Кољивари и пракса честог причешћивања

[Милан Меденица :)]

мени омиљена струја светитеља у нашој Цркви, не само српској него васцелој.

Кољивари

То је био духовни препородитељски покрет, настао у Светој гори Атонској, као свети изданак светих монаха исихаста. Овај покрет се појавио крајем XVIII и почетком XIX века. На челу овог покрета су били св. Макарије Коринтски, Преподобни Никодим Светогорац, преподобни Атанасије Пароски и др. Они су тражили верност Светом Предању Цркве, обнову духовног живота, повратак Светим Оцима. Захтевали су, сагласно вековној пракси Цркве, да се народ чешће причешћује Телом и Крвљу Христовом, не само једном или четири пута годишње, како се то, нажалост, још тада било одомаћило међу православним хришћанима. Св. Никодим Светогорац је објавио по први пут књигу "Добротољубље" у којој су сабрани најодабранији духовни текстови Светих Отаца и подвижника Цркве. У њима нам се откривају најдубље тајне духовног и молитвеног живота и указује на прави пут духовног усавршавања, ослобађањем од страсти и стицањем светих врлина. Преподобни Паисије Величковски, и сам једно време светогорац, превео је "Добротољубље" и на словенски језик. После одласка са Свете горе преподобни Паисије је окупио око себе у манастиру Њамцу (Румунија) хиљаду монаха. Тако је овај покрет извршио велики духовни утицај на православне Румуне, а преко ученика Паисијевих и "Добротољубља" и на целу православну Русију прошлога века. Кољивари су унели у православни народ и многа друга дела Светих Отаца.

Кољиваре су тако назвали њихови противници по кољивима за мртве, јер су се они строго држали древног црквеног правила да се парастоси за мртве могу вршити само суботом, а не и недељом, која је Дан радости и Васкрсења Христовог. Хришћани сваке недеље сведоче Светом Литургијом и својом заједничком радошћу, Христово Васкрсење и та радост Празника над празницима не сме бити ничим помрачена. Иначе, ако тога дана хришћани тугују, како ће свет поверовати да је Христос заиста васкрсао? А хришћани су, још од времена жена Мироносица, до краја века и света, пре свега и изнад свега - сведоци Васкрсења Христовог. Јер, по речима светог Апостола Павла: "Ако Христос не васкрсе, узалудна је проповед наша, узалудна и вера наша ".

Преподобни Серафим Саровски, велико светило Цркве православне у Русији прошлог века, који посредно припада истом овом препородитељском покрету, испуњен Духом Светим и васкрсном радошћу, имао је само један поздрав за све своје посетиоце, у свако доба дана и ноћи: "Христос воскресе, радости моја"!

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8

[Милан Меденица :)]

једно од капиталних дела Свете Горе и њених светитеља, као и припадника овог покрета је оно које стално носим у свом потпису:

http://www.4shared.com/document/OsXvnVgV/Dusekorisna_knjiga_O_CESTOM_PR.html

Душекорисна књига О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

написали, саставили и оубличили Свети Никодим Светогорац и Свети Макарије Коринтски, уз помоћ монаха Неофита Капсокаливита. мислим да су њихове светости сасвим довољна сведочанства од Бога дата да је књига више него корисна за једног православца.

монах Неофит Капсокаливит је живео од 1731-1784

свети Макарије Коринтски је живео од 1731-1805 а био епископ Коринта од 1764

свети Никодим Светогорац је живео од 1749-1809

свети Серафим Саровски је живео од 1759-1833

Свети Макарије Коринтски нам је познат вероватно од књиге ''Тумачење молитве Господње'', а свети Никодим Светогорац кроз ''Упуте за учење Исусове молитве'' или ''Како ћеш користити Исусову молитву као оружје у мисаоној борби''. Свети Атанасије Пароски је написао ''О неумесности додатка Тропара 3. часа у Литургији''.

само читајући наслове поглавља надам се да ћете увидети лудост једног православца који не живи литургијским животом и не приступа светом причешћу често.

садржај њиховог заједничког дела које оплемењује већ 227 година нашу Цркву и њене вернике:

ГЛАВА 1

О томе да је православним хришћанима неопходно често причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега Господа

ГЛАВА 2

О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим Тајнама

ГЛАВА 3

О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету

ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ

против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама

ПРИГОВОР 1

Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.

ПРИГОВОР 2

Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тога

ПРИГОВОР 3

Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује

ПРИГОВОР 4

Неки кажу да су се преподобна Марија и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану свети

ПРИГОВОР 5

Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски

ПРИГОВОР 6

Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).

ПРИГОВОР 7

Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћују

ПРИГОВОР 8

Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”

ПРИГОВОР 9

У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили

ПРИГОВОР 10

Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишње

ПРИГОВОР 11

Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати

ПРИГОВОР 12

Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).

ПРИГОВОР 13

Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”

ЕПИЛОГ

[Милан Меденица :)]

онлајн можете је прочитати и овде

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/duekorisna_knjiga_o_estom_prieivanju_svetim_hristovim_tajnama/

или овде

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm

[Милан Меденица :)]

ево шта каже и свети свештеномученик Данил Сисојев као критику савремене ситуације ...

O честом причешћивању Светим Христовим Тајнама

Свештеник Данил Сисојев

Моћна Десница Божија навела је на Руску Цркву огњени бич гоњења због масовног богоодступништва. И казна није остала без плода. Ако је у Синодалном периоду међу људима владала равнодушност према делу спасења, што су одлучно разобличавали велики светитељи – Игњатије (Брјанчанинов), Теофан Затворник, Јован Кронштатски, очишћујућа страдања водила су ка оздрављењу духовног живота, што је пројављено јачањем жеље за сједињењем са Христом у Тајинству св. Причешћа. Ако су пре револуције само појединци тежили ка честом причешћивању, a причешћивање једном месечно сматрало се готово подвигом и светој Чаши се углавном приступало једном годишње, с почетком прогона норма је постала једном недељно. Тако је Сам Дух Свети оживотворио срца деце Божије. Новомученици руски су схватили да никада неће моћи да поднесу талас прогона без укрепљења Телом и Крвљу Христовим.

1. Злоупотребе честог причешћивања

Евхаристијска обнова била је толико силна да је дошло и до извесних претеривања. Тако је 1931. године, патријаршијском Синоду предата молба да се одобри служење Божанствене Литургије сваког дана током Великог Поста ради свакодневног причешћивања. Синод је донео следећу одлуку: "Жељу за што чешћим причешћивањем православних хришћана, a за узнапредовале – чак и сваке недеље, треба признати допустивом; мисао о обавезном свакодневном причешћивању које често није на духовну корист причасника и није сагласно са вековном праксом Свете Цркве, и као последицу, молбу Л. Е. Иванове и других да се Литургија Пређеосвећених Дарова савршава у све седмичне дане Свете Четрдесетнице без изузетка као и на Велики Петак – одбацити" (13.05.1931. указ. 85; Журнал Московске Патријаршије 1931.5).

Друга злоупотреба праксе честог причешћивања је разумевање Евхаристије као одређене "обавезе" (међутим, управо тако се у дореволуционарним текстовима називала припрема за причешће), када су људи, привучени умним конструкцијама "париске школе" почели да тумаче причешћивање као "остварење црквеног јединства". Они су почели да доказују да се Причешће наводно не прима ради личног освећења, ступивши на тај начин у радикалну противречност са самим духом библијског персонализма и јасним речима Господа Исуса Христа (Јн. 6)

2. Савремена ситуација

Но, без обзира на све то, управо је пракса честог причешћивања дала Телу Цркве силу не само да поднесе богоборачка гоњења већ и за фантастичну обнову током 1990-их. Промисао Божији је тако уредио да је у то време на руском језику изашло богонадахнуто дело св. Никодима Светогорца и Макарија Коринтског "Душекорисна књига о честом причешћивању Светим Христовим Тајнама", које је доживело неколико издања. У њему се на најподробнији начин, ослањајући се на непосредна и јасна сведочанства Светог Писма, канонског права и свете Оце, доказује неопходност честог, побожног причешћивања, и оповргавају све лењошћу подстакнуте примедбе против честог сједињења са Христом. Ово дело толико тачно и јасно излаже здраво учење Цркве да, чини се, после њега и не треба ништа друго. Није случајно што се већина опитних и ауторитетних савремених свештеника залаже за често приступање Чаши Господњој, што су показала Московска пастирска саветовања 1996. и 2000. године.

На жалост, у време обнове појавила се не само пшеница чистога Православља, већ и плева топлохладног и духовне лењости, која се оправдавала позивањем на праксу Синодалног периода. Иако се већина ауторитетних свештеника залаже за често причешћивање Светим Христовим Тајнама, што одговара и пракси других Помесних Цркава, као и пракси Свете Горе, поједини оци не пуштају благочестиве хришћане Христу. Они сматрају да пречесто причешћивање наводно увек води ка прелести и снижавању нивоа духовног живота, тврдећи при томе да штите предање које води и до новомученика. На жалост, та позиција нашла је заштиту у по својој бескомпромисној позицији за очување Православља за многе ауторитетном журналу ”Благодатни огањ” (16; M. 2007). У њему су објављена два чланка против честог причешћивања (прот. В. Правдољубов "Истински смисао савремене проповеди пречестог причешћивања" и свешт. И. Бјелова, Н. Каверина "Пречесто причешћивање и обновљенство") под називом "богослужбена контрареформација". Можемо рећи да је то манифест бораца против оних људи који желе да се сједине са Христом.

3. У чему су у праву противници честог причешћивања

Одмах да кажем у чему се треба сагласити са ауторима. Доиста, поједини заговорници честог причешћивања покушавају да од сједињења са Христом направе пуку форму манифестације свог јединства са заједницом.

Да, Свето Писмо каже да Причешће гради јединство Цркве: "Један је хлеб, ми многи смо један хлеб; јер сви ми један хлеб делимо" (1 Кор. 10, 17). Ипак, ми превасходно тежимо да се сјединимо не са људима, већ са Богочовеком. Јер, по речима Лествичника, земаљско не може исцелити земаљско. А Причешће је – лек бесмртности, који нас води у Божанску Вечност. Управо се са небеса гради Црква. И управо се у Чаши превазилази злоба овог света. Акцент обновљенаца на јединству људи у ствари се ослања на чињеницу да за многе од њих Причешће – није реално Тело Христово, већ символ. За здрав православни ум такав јеретички приступ Евхаристији је савршено недопустив.

Такође је неприхватљиво становиште присталица "париске школе" да се царско свештенство мирјана пројављује у томе што они саслужују у Причешћу. Еванђеље каже да је Господ поверио апостолима да савршавају Тајну Причешћа. И ап. Павле говори: "Тако нека нас (апостоле) људи држе за Христове помоћнике и управитеље Божијих Тајни" (1 Кор. 4, 1). Он је јасно разликовао служење предстојатеља од општег служења све деце Божије (1 Кор. 12, 27-30). Ни у једном документу Древне Цркве, ни за све време постојања Православља, нико од светих никада није рекао да мирјани саслужују презвитерима као свештеници, нити да су пренели ту власт предстојатељима. Напротив, за нас је очигледно да је истински Жртвоприносилац Евхаристије Сам Христос, Који дејствује кроз предстојатеља. У Цркви је све од Бога Оца кроз Сина Божијег у Светом Духу.

Ако већ треба говорити о томе да се царско свештенство мирјана пројављује у Причешћу, сагласно Златоусту можемо једино указати на то да су свештеници и мирјани једнаки у самом чину причешћивања. Ако у Старом Завету мирјанин није могао да окуси од велике жртве, данас Једно и Исто Тело и Крв могу да окусе и свештеник и мирјанин. Овде видимо да је Православна Црква (за разлику од средњевековног католицизма) тачно сачувала верност речи Господњој: "Пијте из ове Чаше сви".

Противници су у праву и када наглашавају неопходност стражења над својим срцем ради достојног причешћивања. Доиста, код модерниста категорички нема довољно страха Божијег не само у причешћивању, већ уопште у приступу свакој светињи, укључујући и реч Божију.

4. Лажни ставови противника честог причешћивања

Но, на основу ових истинитих тврдњи ревнитељи доносе лажне закључке. Они сматрају да нас често причешћивање само по себи лишава побожности. Не, страх Божији нипошто не зависи од спољашњих фактора (као што су учесталост причешћивања, чест одлазак у храм Божији, итд.), већ само од стражења над својим срцем. Ако су ревнитељи у праву, да ли је онда све свештенике снашла погибељ? Вечни живот је изгубљен за њих и за све који се често причешћују? Св. Јован Кронштатски, по њиховом мишљењу, није био у праву када је свакодневно служио литургију и позивао друге да се максимално често причешћују. Или он уопште није човек, већ неко биће другачије природе? Зар Сам Господ Спаситељ мотри на време оних који приступају, а не на њихово срце? Зар су се свети апостоли због свакодневног општења са Христом лишили побожности?

Не, такво учење је страно светим Оцима. По дивним речима преп. Јована Касијана Римљанина: "Иако знамо да нисмо без греха, ипак не треба да се уклањамо од светог Причешћа... И што је човек чистији духом, то јасније види себе нечистим, налази разлог за смирење а не за узношење... Ми не треба да се удаљавамо од причешћивања због тога што спознајемо да смо грешници, већ да све више и више са жеђу журимо к Њему ради исцељења душе и очишћења духа, али с таквом смиреношћу духа и вером да би, сматрајући себе недостојним примања такве благодати, желели још веће исцељење наших рана. У супротном је и једном годишње недостојно примати причешће, као што чине неки који, живећи у манастирима, достојанство, освећење и благотворност небеских тајинстава оцењују тако што мисле да треба да их примају само свети, непорочни. А било би боље мислити да нас та тајинства преношењем благодати чине чистима и светима" (Разговори. 23, 21). Сличан савет налази се и у Питањима и одговорима преподобних Варсануфија и Јована: "Не устручавај се да приступиш, осуђујући себе као грешника, него сматрај да се грешник који приступа Спаситељу, удостојава отпуштења грехова. И у Писму видимо оне који Му приступају с Вером и чују онај божанствени глас: отпуштају ти се многи греси. Када би онај који Му приступа био достојан, он не би имао грехова, али пошто је био грешник и дужник, он је и добио опроштај грехова. Послушај Самог Господа, Који говори: Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање. И још: Не требају здрави лекара него болесни. И тако, сматрај себе грешним и болесним и приступи к Ономе који може да спаси изгубљеног" (одговор 460). "Када Светим Тајнама приступају грешници као рањеници и они који траже милост, онда примају исцељење и Сам Господ их чини достојним Својих Тајни, говорећи: Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање – и још: Не требају здрави лекара него болесни.. И нико не треба себе да сматра достојним Причешћа, него да говори: Ја сам недостојан, али верујем да ћу се осветити Причешћем, и то ће се испунити на њему по вери његовој, у Господу нашем Исусу Христу" (одговор 461).

5. Неверје противника честог причешћивања у Божије присуство у Цркви

Изненађујуће је, али, борећи се на речима са обновљенством, борци против честог причешћивања заправо исповедају данашњи модернизам. Они тврде да се Црква развија и расте у ономе што се односи и на Тајинства и заповести Божије. Будући да не могу одрећи чињеницу "пречестог", по њиховим речима, причешћивања у библијска времена (посведоченог у књизи Дела), они тврде да су људи тада углавном сви били свети, а да је данас таква светост већ крајње ретка (ако је уопште и могућа). Према томе, пракса тог времена не може се применити у наше време. Но, где је граница применљивости, они не кажу.

У представама њиховим (и других ревнитеља не по разуму) историја Цркве је непрестан регрес. У време апостола све је било прекрасно, а затим је постало горе, у XIX веку светитељ Игњатије пише да је све ужасно, а о данашњем времену и да не говоримо. У ствари, ради се о истој митологији као и код обновљенаца, само у нешто више песимистичком облику. И једни и други мисле да Христос није испунио Своје обећање и да је заборавио Цркву, као и да је Дух Свети негде отишао. У оба случаја постоји подсвесно убеђење да је савремено доба лишено Божијег старања. Разлика је заправо само у томе што су једни спустили руке и покушавају да сачувају нешто што је по инерцији остало из давнина, а други покушавају да исправе ситуацију својим људским силама. Но, представе и једних и других су идентичне. – Ради се о тешком осећању аутономности човека и мишљењу да светост данас ни за кога није могућа, осим, можда, за посебне надљуде. Већ саму мисао о покушају живљења у сталном општењу са Богом и једни и други примају као фанатизам (обновљенци), или као прелест (ревнитељи). А идеја да богоопштење треба да испуни живот читаве заједнице, прима се уопште као скандал: "Каква евхаристијска обнова када смо окружени апостасијом (напоменућу да за Оце Цркве (Златоуста и друге) апостасија наступа тек у време антихриста)"? Богословски ову позицију можемо оценити као радикално пелагијанство, а у односу на Цркву – као одрицање Њеног божанственог срца.

