Ваш текст на насловној страни сајта Поуке.орг

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Ево, драги моји, прилике да испољите ваш таленат који вам је дарован. Дакле, позивам вас да овде остављате ваше ауторске текстове, који нису нигде објављивани (у некој новини, сајту, форумима...), а Модерација сајта и форума ће правити избор и најбоље текстове постављати на насловну страницу сајта www.svetijakov.org

Текстови треба да се баве животом и вером. Дакле све комбинације ове две теме долазе у обзир. Важно је да ваши текстови буду на највише три куцане стране, ћирилицом.

Оно што нећемо сигурно постављати јесу текстови у којима се шири био који вид мржње, демагогије, ароганције, расизма...

Текстови морају бити потписани пуним именом и презименом.

Знам да овде има доста људи који се баве писањем, па ето прилике да неко ваше радове и прочита.  :cheesy1: (мала шала)

Живе Речи Утехе & СветиЈаков.орг

[marija]

Divna ideja, nadam se da će se nadareni spisatelji javiti

Izida zavisi koji Microsoft Word koristiš, za stariju verziju je Mikrosoft napravio odličan program koji ide uz word i automatski prevodi latinicu u ćirilicu i obrnuto. ali ne radi za verziju 2007

[NenadM]

vidim da moj ogovor nije prikladan temi ali....

Izida probaj da iseces papirice na male kockice napises na njih slova i zalepis ih providnim selotejpom preko tastera. ili kupis tastaturu koja podrzava jezicki paket. da ne zamaras mozgic  :cheesy1:

[сербон]

......a где се шаљу прилози, није ваљда у креативни центар, тамо уредница не говори ћирилицом 1312_womens?

[сербон]

Башта оца Рафаила

Док је глава луда и ноге полетне, не мари у шта удара, не боли је. Кад мало помало ноге почну да не слушају, кад се саплићу на равном, и глава се тргне, стидљиво гледа врснике, тражи наговештаје немоћи, разабира јел то стварно свевишњи тако удешава, или је море то нако, па ће очас проћи. Свака себи одговор припреми. Ако је искрена. Ако није, ето младог мајмуна у кожи старца. Хтео би да пркоси, и то му полази за руком неко време, за кратко да.

Ако благости има, има и жеље за предајом знања, па је све лепше и корисније, радосније и душеугодније.

Гледам оца Рафаила. Матор. Одавно петролејом маже убајаћени назеб, али не жали се, ма каки. Оно не може да  се сагиње у башти и да плеви око младих струкова парадајза, ал види на петнес корака на коме није заперак скинут и који је слабо попрскан кречном водом и плавим каменом. Одма се то мора поправљати, одма. ал без нервозе, нема Рафаило онај израз младог десетара који би да се одмах младом војнику освети за оно што је преживео од својих десетара.

Е кад би од чиче учили како се командује. Не би била једна не извршена команда. Слушо сам га кад каже „....деде снаго помилуј де онај стручак папричице да нам не љутне много, и суни још мено водице, суни, таааако.“

Башта оца Рафаила није већа од ар и по, ај нек је близу два, ал нисам видео бољу ни на слици. Једног листа невољног у тој башти нема, ма сваки се смијуљи и врпољи дал на сунцу дал у ладовини, сваки се блиста ко да их је неко гланцо за параду. Кад видиш оне радосне листове паприке, беле репе,  вреже краставаца, само ти срце пуно укуса и унапред се радујеш зеленом парадајзу из туршије, карнишонима исто, а знаш да Рафаило и оне његове напрске тад не жали.

Једно два пут сам био присутан, кад отац Рафаило седи украј баште, где и нас понекад позове, и гледа у биљке. Ћути. Ја би реко да му брада нешто меље ваљда се моли за башту, не прича о томе. Роле ми једном реко да Рафаило никад није докон кад је у башти, па нека и седи, има вели он неких послова око баште и кад седи. Обе руке посади на ону килунџу од штапа ил га спусти преко колена те се налакти на њега.

