 - VIII, 7).

Браћо, ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову дјевојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не гријеши, нека је уда. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју дјевојку, добро чини. Тако и онај који удаје своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. Али је блаженија ако остане тако, по мојему мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свијету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се.

Мт. 63 зач. (XV, 29-31).

У време оно, отишавши Исус оданде, дође мору Галилејском, и попевши се на гору, сједе ондје. И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слијепе, нијеме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцијели их, тако да се народ дивљаше, видећи глуве гдје чују, нијеме гдје говоре, богаље исцијељене, хроме гдје иду, слијепе гдје гледају; и хвалише Бога Израиљева.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Без пажње ни у животној области ништа нећеш успети нити учинити као што треба. У духовној области пажња је, утолико пре, оно - прво. Она примећује зло и предаје га унутрашњем суду; она саставља стражу унутрашње палате којом се пресуђује шта и како треба урадити, а затим пази и на извршиоце одлука. Због тога није чудно што се духовни живот у свом обиму своме назива трезвоумним животом. У отачким списима више од свега ћете наћи речи о трезвоумљу или пажњи. Јер, то је исто. Врло је драгоцена ствар навићи се на пажњу! Она сачињава почетни труд оних који су решили да се побрину о души. И њихов труд почиње да бива успешан од момента када код њих пажња почне да се усредсређује. Обично је она сва изван, а не унутра. Од тог тренутка се зачиње и унутрашњи живот. Упоредо са пажњом, он сазрева и јача. Шта то значи? Значи - стати умом у срцу пред Господом и пред Његовим лицем са пуном свешћу расуђивати о свему и све предузимати. Та делатност је, наравно, сложена. Она сазрева заједно са молитвом. Колико се њоме снажи, толико је и саму оснажује.

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење прве посланице Коринћанима

35. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку.

Говорио сам, каже, о девствености, знајући да је то корисно за вас, јер сте тада слободни од брига и жалости, и душа од тога има више користи. Нисам вам пак беседио због тога, да бих вас присилио да и против своје воље останете у девствености (јер је замком назвао присиљавање).

Него за благообразно и истрајно служење Господу у сабраности.

Због тога, каже, да бисте живели благообразно и у чистоти, јер шта може да буде благообразније и чистије од девствености? Говорио сам вам и због тога да бисте ви, будући слободни од брачних непријатности, нерасејано служили Господу и свагда стајали пред Њим, положивши на Њега све своје бриге (в. 1. Петр. 5; 7).

36. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не греши, нека је уда.

Ако, неко, каже, будући уистину слаб по души, сматра да је ружно да његова кћи остане девојка, посебно уколико је прешла зрели узраст, нека, каже, тако и буде. Како? Нека чини шта хоће, тј. ако хоће да је уда, нека је уда, јер неће погрешити. Међутим, боље је задржати девојку, као што каже у наставку.

37. А који је постојан у срцу, и није му нужда, и има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју девојку, добро чини. 38. Тако и онај који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини.

Запази како се на почетку диви ономе, који задржава своју девојку, називајући га постојаним и чврстим и говорећи да разборито твори своје дело, јер каже: који је постојан у срцу. Значи да онај, који удаје своју девојку, није постојан.

Речима: није му нужда показује да отац има власт да својој кћерки понуди мужа, и нико не може да га примора да је не удаје. Према томе, част оном који своју кћер оставља неудату. Апостол га зато и хвали јер, каже, добро чини. Међутим, и онај, који удаје своју кћер, такође добро чини, јер удаја није грех. Све пак што није грех - добро је. Најзад, далеко је боље ако је не удаје, јер је то савршенство у добру.

39. Жена је привезана законом, за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. 40. Али је блаженија, ако остане тако, по мојему мишљењу, а мислим да и ја имам духа Божијега.

Овде поучава о другом браку. Иако га дозвољава, за блаженију сматра ону, која не ступи у други брак. Као што је девственост узвишенија од првог брака, тако је и први брак узвишенији од другог. Жена је свезана законом, тј. опрезношћу закона уздржава се од прељубништва, од тога да, кроз сједињење са другим док јој је још муж жив, постане прељубница. Међутим, уколико јој умре муж, она постаје слободна од окова и закона првог брака и добија разрешење.