Међутим, Син Божији није напустио Цркву, Дух Божији једнако је води и у I и у XIX и у XXI веку. Да, не треба сматрати Синодални период мртвом пустињом. Али, мртва пустиња није ни Црква данас. И данас се може достићи светост као и пре сто или хиљаду година. Али, и тада као и данас, светост се може задобити само од свете Чаше.

6. Свето Писмо о честом причешћивању

Где наћи критеријум правилности ове или оне праксе? Одговор је једноставан. – У Светом Писму и прослављеним Оцима Цркве. Уколико се обратимо том источнику, одговор ће бити очигледан. По речима великог Никодима Светогорца (који је, узгред, саставио Добротољубље - до дана данашњег најузорнији уџбеник духовног живота): "Господ наш Исус Христос, пре давања Тајне Причешћа, рекао је: "Хлеб, који ћу Ја дати, јесте Тело Моје - за живот света" (Јн. 6, 51). То је храна коју желим да вам дам, - то је Тело Моје, које Ја желим да дам за оживотворење читавог света. То значи да је Божанско Причешће за верујуће – неопходан саставни део духовног живота по Христу. Али, тај духовни живот по Христу не треба да се угаси и престане (као што Апостол говори: духа не гасите (1 Сол. 5, 19)), већ треба да буде постојан и непрестан, да живи више не живе сами за себе, већ за Онога Који је за њих умро и васкрсао (према истом Апостолу, 2 Кор. 5, 15), то јест, да би живи више живели животом не сопственим и плотским, већ животом Христа, умрлог и васкрслог за њих, - с неопходношћу да буде постојано и оно што га чини, то јест Божанско Причешће.

На другом месту Господ заповеда "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете Тела Сина човечјег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи" (Јн. 6, 53). Ове речи јасно показују да је Божанско Причешће за хришћане исто толико неопходно колико је неопходно и свето Крштење. Ради се о истој двојној заповести коју је Он изрекао и о Крштењу и о Божанском Причешћу. О Светом Крштењу је рекао: "Заиста, заиста, кажем ти, ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије" (Јн. 3, 5). И о Божанском Причешћу на исти начин: "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете Тела Сина Човечијег и не пијете Крви Његове, немате живота у себи". Дакле, као што без Крштења никоме није могуће да живи духовним животом и да се спаси, тако никоме није могуће да живи без Божанског Причешћа. Међутим, ова два [Тајинства] се разликују у томе што се Крштење савршава једном, а Божанствено Причешће стално и свакодневно, и отуда следи закључак да код Божанског Причешћа постоје две неопходне ствари: прво, да га треба савршавати, а друго, да га треба непрестано савршавати.

Осим тога, када је Господ предао ово Тајинство Својим ученицима, Он није рекао у облику савета: "Ако ко хоће, нека једе Моје Тело, и ако ко хоће, нека пије Моју Крв" као што је рекао: "Ако ко хоће да пође за мном" (Мт. 16, 24) и "ако желиш да будеш савршен" (Мт. 19, 21). Већ је заповедио: "Узмите, једите, ово је Тело Моје", и "Пијте из ње сви, ово је Крв Моја" (Мт. 26, 26-28). То јест, ви треба стално да једете Моје Тело и обавезно да пијете Моју Крв. И поново говори: "Ово чините за Мој спомен" (Лк. 22, 19). То јест, Ја вам предајем ово Тајинство, да би се оно савршавало не једном или двапут, или три пута, већ свакодневно (како то објашњава Златоусти) за спомен на Моја Страдања, Моју смрт и сав Мој домострој спасења.

Ове речи Господа јасно представљају два неопходна [момента] у Причешћу: један се састоји у обавезној заповести, коју садрже, а други – у трајању, на коју указује реч "чините", што, разуме се, значи да нам није заповеђено да се просто причешћујемо, већ да се стално причешћујемо. Дакле, свако сада види да православном није допуштено да наруши ту заповест, без обзира на чин који има, већ му је дужност и обавеза да то стално чува, да то прими као Владичине заповести и одлуке.

Божанствени апостоли, следујући тој поновљеној заповести нашег Господа, на почетку проповеди [Еванђеља], првом приликом су се окупили са свима вернима на скритом месту из страха од Јудеја (Јн. 20, 19), учили хришћане, молили се и, савршавајући Тајинство, сами се причешћивали, и сви који су се сабрали, како о томе сведочи св. Лука у "Делима Апостолским" где каже да је три хиљаде поверовало у Христа у дан Педесетнице и крстило се, били су са апостолима да би слушали њихово учење, да би задобили корист од њих, молили се са њима и причестили Пречистим Тајнама, да би се осветили и још више утврдили у вери Христовој. "Били су истрајни, - говори он, - у апостолској науци и заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама …" (Дела ап. 2, 42)" (Преп. Никодим Светогорац, св. Макарије Коринтски. "Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовим Тајнама", 1-2).

Свето Писмо ништа не говори о временском ограничењу приступања Светим Тајнама. Једино ограничење односи се не на време, већ на стање човечјег срца.

Прво што Апостол забрањује јесте да онај који једе идолску жртву приступа Причешћу: "Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и трпези демонској. Или да изазивамо Господа на завист? Да нисмо јачи од њега?" (1 Кор. 10, 21-22). Овај захтев је данас посебно актуелан, када се чак и оцрковљени хришћани усуђују да приступе Светим Тајнама, окусивши претходно јеврејски хлеб или жртвено месо исламских празника. Али, о питању душепогубности честог причешћивања ове речи ништа не говоре. Дакле, присталице ретког причешћивања чешће се ослањају на друге речи Апостола Павла: "Када се, дакле, заједно састајете, не једе се вечера Господња. Јер сваки при јелу прво узима своју вечеру, па један гладује, а други се опија. Зар немате куће, да једете и да пијете? Или презирете Цркву Божију, и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Да вас похвалим? У овом вас не хвалим. Ја сам, наиме, примио од Господа што сам и вама предао, да је Господ Исус, оне ноћи када је био предан, узео хлеб, заблагодаривши, изломио га и рекао: узмите, једите, ово је Моје Тело које се за вас ломи; ово чините Мени за спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи: ова чаша је нови савез Мојом Крвљу. Ово чините, кад год из ње пијете, Мени за спомен. Јер кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу - док не дође. Стога ко недостојно једе хлеб или пије чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу. Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије, а не прави разлику између Тела Господњег и другог јела, себи на суд једе и пије. Због тога су многи слаби и болесни међу вама, и доста их је умрло. Кад бисмо сами себи судили, не би нам се судило; а Господ судећи кара нас - да не будемо осуђени са светом. Стога, браћо моја, када се састајете да једете, ишчекујте један другога. Ако је ко гладан, нека једе код куће, да се не састајете на осуду" (1 Кор. 11, 20 34).

Из овог текста добијамо следећи логички низ. 1. Опасно је причешћивати се недостојно, не расуђујући о Телу и Крви Господњој 2. Уколико се често причешћујемо, немогуће је сачувати побожност. 3. Према томе, неопходно је ретко се причешћивати.

Пажљиво прочитавши свети текст, видимо да је други став "ручно унет". Њега нема у речима Светог Писма. Апостол Павле није рекао "причешћујте се ређе", него да се суди себи а гладни да једу код куће. На тај начин, апологети ретког причешћивања користе реч Божију као вешалицу за качење сопствених мисли.

Реч Божија уопште не тражи да се причешћивање ограничи неким временом, већ заповеда да се срце очисти покајањем због грехова и жељом за исправљањем и да се тада приступа. Тако објашњава ове речи и Златоусти: "Ми се старамо не да приступамо спремни, очистивши се од свега злога и с пуном побожношћу, већ на празнике и онда када приступају сви. Тако не заповеда Павле; он зна само за једно време приступања тајнама и причешћивању – када је чиста савест. Ако не приступамо чулној трпези када страдамо од грознице и прилива лоших сокова, да се не бисмо изложили смрти, то се тим пре не смемо дотицати оне Трпезе с порочним жељама, које су горе од грознице. Под порочним жељама подразумевам како телесне, тако и користољубље, гнев, злопамћење и уопште све порочне склоности. Онај који приступа дужан је да се очисти од свега тога и тек тада да дотакне ову чисту жртву, а не са небригом и лењошћу као да је принуђен да приступа зато што је празник; с друге стране, када постоји скрушеност и спремност, не треба то одлагати зато што није празник. Празник је вршење добрих дела, благочешће душе и строгост живота; ако то имаш, увек можеш да празнујеш и увек да приступаш. Зато (апостол) говори: "да испитује себе" сваки, "и тако да буде"; он заповеда не да испитујемо један другог, већ самог себе, устројивши судницу без јавности и обличење без сведока" (Беседе на 1 посланицу Коринћанима 28, 1).

На сличан начин ове речи објашњава и блажени Теофилакт Бугарски: "Када у Павла нека реченица по неопходности укључује и другу, он обавезно испитује и њу. Тако и сада. Претходила је реч о трпезама. Но, пошто говори о Тајнама, он се њима бави као најнеопходнијим, и указује да је највеће добро у томе да се приступа чисте савести и још каже: ја не постављам другога да суди над тобом, већ тебе самога. Дакле, оправдај се пред својом савешћу и тако приступај, не када су празници, већ када нађеш себе чистим и достојним" (Тумачење на 1 посланицу Коринћанима).

Дакле, светитељ Јован и блаж. Теофилакт разумеју речи апостола супротно борцима за ретко причешћивање. Он је убеђен да човек треба сам да очисти своју савест скрушењем због грехова, при чему је он сам дужан да буде сведок. У Руској Цркви (за разлику од Источних патријархата) одступило се од овог принципа увођењем обавезне исповести пред Причешћем, што је корисно за нашу ослабљену заједницу, која често ни абортус не сматра грехом. Али, с друге стране, важно је запамтити да свештенику није ни Богом ни Црквом дато право да не допусти причешћивање онима који нису починили смртни грех и који се кају за свакодневна прегрешења а желе да приступе великој светињи.

Видимо да противници честог причешћивања немају за свој став сведочанство у Светом Писму, а њихово позивање на реч Божију противречи објашњењу светих Отаца, што је забрањено 19. правилом Трулског сабора.

7. Црквени канони о честом причешћивању

Није случајно што противници честог причешћивања грубо тумаче канонске одлуке, које се непосредно односе на често Причешћивање. У ствари, три црквена правила директно регулишу питање учесталости причешћивања хришћана који нису одлучени од Цркве. 8. правило светих апостола кажњава свештенослужитеља који одбија да причешћује на Литургији, а 9. правило подвргава епитимији мирјанина који не учествује у Причешћу. Навешћу текст тог канона:

"Све верне који долазе у Цркву и слушају св. Писмо, а не остају на молитви и светом Причешћу до краја, као такве који неред у Цркви узрокују, треба одлучити од црквеног општења".

Текст правила је довољно јасан. По објашњењу великог тумача канона патријарха Теодора Валсамона "одређеност овог правила је прилично строга. Јер одлучује оне који бораве у цркви али не остају до краја и не причешћују се. И друга правила (80. правило VI Васељенског Сабора, и 11. правило Сардикијског Сабора) на сличан начин одређују да сви треба да буду спремни и достојни причешћа, и подвргавају одлучењу оне који се не причешћују у три недељна дана". На исти начин овај канон објашњава и Зонара: "Ово правило налаже да у време савршавања свете жртве сви остају на молитви и светом причешћу. Јер се тада и од мирјана тражило да се стално причешћују. Постоји правило сабора сардикијског и друго трулског, и још једно правило сабора антиохијског, која предвиђају одлучење оног који присуствује богослужењу три недељна дана а не причести се" (видети Правила светих апостола и светих Отаца с тумачењима. M. 2000. с. 28-29).

Да би се избегла свака могућност другачијег разумевања овог канона, Црква је 2. правилом Антиохијског Сабора одредила да се: "Сви који улазе у цркву и слушају Свето Писмо, али, по неком удаљавању од поретка, не учествују у молитви са народом, или се одвраћају од светог Причешћа, одлуче од цркве док не покажу плодове покајања и затраже опроштај, и тако узмогну да приме Причешће".

Објашњавајући ово правило Зонара пише: "Оци су одлучили да се они који улазе у цркву али не пребивају на молитви и не причешћују се због неког удаљавања од поретка, то јест не по благословеном разлогу, већ по бесчинству и без разлога, одбацују од Цркве, то јест одлучују. А удаљавањем Оци су назвали не када неко ненавиди Божанско Причешће и због тога не приступа Сједињењу већ када га избегава, може бити због побожности или смирења. Јер ако би се због злобе и одвратности према Светом Причешћу удаљавао од Њега, био би подвргнут не одлучењу већ коначном одсецању од Цркве и анатеми" (Правила св. Помесних Сабора с тумачењима. M. 2000. с. 144; Аристин даје исто тумачење тог канона). Дакле, сагласно канонима, не треба да се оправда онај који је пожелео да се причести на Литургији, већ онај који се од Причешћа удаљио. Благословени разлог, као што видимо, не може бити побожност пред светињом или смирење, које противници честог причешћивања сматрају нечим великим. Напротив, канони предвиђају строге казне за такву "побожност". Ако се обратимо ауторитету Златоуста, такав разлог може бити унутрашња страст (на пример, раздраженост недељног јутра, која се не може успокојити). Канони такође додају и оскврњење, изазвано жељом, или месечницу код жена. Управо за такве је, по речима Валсамона, и предвиђен антидор. Валсамон такође каже да против тог правила не греше они који одмах после читања Еванђеља заједно са оглашенима напусте храм.

Но, норма је ипак причешћивање на свакој Литургији на којој хришћанин присуствује, али не ређе од једном у три недеље. Православни хришћанин, који чува Никејску веру, који не чини смртне грехе и поштује канонске постове (укључујући и евхаристијски – од полуноћнице), има право да се причести, док се другачије не докаже.

На крају, у корист честог причешћивања говори 66. правило VI Васељенског сабора: "Од светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до нове недеље, уза сву седмицу морају верни да у светим црквама непрестано проводе у псалмима и појању и пјесмама духовним, радујући се у Христу и светкујући, и да слушају читања из божанственог писма и да се наслађују светим тајнама; јер ћемо тим начином заједно са Христом и ми васкрснути и узнети се. Нека зато никако не буду у споменуте дане ни коњске трке, ни друге какве народне игре". Овај канон се данас често грубо нарушава. Не само што се у многим затвореним храмовима у саму пасхалну ноћ не приступа причешћивању светим Тајнама (директно нарушавајући каноне и супротстављајући се речима Златоуста: "Трпеза је уготовљена да нико не изиђе гладан. Сви се насладите гозбом вере"), већ се и верни хришћани одбијају од Причешћа и на Светлу Недељу. То је нарушавање канона у име "предања стараца". Према речима Валсамона, "сви верни дужни су да буду спремни да приступе светим Христовим Тајнама сваког дана, ако је могуће, као што је о томе раније речено и у другим правилима. – Други може да упита: како онда, при таквом опредељењу правила, по истеку три дана те седмице, занатлије почињу да раде? Мислим да они лоше поступају" (Правила св. Васељенских Сабора с тумачењима. М. 2000. с. 499)

Видимо да се црквени канони на сваки могући начин старају да олакшају вернима и благочестивим хришћанима приступ ка светој Чаши, затварајући при томе пут за иноверне и оне који су починили смртне грехе. Овакав приступ директно проистиче из Светог Писма и потврђен је учењем Отаца Цркве, али га присталице ретког причешћивања ипак одбацују. За њих је у Еванђељу речено да: "везују тешка и несношљива бремена и мећу на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну" (Мт. 23, 4). Они преступају заповест Божију ради предања стараца (Мт. 15, 3). У праву је преподобни Никодим када их разобличава: "Свештенике који не причешћују хришћане који приступају Божанском Причешћу с побожношћу и вером, Бог осуђује као убице, сагласно речима пророка Осије: "А дружина је свештеничка као чета која дочекује људе, убија на путу у Сихем, чини грдило" (Ос. 6, 9).

Другим речима, свештеници сакрише пут и вољу, и заповест Божију, и не објавише је, починише безакоње у народу Моме. Зато се и чудим и збуњен сам ако постоје такви свештеници који удаљавају оне који приступају Тајнама. Они се не замисле над тим да су, у крајњој мери, лажне речи које сами изговарају. Јер и они сами на крају Литургије јасно возглашавају и позивају све верне, говорећи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите". То јест, приђите Тајнама и причестите се; а затим се, опет, одричу ових својих речи и удаљују оне који приступају. Не знам како би се оваква бесчиност могла назвати".

