Старац Јефрем Катунакијски - РЕЧИ ПОУКЕ

[Дејан]

Послушање

Писала ми је једна монахиња. Каже: "Старче, чујемо да долазе Турци и не знамо шта да радимо."

– А! слушај, чедо моје, кажем јој. Ти немаш послушности. Јер, да имаш послушности, онда би рекла: "Шта се то мене тиче? Онако је како каже Геронтиса (Старица). Је ли ми М. Старица? Е, не тиче ме се што год да каже М." То је послушност. А ти, ако у себи осећаш такав страх, треба да имаш своју вољу. Ти имаш своју вољу.

* * *

Врло добро знате да нам наш старац (Јосиф), исихаста и познавалац умносрдачне молитве, није оставио у наслеђе као прво исихију и умну молитву, него нам је у наслеђе оставио послушност и општежиће!

* * *

Ако пажљиво следите књиге светих Отаца, видећете да су многи од њих са лакоћом постали светитељи, њихове су душе постале свете, а нису чинили велике напоре, нису се жртвовали, нису се подвизавали у испосништву, него, шта? Изабрали су послушност.

* * *

Послушност доводи човека не само до телесног, већ и до духовног бестрашћа.

* * *

Проникли сте одакле потиче послушање. Од Свете Тројице. Христос каже: "Али не моја воља, но твоја нека буде!"(Лк. 22, 42) Ту почиње послушање. Зато, онај ко поседује послушност, угледа се на Христа!

* * *

Желиш ли да стекнеш молитву? Желиш ли да ти, када изговараш молитву "Господе Исусе Христе", сузе из очију теку потоцима? Желиш ли да живиш анђеоским животом? Онда је неопходно да ти увек буде на памети: "Благослови" и "нека буде благословено". Послушање.

* * *

Велика борба човекова састоји се у томе да не верује својој помисли. Е, Старац сада није ту, а ти питај свога сабрата и послушај оно што ти каже. Није то мала борба да згазиш своје ја, није то мала борба. Али, не може другачије. Ако хоћеш да следиш правила монашка, мораш добро да нагазиш на себе.

* * *

Питале неке монахиње оца Герасима Химнописца:

"Оче Герасиме, шта је то слепа послушност?"

– Рећи ћу вам, каже он. Игуманија ти каже: "Евпраксија, донеси чашу воде". Ти донесеш чашу воде. Игуманија ти каже: "Проспи је." Ти је проспеш. "Трапавице, зашто си просула воду?" "Благослови", кажеш ти. Не смеш да се оправдаваш и да кажеш: али, ниси ли ми ти рекла да проспем воду? То никако. "Благослови", то је слепа послушност.

Ако немаш слепу послушност, не успињеш се по духовној лествици. Видиш ли како је то објаснио старац? Слепа је послушност када се не оправдаваш. Не само пред Старцем, него ни пред својим сабратом. Јер, ни пред својим сабратом не треба да се оправдаваш, већ увек треба себе да сматраш незнатнијим од свих.

* * *

Онај ко има послушности према своме Старцу, угледа се на Христа, Који је имао послушности према Оцу Своме. Из тога следи, да ће Бог да благослови онога који се угледа на Њега.

* * *

Ако пођете нешто да замолите Старца, пођите са оваквом помишљу: ако ме услиши, "нека је благословено". Ако ме не услиши, опет "нека је благословено". Немојте полазити са помишљу да ће Старац да вас услиши, а после, ако вас не услиши, да се мрштите.

* * *

Дешава се понекад да, рецимо, и ми, старци можемо нешто да погрешимо. Али ће теби, ако имаш послушност при томе, изићи на добро, а не на зло! Никада послушност не излази на зло, јер се угледаш на Христа.