Само у Господу, тј. само с целомудреношћу и часно она може да ступи у други брак, ради рађања и одгајања деце, а не зато што је привлачи пожуда.

По мојему мишљењу, додаје, да ти то не би сматрао за нужност, него само за савет, божанствени савет. Мислим, каже, да и ја имам Духа Божијег. Тим речима показује велико смиреноумље, јер није рекао: "имам", него: мислим да и ја имам, тј. претпостављам, сматрам.

1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује.

Неки од Коринћана су били савршени и, знајући да човека не погани оно што у уста улази (в. Мт. 15; 11), као и да су идоли дрво и камен и да не могу да нашкоде, равнодушно су улазили у храмове и јели од (меса) идолских жртава. Други пак, који су били мање савршени, кад су видели ове, и сами су улазили у храмове и приносили жртве идолима, али не са истом мишљу с каквом су улазили они први, него мислећи да су идоли достојни поштовања и способни да прихвате жртве. То је Павла подстакло на ревност, јер је то нашкодило и једнима и другима: савршенима тиме, што су се наслађивали демонским јелима, а несавршенима тиме, што су се приклонили идолослужењу.

Апостол, дакле, жури да исправи ово зло, и по свом обичају, оставивши несавршене, обраћа се савршенима. Као прво, он смирује њихово преузношење (надимање) знањем и каже: "Ви нисте једини који имате то знање, него сви ми знамо да идол није ништа у свету. То знање, међутим, не само да не доноси никакву корист, него вам и шкоди, јер преузноси и надима онога, који га поседује." Тиме га удаљује од ближњег, уколико уз то знање не буде имао и љубав која, напротив, може да изгради. Оно, што знање без љубави сруши, то љубав васпостави (обнови) и сазида, све чинећи на корист ближњег.

2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати.

Овде говори више, тј. да ће знање, чак и кад се сједини с љубављу, бити несавршено. Нико, чак и кад би био Петар или Павле, ништа не зна онако, као што би требало знати. Зашто се онда надимате ви, који имате знање без љубави? Чак и ако бисте имали и знање и љубав, опет ништа не бисте савршено знали.

3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.

Ове речи имају следећи смисао: ако неко љуби ближњег, он, несумњиво, љуби и Бога. Онога, пак, који љуби Бога, Бог је познао, тј. Бог га зна и усвојио га је. Такав добија знање од Бога, али је и то знање несавршено. Услед тога, ако будеш имао знање, немој се надимати, јер оно није савршено и није плод твог напора, него ти је даровано од Бога. Погледај, каквим мерама кроти њихову разметљивост.

4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа у свету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога.

Опет их кроти и уопштава знање. Сви ми, каже, знамо, да идол није ништа у свету. Према томе, не постоје идоли? Не постоје кипови? Постоје, али они су ништа, тј. немају никакву моћ. То нису богови, него камење и демони. Међу Јелинима је било и простих људи и мудраца. Прости људи у идолима нису видели ништа осим камења, док су мудраци сматрали да у њима обитавају божанствене силе које су они и називали боговима. Због тога апостол простом народу каже да идол није ништа у свету, а мудрацима каже да нема другог Бога осим једног. Према томе, у идолима не живе божанствене силе, јер је Бог један, и не постоји мноштво богова.

5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу, било на земљи, као што је много богова и много Господа, 6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми.

Рекао је да нема другога Бога. Међутим, како су Јелини говорили да има много богова, а да не би сматрали да им он (Павле) отворено противуречи, каже: има такозваних богова, тј. оних, које тако називају, али који уистину нису богови. Било на небу, као што су сунце, месец и остале звезде, које су Јелини обоготворили. Било на земљи, као што су неки од људи, које су они сматрали за богове. Ми имамо само једног Бога Оца, од којега је све. Тиме указује да је Он Творац. И за којега смо ми: тиме указује на веровање у Њега и да нас је Он усвојио. Као да је тиме рекао: ми смо Му се обратили и привезали се за Њега.

И једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз Њега.

Кроз Сина је све приведено у биће; и ми смо кроз Њега приведени у биће и добробиће, тј. постали смо верујући и из заблуде прешли у истину. Слушајући речи: један је Бог Отац и један Господ Исус Христос, немој да помислиш да се као Бог именује искључиво Отац, а да се као Господ именује Син. Син се исто тако назива Богом, на пример: Од којих је Христос по телу, који је над свима Бог (Рим. 9; 5).

Исто тако, и Отац се назива Господом: Рече Господ Господу мојему (Пс. 109; 11). Међутим, како се апостол обраћа Јелинима, који су поштовали много богова и много господа, он Сина није назвао Богом, како они, навикнути на многобоштво, не би помислили на два бога. И опет, ни Оца није назвао Господом, како не би помислили да и ми имамо много господа. Из истог разлога, тј. снисходећи према слабости слушалаца, овде није поменуо Духа, слично као што ни пророци због слабости Јудејаца нису јасно помињали Сина, да они не би помислили на страсно.

Због тога стално додаје: нема Бога осим једнога и један је Бог и један је Господ. Дакле, Оца је назвао Богом да би Га разликовао од лажних богова, а не зато, да би га разликовао од Сина. Исто тако, и Сина је назвао Господом, да би Га разликовао од лажних господа а не зато, да би Га разликовао од Оца.

7. Али сви немају то сазнање.

Не знају сви, каже, да је Бог један, да нема много богова и да су идоли ништа.

Јер неки, са савешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савест, будући слаба, прља се.

Рекао је неодређено: неки, желећи да их пред свима покаже. Било је много оних, који су из идолопоклонства прешли у веру, али који све до сада, дакле и након што су поверовали, једу месо идолских жртава, као идолске жртве.

Са савешћу навиклом на идоле, тј. имајући о идолима исто онакво мишљење, какво су имали и пре обраћања у веру, сматрајући их за нешто и плашећи их се као оних, што могу да им нашкоде. Зато није рекао да идоли прљају, него да се прља њихова савест, јер је она слаба и не може да поднесе да су идоли ништа, да сами по себи никога не могу да упрљају (оскрнаве). Разуми, дакле да су они, који су јели од меса идолских жртава, осећали нешто слично као онај што је, према јудејском обичају, додиривање мртваца сматрао за скрнављење. Видевши пак да то други чине чисте савести, а због стида пред њима, и он сам би учинио то исто. Он се, дакле, не би тиме оскрнавио, али би се оскрнавила његова савест, будући да га је она осуђивала.

[Огњен]

"36. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не греши, нека је уда.

Ако, неко, каже, будући уистину слаб по души, сматра да је ружно да његова кћи остане девојка, посебно уколико је прешла зрели узраст, нека, каже, тако и буде. Како? Нека чини шта хоће, тј. ако хоће да је уда, нека је уда, јер неће погрешити. Међутим, боље је задржати девојку, као што каже у наставку.

37. А који је постојан у срцу, и није му нужда, и има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју девојку, добро чини. 38. Тако и онај који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини.

Запази како се на почетку диви ономе, који задржава своју девојку, називајући га постојаним и чврстим и говорећи да разборито твори своје дело, јер каже: који је постојан у срцу. Значи да онај, који удаје своју девојку, није постојан.

Речима: није му нужда показује да отац има власт да својој кћерки понуди мужа, и нико не може да га примора да је не удаје. Према томе, част оном који своју кћер оставља неудату. Апостол га зато и хвали јер, каже, добро чини. Међутим, и онај, који удаје своју кћер, такође добро чини, јер удаја није грех. Све пак што није грех - добро је. Најзад, далеко је боље ако је не удаје, јер је то савршенство у добру."

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6510.0.html

Извукао сам овај део из тумачења Светог Теофилакта Охридског јер ме баш изненадио. Испада да је свети апостол Павле благословио родитељима да они одлучују хоће ли њихова женска деца живети девствено Христа ради или не...    1405_love  .... или не?