8. Свети Оци о честом причешћивању

Ако се обратимо светоотачком наслеђу, видећемо тако велико море сведочанстава o користи честог Причешћивања да ће у њих просто утонути кап сведочанстава противника. Довољно је навести светитеље који заговарају често причешћивање да би се уверили да је та пракса неотуђиви део светог Предања. Често причешћивање заступали су свети Игњатије Богоносац, Јустин Философ, Кипријан Картагински, Атанасије Велики, Амвросије Медиолански, Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски, Јован Златоусти, Генадије Константинопољски, Кирил Александријски, Онуфрије Велики, Макарије Велики, Антоније Велики, Варсануфије Велики, Јован Пророк, Исихије Јерусалимски, ава Аполоније, Јероним Стридомски, Теодор Студит, Јован Касијан Римљанин, Никодим Светогорац, Макарије Коринтски, Нектарије Егински, Јован Кронштатски, Алексеј (Мечев), Серафим (Звездински) и многи други. Мноштво цитата који то потврђују могу се наћи код преп. Никодима Светогорца у његовом предивном делу.

Овде ћемо у својству сведочанства навести само неколико. Свети Јован Златоусти пише следеће: "Видим да многи просто, случајно, више по обичају и установљеном поретку него с расуђивањем и свесно, приступају Телу Христовом. Сада је, говоре, време св. Четрдесетнице или дан Богојављења и сви – какав год да је ко (по унутарњем расположењу), - треба да приступе тајнама. Али није време то што даје право приступања (тајинству), јер ни празник Богојављења ни Четрдесетница не чине приступајуће достојнима, већ светост и чистота душе. С овим својствима приступај увек; без њих – никада. "Јер кад год", - говори (апостол), - "једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу" (1 Кор. 11, 26), тј. савршавате спомен о свом спасењу и о Мојој жртви. Сети се с каквим страхом се приступало древним жртвоприношењима. Шта се није радило, шта се претходно није чинило? Увек су се унапред очишћавали; ти, пак, приступајући Жртви, пред којом ангели дрхте, одређујеш савршавање тог дела одређеним временом? Како ћеш после тога пред судилиште Христово, ти, који се нечистим устима и рукама усуђујеш да примаш Његово Тело? Ти се ни цара не усуђујеш да целиваш, када је из твојих уста задах, како се онда зле душе усуђујеш да целиваш Цара Небеског? Такав поступак је – оскорбљење за Њега. Кажи ми, да ли би се дрзнуо да с прљавим рукама приступиш жртви? Мислим да не би. Напротив, пре би решио да уопште не приступиш него да (приступиш) с нечистим рукама. Међутим, показујући у маломе такву пажњу, усуђујеш се да приступиш и дотакнеш се (велике жртве) нечистом душом? Јер, на рукама је она (нечистота) само привремено, док душу сасвим обузима. При томе, зар не видиш како су чисто умивени и како јарко блистају (свештени) сасуди? Душе наше дужне су да буду још чистије, светије и светлије. Зашто је то тако? Зато што се сасуди тако (умивају и чисте) за нас; они не упијају у себе, не осећају то што је у њима, а ми – напротив. Како после тога ти, који сигурно не би хтео да (при богослужењу) употребиш неочишћени сасуд, приступаш (тајинству) неочишћене душе? Овде видим велику несаобразност. У друго време буде (у души) чистије, али ви једнако не приступате; а на Пасху, макар на вама лежао и преступ, приступате. О, обичаји! О, предрасуде! Узалуд се приноси свакодневна жртва, узалуд предстојимо пред олтаром Господњим – нико се не причешћује! Ипак, ја не говорим да ви само приступите, већ да се припремите да достојно приступите. Ако ниси достојан да приступиш, то ниси достојан ни учешћа (у литургији верних), а значи ни у – молитвама. Ти слушаш како ђакон возглашава: сви који су у покајању, изиђите. Који не приступају, они су у покајању; ако си и ти у покајању, ниси дужан да приступиш, јер који не приступају прибрајају се онима који се кају. Зашто после тога (ђакон) каже: изиђите сви који не могу да се моле, а ти продужаваш бестидно да стојиш? Али, ти ниси међу онима (који се кају), већ међу онима који могу да приступе? Но, ти ипак на то не обраћаш никакву пажњу и као да то Дело сматраш неважним? Погледај, молим те: ево стоји царска трпеза; ангели служе за њом; сам Цар је присутан. А ти стојиш немарно, нема у теби никакве мисли, и још у – нечистим одеждама. Но, одежде твоје су чисте? У том случају приступи и причести се. Сам (Цар) сваки пут долази да види присутне овде; са свима беседи, и сада вам у вашој савести говори: пријатељи, како ви то овде стојите, немајући брачну одежду? Није рекао (Господ ономе који нема брачну одежду) (Мт. 22:12): зашто си легао? – већ је рекао да је недостојан позива и (значи и) уласка; Он није рекао: зашто су те позвали, већ – зашто си ушао? То исто Он и сада говори, обраћајући се свима нама, који бестидно и дрско стојимо. Сваки који не приступа св. Тајнама, стоји бестидно и дрско; зато се, пре свега, удаљују они који су – у гресима (који се кају). Као што у време обедовања у присуству господара није дозвољено потчињеним слугама да учествују у њему, него се удаљују, тако треба да буде и овде. Када се износи жртва и у жртви предлаже Христос – Владичино Јагње; када слушаш: помолимо се сви заједно, када видиш да се отвара завеса – замисли да се разоткривају небеса и да свише силазе ангели. Како нико од непросвећених не може да присуствује, тако не може ни нечист, макар био и просвећен. Уколико би ко, будући позван на гозбу, пристао, дошао и већ приступио трпези, али не би и учествовао у њој, - кажи ми – зар не би ожалостио онога који га је позвао? И зар не би било боље да није ни дошао? Тачно тако си и ти дошао, певао песме, као да признајеш да си заједно са свима достојан (светих Тајни), јер ниси изишао с недостојнима. Зашто си остао, а ипак не учествујеш у трпези? Недостојан сам, говориш. Значи: недостојан си општења и у молитвама, јер Дух не силази само онда када су предложени (дарови), већ и када се певају (свете) песме. Зар не видиш како наше слуге изнова омивају сто, чисте дом, и тада стављају посуде са јелом? (У храмовима) ово се савршава молитвама које узноси ђакон, који, као сунђером, чисти цркву, да се предложење саврши у чистој цркви, да не би било ниједне мрље, ни трунке прљавштине. А заправо буду у цркви такви чије су очи недостојне да виде (то што се овде представља виду), чије су уши недостојне да чују (то што се овде возглашава). Ако животиња ступи на гору, рекао је (Господ), да се заспе камењем (2 Мојс. 19, 13). Ни (Израиљци) нису били удостојени да се попну (на гору), иако су се после попели и видели где је стајао Господ; после су могли да дођу и виде. Удаљи се и ти, када је (Бог) овде теби није дозвољено да будеш присутан више него оглашеноме. Јер није свеједно – никада не приступати тајнама, и – после, када си их достојан, пренебрегавати их и чинити себе недостојним. Може се рећи још више и још страшније, али да не оптеретим ваш ум, довољно је и ово. Ако вас ово не уразуми, то и више од овога (неће имати успеха). Дакле, да вас не би стигла већа осуда, молим вас не да не дођете овде, не – него да себи заповедите да будете достојни да уђете и присуствујете. Ако би неки цар наредио следеће: ко чини ово или нешто друго, тај није достојан моје трпезе, зар не би, - кажи ми, - тога ради учинио све што можеш? (Бог) нас је призвао на небеса, за трпезу Цара великог и дивног – а ми одбијамо, оклевамо, не журимо да искористимо тај позив? Каква је после тога у нас нада на спасење? Немогуће је за то кривити немоћ – немогуће је кривити природу. Немар – ето шта нас чини недостојним, како смо и сами рекли. Дух који смекшава срце и даје умиљење нека дотакне умиљењем и ваша срца и дубоко у њима засади семе (благочешћа), да бисте га примили у своју душу са страхом, обновили у себи дух спасења и задобили слободу да приступате (тајни Причешћа). "Синови твоји", - казано је, - "као гране маслинове, око стола твојега" (Пс. 127, 4). Нека у нама не буде ничега старог, ничега дивљег и грубог, ничег недозрелог! Једино је такав нови засад способан да донесе плод, плод диван, значи – маслинов, и може да присуствује око трпезе, и при томе не просто и не било како да се сабере, већ са страхом и трепетом" (Јован Златоусти, Беседе на посланицу Ефесцима. Беседа 3.4-5).

Какве страшне речи изговара Златоусти! Оне као гром погађају свако срце! Али, шта на то одговарају противници честог причешћивања? Они говоре да циљ Златоустов није настојање да се често приступа Причешћу и жеља за исцељењем од грехова, већ просто искрено душевно скрушење човека који је спознао своју греховност. Али, како је могуће тако разумети ове речи? То је директно извртање смисла речи светога! Где је страх Божији у ономе који тако пише? Јер, логика светог је очигледна. Он не жели просто признање греха, већ и исправљање и непрестано пребивање са Христом. Он позива на свеопшту светост, а наши ревнитељи ретког причешћивања – на општу лењост и раслабљеност. Ја бих разумео њихово негодовање - да се од људи тражи максимум, а да ови то неће. Али, не! Они говоре људима: "Данас је такво време да је немогуће живети свето, па немојте ни да покушавате. А да се Господ не би силно гневио, ређе се и причешћујте". И то се назива следовањем светима? Није ли преподобни Симеон Нови Богослов такав приступ називао горим од јереси?

Да би потврдили истинску верност учења преподобног Никодима светоотачком предању, навешћу текст посланице светитеља Василија Великог Кесарији (писмо 89 (93)): "Добро је и прекорисно сваког дана приступати и примати свето Тело и Крв Христову, јер Сам Христос јасно говори: "Ко једе Моје Тело и пије Крв Моју, има живот вечни" (Јн. 6, 54). Приступајмо четири пута сваке седмице: у дан Господњи, у среду, у петак и у суботу, тако и у друге дане, ако се празнује помен неког светог" (Дела светог оца нашег Василија Великог. Писма. Минск, 2003, с. 150-151). Овде светитељ директно оповргава о. Владимира Правдољубова, јер се у Кесарији тада многи нису често причешћивали. Ова посланица улази у састав допуна канонима у Источним Црквама и у Србији. Њен значај за нас је огроман, јер представља противтежу савременим измишљотинама "ревнитеља”. Васељенски учитељ јасно говори о превеликој користи максимално честог причешћивања. Тако да када баћушка саветује да се што чешће причешћујемо, он тада смирено понавља учење Васељенских Светитеља, а они који се споре с њима, споре се са Црквом.

Штетност ретког причешћивања је такође очигледна. Довољно је да се подсетимо случаја из житија преп. Макарија: “Један грехољубиви Египћанин распали се греховном жељом према једној лепој туђој жени. Но пошто је не могаше склонити на прељубу због њене целомудрености и чистоте, и због њене љубави према мужу, то он оде једноме врачару. И замоли врачара да учини да та жена, или заволи њега, или да је муж омрзне и најури. Награђен богато од овог Египћанина, врачар пристаде. И онда употреби своја уобичајена лукавства, трудећи се да разним чинима наведе целомудрену жену на прељубу. Али не успе у томе, јер жена беше непоколебљива духа и чврсте воље. Онда врачар учини ово: омађија очи свих који је погледају тако, да свакоме она изгледа кобила а не жена. И када њен муж дође дома, и виде место ње кобилу, он се запрепасти и збуни шта је то, јер кобила лежаше на његовој постељи. Он јој се обрати речима, али не доби од ње одговор, само гледаше где се она љути. Ипак је знао да је то његова жена, и прозре у томе ђавољу пакост да су рђави људи учинили да она изгледа као кобила. Због тога се веома ожалости, и плакаше. Онда позва свештенике и показа им жену своју. Али ни они не могоше објаснити шта се то десило с њом, како је и ради чега претворена у кобилу. Јер и њихове очи, као опчињене, гледаху у њој кобилу. А она, како се то с њом деси, не окуси никакву храну, ни сена као кобила, ни хлеба као људско биће. Током тог времена није узимала храну, јер није могла да једе сено као животиња, нити хлеба, као човек.

Тада паде њеном мужу на памет да је води у пустињу преподобном оцу Макарију. И пошто јој као кобили метну узду, поведе жену своју у животињском облику. И када се приближи келији преподобнога, братија који беху напољу стадоше негодовати на њега што хоће да са коњем уђе у манастир. А он им рече:

- Дођох овде, да ова животиња добије милост од Господа молитвама светог Макарија.

Упитан од инока, какво јој се зло десило, он одговори:

- Ову животињу коју видите, то је моја жена. Али како се претвори у животињу, не знам; и већ је трећи дан како ништа не једе.

Чувши то, братија отидоше и известише светитеља, коме то већ беше откривено, и он се мољаше Богу за њу. Обавештавајући га о томе, они доведоше и саму животињу да му је покажу. А он им рече:

- Ви сте сами животиње, јер имате животињске очи. А она је онаква жена каква је и саздана, и њена се природа није променила у нешто друго, само тако изгледа вашим очима које су опчињене мађијама.

Тада светитељ освети воду, и изли је на њену главу молећи се. И тог часа учини те се жена показа у свом првобитном облику, и сви гледајући је видеше да је жена људскога лица. И нареди те јој дадоше да једе. И тако је потпуно исцели. И принесоше благодарност Богу и муж и жена и сви који видеше ово дивно чудо. А светитељ поучи жену да често иде у свету цркву и причешћује се светим Тајнама Христовим.

Јер рече жени,

- Ова напаст те је снашла што се већ пет недеља ниси причестила божанским Тајнама.

Пошто тако поучи и посаветова обоје, отпусти их с миром”.

Ето до какве беде доводе људе они који их удаљавају од свете Чаше. Данас, када у свету царује разулареност магије и окултизма, одвајати људе од заштите Христове је просто преступ који прети најтежим последицама. Познато је да зли духови не могу да нападају оне хришћане који побожно и често приступају Христовим Тајнама, као што је о томе говорио још преп. Јован Касијан: "Зашто се поседнути злим духовима одлучују од Причешћа Господњег?" - "Ако будемо тако размишљали, веровали да је све од Господа и да се све чини на корист душе, то их нипошто нећемо презирати већ ћемо се непрестано молити за њих, као о својим удовима, и саосећати с њима свим срцем, с пуним расположењем. Јер кад страда један уд, то с њим страдају и сви удови. Треба да знамо да без њих, својих удова, ми не можемо потпуно да се усавршавамо... А наши старци, подсетимо се, нису забрањивали свето Причешће, напротив, сматрали су да треба, ако је могуће, и сваког дана да се причешћујемо… Будући примљено од човека, оно као пламен сажиже и прогања оног духа који у његовим удовима седи или се скрива... јер непријатељ све више и више напада на поседнутог кад види да се он одлучује од небеског лекарства, а тим пре ће га чешће и злобније мучити што се дуже буде удаљавао од духовног лека" (Преп. Јован Касијан Римљанин. Разговори. 7, 30). Изузетак је што канони ограничавају ђавоимане да се причешћују једном недељно...

Према речима преп. Никодима Светогорца, "причешћивати се стално је – и неопходно, и душекорисно, и сагласно са заповешћу Божијом, и добро савршено и благоугодно. А причешћивати се само три пута годишње – није сагласно са заповешћу, нити је савршено добро, јер није добро оно што се добро не чини. Према томе, као што и све друге заповести Божије траже за себе неопходно време, сагласно Еклесијасту: "Време сваком послу" (Екл. 3, 17), тако и за испуњење заповести о причешћивању треба да нађемо одговарајуће време. Другим речима, одговарајуће време за Причешће је – онај тренутак, када свештеник возгласи: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите".

9. Аргументи противника честог причешћивања

Каквим аргументима противници честог причешћивања образлажу своје апсурдне позиције? Да наведемо неколико.

Први од њих је - дискредитација својих противника. Нећу се бавити оправдањем делатника "париске школе", нити наших обновљенаца. Бог је њихов Судија. Тим пре што у њиховом разумевању Причешћа постоје ствари које су неприхватљиве за православне. Али, покушај да се све присталице честог причешћивања назову обновљенцима је – лаж и клевета. Очигледно је да ни преп. Никодим ни светогорци (међу њима и о. Николај (Генералов)), ни мноштво опитних свештеника у Москви и Русији, нису обновљенци. Пред нама је просто покушај да се сви који тачно следују светим Оцима и канонима представе обновљенцима. Ако обновљенци заговарају често причешћивање, из тога не следи да се не треба причешћивати. Ако католици верују у Бога, ми не треба да у инат њима постанемо атеисти.