* * *

Ако си имао послушности, ићи ћеш у рај, ако ниси имао послушности, ништа ти не помаже ни умносрдачна молитва, не помаже ти ни причешћивање, не помаже ти ни служба Божија. Предодређен си за пакао. Ево, и Адам, и Пророк Јелисеј, и Агеј, сви ти примери показују, рецимо, да је Богу угоднија послушност, него све остале врлине. А остале врлине само помажу. Остале врлине не делају онако као што дела врлина послушања.

* * *

Рећи ћу вам да од нас самих зависи да ли ћемо, ону светлост коју носимо у себи, благодат, можда увећати, или ћемо је, може бити, умањити. Ако је сада, на пример, њена вредност пет степени, сутра ћемо је можда повећати на десет, тридесет, педесет, или сто. То зависи од нас самих и то од самоодрицања, од поверења, љубави и поштовања које ћемо гајити према Старцу. Од послушности према Старцу зависи колико ће се та светлост увећати. Али, не треба да гајимо послушање само према Старцу, него треба да будемо послушни и једни према другима.

* * *

Блажен је онај брат који и пре него што заврши своју беседу, било Старац, или његов сабрат, каже: "нека је благословено". Брат ти је рекао: "Дођи, оче, да ми помогнеш овде", "нека је благословено". Следи тај пут, видећеш како ћеш се осећати. Какав мир, какво спокојство ћеш осетити! Међутим, "Причекај пет минута и долазим"…

* * *

Сада ћу да вам испричам шта ми се догодило, а реч је о ситуацији када се човек, рецимо, ослања на своју помисао, на своје просуђивање и не помишља да пита шта други мисли о томе.

У Каруљи је био један брат и каже ми: "Оче Јефреме, болестан сам, па дођи да ме причестиш." Ја му одговорим: "Доћи ћу тог и тог дана, после Литургије."

Имам ја једну малу кутијицу, која се херметички затвара. Као и крст, ставим је ту у недра и кренем доле да причестим онога коме је то неопходно. Пре него што се свештенослужитељ сам причести, узме једну честицу, малу као зрно сочива, копљем меће натопљену честицу у кутијицу (Дарохранилницу): Тело и Крв. После са тим идеш и причешћујеш брата који то од тебе затражи.

Ја сам служио божанствену Литургију онога дана. Причестио сам се, а заборавио сам да узмем једну честицу. Ето, заборавио сам. Е, и ја сам човек, заборављам. "Брате, стрпи се малчице, јер сам заборавио." Кажем ја њему. "Добро." Поново га обавестим да ћу служити Литургију тог и тог дана, али да ћу бити доле, у Каруљи. "Када савршим Литургију доћи ћу да те причестим." А он каже: "Свакако понеси дарохранилницу. Ако ме видиш у цркви, причестићу се тамо. Ако ме не видиш, то значи да нисам могао да дођем, да сам болестан, па дођи да ме причестиш у моју келију." "Нека је благословено."

И кажем себи, оче Јефреме, употреби то мало мозга што ти је још остало. Зато, да не бих заборавио овога пута, ставим дарохранилницу на антиминс да ми буде пред очима. Савршавам, дарохранилница стоји тамо, произносим отпуст, савршавам Литургију. Али, овај хоће да узме благослов, онај хоће благослов, опет сам заборавио! Ама, шта је то? Какво ме то зло снашло? "Брате мој, извини, опет сам заборавио. Идем горе да служим Литургију и вратићу се поново у Каруљу да те причестим. Морам самога себе да научим памети. То ћу учинити тако што ћу направити тај напор да се поново вратим овамо, јер сам изгубио памет." "Добро", каже брат.