Једаман кад је град утаманио башту, па ми дошли дан два  по том, нисмо ни видели оца игумана. После ми дошло у памет,да је сирома био тако тужан и утучен, да му ми нисмо могли радост повратити, него му је молитва једина утеха била. Али смо зато две недеље касније приносили неко камење са горње стране и постављали га као ограду, па смо правили неке смотуљке од конопље намазане још неким травама, то су чини ми се биле вабилице за бумбаре. Да да, бумбари су каже отац Рафаило најважнији инсекти у башти, а има и оних лоших, а за те се брину ласте и сенице, чворци и остале `тице. Кад отац Рафаило каже да ће данас чворци да се насладе у башти, или да треба ћурке послати у башту, не питај даље, него делај.

А како се распорећују биљке по ком реду и која са којом ваља у близо, а које две не ваљају, е то ти је тек наука. Рена има на пет места у башти, и он само дивља, ал Рафаило га не дира до треће године, онда тек ваља за јело и тек се онда размножава из повређених коренова. Тај рен сам љуштио и рендо једном, плако сам и смејао се а и сви што су се затекли близу.

Ако те отац Рафаило заволи, знај да ће ти једном кад се не надаш, на поласку из манастира, тутнити теглицу рена или неку другу, можда кесу са каком травом за чај, а може да ти западне и комад неисцеђеног пчелињег саћа умотаног у масну артију па све у кеси. Мени је једном дао комад прополиса у мајој дрвеној ћаси, мања од филџана за турску кафу, другу пут мали венчић белог лука, а добијо сам и растопљено сало  дивљег зеца, у кутијици од неке дамске помаде.

Нема тога што ти Рафаило да, а да ти то не затреба и да не употребиш. Ако не ти и твоји укућани онда неко од родбине или комшија. Само Бог зна како отац Рафаило све тачно распореди.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Леп текст, треба да се потпише, па да га објављујемо dada

[сербон]

како се потписијемо на форуму? При регистрацији сам оставио име и презиме чини ми се, или нисам?

[сербон]

Чепур

Кад дођеш у чаршију и питаш случајне пролазнике за Чепура, па ако ти њих двојица  кажу да га не знају , слободно им реци да нису из чаршије, и питај трећег, мора знати.

Чепур сирома, није залазио у Комуналац. Тачније није залазио у кафане уопште, али је знан, на сваком јавном месту од железничке станице, игралишта код железничког моста и дома пензионера код бране, о фудбалским, рукометним и кош теренима да не причам. А да је лопту узо у руке ил да је шутне ногом то није видо нико, нити је неко то слушо у причи. Дакле брале јасно ти је да је Чепур главна институција  сваког навијачког  каравана кад се из чаршије иде у  госте.

Тако је било од како се памти навијање у чаршији. А почињало је скоро увек са:

Које су наши?

Капут, или мантил, са рукавима из којих  се шаке виде само кад нешто држе, а држе најчешће нешто за јело. Векна  леба заштитни знак Чепуров.

Ако је већ почела утакмица а Чепур није дошо неко од дежурних мангупа га убацује унутра, без карте наравно, јер Чепуру карта није требала ни за Скендрију, ни за Кутију шибица, ни за Пинки, Халу Спортова и Пионир, ни за  Морачу. Успут му набави векну хлеба и то свежег, Чепур  доће до места где га чека братија што га спонзорише, подигне руке у знак поздрава и свима покаже целу векну. Аплауз целог  гледатељства је обавезан и не памти се да га  негде није било.

Кад поједе пола векне, Чепур устаје показује стање, руке наравно горе, аплауз,  зна се. И трећи пут кад је векна смазана цела  само празне руке, чворнате лопате , кратки транс и аплауз, поздравни јер тад Чепур обично одлази, дакле аплауз који готово увек пренерази оне који се такмиче доле у партеру и појма немају о чему се ради, а неки су то доживљавали много пута. Тако је било до скора, до пре једно, па брале, једно  петнестину година.