Па и то што је преподобни Никодим користио латинске изворе при писању "Невидљиве борбе", не значи да је његово учење неправилно или да је он сам позајмио праксу честог причешћивања од католика. Не треба заборавити да је сав Синодални период, толико драг срцу ревнитеља, био прожет позајмицама из Рима или од протестаната. Сама структура "Православног исповедања" митр. Петра Могиле узета је из римског катихизиса, св. Димитрије Ростовски такође је користио западне источнике, све до тога да је признавао непорочно зачеће Богородице, прекрасне проповеди св. Филарета умногоме воде до Будеа и Белармина. Но није важна чињеница позајмљивања већ колико то што је изложено одговара православној вери. На пример, захтеви за обавезно свакодневно причешћивање (у Катихизису и Православном Исповедању) не налазе се у канонима (као што смо видели, канони говоре о три недеље), већ се ради о копираним захтевима Тридентског сабора Римокатоличке цркве.

Сада да одговоримо на главне оптужбе. Прво, кољивари никада нису били прокатолички настројени, због тога су често много трпели, па према томе нису ни могли да позајме идеју честог причешћивања од Рима. Управо захваљујући преп. Никодиму и његовом Пидалиону на Истоку је тријумфовала норма прекрштавања католика, уведена Константинопољским сабором 1775. године. Иако је знао да користи западну мудрост, преподобни није био њоме поробљен. И за њега је причешће католика било просто хлеб. Како се онда он могао ослањати на праксу Рима? А друго, често причешћивање од католика није било могуће позајмити још и због тога што га код њих тада није ни било. У XVII-XVIII веку Евхаристија на Западу била је у страшном опадању. Учешће у миси у основи се сводило на поштовање хостије (о томе св. Филарет говори у Катихизису). Данашњу праксу честог причешћивања позајмио је Рим од православног Истока, под утицајем идеја кољивара и делатника "париске школе", а не обратно.

Борци против честог причешћивања уопште имају велике проблеме са кољиварима. Аргументацију светих Никодима и Макарија не можеш да оповргнеш, да одбациш њихову светост такође не можеш, у обновљенце не можеш да их сврсташ (напротив), а учење њихово нећеш да примиш! Треба се некако извући. Тим пре што је и Источна Црква врло брзо прихватила њихов став, и светитељ Теофан Затворник (кога ревнитељи сматрају својим савезником) превео је "Невидљиву борбу”, која такође садржи позив на често причешћивање. Иако је светитељ преводио веома слободно, одбацујући оно што му се не свиђа, ипак, оно што се не свиђа нашим опонентима, свети Теофан сматрао је веома корисним.

Још више изненађује тврдња да је пракса кољивара била чисто монашка. Свако ко је читао дела преп. Никодима зна да је светитељ принципијелно сматрао да је често причешћивање неопходно за све хришћане. Управо зато се на Истоку старају да сваке недеље причешћују све благочестиве хришћане.

Сада да размотримо праву аргументацију противника честог сусрета са Христом. Прво што можемо да приметимо јесте да је списак ауторитета на које се позивају у заштити своје теорије ограничен и у простору и времену. Ради се о ауторима из Русије XVII-XX века. Такав приступ противречи принципу опредељења светог Предања изнетог од стране преп. Викентија Лиринског – принципу свеопштости, постојаности и посвемесности. "Следовати свеопштости значи признавати истином само ону веру коју исповеда сва Црква, на читавој земљиној кугли. Следовати древности значи ни у ком случају не одступати од учења којег су се несумњиво држали наши свети Оци и преци. Најзад, следовати сагласју значи – из саме древности примати само она вероопредељења и изјашњења којих су се држали сви или, у крајњој мери, скоро сви пастири и учитељи" (О вероизложењима уопште, или о општем карактеру православне догматике). Мишљење бораца против честог причешћивања не испуњава ниједан од ових захтева. Дакле, ово учење противречи Предању Цркве.

Сада да размотримо саме цитате. Они се прецизно могу поделити на следеће групе. Прва – сведочење о минималној учесталости причешћивања. – Управо о томе пише Православно Исповедање, Проширени Катихизис, светитељи Димитрије Ростовски, Игњатије (Брјанчанинов) и Теофан Затворник, преп. Макарије Оптински, Варнава Гетсимански, Варсануфије Оптински и Серафим Саровски. Ни један од ових аутора није иступао против честог причешћивања, иако су захтевали побожан однос према светињи. Приметићу да је за Русију, где је у то време било уобичајено да се приступа једном годишње, благослов да се многи причешћују једном месечно био необичан, и понекад се на њега гледало као на неки модернизам.

Другу групу представља позивање на праксу причешћивања самих подвижника благочешћа (примери Амвросија, Леонида и Макарија Оптинских). Њихов пример просто ни о чему не говори. Они су били телесно болесни и стога су се старали да следују нормама Трулског сабора.

Ако се држимo логике бораца против честог причешћивања, зашто не бисмо узели за норму преп. Марију Египатску, која се причестила двапут за 47 година. Осим тога, није јасно зашто борци против честог причешћивања заборављају опит светитеља Tеофана Затворника или св. Јована Кронштатског, који су се причешћивали сваког дана. Зашто нам не предлажу да подражавамо опит oвих светитеља? У чему је јединственост управо оптинских стараца, с обзиром да су и једни и други били у чину, али их по логици ових ревнитеља није могуће подражавати (за ревнитеље у Причешћу постоји принципијелна разлика између мирјана и свештеника, упркос јасним речима Златоуста)? Одговор нам не дају, јер присталицама ретког причешћивања није важно учење Цркве, већ потврда њихове тачке гледишта.

И, на крају, наводи се гледиште онога који категорички иступа против честог причешћивања, сматрајући га прелешћу и “од лукавога". Реч је о мишљењу ЈЕДНОГ СВЕШТЕНИКА, при томе непрослављеног у лику светих, схиархимандрита Андроника (Лукаша). Али, зар мишљење ЈЕДНОГ мало познатог свештеника може имати већу тежину од учења десетина светих, низа светих канона, највећих канониста и, што је главно, Светог Писма? У чему је мишљење о. Андроника принципијелно боље од мишљења, на пример, о. Тавриона? Ни један ни други нису прослављени Црквом, а ако упоредимо степен утицаја, онда је, наравно, о. Таврион у много већој мери утицао на свест хришћана. Тим пре што много више људи поштује овог новог подвижника. Зашто верност светоотачком православљу мењати за свој укус? Мишљење о. Андроника директно противречи не само Еванђељу и канонима, већ и цитату свет. Теофана, који наводе сами ревнитељи: "О честом причешћивању немогуће је рећи ништа неодобравајуће". Зар се свети Теофан није разумео у смицалице лукавог?

11. Како се односити према пракси припреме?

Можда је најјачи аргумент у корист ретког причешћивања позивање на захтев Типика о седмодневној припреми за Тајинство. Противници честог причешћивања тврде да ће обнова канонске и светоотачке праксе довести до скраћивања институције припреме, што опет доводи до губитка побожности пред светињом..

На то можемо дати следећи одговор. – Овај захтев за припрему за Причешће, који је поменут у Типику (пост од једне седмице са свакодневним одласком у храм) противречи светим канонима (9. правило светих апостола, 2. правило антиохијског сабора, 66. правило VI Трулског сабора) и не може да служи као норматив. Ауторитет Типика је неупоредиво мањи него ауторитет књиге Правила. И одлука IV Васељенског Сабора указује на то да се и царски закони који противрече канонима сматрају ништавним.

Тим више је то важно јер је глава о припреми за Причешће у Типику – једна од најкаснијих. Њена древност једва да прелази почетак XVII века. Тако да је пред нама један од споменика епохе пада, која је довела до тријумфа секуларизације. Слажем се да је норма Типика корисна за човека који се причешћује једном годишње, не би ли се присилио да се макар на недељу дана приближи норми црквеног живота, али како се то може тражити од оних који живе црквеним животом? Није случајно што црквена пракса већ сто година не прихвата пост од седам дана и свакодневно одлажење у храм. У великој већини храмова руске традиције, од оних који приступају једном месечно захтева се три дана поста и присуство на вечерњем богослужењу уочи причешћивања. Уколико човек тежи ка духовнијем животу и жели да се чешће причешћује, у пракси (одобреној на два московска пастирска саветовања) од њега се тражи да пости два дана – приликом приступања сваке две недеље, и да се уздржава од месне хране уочи причешћа - у случају да приступа сваке недеље. Али, треба запамтити да сви ти захтеви – осим благочестиве жеље, нису предвиђени ни канонима ни сагласјем светих Отаца. Канони захтевају само један пост – некушање хране од поноћи, а све остало оставља се савести онога који се причешћује. Наравно, то се односи само на оне хришћане који нису одлучени од Светог Причешћа због смртних грехова. Као што је већ поменуто, пракса других помесних Цркава не даје основу за увођење тако строге дисциплине.

Треба приметити да осим Типика у Руској Цркви постоји још један споменик који регулише припрему за Причешће. - То је "Известије учитељное”, штампано у Служебнику и, за разлику од Типика, одобрено од читавог низа Московских Сабора крајем XVII века. Овде су подробно набројани сви услови за примање светих Тајни, при чему је неколико пута наглашено да су они једнаки и за свештеника и мирјанина. – Ради се о захтеву за читање одређеног молитвеног правила, присуствовање пуном кругу богослужења на дан Причешћа, уздржање од супружанске постеље уочи Причешћа, малоједење увече (при чему није подвучено шта се може јести а шта не) и потпуна забрана узимања хране од поноћи. "Известије" такође захтева обавезну претходну исповест хришћанина (свештеника или мирјанина) који је починио смртни грех. У случају мањих грехова, признајући жељу за Тајинством исповести, Служебник разрешава на причешћивање када се причасник скрушава због својих грехова. Ови захтеви много више одговарају светим канонима, а осим тога помажу човеку да сачува побожност пред великом Светињом. Још већу помоћ може добити од благочестивог размишљања о величини светог Причешћа и искупитељском подвигу Христа Спаситеља, као што је предложено у Служебнику. Поступајући тако, благочестиви хришћанин избећи ће и Сциле "фамилијарности са Богом”, својствене обновљенцима, и Харибде пелагијанских покушаја самоспасења, што заступају причешћеборци.

12. Закључак

Из свега поменутог видимо да Сам Господ заповеда да се што чешће приступа Његовом Телу и Крви. О томе говоре и свети Оци, и свети канони, и само последовање Литургије. При томе Причешћу треба приступати са страхом, трепетом, вером и љубављу. Добро је и корисно пред Причешће очистити своје срце на исповести, и мада се као обавезна та пракса јавља само у Русији, њену очигледну душекорисност треба наглашавати на сваки могући начин. Колико често се можемо причешћивати? Не чешће од једном дневно и не ређе од три недеље (уколико се живи у граду где постоји храм). Сваколитургијско причешћивање је норматив, али то не сме да буде механички захтев већ последица живе жеље за следовањем Христу и тежње ка светости. Често причешћивање треба да донесе плодове добрих дела и свако причешћивање дужно је да у срцу рађа жељу за стремљењем ка небеским висинама.

Као закључак, навешћемо речи Златоуста: "Како то? Многи се причешћују том Жртвом једном током читаве године, други двапут, а остали неколико пута. Наше речи односе се на све, не само на оне који су овде присутни, већ и на оне који су у пустињи, - јер се причешћују једном годишње, а понекад и једном у две године. Коме ћемо одобрити? Онима који се причешћују једном, или онима који се причешћују – често, или онима који се причешћују – ретко? Ни првима, ни другима, ни трећима, већ онима који се причешћују чисте савести, чистог срца, неукоривог живота. Такви нека свагда приступају, а који нису такви – ниједном. Зашто? Зато што налажу на себе суд, осуду, казну и мучење. Не чуди се томе: као што храна, сама по себи корисна, када доспе у растројени желудац, доноси штету и растројство у читавом (телу), и постаје узрок болести, тако бива и са страшним тајнама. Ти се удостојаваш духовне трпезе, царске трпезе, а потом опет оскврњујеш уста нечистотом? Реци ми, молим те: када приступаш Причешћу једном годишње, зар мислиш да је 40 дана довољно за очишћење твојих грехова које си чинио све време? А онда, кад прође недеља, опет настављаш по старом? Реци ми, молим те: ако би током четрдесет дана оздравио од дуготрајне болести, а потом опет узимао храну која је узроковала болест, зар не би изгубио сав претходни труд? Очигледно да је тако. Ако се на такав начин квари природни поредак, тим више се то односи на морални. На пример, ми смо по природи обдарени видом и по природи имамо здраве очи; али често због болести наш вид ослаби. Ако се природна својства кваре, зар тим пре неће морална? Четрдесет дана користиш за здравље душе, а можда не ни четрдесет, - и сматраш да ћеш умилостивити Бога? Ћутиш, човече. Говорим ово не да бих вам забранио да приступате једном годишње, него да желите да непрестано приступате светим Тајнама. Због тога и свештеник возглашава тада, када призива свете, и тим возгласом проверава да нико не би приступио неприпремљен. Као што је у стаду, где има много здравих оваца, а много и краставих, неопходно одвојити последње од здравих, тако и у Цркви, где има оваца и здравих и болесних, тим возгласом свештеник одваја последње од првих, оглашава ове страшним речима, а свете позива да приђу. Ниједан човек не може знати душу ближњега, - "Јер ко од људи зна", - говори (апостол), - "шта је у човеку, осим духа човекова који живи у њему" (1 Кор. 2:11)? – зато се и изговара такав возглас после савршавања читавог жртвоприношења да нико, без пажње и случајно, не би приступио духовном источнику. И у стаду, - нема разлога да опет не употребимо то исто поређење, - болесне овце затварамо, држимо у тами, хранимо другачијом храном, лишавајући их чистог ваздуха и свеже траве, и спољашњег извора. Тако и овде, овај возглаз служи уместо уза. Не можеш рећи: Ја нисам знао, нисам разумео да је такво дело опасно, - посебно када је и Павле то посведочио. Или ћеш казати: нисам читао? Али, то не служи на твоје оправдање, већ на осуду; сваког дана идеш у цркву, - и још увек не знаш?" (Јован Златоусти, Беседе на посланицу Јеврејима, 17, 4)

http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/o_20.html

Превoд са руског: Славјанка

Извор: mission-center.com

[Милан Меденица :)]

Истина о пракси честог причешћивања

Православље, Број 991, Рубрика Духовност

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/991/tekst/istina-o-praksi-cestog-pricescivanja/

У последње време почело се дискутовати о пракси честог причешћивања. Неки учесници тих дискусија сматрају да често причешћивање није само нешто допустиво, него и нешто чему би, сразмерно свом духовном узрастању, требало да стреми сваки свестан хришћанин.

Други, опет, кажу да је мирјанима и обичним монасима недопушено да се причешћују чешће него једном месечно, и да је жеља да се причешћују сваке недеље - обноваштво, па чак и да је често причешћивање монаха и мирјана - „од лукавога“, и знак духовне прелести. Аутори покушавају да нас убеде - први пут у целокупној хришћанској историји - да није недостојно приступање Тајни причешћивања Телом и Крвљу Христовим, него и сама учесталост причешћивања сама по себи „прелест“ и да долази „од лукавога“.

Постоје бар два разлога због којих бисмо могли и да се не уплићемо у ову дискусију. Као прво, број мирјана који се често причешћују веома је мали, и сви су они оцрквењени људи који имају регуларно духовно руковођење. Они су способни да и сами, уз помоћ духовника, дају трезвену и правилну процену наведених тврдњи.

Као друго, на питање о учесталости причешћивања већ је дат исцрпан одговор у чланку свештеника Данила Сисојева, „О честом причешћивању Светим Христовим Тајнама“, а и други пастири од ауторитета сасвим су се одређено изјаснили по датом питању. Тако је архимандрит Рафаил Карелин у својој последњој књизи „На камену вере“ написао: „До XVIII века, сви Свети Оци позивали су људе на учестало причешћивање, и многи од светих нашег времена настављали су, и настављају, традицију честог причешћивања - на пример, свети Јован Кронштатски, који је говорио да хришћанин, уколико је спреман за причешћивање, може да се причешћује и свакога дана. Свети Теофан Затворник је тврдио да је ретко причешћивање - неправилност, која је постепено почела да улази у црквену праксу због охладнелости хришћана... Човек пада у заблуду и прелест не због честог причешћивања - сама по себи таква мисао је већ богохулна - него због гордости или због немара према Светој Тајни, када светој чаши приступа без потребне припреме, покајања и праштања онима који су га увредили“.