[Guest srna u izgubljenom raju]

U Svetom Pismu postoje mnoga mjesta koja su ne razjesnjena i teska za tumacenje. To je zato sto je Sv. Pismo plod Duha Svetoga, licne kreativnosti pisca i odraz trenutnog duhovnog ,politickog i drustvenog stanja zajednice iz koje je pisac. Postoje mnoga mjesta koja su cak suprotna nekim drugim mjestima. Ali to sve nas ne treba da buni, jer glavna misao Sv. Pisma je LJUBAV ,tako da nam je jasno moze li otac zabrniti  djetetu ljubav ,ili ga udati bez ljubavi.

[Огњен]

U Svetom Pismu postoje mnoga mjesta koja su ne razjesnjena i teska za tumacenje. To je zato sto je Sv. Pismo plod Duha Svetoga, licne kreativnosti pisca i odraz trenutnog duhovnog ,politickog i drustvenog stanja zajednice iz koje je pisac. Postoje mnoga mjesta koja su cak suprotna nekim drugim mjestima. Ali to sve nas ne treba da buni, jer glavna misao Sv. Pisma je LJUBAV ,tako da nam je jasno moze li otac zabrniti  djetetu ljubav ,ili ga udati bez ljubavi.

Свети Оци кажу да је Бог баш намерно оставио таква места како би ми читајући, питајући и добијајући одговор спознали ограниченост нашег ума и прославили Божију Премудрост.

Мени се овај део посланице раније чинио јасним; мислио сам да се то односи на оне који су живели у некој врсти брачне заједнице а онда постали верујући. Дакле, да се не ради о оцу и ћерци, већ о мушкарцу и жени који живе заједно.

Одувек су родитељи удавали и женили децу без и да их питају, дакле и бранили су и наметали супружничку везу, али овде се ради о нечем специфичном. О љубави према Богу. Бог се ником не намеће, чак шта више и у претходним стиховима ове посланице свети апостол Павле каже да девственост само саветује а не износи као заповест, а по овом тумачењу ћерка се ништа не пита.  :229229229:

[Огњен]

Свети Теофилакт Охридски - Тумачење Јеванђеља по Матеју

29-31. И отишавши Исус оданде, дође мору Галилејском, и попевши се на гору сједе ондје. И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слијепе, нијеме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцијели их. Тако да се народ дивљаше, видећи глуве гдје чују, нијеме гдје говоре, богаље исцијељене, хроме гдје иду, слијепе гдје гледају; и хвалише Бога Израиљева.

Христос није често боравио у Јудеји као у Галилеји, зато што је неверје Јудејаца било велико, док су Галилејци били вернији од њих. Погледај само њихову веру, како се пењу на гору хроми и слепи и не оклевајући се бацају пред ноге Исусове, верујући да је Он више од човека. Зато су и добијали исцелења. Попењи се, дакле, и ти на "гору" заповести где седи Господ. Ако си "слеп" и не можеш сам да видиш оно што је добро; или "хром", јер видиш добро, али не можеш да дођеш до њега; или си пак "глувонем", те ниси у стању да чујеш поуке других, нити да сам друге поучиш; или "богаљ", јер не умеш да пружиш руку и подаш милостињу; или си на било који други начин болестан - ако припаднеш ногама Исусовим и дохватиш се скута Његовог, бићеш исцељен.

[Aquilius Cratus]

Isto kao ropstvo ili feudalizam.

Nesto sto iz doba plemenskih zajednica vuklo kroz antiku i srednji vek pa su ljudi kreatali ka Hristu

iz pozicija te socioloske realnosti. Nama sasvim neinteresantno.

[Милан Меденица :)]

Isto kao ropstvo ili feudalizam.

Nesto sto iz doba plemenskih zajednica vuklo kroz antiku i srednji vek pa su ljudi kreatali ka Hristu

iz pozicija te socioloske realnosti. Nama sasvim neinteresantno.

напротив, данас имаш савремени робовласнички систем са обликом феудализма.