Е брале то ти је увод у случај, а случај се збио баш како не ваља. Чепур сирома није имо непријатеља, додуше ни пријатеља али је било много оних који би помогли Чепуру, да преживи зиму, да купи унучици књиге за школу, да је пошаље са школом где иду и остала деца, дакле разумеш брале, нема зиме за Чепура. Док је био млађи и у здрављу прича се да је био невиђен радник, прихватао  послове које му понуде и никад није питао за плату, а радио ко суманут. Није било тога ко би се могао пожалити на Чепура.

Кад је стиго у чаршију не зна се тачно ал одприлике  негде у његовој седамнестој. Сам, без родбине, спаво на железничкој станици  и приведу га у полицијску станицу. Тамо преспаво. То како су настрадали његови родитељи и зашто је побего из родног села негде у источној Босни, знали су они који су му и омогућили да остане у чаршији.

Из чаршије, брзо у војску, из војске право у чаршију. Вредан младић што замуцкује, ради и не тражи ништа  сем ако му се да. Спава у празном вагону на старом затрављеном и неупотребљивом колосеку.

Несрећа до несреће, да ти брале не причам све, углавном сирома Чепуру  не остаде нико до унучице, сад је већ у вишим разредима основне школе.

А сад да не заборавим што сам ти све ово причо. Кад је почело оно лудило у Босни, код нас у чаршији исто почо неки талас лудила, махом међу необразованом младежи, међу онима који се само у неком блесавилу и могу истаћи. Чепур иако замуцкује све више увек одпоздравља неком од реченица у моди, а тих се дана на оно где си Чепуре,  јављо са, што ми се јављаш ако ми паре не враћаш.

Овај зез нажалост није био по укусу неког јуноше те почне малтретирати Чепура. Док је био млађи и покретнији тако му се што не би догодило, ал овако сирома ни од себе се одбранити не може. И та јуначина, бога ми удари Чепура у лице, овај се затетура, падне на земљу, те га још и ишутира. А да је Чепура неко ударио, у чаршији се не памти, нити неко то може да замисли, он јесте средње  грађе, бејаше жилав и јак, ал да је диго руку на неког то не.

Е кад је стигла вест до Преда Шишлина, он ти брале одма затражи да му обавештајне снаге  до у длаку одсликају инкриминисани случај. Из три независна извора, готово иста прича. Трајало свега десетак секунди, нико није био довољно близу да реагује, ал што је главно све се то збило у близини аутобуског стајалишта па сведока ипак било.

Да ти не причам брале како је Шишлин савато оног жутокљунца, и како га је ислеђиво. Али кад се мали почо да вади да је њему пун таких џумара муслиманских, истог часа попио дангу, онако седећи преко астала. Ваљда збуњен крено да врати  ал се опржио на врућој рингли, још двапут добио по длановачу с обе стране тако да није имо кад да падне него само раширио окице и благо отворио уста у знак чуђења шта га је снашло. На томе се и завршило, сва срећа да није више требало, јер Шишлин у младости и није знао да бије мало.

Било је ту још неких претњи те ђечкадије Шишлину, али се то убраја у савладавање сопственог страха, а Шишлин то зна па и не реагује.

Тако се ова брука брзо стишала. Чепура нико више ни погледао попреко није, а нашло се њих да му и помогну. Испред оне бараке у коју се уселио поодавно, односно кад је напустио вагон, која је била полупразна док нису дошле избеглице, неко је истоварио  пун камион цепаница једно осам метара. Нешто до тога узеле су и новопридошле комшије, ал било за све.

Ја сам тих дана нешто као сазно да му је право име Узеир, а да су му ови наши то променили кад је дошо у чаршију и добио личну карту на име Желимир Влашић.

Отац Рафаило га се сећа из младости и као обично, зна све о њему ал је мени реко само ово, тај ће муком и патњом  зарадити царство небеско. А кад Рафаило каже,...