Међутим, у радовима противника „прекомерно честог причешћивања“ сусреће се мноштво тврдњи о светима, као и примера из историје Цркве, који би се могли свести на следеће тезе.

Као прво, Руска црква је, наводно, све од времена свог оснивања па до средине ХХ века, једнодушно подржавала праксу ретког причешћивања мирјана - једном или три-четири пута годишње, и да је због тога, наводно, ретко причешћивање „исконска 900-годишња руска традиција“.

Као друго, Руска црква је ту праксу преузела из православне Византије, где је, наводно, пракса честог причешћивања верујућих ишчезла још у V веку и била замењена ретким причешћивањем.

Као треће, говорећи о мноштву светих и подвижника Руске цркве, учесници дискусије помињу свете Димитрија Ростовског, Филарета Московског, Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника и преподобне Серафима Саровског и Оптинске старце Леонида, Макарија, Амвросија и Варсануфија, тврдећи при том да „нико од њих не позива мирјане на прекомерно често причешћивање, него их, напротив, упозоравају да светој чаши треба да приступе након што се припреме постом и обавезном исповешћу, и без учесталости“.

Ниједна од ове три тезе не одговара стварности. И будући да не могу сви читаоци да пронађу времена и могућности да провере наведене тврдње и аргументе које ови аутори наводе, сматрао сам умесним да се свим тим позабавим у овом чланку.

Терминологија

Требало би, међутим, да најпре кажем неколико речи о новоствореном термину „прекомерно често причешћивање“. Већ и сама потреба да се измисли такав појам, показује да су идеје Православља које се њиме прикривају - нове. Осим тога, међутим, и сам овај термин одликује се неодређеношћу. На пример, човек који сматра да је довољно да се причести једном у животу, сматраће да је причешћивање једном годишње „прекомерно учестало“. Они који се причешћују једном годишње, сматраће да је причешћивање једном у три месеца „прекомерно учестало“, док ће они, који се причешћују једном у три месеца, сматрати да је „прекомерно учестало“ причешћивање једном месечно. Уопштено говорећи, полемичари избегавају да употребљавају речи „често причешћивање“ и „ретко причешћивање“, иако су Свети Оци управо њих користили. Уколико се размотре полемички чланци, може се приметити да је редовност причешћивања или „прекомерно учестала“ или „умерена“. При том је сасвим неразумљиво за шта се везује одређење „прекомерно“. Предложене градације - од једном годишње до два пута месечно - изгледају сасвим произвољно.

Све нас то уверава да је овај новостворени термин некоректан и неуспешан, због чега ћу у овом чланку наставити да користим оне термине, које су користили и Свети Оци - „ретко“ и „често“ причешћивање.

Сада нам предстоји да размотримо светоотачке цитате, које аутори наводе као потврду за своје ставове у вези са честим причешћивањем као непожељним.

Свети Димитрије Ростовски

У својству аргумената у своју корист, опоненти најпре наводе речи светог Димитрија Ростовског (+1709). „Света Црква озаконила је да се причешћујемо током сва четири поста, али је неписменима - сељацима и мирјанима који раде сопственим рукама, заповедила да се, под претњом смртног греха за непослушност и непричешћивање, неизоставно причешћују једном годишње, око Свете Пасхе, тј. током Великог поста“ (из „Одговора о вери и осталом, што је неопходно да знају хришћани“).

Поставља се, међутим, питање: где се овде може пронаћи забрана о учесталијем причешћивању? Где се говори о томе да је причешћивање чешће од четири пута годишње - непожељно? Где је позив да се „не учестава“? То се не може пронаћи ни у каквом облику. Овде се указује само на минималну норму, која је у то време била истинска „пропаганда прекомерно честог причешћивања“.

Наиме, у време светог Димитрија Ростовског многи мирјани причешћивали су се само једном у животу (а што је потицало од теорије да се Причешће, као и Крштење, може примити само једном у животу), или се нису причешћивали ниједном. То се догађало чак и у црквеној средини, о чему је светитељ писао са неверицом: „Још нас више чуди то што се многе свештеничке жене и деца никад не причешћују, а што сам дознао из следећег: свештенички синови долазе да их поставимо на место њихових отаца, и када их упитамо да ли је прошло много времена откако су се причестили, многи ми отворено кажу да се ни не сећају кад су се причестили. О, грешни свештеници, који сте немарни и према свом дому! Како могу да се брину о светој Цркви они који ни своје домаће не приводе светом Причешћу?!“

У време таквих обичаја, причешћивање „четири пута годишње“ значило је позив за често причешћивање. Међутим, да ова граница није била горња, него доња, јасно се може видети из осталих дела св. Димитрија. На пример, ако погледамо „Житија светих“ која је он саставио, приметићемо ону идеалну норму учесталости причешћивања коју је свети Димитрије предлагао руском читаоцу.

Преподобни Аполоније Египатски (IV век) „увео је у својој обитељи такво правило да монаси, који се подвизавају с њим, не окусе храну пре него што се најпре причесте Светим Христовим Тајнама. То се обично догађало свакога дана у деветом часу јутра, а затим би монаси сели за трпезу“.

Преподобни Онуфрије Велики (+390) причешћивао се сваке суботе и недеље - и то на чудесан начин. Он је приповедао: „Код мене долази анђео Господњи који доноси пречисте Христове Тајне и причешћује ме. Анђео са божанственим Причешћем није долазио само код мене, него и код осталих подвижника пустиње, који су Бога ради живели у пустињи и нису гледали људска лица“.

Сваке недеље причешћивао се преподобни Пајсије Велики (V век); у обитељи преподобног Герасима Јорданског (+475) „суботом и недељом сви су долазили у манастир, сабирали се у цркву на божанствену Литургију и причешћивали се пречистим и живототворним Христовим Тајнама“. Сваке недеље причешћивали су се и у лаври преподобног Јевтимија Великог, па стога не чуди што су се сваке недеље причешћивали и у лаври његовог ученика, преподобног Саве Освећеног (+532). Описујући житије Синајских Отаца VI века, свети Димитрије пише: „Они су имали овакав устав - свакога дана су као безмолвници (тиховатељи) седели у својим келијама, а у суботу увече, када би наступила недеља, сви су се окупљали у цркви и заједно служили свеноћно бдење, да би се ујутро, на светој Литургији, причестили Светим бесмртним Христовим Тајнама, а затим би сваки од њих поново одлазио у своју келију“.

Опоненти би могли да приговоре да се ово односи само на монахе и да се, наводно, не може применити на мирјане. Онда је, међутим, неразумљиво зашто они сами, као прво, наводе за пример мирјанима Оптинске старце који су се причешћивали најмање месечно, а као друго, зашто, упоредо с мирјанима, често причешћивање забрањују и садашњим монасима?

Међутим, највећа неодрживост оваквог приговора састоји се у чињеници да св. Димитрије Ростовски у свом монументалном делу није превидео ни питање о учесталости причешћивања мирјана. Тако сазнајемо да се свети Алексије, човек Божји (+411), иако мирјанин, „од недеље до недеље причешћивао Светим и чистим Христовим Тајнама“, да је праведна Марта Антиохијска (+551), такође обична мирјанка, „стално боравила у храму Божјем... и често се причешћивала божанственим Тајнама Тела и Крви Христове“, док се свети Теодор Сикеот (+613), будући још дечак-мирјанин, током Великог поста причешћивао свакога дана.

На ово би могли да приговоре да је то, тобоже, удео само посебних, светих мирјана и да, наводно, не би могло да буде образац за све мирјане који стреме благочашћу. У том случају, међутим, није баш сасвим јасно према коме би могли да се оријентишу савремени мирјани који теже савршенству, ако не према светим мирјанима - или би можда требало да се угледају на грешне мирјане?!

Овај приговор је, пак, неодржив и због саме чињенице да је св. Димитрије Ростовски, у житија која је приредио, укључио и два јасна светоотачка указивања на неопходност честог причешћивања чак и за обичне мирјане.

Као прво, у житију преподобног Макарија Египатског (19. јануар) наводи се случај једне жене-хришћанке, која је била изложена демонским чинима, због чега се пред људима који су је окруживали појављивала у обличју коња. Када су је одвели код преподобног Макарија, овај је „освештао воду и с молитвом је излио на доведену жену, а она је истог часа задобила свој уобичајени људски изглед; после тога је св. Макарије поучио исцељену жену да што је могуће чешће одлази у храм Божји и да се причешћује Светим Христовим Тајнама.

- То ти се догодило зато што је прошло већ пет недеља откако се ниси причестила божанственим Тајнама - рекао је преподобни“.

Као друго, у житију преподобномученика Епиктета (помен 7. јула) описује се како је један отац-официр у чину војводе, довео код преподобног своју болесну кћер. Свети се „усрдно помолио Богу и помазао одузету девојчицу освештаним јелејем. Она је истог часа оздравила и стала на своје ноге. Преподобни је тада рекао војводи:

- Љубљени! Ако хоћеш да нико у твом дому не буде болестан, онда се и ти и твоји укућани сваке недеље причешћујте божанственим Тајнама Христовог Тела и Крви, пошто претходно на доличан начин очистите своја срца“. Према томе, св. Димитрије на хагиографском материјалу управо показује колико је штетно ретко причешћивање и недвосмислено позива на често причешћивање, како монахе, тако и мирјане.     

Наставиће се

ЈУРИЈ МАКСИМОВ

[Милан Меденица :)]

Истина о пракси честог причешћивања (други део)

О достојности и учесталости причешћивања

Православље, Број 992, Рубрика Поводи

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/992/tekst/o-dostojnosti-i-ucestalosti-pricescivanja/

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ Још омиљенији аргумент противника честог причешћивања представља цитат из катихизиса св. Филарета (Дроздова, + 1867): „Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље, док су међу садашњима само малобројни они који воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни. Црква материнским гласом саветује онима који ревнују на побожном животу, да се исповедају пред духовним оцем и да се причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или свакога месеца, а свима - неизоставно бар једном годишње“.

Зачуђујуће је да опоненти управо ову реченицу сматрају аргументом против причешћивања сваке недеље! Наиме, такав закључак може да се изведе једино у случају да је површно прочитана.

Као прво, св. Филарет нигде у њој не забрањује да се причешћујемо чешће, него једном месечно.

Као друго, у овој реченици светитељ отворено признаје да у његово време, иако „малобројни“, ипак постоје хришћани који „воде тако чист живот да су свагда спремни да приступе тако великој Тајни“.

Као треће, одређујући причешћивање „сваке недеље“ као обележје „чистог живота“, светитељ самим тим недвосмислено означава причешћивање сваке недеље као идеал хришћанина - наравно, ако се сагласимо с тим да је сваки хришћанин дужан да стреми ка чистом, а не ка нечистом животу.

Као четврто, пада у очи да је св. Филарет поставио вишу границу учесталости причешћивања („једном месечно“), него што је 150 г. пре тога учинио св. Димитрије Ростовски („четири пута годишње“). Ми у томе видимо израз трајног стремљења Руске Православне Цркве да своја чеда врати чаши Христовој. Проћи ће још 100 година од времена кад је овај катихизис написан, а онда ће руски новомученици, као што су свештеномученици Алексије и Сергеј Мечеви, свештеномученик Серафим (Звездински), свештеноисповедник Атанасије (Сахаров) и други, позвати мирјане да се причешћују једном недељно, па и чешће од тога.

То се, узгред, изразило и у званичној одлуци Светог синода Руске Православне Цркве од 13. маја 1931. године, у којој се каже: „Пожељно је и прихватљиво да се православни хришћани причешћују што је могуће чешће, а напреднији међу њима и сваке недеље“.

Међутим, да се не би створио утисак да је наше разумевање става св. Филарета засновано само на тумачењу његових речи, као потврду томе навешћемо три цитата из писама овог светитеља упућених мирјанима, где се говори управо о чешћем причешћивању од причешћивања једном месечно.

„Што се тиче причешћивања Светим Тајнама и на Велики четвртак и на дан Пасхе, раније су сматрали да је ово не само прихватљиво за сваког верника, него и обавезно. Исус Христос је Онај исти и сада. Остаје само питање да ли смо ми спремни да Му се приближимо. Одговор може да нам пружи савест и духовни отац“. (Писмо од 30. марта 1828. г).

„Како може да постоји неспоразум због тога што желе да се приближе Господу? Чешће приступање трпези Господњој јесте чин вере и љубави, али ту постоји и одважност, а не могу сви да имају правилну одважност... Због тога сматрам да намеру причешћивања Светим Тајнама на Велики четвртак и на дан Пасхе треба да размотри духовни отац...“ (Писмо од 1. априла 1835. г).

Мирјани „могу понекад чешће да приступају Светим Тајнама, ако имају посебну жељу или ако је то особито потребно... садашње болесно време даје нам основан разлог да се чешће причешћујемо Светим Тајнама“ (Писмо од 28. новембра 1847. г).

Као што видимо, у полемици против честог причешћивања, позивање на цитат из катихизиса или, уопштено, на св. Филарета Московског, никако нам се не чини могућим.

Што се тиче управо ауторитета катихизиса, може се навести и оно што се тим поводом каже у „Катихизису Источно-православне цркве“ Светог Николаја Српског (+1956): „Колико би се често требало причешћивати? Најмање - четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће“.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Као следећи светоотачки аргумент противника честог причешћивања појављују се три цитата из дела св. Игњатија Брјанчаниова. Први гласи овако: „Морамо се причешћивати, у крајњој мери, током сва четири поста, четири пута годишње. Ако, на жалост и на несрећу, житејске бриге ни то не допуштају, онда се неизоставно морамо причестити бар једном годишње“.

Овде проналазимо оно исто што и у претходним цитатима - аргументима, само изражено у још већем степену. Наводити као доказ против учесталијег причешћивања оно, о чему свети отац говори као о „крајњој мери“ ретког причешћивања, јесте нешто сасвим неумесно - посебно ако узмемо у обзир да се сам св. Игњатије, још док је био мирјанин, причешћивао сваке недеље. (Исто се односи и на речи преподобног Варнаве Гетсиманског, које наводе опоненти. Наиме, преподобни Варнава је сестрама Иверске Виксунске обитељи саветовао: „Причешћујте се током свих светих постова, а такође, уколико се нека разболи, што је могуће чешће“. Овде нема ниједне речи против честог причешћивања.)

Други цитат је преузет из писма упућеног болесној сестри Јелисавети Александровној, у којем Свети Епископ пише: „Црквена служба храни душу, а усамљеност у великој мери погодује испитивању самога себе и покајању. Због тога су се многи Свети Оци повлачили у дубоке пустиње... Саветовао бих и теби да Велики пост проведеш не излазећи из куће, са коришћу за душу и тело, и да понекад позовеш свештеника ради вршења неких најважнијих служби, а да припрему за св. Причешће и само причешћивање Светим Тајнама одложиш до Петровог поста. Није важно да се често причешћујемо, него да се суштински припремимо за причешћивање и да услед тога пожањемо велику корист. Током свог дугогодишњег живота у пустињи, света Марија Египатска се није ниједном причестила: такав њен живот био је припрема за Причешће, којега се удостојила тек пред крај живота“. (Писмо од 16. фебруара 1847. г).

У датом цитату уистину постоји савет за ређе причешћивање. Међутим, да ли је тај савет упућен свим хришћанима или некој појединачној личности и у конкретним околностима? Из наведеног текста се види да Свети Епископ саветује адресату да током читавог Великог поста не иде у храм! Зар је и то савет који се може применити на све православне? Осим тога, да ли је и наведени пример преподобне Марије Египћанке, која се за четрдесет седам година причестила само два пута, такође норма за све? С тим се неће сагласити чак ни присталице „веома ретког“ причешћивања. Зашто онда они из једне реченице, коју је навео Свети Епископ, одабирају само оно што њима одговара?

Да се пред нама не налази општа заповест, него наглашено лична препорука, још јасније указују речи са почетка овог одломка, које опоненти најчешће пропуштају да наведу: „Никако ти не саветујем да током зиме излазиш из собе. Испразна је та помисао о лишавању црквене великопосне службе која ти предлаже да одеш у цркву, и на њу не би требало да обраћаш пажњу“.

Управо се овим могу и објаснити оне речи Светог Епископа које затим следе. Он предлаже и противотров за искушење, и утеху за болесницу, за коју је опасно да излази из куће.