мање бруталан, више перфидан. мада капирам да би био више бруталан само да је опет неко време санкција или рата или сличног ...

нема истребљивања греха, увек само добије другачији облик или се умножи са другачијим именом или обликом.

мало ћу детаљније да погледам цитате, па ћу и то да прокоментаришем ...

[Огњен]

Isto kao ropstvo ili feudalizam.

Nesto sto iz doba plemenskih zajednica vuklo kroz antiku i srednji vek pa su ljudi kreatali ka Hristu

iz pozicija te socioloske realnosti. Nama sasvim neinteresantno.

Па да, свети апостол Павле у посланицама чак и верујућим робовласницима не налаже да ослободе своје робове већ само да се људски понашају према њима.

[suza]

  mozda onda bilo robova , gazde su trebali robove 

[Aquilius Cratus]

@Meda

Ok, razumem sta je tvoja poenta. Nadam se da nece prica krenuti u pravcu kako je u sredjovekovnom

obliku feudalizma bilo bolje.

[Guest srna u izgubljenom raju]

Ljudi da se vratimo na temu, meni potpuno neprirodno djeluje, da Bog dozvoljava, da neko njemu posveti nekoga, bez slobodne volje, ljubavi i zelje onoga ko se posvecuje (u ovom slucaju celibat), to direktno stoji protiv onoga sto je najsvetije u nama ,a to je nasa sloboda. Postujem poslusanje roditalja, ali samo kao akt slobodnog izbora onoga koji slusa. Kako bi se vi osjecali da vas neko zamonasi na silu? I brak i monasenje ,ako su pod prinudom ne smatraju se vazecim. Mene neko da na silu zamonasi bilo bi kao u filmu "cudo nevidjeno" t4431 Djelove Svetog pisma koje ne razumijemo ,treba zaboraviti ,ne rasudjivati ,sve dok sam Gospod nam ne otkrije. A i svetitelji koji su znali sv. Pismo napamet nisu razumjeli bas sve iz njega. Bog nam daje koliko nam treba, a ostalo ne treba da trazimo, vec citaj sv. Pismo, a ne razmisljaj previse o onome sto ne kontas, jer su jeretici vecinom tako i izmudrovali svoje jeresi , trudeci se da objasne svojim mozgom ono sto je bez blagodati (a Duh Sveti dise gje hoce), neobjasnjivo.

[Toma]

Zaista, iz perspektive 21-vekovnog čoveka, otac koji odlučuje o tome da li će se njegova

ćerka udati ili neće - zvuči nehumano i bez ljubavi.

Ali sobzirom da su u prvom veku očevi bili autoritet po skoro svim mogućim pitanjima,

nije ni čudno da su oni sv. Pavlu postavili i (npr.) ovo pitanje: "Da li sada kada sam postao

hrišćanin, da se kao i ostali koji u Vaskrsloga ne veruju, i ja usmerim na traženje muža svojoj ćerki ili ne?"

Jer i ti očevi (kao i mnogi drugi) su shvatili da je biti hrišćanin nešto novo, bolje i uzvišenije

od onoga što su bili pre toga.

I odgovor svetog Apostola, sažet u jednoj rečenici jeste: 38. Тако и онај који удаје своју девојку

добро чини, али који не удаје боље чини.

A on im odgovara kao neko ko veruje da je 'vreme kratko' (st. 29) jer Hristos se vraća uskoro,

i kao neko ko vidi da se oni brinu (st. 32-34), a on samo želi da se ne brinu (ne brinemo).

[Aquilius Cratus]

Nema mesta sablaznima ili nedoumici po ovom pitanju. Hriscanin svoje kretanje ka ehsatonu pocinje iz jedne

konkretne isorijske pozicije koja  je na odredjeni nacin politicki definisana. To moze biti i robovlasnistvo i

feudalizam i socijal demokratija i anarhija nema sustinskog znacaja. Mozemo raspravljati o tome da je u odrejdnim sistemima hriscaninu lakse ili teze ali da postoji neki drustveno politicki sisteme koji je preduslov za postojanje hriscnan to uopste nije tacno.