О провокацији другог и жртвовању другог...

[Никола Ђоловић]

Људи су све односе свели на провокацију. Свака емисија која нема могућност сукоба постаје за „жељне крви“ сувопарна. Сваки шанк који остане без конфликта третира се као бачено време. Свуда је арена. Свуда гледаоци хоће пасивно да учествују у новом помолу гнева. То добија несвесно застрашујуће размере. И као по обичају, све се схвата површно. Људи нумеришу једни друге. Живе за то да се разочарају у друге само да би имали о чему да причају и само да би у нечијем греху нашли оправдање за свој грех. Још људи траже жртву. Некога ко ће бити крив за све, свако зло, и свачији унутрашњи проблем који сам није решио. Да, то хоће људи. Ето, ја сам на пример некоме крив што имам дебео стомак или што носим капу која није по туђем укусу или што не дајем сво своје време само за једнога од њих. Неко други је крив само зато што је жив. Неко трећи је крив зато што никоме не намеће своју веру. Неко четврти за нешто друго. И тако унедоглед. Неуморним вапајем за крви ближњега. Све то показује одсуство онтолошког садржаја и смисла у животу. Али ми људи волимо своју чамотињу и свој грех. Чак и њега желимо да „узаједничимо“ са другим. Има и таквих унутар Цркве који хоће Литургијској заједници да присаједине заједницу коју су сами, налик секти или гету, основали да би друге, из Литургијске заједнице, омаловажили. Каква патолошка вредност! Наравно, није сваки сукоб производ мржње али танке су линије и некада ни стабилан човек не зна где су границе. Људи су људи али баш због тога човек и не може да открије самог себе а да не западне у опасност да ће то неко да злоупотреби. Као по правилу, лабилне личности се оглашавају само у масама, јер само тада њихов кукавичлук сме да иде преко граница и да изнесе неку бестидну тврдњу. Тврдњу а не дијалог. Само „ја“ без „ти“. „Ти“ си ту само да би био „моја“ жртва а не нешто друго. Други су ту да узму удела у „мом“ понижавању „тебе“ а после ћу и њих да понизим. Јер „сви“ су жртве за „мене“ и сви су криви.

[Милан Меденица :)]

да, ту је најочигледнији пад човека кроз гордост ''добрих'' дела ...

стави се ја као мерило, а онда се тај аршин примењује на другог, чак и на Бога.

индивидуално добро постаје универзално добро, без трунке различитости и постаје демонско штанцовање мозгова и уклапање у форме које су ту ради смерница ка суштини, а не ради задовољавања такмичарског духа или система награђивања.

мислим да су такви у странпутици од љубави а ка саможивости и солипсизму, а ''кривица'' се рађа само од одскакања од ''уобичајеног'', ''нормалног'', стандарда палог живота.

крајња инстанца је ђавоиман као духовни вођа и спаситељ, антихрист, онај који је пристао да беспоговорно служи палој природи.

[Никола Ђоловић]

4chsmu1

[Милан Меденица :)]

човече, колико се осећам растерећено кад не прођем нечији систем жеља, хтења, модела и сличних менталних заврзлама које не задовољавају задати критеријум.

просто се осећам ослобођен ланаца да се повинујемо класификацији у фиоку и са узвицима ''не дрмај ми бродић'' који допиру од таквих сићушних менталних конструкција живота да их редовно напуштам пливајући и певајући у боље сутра.

мислим да су такви људи, озбиљни и свесни или несвесни обожаваоци хороРскопа, а да то ни не капирају.

а о освешћености или свести, не желим ни да помињем те речи од 6 и дуже слова.

искрено, осећам лагану радост кад ме одбаце као неподобног, чак ни кривицу.

[Никола Ђоловић]

Jeste, Milane, ali mene i dalje zbunjuje ta ne animalni, ali opet ne ni demonski, vec ne znam kakav nagon da se u bliznjemu vidi krivica za sve???

Mislim da je Herman Hese u pravu kada kaze da nam na drugima smeta sve sto je deo nas.

Mi to ne mozemo da svarimo.