Разуме се да је у оним околностима, у којима се нашла његова сестра, и узимајући у обзир њено тадашње духовно стање, савет Светог Епископа био сасвим прикладан и душекористан; међутим, изводити из њега општи пропис за све здраве хришћане подједнако је немогуће као што би било немогуће и извести из овог текста опште правило о непосећивању храма током Великог поста.

О томе, да Свети Епископ не одбија могућност честог причешћивања за оне хришћане који су здрави и припремљени за ову Св. Тајну, сведоче редови које је он, за руске читаоце, написао у „Отечнику“: „Ава Аполос је говорио: ‘Монаси су дужни да се, ако је то могуће, свакодневно причешћују Светим Христовим Тајнама. Онај који се удаљује од њих, удаљује се од Бога а онај, који им често приступа, често прима у себе Христа Спаситеља. Сам Христос Спаситељ је рекао: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн 6, 56)“.

Најзад, трећи цитат који наводе противници честог причешћивања уопште не погодује њиховим тврдњама: „Човек нека испитује себе (1. Кор. 11,28), нека добро осмотри самога себе пре него што приступи Светим Тајнама; ако је огрезао у греховној нечистоти, нека се удаљи од страшног Причешћа, да своје грехе не би превршио и запечатио најтежим грехом: изругивањем над Светим Тајнама Христовим и изругивањем над Самим Христом“.

Читав овај цитат говори само о онима који се причешћују у стању непокајаних смртних грехова. У њему нема ниједне речи о учесталости причешћивања. Причешћу се, међутим, недостојно може приступати и једном недељно, и једном годишње. Учесталост, сама по себи, не излаже причасника осуди, као што ни ретко причешћивање ни у ком случају не гарантује достојност причасника.

Требало би рећи да је то општа грешка опонената: они поистовећују често причешћивање са несумњиво недостојним и зато настоје да као аргументе против њега искористе оне текстове који су посвећени управо недостојном причешћивању (То се може рећи и за други аргумент који наводе - на речи преподобног Севастијана Карагандинског (+ 1966): „Приступити чаши Светих Тајни - ни у ком случају није исто што и приступити столу ради чаше супе или чаше чаја“. Као да неко од заговорника честог причешћивања говори нешто супротно од овога!).

Осим тога, често се догађа да као свој тобожњи аргумент наводе и речи апостола: Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој; али човек нека испитује себе и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега (1. Кор. 11, 27-29).

Ни апостолске речи, међутим, не говоре, о осуди честог причешћивања, нити је наговештавају: уопштено, апостол не говори о томе, него о стању у којем човек приступа Светој Тајни. Приписивати његовим речима значај аргумента утолико је апсурдније, уколико су се у апостолским временима хришћани причешћивали Светим Тајнама управо „прекомерно често“, што признају и сами опоненти.

Апостолске речи су подједнако упућене и онима који Причешћу приступају сваке недеље, и онима који му приступају једном месечно, и онима који му приступају једном годишње - уколико, наравно, сами опоненти не сматрају да ретко причешћивање, само по себи, гарантује достојност и чистоту живота причасника (Узгред речено, Свети Оци дореволуционарне Русије су као пример оних који се недостојно причешћују наводили управо оне који се ретко причешћују - једном годишње. Тако је св. Теофан Затворник писао: ‘’Ко љуби Господа, тражи да буде причасник Светих Тајни. А ко не љуби Господа - тога нећеш дозвати у храм Божији... такав се припрема и причешћује једном годишње, али услед нужности, услед прихваћеног обичаја, да то ‘обави’... И сама мисао таквог човека о Цркви или о нечему црквеном проникнута је хладноћом’’ (‘’Созерцање и размишљање. Љубав према Богу’’). И свети Јован Кронштатски је писао: „Постоје људи који само услед нужде и неопходности приступају примању Светих Тајни једном годишње. То... није добро, јер своју хришћанску дужност као да извршавају под палицом, услед неопходности, заборављајући, тако да после Причешћа убрзо опет падају у грехе и на тај начин се удаљују од Бога и пребивају у смрти“ („Нове страшне речи“, I, Х) .).

Осим тога, Свети Оци су недвосмислено забрањивали да се ове апостолске речи тумаче као повод за ретко причешћивање. На пример, свети Кирило Александријски пише: „Ако желимо вечни живот, молићемо се да у нама буде Дародавац бесмртности, да се не удаљимо од благослова ‘тј. од Причешћа’, као што чине неки немарни. Нека нам искусни у лукавству ђаво не постави замку и мрежу у виду штетног страхопоштовања у односу на божанствену Тајну. Али, шта ми ти говориш: ‘Ево, Павле пише да онај, који недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу, осуду себи једе и пије. Ја сам, дакле, испитавши себе, увидео да сам недостојан да се причестим’. Ја ћу ти на то одговорити: ‘А када ћеш бити достојан? Када ћеш стати пред Христа? Уколико се увек будеш плашио својих ситних сагрешења, никада нећеш престати да их чиниш и тако ћеш заувек остати непричастан спасоносној светињи“ (Свети Оци о причешћивању Светим Христовим Тајнама, в. http://www.hram-ks.ru/sv_o.shtml).

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Опоненти у своју корист наводе и три цитата из писама св. Теофана Затворника (+1894). „Требало би се причешћивати током сва четири поста. Томе се може додати и причешћивање два пута током Великог и Божићног поста... Можемо се причестити још понекад, али не исувише често, да не бисмо постали равнодушни“ („Писма“, I,185)

„Што се тиче ‘учесталости’, не би требало учеставати, будући да та учесталост у значајној мери лишава страхопоштовања према овом великом делу... а под тим подразумевам припрему за св. Причешће и само причешћивање. Чини ми се да сам већ писао да је довољно да се припремимо и причестимо током свакога од четири велика поста“ („Писма“, III, 500).

„О честом причешћивању не може се рећи ништа неодобравајуће... Међутим, мера која подразумева причешћивање једном или два пута месечно је најпримеренија...’’ (Писма, V, 757).

Примећујемо да су речи „о честом причешћивању не може се рећи ништа неодобравајуће...’’ унете међу аргументе у оним радовима који су у целини посвећени томе да говоре много тога неодобравајућег о честом причешћивању!

Нажалост, често се догађа да људи, чак и противно својој вољи, издвајају поједине исказе из светитељских дела, тежећи да помоћу њих потврде своју мисао, не трудећи се при том да васпоставе контекст у којем је изречена мисао неког светог оца, а везано за питање које их интересује.

Да бисмо у нашем случају васпоставили тај контекст, допустићу себи да цитирам остале исказе св. Теофана Затворника о честом причешћивању.

„Приметићу овде да нам то, што се ретко причешћујемо, неће омогућити да видимо приметне плодове Светог Причешћа. Наложите себи да се причешћујете што је могуће чешће - и видећете утешне плодове ове Свете Тајне („Шта је духовни живот и како му се приклонити“, 41. глава)

„Често причешћивање Светим Христовим Тајнама (а могао бих да додам: што је могуће чешће) живо и делатно сједињује са Господом нови део Његовог Тела посредством Његовог пречистог Тела и Његове Крви, освештавајући га, умирујући у Себи и чинећи га неприступачним за мрачне силе“ („Пут ка спасењу“, I, 1).

„Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи... Ко једе од овога хлеба живеће вавек“ (Јн 6; 53, 51). Ето благодатног извора очувања и укрепљења нашег духовног живота! Због тога су од самог почетка хришћанства истински ревнитељи благочашћа као прво добро постављали често причешћивање. У време апостола, оно је било свуда присутно: сви хришћани пребивају у молитви и у ломљењу хлеба, односно у причешћивању. У својој посланици упућеној у Кесарију свети Василије Велики каже да је спасоносно причешћивати се Телом и Крвљу свакога дана, а у свом житију пише: ‘Ја се причешћујем четири пута недељно’. Опште је мишљење свих светих да без причешћивања нема ни спасења и да нема напретка у животу без честог причешћивања“ („Пут ка спасењу“, III, 2).

„Онај који трага за савршенством требало би да се припрема за св. Причешће током сва четири велика поста. Тако је и записано у ‘Православном исповедању’. Уосталом, тиме се не постављају границе усрдности оних који желе да се чешће, па и стално припремају за св. Причешће, исто као што се ово не поставља ни као јарам на оне који услед својих околности нису у стању да то испуне“ (Исто).

„Добро је што сте се причестили два пута током поста! Благослови, Господе! Можете се и чешће причешћивати, као што сте и замислили. Свештеник свакога дана позива православне да се причесте, само што се нико не одазива. Ако нађете могућност да се чешће причешћујете, то неће бити лоше“ („Писма“, III, 435).

„Ви сте се већ припремали за св. Причешће. Припремите се још, и причестите се. Непрестано можете да се припремате и често да се причешћујете, како Вам дух налаже. Нека Вас Господ благослови“ („Писма“, III, 451).

„Чешће се причешћујте Светим Тајнама, како разреши духовни отац, само се свагда трудите да приступите са доличном припремом, штавише - са страхом и трепетом, да се не би догодило да, навикавши се на то, не почнете да приступате с равнодушношћу“ („Писма“, IV, 693) 

„Добро је ако се чешће причешћујете. Међутим, извршавање тога подложно је разматрању. И размотрите сваки пут, да ли је то прикладно и да ли је ваљано? Они који су изузетни свагда падају у очи - и туђи, и своји“ („Писма“, III, 523).

„Желите да се причешћујете Светим Тајнама на сваки од дванаест великих празника. Како то да изведете? Ви се издвајате из општег нивоа. А добро је, веома добро - ако се чешће причешћујете. Ту је Господ Којега тражимо. Како да поступите? Најпре можете да покушате. Ако буде добро, можете то тако увек да одредите. Нека, дакле, Бог благослови“ („Писма“, IV, 708).

„Предобро сте дело учинили што сте се причестили Светим Христовим Тајнама. Уредите да то и чешће чините“ („Писма“, V, 844).

„Добро сте учинили што сте се припремили за св. Причешће. Како је, дакле, код вас? Реткост је да се неко током овог поста припрема за св. Причешће? А код нас, у манастиру, реткост је да и једна недеља прође без великог броја одраслих причасника, а не деце, и не само богомољаца, него и житеља из околине, и обичног народа, и племића. Сада ће, уз Вашу помоћ, и код Вас почети да се припремају за св. Причешће. Наиме, ако је живот у Господу, и ако Он каже да је у Њему онај који окуша Његово Тело и Крв, како онда да се не причешћује често онај, који жели да живи? Ко Вас спречава да се потрудите да чешће приступате Тајнама? Само бесмислено празноверје. Речи „са страхом Божијим и вером приступите“ код нас су постале пука форма. Свештеник Божији позива, а нико не долази, и при том нико не примећује ништа недолично у овом неодазивању на позив Божији и на вечеру Божију“ („Писма“, В, 777).

Могли бисмо навести још сведочанстава, али постоји опасност да прекомерним обиљем цитата надмашимо обим који је допустив за чланак. Свети Теофан Затворник је дао благослов за често причешћивање или је упорно позивао на чешће причешћивање и у следећим писмима: I. 33; II. 336; III. 370; III. 422; V. 776; V. 860 и VI. 950.

И наведени цитати су, међутим, сасвим довољни да покажу да се св. Теофан Затворник према питањима честог причешћивања односио управо супротно од начина како се према њима односе поменути учесници дискусије. Током XIX века, он је био најдоследнији заговорник што је могуће чешћег причешћивања и неоспорно је указивао на њега као на идеал којем би требало да теже сви хришћани и на који је позивао и своје кореспонденте.

Свети Епископ се при том, наравно, усаглашавао са духовним стањем свакога од њих. Због тога у изузетним случајевима, које су управо и навели опоненти, он својим појединим адресатима није дао благослов за често причешћивање.

Овде не постоји никаква противуречност. Заиста, не могу сви, као што је и он сам рекао, „услед својих околности то да испуне“, због чега се ни поменути идеал „не поставља као јарам“.

Као делатни заговорник мисли о неопходности честог причешћивања који се и сам свакодневно причешћивао, свети Теофан је био добро упознат са оним околностима које би, у вези са тим, могле да представљају опасност. Из тог разлога је често упозоравао на њих. Прва опасност је - „постати равнодушан, изгубити осећање страхопоштовања пред највећом светињом, претварајући Причешће у неку редовну обавезу“. Друга опасност се крије у томе што би човек, који се често причешћује и на тај начин се издваја од осталих парохијана, могао пред њима да падне у гордост и у грех осуђивања, што би могао да постане „надмен“.

Разуме се да су и прва и друга опасност реалне и, наравно, ако човек падне у једну или у другу, за њега ће бити корисније да се ређе причешћује - са тим су сагласни и сви савремени заговорници честог причешћивања.

Онима, дакле, који су по свом духовном стању склони да падну у слична искушења, Свети Епископ препоручује да се уздрже од честог причешћивања. Међу свима, са којима се дописивао, нашле су се само две такве особе, док је било петнаесторо оних којима је јасно указивао да се чешће причешћују; при том некима, указујући на ове опасности, није забрањивао да „учеставају“, него им је указивао и на „противотров“ за равнодушност - да „свагда приступају са доличном припремом, штавише - са страхом и трепетом“.

Чињеница да су неки противници честог причешћивања међу своје присталице убројали и св. Теофана Затворника може се објаснити једино претпоставком о површном познавању његових дела. Свети епископ толико често и у толико бројним својим делима говори о потреби што је могуће учесталијег причешћивања, да би било веома тешко да се то не примети.

НАСТАВИЋЕ СЕ...

ЈУРИЈ МАКСИМОВ

Извор: www.pravoslavie.ru

[Милан Меденица :)]

Истина о пракси честог причешћивања (3. наставак)

Припреме за Свето Причешће

Православље, Аутор: Антонина Пантелић, Број 993-994, Рубрика Поводи

Да ли је у Византији В века заиста прекинута пракса честог причешћивања? Да бисмо доказали неодрживост таквог гледишта, довољно је да погледамо оно што пишу византијски Свети Оци у познијим временима.

Сагласно уставима преподобног Теодора Студита (+826), „ако се неко не причести на дан Литургије, дужан је да наведе разлог, а ако га не наведе, онда треба до пости до увече и да начини 50 поклона... Било да је монах или мирјанин, ако се не налази под епитимијом а услед свога немара 40 дана не приступи Причешћу, мора бити на годину дана одлучен (одвојен) од Цркве (Дела преподобног оца нашег Теодора Студита у руском преводу, СПб. 1908, т. 2, с. 850, 852). Да би се стално причешћивао, сам преп. Теодор Студит је свакодневно служио св. Литургију, па чак и онда кад је био заточен.

Што се тиче свакодневног причешћивања, преподобни Симеон Нови Богослов (+1021) је писао: „Онај који не открива свакодневно тајне свога срца и ко не приноси долично покајање због онога што је починио у незнању, ко не корача свагда плачући и јадикујући и ко не брине о ономе о чему смо претходно говорили, тај је уистину недостојан (свакодневног причешћивања). Онај, пак, који све то чини и живот проводи у уздасима и сузама, веома је достојан да буде причасник божанских Тајни, и не само на празник, него и свакодневно, па чак - мада то и смело говорим - од самог почетка свог покајања и обраћања“ (Цит. по Димитрије Галкин, свештеник. Исповест и Свето Причешће).

Свети Симеон Солунски (+1428) говорио је: „Божанствена Литургија - то је служба чији је циљ свештенодејствовање над самим пресветим Телом Христовим и Његовом Крвљу, да би они, ради причешћивања, били дати свима вернима. Њен циљ се, као такве, и састоји само у причешћивању... Онај који има довољно снаге и пажње, нека такав приступа Причешћу Христовом и чешће, па чак, ако је могуће, и сваке недеље, посебно ако су то људи престарели и слаби, јер је у овом општењу - наш живот и снага“ (П. Г. Т. 150. Цолл. 460 Б.).

На тај начин, јасно је да се пракса честог причешћивања свагда и у све векове сачувала у Цркви, а не само у апостолским и првим хришћанским временима, као што покушавају да нас убеде неки од учесника дискусије о честом причешћивању.

Наравно, не смемо падати у другу крајност и тврдити да су се тобоже сви православни хришћани у Византији и у Русији причешћивали сваке недеље. Опоненти су заиста у праву када кажу да је у Русији, у древним временима, постојала пракса ретког причешћивања мирјана. И не само у Русији, него и у Византији. Посредством житија преподобномученика Епиктета, до нас су, још из предвизантијских времена, из ИИИ века, дошли подаци о хришћанима који су се ретко причешћивали. Пракса ретког причешћивања веома је стара, подједнако као и пракса ретког посећивања храма или ретког општења са Богом посредством молитве, само што се то некада није именовало неутралном речју „пракса“, него конкретнијим речима као што су „лењост“, „духовна слабост“ и сличним.