Несрећа Чепур. Није прошло ни три месеца од те ружне епизоде, а он почео да копни. лекару се јавио, први пут у животу, кад је мала унучица плачући призвала комшије, али прекасно. Није се вратио из болнице. Рафаило лично дошао на сахрану и саслуживо, тад ми дошапнуо да је Чепур крштен, кад и мала Светлана унучица, кад је остала без оца и мајке, пред сам полазак у школу. Ћерка јединица Чепурова и зет настрадаше у пожару кад је експлодирала заостала бомба у фабрици наменских производа. То је био последњи ударац, после тога није било оног Чепура што су га сви знали. Тад је већ почео да се гега у ходу, грчи руке а и крије поглед од саговорника.

Жена му такође, не дочека да види ћерку девојку, него се представи изненада. Чепур није ни стиго да је жали, одгајио ћерку и кад је мислио да је доста несреће, рекох ти већ.

Истог дана кад је Чепур смешен у болницу, по малу Светлану дошао Руфија и одвео својој кући, да дете има друштво које познаје, и да не ороне од туге. Руфијин унук мало млађи али се лепо слажу. А и зет и ћерка се радују новом члану, иако и сами спремају проширење породице. Ови из завода за социјално старање, збуњени, немају установу у којој би дете могло да буде смештено, и  видећи да је све како треба не праве питање што је  код Руфије.

[Anti Palma Crew]

Пред једним уметничким делом

Бели анђео

          Постоје питања која човечанство муче од самог настанка, филозофска питања смисла нашег постојања на која су филозофи давали различите одговоре.

          И мене, као људско биће које је склоно чуђењу, а чуђење је оно прво што нас подстиче на размишљање, одувек занимају одговори на таква питања. Између њих, и једно естетске природе: шта је то што једно дело чини уметничким, које критеријуме треба да задовољи да бисмо га сматрали успелим? Једини одговор који сам успела да дам себи је да је уметничко схватање и доживљавање субјективно.

          Једно уметничко дело још увек ме фасцинира и интригира, откад сам први пут стала пред њега, још пре десетак година. То је фреска Бели Анђео из манастира Милешева. Прво што ме је запањило било је то што, с које год стране да станем, Анђео ме гледа. Та слика Анђела обученог у бело, са два пара крила, ореолом и руком која показује на празан Христов гроб дуго затим ми је стајала пред очима, видела бих је чим их затворим.

          Када сам након пар година поново посетила Милешеву, видела сам мало другачији призор: Анђео обучен у бело, са два пара крила, ореолом и руком која показује празан Христов гроб након Васкрсења, али сам на тој фасцинантној фресци видела и благост, милосрђе, најчистију чистоту, најблештавију светлост. Бели Анђео је немо говорио својим погледом умирујућим језиком Православља. Гледала сам у њега не трептећи, не могавши да се помакнем ни да проговорим.

          Стајала сам испред уметничког дела које није насликао један Микеланђело, Клод Моне или Да Винчи, испред дела чији се аутор поуздано и не зна. Али њему није ни потребан познати аутор, револуционарна епоха, оно није настало у колевци уметности, али оно је ванвременско, скоро и ванпросторно, јер Бели Анђео гледа са свих страна и изван цркве манастира Милешеве.


Јулијана Стевановић, будућа Деспотовић

(Лепша половина APC налога)

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Кала, кала ! Објавићемо текст. Поздрави супругу, и пожурите мало са тим венчањем 

[Маша]

Обраћам се Теби

Пишем Ти ја, која Те већ деценијама тражим у многима, који на Тебе само личе.

Волим Те одувек и волећу Те заувек.

Ти си умео да зарониш, једино Ти, у најдубље пределе мога срца, на сам његов извор и запечатиш га, вечно га назвавши Својим.

Љубивши га, орадовашћавао би га.

Цаклило се од радости док Си га мазио, тепао му, обећавши му бескрајну радост на крају пута ...

Твоји трагови су се утопили у све поре мога срца.

Упиле су сваки Твој дах, мисао, сваку честицу Твога присуства, Твоје посете.

Оно што си Ти учинио, продужило је мој живот и улило ми наду да ћу бити Твоја ... вечно.