Drugi je zrtva bez obzira sto nije zrtva.

Ima tu itekako hristocentricne perspektive zasto Bog bira bas stradanje kao spasenje za nas.

[Милан Меденица :)]

огађеност светиње живота и људске светости се огледа управо у сујети и у томе да се друга страна тера у саучесништво или у равнање ''на свој ниво''.

управо је то Адам учинио кад је и Бога покушао да унизи -

... Жена коју су удружио са мном, она ми даде са дрвета, те једох.

рекавши му тиме да није он крив већ жена коју је Он створио, упирући прстом у Бога да је Он погрешио нешто.

сујета је та која човека понизи да и оног другог понизи (јер не може да се сам понизи већ тражи насиље да остане жртва јер је у супротности са природом да постане насилник али не схвата да је управо тиме постала крвник), и затражи опрост од њега и од Бога што је оскрнавио заједницу људску и богочовечанску, јер је људима обећано бити боговима. .

зато се и страдамо да стигнемо у клечећи став склопљених руку а нико нас не тера у то него смо подложни таквим падовима палом природом која је приљежна греху, колико и светости, да схватимо и спасемо се а не да патимо.

зато Господ говори да је дошао да спашава.

не смета нама човек, већ што је свет(ији) Господом и неупрљан колико и ми.

зато се и не боримо против човека који чини грех, већ против греха самог његовог доносиоца - ђавола.

зато не убијамо ни (до)носиоца лоших вести - ђавола - већ починиоца: себе.

зато и морамо да умремо да бисмо живели, а ретки су који на време, још за живота, умру да почну да живе заиста.

живот није ограничење, него избор да буде ограничен или не - то је уствари и највећи проблем схватити.

још је гори проблем помирити се да си свет и да треба да живиш и да ти је то дато ''лако као пити воду''. зато је то толики проблем држати у свести до краја живота јер се не брише пала природа, већ истискује полако и ненасилно и добровољно.

слободан избор је терет неприлагођеноме, а камоли светост па се човек стално враћа стадијуму свиње и блата пред бисерима. зато се и тренирамо да отпуштамо палу природу и то управо светошћу светиње светима - светим причешћем.

сваки онај који брани свето причешће другоме је онај који виче на Бога као Адам.

уф, јел има ово неке логике?  

[JESSY]

smiley-dance007

[Никола Ђоловић]

@ Milane, pored ovoliko pasivnih posmatraca pred monitorom i tvojim nesebicnim progovorom, za koji nisi zalio vreme i kritiku, naravno da ima...

[Danijela]

искрено, осећам лагану радост кад ме одбаце као неподобног, чак ни кривицу.

opis za osećanje koje nisam uspela da verbalizujem tako precizno kao ti...

[Милан Меденица :)]

искрено, осећам лагану радост кад ме одбаце као неподобног, чак ни кривицу.

opis za osećanje koje nisam uspela da verbalizujem tako precizno kao ti...

ето, ја о томе размишљам од отварања теме 

[Danijela]

a ja se pitam kad ćemo se preumiti

[Милан Меденица :)]

a ja se pitam kad ćemo se preumiti

то је процес ... блажени су они који то за живота постигну.

[Никола Ђоловић]

Наметање кривице другима својствено је бојажљивим духовима који на такав начин траже заштиту своје приватне позиције са које граде пристрасна закључивања. Њихова искључивост је у томе што у свему виде претњу или за себе, или за неку своју идеју у коју су инфилтрирали себе. А фанатизма не би било када се од вере не би стварала идеологија са којим се поистовећује лична психо(пато)логија...

[w.a.mozart]

raspni ga,raspni...  šta još da kažem kad nisam bolji od ovih koji su opisani... često, ako dovoljno dugo ponavljamo sebi neku laž... vremenom ne vidimo razliku izmedju nje i istine....ja pa ja...

umesto da DRUGI bude raj koga nam je Bog da afirmišemo i ostvarimo svoju ličnost, DRUGI postaju pakao...kao što je valjda rekao Sartr.... pakao koji je neophodan za naš lični,mali raj.... kvaziraj... mentalni kupleraj....