И тако, попнем се у Катунакију, поново ставим дарохранилницу на антиминс, да гледам у њу. И гледам у дарохранилницу, савршавам Литургију, опет исто. Ништа. Сети ме се Господе, шта се то дешава са мном, кажем себи. Шта да кажем! Нека је благословено, кажем. Узмем, онда, дарохранилницу у којој држимо осушене честице: осушили смо их на Велики Четвртак, сада су као двопек. Узмем, дакле, ту дарохранилницу, распрострем антиминс и отворим кутијицу и пажљиво завучем машице да дигнем једну честицу. Али не могу честицу да померим. Подвучем машице испод ње, упрем, ништа. Не могу да је померим. Ма шта је сад ово? Одједном, одлети честица и, срећом, падне на антиминс. Уплашио сам се, следио. Ама, кажем себи, да се нису залепиле честице за подлогу? Прегледам остале честице, а, остале се померају! Аха, сабрат има неки грех! Зато непрестано заборављам, јер је он грешан. Добро. Узмем дарохранилницу, сиђем доле, у Каруљу, причестим га.

[Дејан]

Онда му кажем: "Старче, морам да ти признам једну помисао, и као сабрат, а још више као духовник."

"Шта хоћеш да ми кажеш?"

"Треба да се исповедиш."

"Три пута сам се исповедио", одговори он брзо.

"Послушај ме, можда си нешто заборавио."

"Не", каже он, "три пута сам се исповедио."

А! Нисам то примио здраво за готово. Како говори, како се понаша! Нисам то примио здраво за готово. Да тако говори! Да се ја жртвујем, да му се обраћам као духовник… "Ма човек си, оче, мора да постоји нешто. Једном је тако отац Пајсије отишао на неко место где је живео неки монах Влах и дође му самртни час. Не предаје душу, само види ђавола. А каже му онај човек, који је бринуо о њему:

"Видиш ли ђавола?"

"Да, ту је ђаво."

"А, оче, постоји грех који ниси исповедио. Питај ђавола какав грех имаш."

Упита га.

"Нећеш предати душу." Одговори ђаво.

"Зашто, бре, ђаволе, нећу да предам душу?"

"Зато што имаш грех који ниси исповедио."

"Који грех?"

Не може да каже који грех.

"Прогони ме Марија. (Мислио је на Пресвету Богородицу, ђаволи је зову Марија.) Не могу." Каже.

На крају, шта је испало. Влах је некад био ожењен и сва су му деца, чим се роде, умирала. Најзад, када је требало последње да се роди, оде код неког мага, он им нешто измађија, а Влах то није исповедио. Ђаво га је подсетио на то. Онда је то исповедио. Чим се исповедио одмах се упокојио, умро.

И тако, причам ја то оном сабрату и кажем му: "Човек си, брате, зар си то заборавио?" А он и даље: "Три пута сам све исповедио." А! Ја са њим тако, а он мени стално исто… На послетку му испричам шта ми се догодило. Знаш, шта ми је одговорио?

"Знаш ли шта ми говори помисао?" – рече.

"Шта ти говори помисао?"

"Говори ми да ти узмеш комад хлеба, да канеш на њега мало освештаног вина и дођеш да ме причестиш."

"Спомени ме, Господе! Зар тако нешто да урадим, оче, зашто да то урадим? Добро, могу тебе да не поштујем, да те не волим, али да учиним толики напор, да се поново вратим из Катунакије овамо доле и да те причешћујем хлебом?" Кажем ја њему. А шта је са мојом савешћу, са страхом Божијим, са…

Поверовао је својој помисли. И ето, какве су биле последице. То је достигло такве размере, да готово није био достојан да се причести!

Зато, човек не сме да верује својим помислима. Послушност. Извадим из главе своју памет и уместо ње, ставим памет својега старца. То је послушност.

* * *

То значи послушност. Да ишчупаш своје мисли, и да само слушаш шта ти каже твој старац.

Монах: "Ја ћу да испричам један други пример. Имам послушање да после Повечерја сакупим опрану и суву постељину. Када год то радим, не могу после ноћу да спавам, јер због тог послушања губим мало од свог редоследа. Тужан сам због тога и не могу да спавам."

Старац: (Не разуме шта је монах хтео да каже) И онда? …

Монах: Ја радо чиним то послушање. Драге воље одем и сакупљам постељину, али знам да нећу моћи да заспим рано, довољно рано да бих устао рано и успешно следио правило. И због тога сам жалостан. Како да се излечим од те жалости?"