Тражила сам Те ...

Као слепица, са штапом нестрпљења, тапкала сам по прашњавој земљи.

Неки пролазници би застали, из сопствене радозналости.

Неки су само прошли, без заустављања.

Опет, неки, видели су идеалну прлику да одложе свој пртљаг, терет, отпад.

Плакала сам и ридала ... па од умора заспала.

Будила бих се и опет бих плакала и у сузама тражила Тебе.

Сви они су знали добро, да нису Ти.

Неки су ми то и рекли, неки нису хтели.

Желели су да ипак мислим да су Ти.

Требало им је да се нахране и напоје мојим садржајем који је био намењен само Теби.

Неки су ми ипак рекли да нису Ти али то је било веома болно и веома сузно.

Свако је оставио свој траг.

Разменили смо се траговима.

Ево их, ту су самном.

Понекад, када више нисам могла да наставим, појавила би се нека утеха; кап бистре воде, мекан кревет за спавање, нежна ручица која би ме помазила.

Али морала сам даље. Сама.

ГДЕ си Ти тада био, Љубави???

Ја сам Тебе негде давно изгубила и од тада тражим Те и тражићу Те све док Те не пронађем и не будем само Твоја!

А тада ћу у миру починути ...

Јер, Љубави моја, мој живот без Тебе, налик је пењању уз грубу, оштру, стрму стену, без икакве опреме. Болно, ванвременски, неописиво, раскрвављено.

Са повременим достизањем до самог врха и поновним сурвавањем уз вапај, у подножје. И таму, непрозирну.

И доле, тражење разбијених делова мога срца и њихово поновно спајање уз помоћ Ангела чувара, његове утехе, меког, снажног рамена, на које ме је примао док се сасвим не исплачем ... а то је трајало дуго, дуго.

Небеском марамицом брисао је реке мојих суза и лечио моју душу.

Остављајући ме у миру, ушушкану и успавану, одлепршао би, остављајући мирисне трагове за собом.

Сад тек знам да Си ме Ти све време гледао са неба.

Чекао Си да Те пронађем и да Ти дођем.

И паднем пред Твоје Свете ноге и прелијем их својим сузама и обришем их својом косом.

И склупчам се уз Твоје скуте и ту останем ... заувек.

Пронаћи ће мене Твоја љубав.

Као слепицу, са штапом нестрпљења, ухвативши ме за руку, провешће ме кроз борбена, крвава, ратна, трновита, огњена и вапајна, божурна поља и ипак ме довести до Тебе, Господе Христе.

Јер, ја сам ту само због Твоје вечне Љубави. 

Помилуј ме.

Твоја Маша.

Маша Вујановић

[Маша]

А ово је акростих, техника којом сам била инспирисана, будући да особа којој је овај намењен, пише истом.

'' Волим те, Јасмина ''

Вера твоја коју Господ ти даде

Ороси душу твоју, башту рајску

Легенду о теби поколења ће знати

И снага слабима да јаки буду бићеш

Мајка Светлости заштита је теби.

Теку као мед топле молитве твоје, непрестане

Емануил ваистину твој је Бог.

Јасмином одише нежност тананог срца твог

А смирном шапат душе твоје, голубице небеске

Сваком буђењу твом ново јутро се радује

Многим молитвама твојим, сутон се нада

Игру лептира не ометајући

Небесном манном ти се храниш

А венац радости на крају пута очекује те..

С Љубављу, Јасмини.

Твоја сестра Маша Вујановић

Београд, 16.12.2004.

[after_silence]

319.gif 0110_hahaha 0110_hahaha

Prelepo, posle su mi suze na oci!

Hvala ti draga Maso!

srcee od after 0202_238

[Guest свештеник Иван]

Поставићемо на насловну, ускоро... дон'т фркс

[Тавита]

319.gif 0110_hahaha 0110_hahaha

Prelepo, posle su mi suze na oci!

Hvala ti draga Maso!

srcee od after 0202_238

?????? ????...