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

У вези с таквом „праксом“, још је у В веку преподобни Јован Касијан (+435) писао: „Не би требало да се клонимо Причешћа Господњег зато што себе сматрамо грешницима. Напротив, требало би да му још више и са већом жељом приступамо ради исцелења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем духа и вером, да бисмо, сматрајући себе недостојнима примања такве благодати, још више желели исцелење за наше ране. Са смирењем срца, по којем верујемо и исповедамо да се никада не можемо достојно приближити Светим Тајнама, сваке недеље примаћемо их ради исцелења наших болести, уместо да, гордећи се испразним убеђењем верујемо да смо, после годину дана, достојни да их примимо“ (Списи преподобног оца Касијана Римљанина, М., 1882, с. 605).

У познијим временима, преподобни Никодим Светогорац (+1809) и свети Макарије Коринтски (+1805) написали су посебно дело против идеологије и „праксе прекомерно ретког причешћивања“ - Душекорисна књига о непрестаном причешћивању Светим Христовом Тајнама. У њој је сабрано мноштво изрека великих древних светитеља о користи од честог причешћивања и ту је, између осталог, речено: „Ах, браћо моја, ако бисмо бар једном духовним очима своје душе видели каквих се узвишених и великих добара лишавамо зато што се не причешћујемо непрестано, тада бисмо, наравно, уложили све своје снаге да се припремимо и причестимо, ако би било могуће, и свакога дана“.

ДУШЕКОРИСНА КЊИГА

У дискусији противника честог причешћивања чула се и тврдња о томе да наводно „основу ове књиге чини трактат католичког писца Мигела де Молина (1640-1696)“. Да бисмо ово разјаснили, обратио сам се преводиоцу књиге на руски језик, игуману Симеону (Гагатику) из ахтирског Свето-Тројицког манастира. Сматрам да је неопходно да наведем његов исцрпни одговор:

„Мигел де Молинос (а не Молино) издао је 1673. г. у Риму Кратки трактат о свакодневном причешћивању. Д. Стиернон у речничком пасусу посвећеном преподобном Никодиму (у католичком Речнику духовности...) једноставно указује на постојање таквог трактата, говорећи да питање о томе да ли је он на неки начин везан за Душекорисну књигу... захтева дубље проучавање и описује саму Душекорисну књигу... као оригинално дело светих Макарија и Никодима, иако су за полазиште имали књигу Неофита Кавсокаливијског, издату 1777. године. Међутим, И. Читерио, најбољи савремени истраживач стваралаштва преподобног Никодима Светогорца, иако долази са Запада, урадио је значајну упоредну анализу Духовних вежби и Невидљиве битке у њиховој италијанској и Никодимовој верзији, при чему уопште не помиње Молиносов трактат када говори о Душекорисној књизи... Овај Трактат је - савет за често причешћивање, а Неофитова књига - нешто сасвим друго: дијалектички конструисано побијање тезе противника честог причешћивања, тезе која је изложена управо у Грчкој, управо на Светој Гори и управо у Неофитово време! Књига се ослања на канонско право и светоотачке списе и, уопштено, ни по чему није слична књизи Шпанца-квијетисте, док Душекорисна књига - поготово не личи на њу. Напомињем и то да ни преподобни Никодим, ни свети Макарије, нису читали ни на италијанском, ни на шпанском језику, и да су западне књиге у њиховој преради - увек новогрчке верзије, које је свети Макарије проналазио у билблиотеци на Патмосу, док Молиносове књиге на новогрчком, колико је мени познато, не постоје. У сваком случају, на питање: ‘Да ли је Молиносов трактат био основа за Душекорисну књигу’, са научне тачке гледишта требало би одлучно одговорити: не.

Овоме бих желео да додам да свети Никодим и Макарије у датој књизи мало тога говоре сами од себе; Душекорисна књига је превасходно антологија светоотачких текстова о причешћивању. Ова књига је истински цонсенсус патрум по датом питању. Православац се не може колебати у погледу тога коме ће веровати - Светим Оцима или једноставно оцима (или, пак, мирјанима). Уколико ти оци (или мирјани) противурече Светим Оцима (и то у ономе у чему су они сасвим сагласни), на чему онда заснивају своје мишљење? Само на једном - на вери у сопствену исправност. Шта ће одабрати православац, коме да верује - светима или самоуверенима? Мислим да је то реторичко питање“.

У својству једнога од аргумената против честог причешћивања противници истичу и то да, при таквом причешћивању, трпи скраћења оно што чини њихову представу о припремама за Св. Причешће а које се, према њиховом мишљењу, састоје у томе што ћемо постити током читаве недеље, прочитати мноштво канона и акатиста, исповедити се и присуствовати вечерњем богослужењу уочи дана када се причешћујемо.

О овом приговору већ је доста тога речено у поменутом чланку свештеника Данила Сисојева, али бих желео нешто да додам и то управо на основу онога, што су о томе писали руски светитељи.

У Катихизису који је саставио Св. митрополит Филарет (Дроздов), а који представља символичну књигу Руске Православне цркве, разматра се и питање о припреми за Св. Причешће, али при том није указано нити на обавезних недељу дана поста, нити на обавезан обим текстова које ћемо прочитати уочи самог причешћивања.

„Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“.

Као што се види из ових речи, главна и једина припрема душе православног хришћанина пред причешћивање Светим Тајнама састоји се у покајању, док су пост и молитва средства која ће душу довести у то стање, а не нешто што је само по себи довољно. Нажалост, у време разматрања питања о припреми за Св. Причешће, често се јавља осећање да се средства мешају са циљем. У ствари, чак ни савесно испуњење свих наведених захтева - читања канона и акатиста, једнонедељног поста и осталог - само по себи уопште не гарантује да ће после тога човек аутоматски постати достојан причешћивања. Напротив, Свети Оци указују да скраћење или промена средстава у припреми за Св. Причешће уопште не значе да човек аутоматски постаје неко ко се „причећује на осуду“.

Услед тога, главна припрема уопште се не састоји у читању одређеног броја текстова или у томе што ћемо на недељу дана из својих оброка избацити јела припремљена са месом, млеком или јајима. Ево шта преподобни Амвросије Оптински каже о истинским захтевима припреме за Св. Причешће:

„Ако се с вером неосуђено причешћујемо Тајном Крви и Тела Христових, онда све замке наших душевних непријатеља, који нам досађују, остају неделотворне и узалудне. Неосуђено се причешћујемо онда, кад овој Тајни приступамо, као прво, са искреним и скрушеним покајањем и исповедањем својих грехова, као и са чврстом решеношћу да им се више не враћамо; као друго, ако приступамо без злопамћења, помиривши се у срцу са свима који су нас ожалостили“ (Писма монасима, 20).

Навешћемо и друге исказе светитеља Руске Православне Цркве везане за ово питање.

Преподобни Серафим Саровски овако је говорио свом ученику који није одлучио да се причести, јер није испунио сва наведена правила за припрему: „Чак и ако бисмо океан напунили својим сузама, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што Он бесплатно излива на нас, хранећи нас Својим пречистим Телом и Крвљу, који нас перу, очишћују, оживотворавају и васкрсавају. Према томе, приступи без сумње и не збуњуј се, само веруј да су то истинити Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, који нам се дају ради исцелења свих наших грехова“ („Радости моја“, 2).

Свети Теофан Затворник: „Свето Причешће не пројављује своју силу због наше достојности, него услед доброте Божије. Спремност за достојно причешћивање - састоји се у исповедању грехова, са тврдом решеношћу да не поклекнемо пред грехом и да не пропустимо да учинимо ниједно добро за које нам се укаже прилика“ (Писма, И, 189).

„Ви можете да се причестите. Садашњи недостатак поста надокнадите тиме што ћете постити касније, а превасходно унутрашњим осећањима скрушености и чежње за Господом“ (Писма, ИВ. 662).

„Увек можемо да се причестимо кад нам је савест чиста и мирна. И Господ свагда милостиво прима такве, када Му приступају“ (Писма В. 829).

Преподобни Макарије Оптински: „Тражи од Њега помоћ да поништи непријатељске замке, а удаљити себе током дужег времена од причешћивања живототворним Тајнама, веома је штетно. Макар три дана припреми се са смирењем и Бог ће можда дати мир, а где је смирење - тамо је и милост Божија (Писма, 212).

Праведни Јован Кронштатски: „Неки полажу све своје благостање и исправност пред Богом у читање прописаних молитава, не обраћајући пажњу на спремност срца за Бога, на своје унутрашње поправљање. Тако, на пример, многи читају правило пред Св. Причешће. Међутим, најпре би требало обратити пажњу на поправљање и спремност срца за примање Светих Тајни; ако ти је, по милости Божијој, срце право у утроби твојој, ако је спремно да сусретне Женика, нека је слава Богу, чак и ако ниси успео да прочиташ све молитве. Царство Божије није у речи, него у сили (1. Кор. 4; 20). Добро је ако смо у свему послушни Мајци Цркви, али са разборитошћу, и ако је могуће да се прими дуготрајна молитва - нека буде примљена. Међутим, не могу сви примити речи ове (в. Мт. 19; 11); ако је дуготрајна молитва неспојива с плаховитошћу духа, онда је боље сатворити кратку, али усрдну молитву. Сети се да је цариника оправдала једна реч, изговорена од усрдног срца. Бог не гледа на мноштво речи, него на расположење срца. Најважнији су - жива вера и топлина покајања због грехова“ („Мој живот у Христу“, ИИ; 10).

Све то, наравно, не значи да пост и молитва као средства нису потребни. Не, они су добри и у оним минималним размерама које је Црква установила: евхаристијски пост од поноћи и последовање за Св. Причешће, док за поједине људе могу бити корисни и у максималним варијантама које постоје у народу, када се на оне захтеве, на које указује Црква, додају и различити канони и акатисти, а такође и вишедневни пост. Све то би требало да одреди сам хришћанин, под руковођењем свог духовника.

Сасвим је сигурно да би као добру и корисну требало прихватити традицију Руске цркве о обавезном исповедању пред Св. Причешће и да би требало настојати да се она и сачува; оне компликације, које изазива њена реализација у многољудним парохијама, не би требало посматрати као повод за укидање тако корисне традиције, него као повод да се пронађе решење за њено оптимално извршење.

Такође желим да напоменем да свештеник нема право да одлучи (одвоји) човека од Светог Причешћа на основу тога што му се чини да се он причешћује „исувише често“. Свештеник који тако поступа чини канонски прекршај. Нигде у канонима Цркве не постоји забрана за често причешћивање, као што не постоји ни указивање на то да не би требало допустити да приступе Причешћу они, који желе да се причешћују чешће него два пута месечно. Због тога свештеници, који се одваже на такав поступак, подлежу дејству доленаведених канона.

Правило светог Григорија, епископа акраганског, гласи: „Свим епископима и свештеницима забрањује се да било кога одлуче од Св. Причешћа све дотле, док не буде откривена кривица због које црквена правила налажу да човек буде одлучен од њега. Ако неко, не узимајући то у обзир, одлучи некога од Св. Причешћа, тај који је неправедно одлучио нека буде одлучен од стране епископа којем се потчињава, и то на онолико година, на колико епископ сматра да је потребно“.

То исто каже и св. Василије Велики: „Епископ или свештеник који било кога одлучи од Св. Причешћа без одређеног разлога, нека сам буде лишен Св. Причешћа онолико времена, колико одлучи епископ којем је потчињен“.

О нужности очувања ових канона сведоче и светитељи Руске Православне цркве, а посебно свети Јосиф Волоцки, који у 12. глави свог „Просветитеља“ и наводи поменуте цитате.

На основу свега што је претходно изложено, требало би признати да изјаве о томе да се Руска Православна црква наводно свагда придржавала искључиво праксе ретког причешћивања мирјана и монаха, да је, тобоже, у Византији још од В века ишчезла пракса честог причешћивања мирјана и, најзад, да су руски светитељи, наводно, иступали против честог причешћивања мирјана - не одговара стварности.

Према нашем мишљењу, наведена светоотачка сведочења више су него довољна да непристрасни читалац створи своје мишљење о томе како су заправо на питање о учесталости причешћивања гледали Свети Оци, како они древни, тако и нови.

Јуриј Максимов

Превод са руског језика:

Антонина Пантелић

[Милан Меденица :)]

део текста

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ПОУКЕ СХИ-ИГУМАНА САВЕ

СТАРЧЕВИ САВЕТИ И ПОУКЕ САБРАНИ НА ОСНОВУ УСПОМЕНА ЊЕГОВЕ ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

Заповест нову дајем вам:

да љубите једни друге,

као што ја вас љубих...

(Јн. 13,34)

Када вам буде нарочито тешко, када понестане снаге за молитву, предахните: изађите на улицу или мало прилегните, а потом опет станите на молитву. У време невоље чешће се треба причешћивати Светим Христовим Тајнама. Јер срце услед честог достојног причешћивања постаје меко и добро. Оно је спремно свима да опрости и све да воли. Зло лице постаје радосно, душа све више стреми ка горњем свету и прелести света је више не привлаче: Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13.14). И светитељ Василије каже: "Причешћивање оживљава душу".

Једном после Литургије старац је у духовном усхићењу изговорио беседу којом је изразио своја узвишена размишљања о Литургији и о причешћивању. Присетио се како је приснопамјатни протојереј Јован Сергејев Кронштатски волео да служи Божанску Литургију и да причешћује народ.

Литургија и свето Причешће - наставио је отац Сава - израз су дивног милосрђа Божијег и незамењиво средство за спасење човека умртвљеног грехом. Грешник који са вером и покајањем приступи светом Причешћу, по човекољубљу Божијем постаје убељен, чист и светао. У Светим Тајнама Сам Господ долази да помогне души, обогаћујући је благодаћу и учећи је свим добродетељима, те је на тај начин доводи до високог савршенства. Потрудимо да будемо достојни таквог човекољубља Божијег, како се не бисмо причешћивали на суд и на осуду, приступајући Чаши без страха Божијег, без вере, без покајања, без свести о својој грешности и кривици пред Богом.

Преподобна Марија Египћанка као велика грешница није могла да прекорачи праг јерусалимског храма. Али чим је чврсто одлучила да стане на пут истинског покајања и да се не враћа на пређашње грехе, истога дана удостојила се не само да уђе у храм, него и да се причести Светим Тајнама Христовим.

И та велика грешница постала је потом праведница и света.

Старац се од других свештенослужитеља разликовао, па се чак и разилазио са њима, по својој пламеној жељи, одлучности и ревности да свакога причести.

- Не лишавајте благодати оне који хоће достојно да се причесте и сједине са Христом, не просуђујте о њиховој недостојности и неприпремљености, јер им је Судија Сам Христос! - говорио им је.

Али неки духовници из манастира су се због своје строгости ипак оштро супротстављали старцу у овом спасоносном делу.

- Не јурите према Чаши, није то некаква супа! - чуло се чак и од проповедника са амвона на рачун оних богомолитеља који су се често причешћивали.

А старац је поклоницима говорио:

- Док обилазите света места, свуда се причешћујте, у свим храмовима, у свим манастирима. Чак и ако услед сплета околности не будете у прилици да прочитате правило пред свето Причешће. На путу се сва молитвена правила замењују Исусовом молитвом. Само да у вама буде присутна скрушеност срца и жеља да се сједините са Христом.

Уосталом, и велики старац преподобни Серафим Саровски је својим Дивјејевским сестрама заповедао да се што чешће причешћују Светим и Животворним Христовим Тајнама: "Што чешће, то боље - говорио је - јер благодат која се дарује кроз причешће тако је велика, да човек, ма колико да је недостојан и грешан, само ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу Који нас све искупљује, чак и ако је од главе до пете био прекривен ранама од грехова, очистиће се благодаћу Христовом, и постајаће све светлији и светлији, док се сасвим не просветли и не спасе". И светитељ Јован Златоуст је говорио: "Одлагање исповести је страшно и представља несрећу, а ако се исповест не одлаже - спасење је извесно и поуздано". Други мудри архипастири, као на пример Димитрије Ростовски, такође су учили да покајање не треба да се одлаже, него чим сагрешиш треба да пожуриш на исповест и да се причестиш Светим Тајнама Христовим.

Можемо ли себе да лишимо таквог благодатног сједињења са Христом, поготово у ово тешко време? - питао је отац Сава.