Старац: "То се лечи. Теби се то дешава зато што послушање није ухватило корена. Ја не гледам како ћу да се молим, већ гледам како да вршим послушање. Сабраћа су ти рекла: иди да покупиш постељину. Нека је благословено. Ти сада умањујеш уобичајено време за молитву зато што сакупљаш постељину, за неких, рецимо, пола сата. Када пођеш да се помолиш, Бог ће ти, за то самоодрицање и за послушност, дати двоструку благодат. Да си се молио ноћу, три сата, стекао си благодат, рецимо, од десет степени. Е, сада, пошто смањујеш време молитве, па се, уместо три сата, молиш два и по сата, зар ти мислиш да нећеш наћи сладост у молитви? Није тачно. Сладићеш се много више, зато што си у њу уградио основ монашког живота, темељ монашких правила. Овамо смо дошли како бисмо имали послушности, како бисмо чинили послушања. Послушање, то је основ монашког живота."

Монах: "Ја верујем у то, али у себи имам некакав отпор, оклевање, које ми све поквари."

Старац: "Е, ту треба да победиш самога себе. Победи самога себе."

* * *

Пре неки дан био је дан пророка Јелисеја. Илија је био одређен да помаже Јелисеја за пророка уместо њега. Помазао га је. Сада је пророк Јелисеј требало за свог наследника да остави Гијезија. Али да ли је Гијезије имао послушности? Није. Када је од њега отишао Неман из Сирије, пошао је за њим и рекао му да – знате ви ту причу (2 Цар. 5) – и, дакле каже му:

"Старац ме је послао да ми даш нешто стајаћег руха."

"Узми."

"И злата."

"Узми и злата."

"И винограда."

"Узми и винограде."

И тако Неман отиде. А Гијезије се врати, оде своме старцу. А све оно што је узео, Гијезије је сакрио да не види старац. Толико није имао памети Гијезије да је мислио да нешто може да сакрије од пророка.

А пре него што је Неман и стигао до Јелисеја, поручио му је Јелисеј: "Иди и окупај се седам пута у Јордану", а није га уопште ни видео, "иди и окупај се", каже му.

"Узми новаца." Каже њему Неман.

"Мени новац није потребан", каже он њему, "ја свој благодатни дар не продајем за новац. Само ти иди и окупај се."

А Гијезије се нашао паметан да нешто сакрије од Јелисеја.

"Где си био?" Пита га Јелисеј, његов старац.

"На том и том месту."

"Шта си тамо радио?"

"Ето, имао сам нека посла."

Је ли говорио истину? Прво издајство починио је када је слагао Немана: мислио је да његов старац то неће сазнати. Друго издајство је починио када је слагао на питање где је био. Каже њему пророк: "Ја сам био на ономе месту где си ти узео одећу." Трећи пут, позвао га је пророк да се покаје. Није рекао: "Старче, благослови, опрости ми, попустио сам пред искушењем." Не, није то рекао. "Е, онда", каже њему пророк, "узми и губу Неманову."

Три пута је пророк позвао Гијезија на покајање. Ни први, ни други, ни трећи пут га није послушао. И тако, дакле, пророк му каже: "Узми и губу Неманову."

Шта је остало Гијезију? Изгубио и пророчки благодатни дар, изгубио је и здравље. Шта је он имао сада од винограда и поља? Када је човек здрав, све га радује. Али, када је болестан не треба му ништа, болестан је. А када си здрав, имаш све. Тако је Гијезије добио губу, изгубио је здравље, изгубио је пророка: шта је наследио? А постоји изрека, "губа Гијезијева." Не каже се губа Неманова, него губа Гијезијева.

Старац

Рекао је старац, рекао је Бог. Уста старчева, уста су Христова.

* * *

Ако ти је старац рекао: "Не бој се". Немој да се бојиш!

* * *

Ако расуђујеш о ономе што ти је рекао старац, ниси послушник, него онај ко контролише старца.

* * *

Што више љубави, самоодрицања, вере имате према старцу, то више добијате.

Када један отац у свету умире а поседује, претпоставимо, сто драхми. Оставља за собом четворо деце. Када од онога што има, подели деци, свако дете добија двадесет и пет драхми. То је наследство њиховог оца.

Са духовношћу не може да буде тако. Не. Ако једно духовно дете има вере, самоодрицања, поштовања и љубави према старцу, рецимо, двадесет степени, добиће духовности од двадесет степени. Ако друго духовно дете има вере, самоодрицања, поштовања и љубави према старцу, рецимо, два степена, добиће духовности за два степена. Трећи има за осамдесет степени, осамдесет степени ће добити.

* * *

То исто каже и Јеванђеље. Христос је рекао: "Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који ме је послао. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће."(Мт. 10, 40–41) То је духовност. Колико љубави и поштовања гајиш према старцу…

* * *

Знате ли колико силу има метанија коју правите старцу са речима: "благослови, старче"? Не можете ви то ни да замислите. Зна само онај ко то није чинио када је требало.

* * *

Није благословено да направиш ни један једини корак, ако немаш благослов од старца. Када добијеш благослов од старца, не бој се ничега. Направи метанију, пољуби старцу руку, па иди и постани астронаут и путуј на месец: не бој се, јер те штити благослов, штити те послушност.

* * *

[Дејан]

Знате ли шта значи Старац? Само ђаво добро зна шта значи Старац.

* * *

Рођени брат, али и послушник старца Јосифа, отац Атанасије, имао је колибу у Новом Скиту. Тамо је, пре њега, живео један старчић, ја сам га још затекао, али овај догађај о коме ћу да вам причам, десио се пре тога, о томе сам само чуо. Старчић је имао послушника. Тај послушник је, тако је Бог хтео, дошао само да би умро. Дан пре његове смрти, дођу демони и кажу му: "Ти си наш, сада ћемо да те одведемо у пакао зато што тако и тако…" углавном како ђаволи обично говоре. Момак се узнемирио. Уђе к њему старац:

"Чедо моје, зашто си узнемирен?" – упита га.

"Старче, старче, отићи ћу у пакао, дошли су демони да ме узму, рекли су да ће сутра у три сата доћи да ме узму."

"Ах, чедо моје", каже старац, "ти си послушник. Када дођу демони, ти им кажи: "Ја имам старца".

"Нека је благословено."

Тако је старац умирио послушника! Следећег дана дођу демони. "Зашто сте дошли код мене", каже им момак, "ја сам послушник, имам старца." Чим је изговорио "имам старца", нестадоше демони! То је старац.

* * *

Монах из неког манастира дође у нашу колибу и каже: "Ма, зар је старац непогрешив? Никада није крив?" "А, слушај, чедо моје", кажем му, "ако тако будеш мислио, никада нећеш изићи на прави пут. Јеси ли дошао овамо да судиш о томе када старац говори истину, а када говори лажи?"

* * *

Ма, како се само успокојава старчева душа када послушник има послушности! Колико се успокојава! Како само из дубине душе извире спокојство и благослов: "Бог, чедо моје, нека те благослови" преплављује те радошћу.

* * *

У последње време, сваких петнаест, двадесет дана видим старца Јосифа. Онда му кажем: "Старче, тамо где си сада, молиш ли се за нас?" "Како да не", каже он (а то све у сну), "молим се и за вас." Пре петнаестак дана, поново сам га видео у сну. Пришао сам му и пољубио га. А он каже: "Ја сам твој старац." Видите ли? Та духовна веза не постоји само овде, на земљи, већ се наставља и на небесима. Постоји и даље.