Причешћујмо се ради опроштаја грехова, ради добијања вечне радости и, што је најважније - да бисмо прихватили Господа, да бисмо живели са Њим, да бисмо Га волели више од свега на свету, да бисмо Му служили, да бисмо свагда били са Христом! Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,56) - говори Сам Господ, позивајући нас на сједињење са Собом. Након причешћивања нарочито треба да чувамо Господа у своме срцу, а не да Га љутимо новим греховима. После смрти ћемо бити страшно кажњени ако не будемо чували благодат Духа Светога. А ако нам се данас и догоди да се на некога наљутимо или да некога осудимо, треба да се потрудимо да ту мрљу на души опет чистимо покајањем. Најбоље је да тај дан проведемо у ћутању и молитви, или да више читамо Свето Писмо и поуке Светих Отаца, јер душа је тада посебно отворена према добру и дивне јеванђелске речи продреће дубоко у срце.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracSavaPskovoPecerski/StaracSavaPskovoPecerski10.htm

[JESSY]

Медо, ово си сјајно урадио! confused Bogorodicaaaaaa

[Милан Меденица :)]

  Цитат

Медо, ово си сјајно урадио! Bogorodicaaaaaa

1405_love хвала за све, Он нам је омогућио своју жртву Телом и Крвљу, а ми смо ту да је ширимо и славословимо  0442_feel

хвала и теби што си имала стрпљења да погледаш све, иако су постови заиста дугачки 

[Милан Меденица :)]

овај део је недостајући део превода Јурија Максимова објављеног у Православљу број 991, 992 и 993.

преузето одавде

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PraksaPricescivanjaMaksimov.htm

Свети Оптински Старци

Из изрека Оптински стараца опоненти наводе изреке тројице: преподобног Макарија, преподобног Варсонуфија и преподобног Никона.

Преподобни Макарије Оптински (+1860) је говорио: "У првим вековима хришћанства сви су приступали причешћивању Тајнама на сваком служењу Литургије, али је Црква затим установила неизоставно за слободне четири пута годишње, а зa заузете пословима бар једном приступање причешћивању Тајнама".

Преподобни Варсонуфије Оптински (+1913) је писао: "У првом веку следбеници Христа Спаситеља причешћивали су се сваки дан, али су водили и живот равноангелски, и били су спремни да сваког минута предстану пред лице Божије. Нико од хришћана није био сигуран. Често се догађало да се ујутро хришћанин причешћивао, а да су га увече хватали и водили у Колосеум. Налазећи се у сталној опасности, хришћани су строго пазили на свој духовни свет и проводили живот у чистоти и светости. Али први векови су прошли, прогони од стране неверних су престали, није више било сталне опасности. Тада су се, уместо свакодневно, почели причешћивати једном недељно, а сада чак и једном годишње. Код нас у скиту држе се светогорског типика, који су саставили свети старци и који су нам предали за назидавање. Сви монаси причешћују се шест пута годишње, али по благослову понекад и чешће. На то су се толико навикли, да чешће причешћивање изазива свеопшту пажњу..." (Из беседе 12. априла 1911. године).

Преподобни Никон Оптински (+1931): "Шта је боље, ретко или често се причешћивати светим Христовима Тајнама - тешко је рећи... Суштина је у томе да се достојно припремиш за велику Тајну" (Ризница мудрости, М. 2005, стр. 93).

У вези са овим цитатима опет треба да поновимо оно што смо већ говорили у вези са другима. Сами по себи, они уопште не изражавају оне мисли, које покушавају да потврде опоненти. Преподобни Макарије пише скоро од речи до речи оно исто, што су писали свети Димитрије Ростовски, свети Филарет у Катихизису и свети Игњатије. Као и они, преподобни Макарије указује н доњу границу учесталости причешћивања, одређен од Цркве у његово време, и напомиње да у почетку у Цркви није било тако.

Преподобни Варсонуфије једноставно описује ону праксу причешћивања која је постојала у скиту, где се он подвизавао. Ни речју он не говори о томе, да се тог обичаја морају држати сви хришћани, као што ни реч не говори као осуду или забрану онима који се причешћују чешће.

Преподобни Никон такође ни речју не одбацује често причешћивање. А она тешкоћа у одлуци, о којој он пише, као млад монах, временом се за њега разрешила на потпуно очигледан начин. То се види из чињенице се при крају живота старац, како сведоче очевидци, "причешћивао скоро свакодневно; када је могао сам се причешћивао, а када је потпуно занемоћао, причешћивао га је духовник или неко од јеромонаха".[5]

Осим горе наведених цитата, опоненти честог причешћивања пишу следеће: "Напоменимо овде да се први велики Оптински старац Леонид (+1841) причешћивао једном у три недеље, а други велики Оптински старац Макарије (+1860) и трећи велики Оптински старац Амвросије (+1891) једном месечно."

Такође није сасвим јасно шта су имали у виду опоненти наводећи ове чињенице. Па преподобни Леонид, причешћујући се једном у три недеље, управо није прелазио доњу границу, која је установљена 80. правилом Трулског сабора, а преподобни Амросије је због болести имао оправдање, које је допуштено каноном. И најглавније, сви они су се, по мерилима свог времена, причешћивали веома често. Основно питање је: да ли су они свој пример причешћивања поставили као забрану за чешће од тога причешћивање? Да су опоненти нашли такве текстове, они би их, без сумње, навели. Међутим, нема ничег сличног. Али ако је тако, чему онда ови биографски подаци?

Па и ког, заправо, оптинског старца аутори предлажу да следимо? Преподобног Варсонуфија, који се причешћивао једном у два месеца, или преподбног Леониду, који се причешћивао једном у три недеље, или преподобног Никона, који се причешћивао скоро сваки дан? Управо, пример светих оптинских Стараца очигледно показује, насупрот тврдњама опонената, да су у Руској Православној Цркви истовремено постојала различита предања у погледу учесталости причешћивања.

А да старци знамените пустиње уопште нису осуђивали нити забрањивали често причешћивање, очигледно се види из писама преподобног Амвросија Оптинског:

"У болести си се причешћивала светим Христовим Тајнама сваке недеље и бринеш се да то није пречесто. У озбиљној и неизвесној болести могуће је причешћивати се светим Тајнама и чешће. Нипошто не сумњај у то." (Писма монахујућима, 393.)

"Пишеш да би желела чешће да се причешћујеш светим Тајнама; али то код вас не дозвољавају. Можеш урадити и овако: када се разболиш, можеш навести као разлог своју болест и молити да те причесте у келији". (Писма монахујућима, 271).

Дакле, преподобни Амвросије својим духовним кћерима два пута пише о честом причешћивању, никако не одбацујући га; напротив, прву он успокојава, сведочећи да је у њеном стању било могуће причешћивти се и чешће неголи једном недељно, а другој монахињи саветује да своју болест узме као повод да "учеста" причешћивање.

Праведни Јован Кронштатски

О овом подвижнику борци против честог причешћивања пишу: "Свети праведни Јован Кронштатси (+1908) призивао је народ да се обрати изворима своје духовности, црквеног живота, држању постова, вери отаца и као последица, чешћем причешћивању (чешће од једном годишње). Истовремено, отац Јован Сергијев је упозоравао: "Након недостојног причешћивања светим Тајнама дешава се, да у људе улази сатана... Онима који недостојно приступају светим Тајнама, Господ неће опростити, него ће их казнити, и то строго."

Веома је неочекивано видети, да су се у своје следбенике опоненти осмелили да уброје и најсјајнијег у 19. веку проповедника онога што они називају "претерано честим причешћивањем"! При томе, опет, цитати који они наводе односе се искључиво на недостојно причешћивање, а покушај да се читалац убеди да је, тобож, свети Јован Кронштатски, све у свему, призивао на причешћивање "чешће од једном у годину дана" просто нас запрепашћује. Формално, то је наравно, истина, али зашто не рећи целу истину о томе колико пута често су се парохијани светог Јована причешћивали? То такође није тајна: "једни су се код њега причешћивали једном месечно, други - сваке недеље, а неки - на свака два до три дана; монаси - свакодневно".[6]

Зашто не би навели шта је сам свети Јован Кронштатски мислио о честом причешћивању? То уопште није тешко пронаћи.

"Узимаш слатки хлеб, мисли о истинском Хлебу, који даје вечни живот душама - о Телу и Крви Христовој, и буди жељан тог хлеба , то јест, жели да се чешће причестиш њиме" ("Мој живот у Христу", I,6).

"Средства која јачају наду хришћанску - молитва, често искрено молитвено исповедање својих грехова, често читање речи Божије, посебно често причешћивање светим животворним Тајнама Тела и Крви Христове" ("Мој живот у Христу", II,7)

"Блажени су они који често са искреним покајањем и искреним испитивањем себе самих приступају светом Причешћу! Такви могу да се усавршавају из дана у дан, могу да дођу у познање своје греховности и да остатак живота употребе на оно, за шта нам је дан од милосрђа Божијег - на очишћење и исцељење себе, кроз покајање и веру, од свих грехова.

И слава Богу, да у овом светом храму међу вама постоје причасници који често приступају толико великој Светињи и који у њој налазе утеху за душу и здравље за тело. Болно је срцу, када у многим храмовима на позив ђакона, који износе Свете Дарове народу: "Са страхом Божијим и вером приступите", - понекада нема никога од оних који желе да их приме. За многе то је сасвим уобичајен призор, а за мене то је непријатан призор, јер Господ зове све к Себи, на све хришћане се односе те речи: "Примите, једите Тело Моје... Пијте сви Крв Моју" (Нове страшне речи, I, X).

А ево како праведник Божији говори о свом опиту: "Првих година свештенства нисам често, нисам сваки дан служио Литургију и зато сам често слабио духовно; затим сам, видевши корист свакодневног служења Литургије и причешћивања светим Тајнама, почео свакодневно да служим и да се причешћујем." ("О молитви", 14). И свакодневно причешћивање свети Јован није прекинуо ни онда када због болести већ сам није могао да служи Литургију.

О идеји, да се тобож не треба често причешћивати, свети баћушка је говорио прилично строго: "Неке личности говоре, да је тобож мирјанима грех да се често причешћују, да је младим људима тобож довољно да се причесте једном годишње, а само старима - у све постове, да ће они који се често причешћују сићи са ума. Какво безумље! Какво богохулство, хула! Каква неразумност! А зашто се сваки дан на Литургији чује глас Спаситеља, који позива на Причешће: "Примите, једите... пијте од ње сви... на остављење грехова..." (Мт. 26:26-28) Зар целе године трунути у гресима и само се једном очистити покајањем и Причешћем? Зар не грешимо сваки дан, трулимо, прљамо се гресима; зар нам сваки дан није неопходно очишћење, освећење и обновљење? Зар сваки дан само накупљати грехе и само једном годишње се очистити? Зар је то разумно? Зар не перете често лице и тело у кади или зар се не умивате сваког јутра? Зар не прати непрестано душу, коју гресима прљамо сваког дана?"[7]

Преподобни Серафим Саровски

А ево шта опоненти пишу о другом светом проповеднику честог причешћивања: "Управо те поуке садрже се у заповести преподобног Серафима Саровског (+1833) монахињама Дивјејевског манастира: "Причешћујте се све неизоставно током светих постова, а по жељи и на свих дванаест великих празника." Али то правило преподобног баћушке Серафима било је дано за монахиње, а не за мирјане."

Прво, треба у целини погледати изреку преподобног Серафима о причешћивању: "Неизоставно се исповедати и причешћивати у свим постовима и, сем тога, на дванаест и на велике празнике: што чешће то боље - не мучећи себе мишљу да си недостојна; и не треба пропуштати случај да се што чешће користиш благодаћу, која се дарује причешћем светим Христовим Тајнама. Благодат, која се дарује причешћем, толико је велика, да колико год би човек био недостојан и грешан, али само са смиреном свешћу своје велике греховности приступао Господу, Који нас све искупљује, макар био од главе до пете покривен ранама од грехова, очистиће се благодаћу Христовом, све више и више ће светлити, потпуно просветити и спасити.".[8]

Очигледно је да су опоненти приликом цитирања пропустили прилично важан део у наставку. Не сматрајући да је Причешће у свим постовима, плус на дванаест великих празника, плус на велике празнике - то већ превазилази једном у две до три недеље (у сагласности са канонима Цркве), свети Старац још додаје и кључну фразу: "што чешће то боље". У вези са тим, помињати њега међу онима који су се, тобож, залагали да се не "учеста", није, благо говорећи, коректно.

У тим временима, таква пракса је заиста била "пречеста", због чега је преподобни Серафим чак посебно, након речи о учесталости причешћивања, рекао свештенику Дивјејевске заједнице, Василију Садовском: "Причешћујући се светим Христовим животворним Тајнама, заповедам им, баћушка, да се у сва четири поста и дванаест празника, чак кажем и у веће празничне дане: што чешће, то боље. Ти, њихов духовни отац, немој им забрањивати, кажем ти." (Летопис Дивјејвеске обитељи, 20).

Друго, изазива недоумицу интерпретација те чињенице, коју су пружили опоненти, да је тобож "то правило баћушка Серафим дао монахињама, а не мирјанима монахиње." Где су нашли да мирјани не могу да следе ово правило? У самом тексту таквих тврдњи преподобног Серафима нема, а подвижници побожности 20. века предлагали су управо супротно тумачење његових савета о учесталости причешћивања.

Тако, епископ Варнава (Бељајев) пише: "По заповести преподобнго Серафима Саровског коју је дао монахињама Дивјејевског манастира, неопходно је "причешћивати се обавезно у свим светим постовима, а по жељи и на свих дванаест празника". Тај завет преподобног, као оно које је у највишем степену применљиво, препоручује се да се прихвати као руководство и свим уопште мирјанима, који искрено и нелицемерно желе своје спасење. А у вези са чешћим причешћем светим Тајнама одговор и одговорност треба у сваком конкретном случају положити на духовног оца."[9]

[Милан Меденица :)]

овде ће убудуће стајати само светитељи са својим размишљањима,

и неће бити дозвољен спам метарским постовима који немају везе са темом.

Меда.

[Жика]

Велика је и дивна тајна Причешћа. Чак и отшелници и пустињаци ни за чим нису толико жудели колико да им се да могућност да приме Свето Причешће. Св. Марија Египћанка умолила је св. Зосима, да joj донесе свету тајну на Јордан и да је причести. Преп. Пафнутије враћајући се од св. Онуфрија, наиђе у пустињи на скромно обиталиште четворице младића подвижника. Кад их је Пафнутије упитао, да ли се и како причешћују, они одговоре, да сваке суботе и недеље посећује их ангел Божји и даје им Свето Причешће. Пафнутије остане до прве идуће суботе и лично се увери. Кад је сванула субота, цело оно обиталиште испуни се неисказано дивним мирисом, и када сви они беху на молитви, ангел Божји у виду прекрасног младића, светлог као муња, појави сe c пречистим Тајнама. Пафнутије се уплаши и падне на земљу од страха. Но они га дигоше и приведоше ангелу, те се и он заједно са њима причести из руку ангелових. Из руку ангелових причешћивао се и св. Онуфрије, по његовом сопственом казивању, као и многи други отшелници и пустињаци. Сасвим је, дакле, погрешно мислити, као да се отшелници и пустињаци нису причешћивали. Бог, који је промишљао o њиховој телесној храни, није их оставио ни без животворне хране тела и крви Христа Господа.

[Милан Меденица :)]

Митрополит пирејски Калиник: О честом причешћивању

О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два – три пута годишње. Такво схватање је скроз – наскроз погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава православни духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају.

Шта је ту истина

Шта је истина о овој спасоносној теми причешћивања која представља основу и темељ духовног живота?

Тајна Божанске Евхаристије представља средиште живота Цркве. Савршавајући тајну Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утеловљујемо се у мистично, духовно Тело Господње и сједињујемо се са Господом. Без свесног учествовања у тајни Божанске Евхаристије немамо духовног живота нити задобијамо спасење.

Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу.

Свето причешће: Извор живота

Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац.

Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом.

То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао је сам Господ.

Верници треба да се причешћују често

По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа.“

Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“

Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“

Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.

А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“

Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова

Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота.

Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању.

Припрема за причешће пречистим тајнама

Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања. Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања. Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији.

Посебности

Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу.

Не тражи се посебан пост

Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост.

Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости. Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери. Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан.

Горе речено не важи за немарне

Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено. Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести.

Ово је православно учење

Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди.

Беседа,

Богословски часопис

православне Епархије бачке

Књига 6, Нови Сад 2004. ,

стр. 51 – 56. 

http://www.eparhija-backa.rs/citaonica/mitropolit-pirejski-kalinik-o-cestom-pricescivanju

[Цвеле1993]

Медолино, свака Ти част на труду, одлични су ови текстови! 1405_love