* * *

Има много начина да се још више сјединиш са старцем. Легнеш да спаваш – говорим вам онако како ја то радим – "благослов оца мога Јосифа", кажем и спавам. Будим се. "Благослов оца мога Јосифа" и започињем молитву. Идем на пут, из Катунакије у Дафни, опет, "благослов оца мога Јосифа". Кувам, "благослов оца мога Јосифа". Кренем у Ватопед, имам слику старчеву у својој келији, пољубим је и кажем, "благослов оца мога Јосифа". То је тек почетак да постанеш сједињен са својим старцем. Као што умна молитва мало по мало очишћује човеково срце, па тако после и сам човек постане просветљен умном молитвом, тако, изговарајући ове речи, постепено, све више се сједињујеш са својим старцем.

* * *

Док читаш Божије Писмо, што више духовне силе имаш, више и добијаш. То исто бива и када је старац у питању. Говорио нам је, али нам је говорио са онолико духовности колико је поседовао, а ми смо то прихватали са онолико духовности колико смо ми поседовали.

* * *

Послушање ме је много чему научило, а много сам научио и као старац. Тако је то. Да се жртвујем, само да те видим, чедо моје, да одеш у рај: то је мој рај, да ти будеш у рају, а ја, нека горим, нека горим. Тако је то. Очинска љубав не може да се мери. И као старац и као послушник стекао сам искуство. Четрдесет година као послушник и петнаест година као старац. Познао сам и једну и другу љубав. Очинска љубав, оче, много је узвишена, много је узвишена!

* * *

Благослов твојега старца вреднији је него сва васељена. Добио си благослов од својега старца? Не бој се нигде.

* * *

Око наше колибе засадио сам много дрвећа. Али, примило се само оно за које сам добио пристанак од старца. А сва она, за која нисам имао пристанак старчев, нису се примила. Засадио сам лозу. Старац се није са тим слагао. Ни једна се садница није примила. Засадио сам воћке, јабуке и друго. Старац се није са тим слагао. Примиле су се, али нису биле плодне. Онда их је узео старац Климис, однео горе код своје колибе и постале су велика стабла и рађају на xакове. Он се сада слади мојим јабукама. Није се слагао старац када сам их засадио ја. Засадио сам и једну кајсију. За седам година имала је само два цвета. За седам година! Добио сам их из расадника из Солуна. Засадио сам један дуд. Старац се са тим сложио и сада једемо дудиње више од месец дана годишње. И са свим осталим било је тако. Све оно са чим се није слагао старац, или сам морао да ископам и да засадим на другом месту, или није напредовало, није се примало, значи није имало добар крај, зато што се мој старац са тим није сложио.

Онај ко се ослања на сопствене снаге у заблуди је. Иди код духовника, па ће он да те научи шта су ђавоље сплетке, научиће те којим путем треба да ходиш да би се узнео на небеса. Међутим, ако ходиш сам…

* * *

Када видим пред собом човека који ће да противуречи, ја се повлачим, да онај други не би наставио даље: "Старче, али тако…" Повлачим се. Повлачим се да не би мој послушник дошао у ситуацију да ми каже: "Старче, нећу моћи то да учиним". Када то видим, повлачим се да сам не постанем узрок његове непослушности. Рецимо да је то неко унутрашње расуђивање. Тако је то.

Међутим, постоји само једно: Монаштво се заснива на послушању. Окушао сам се и у послушности и у непослушности. Кушао сам и једно и друго. Познао сам да када човек има послушности, има спокојства, ни у чему се не препушта помисли!

* * *

Успокојио си старца својега? Успокојио си Бога.

* * *

Један је, пак, поверовао у своју помисао. Поверовао је у своју помисао и рђаво је прошао. Старац после Литургије каже:

"Седите, оци, да попијемо чашу воде."

"Да."

"Старче, није добро то што радиш. Оци ће ћутке да оду у своје келије, у своје колибе."

"Чедо моје, ти си послушник. Зар си сада почео да дајеш савете старцу? То није добро. Треба да кажеш, нека је благословено, старче."

"Али, тако и тако и тако…."

Пограбио га је кушач, избацио је старца из његових мисли. Отишао је у Каруљу. Погрешно је вршио своје духовне обавезе. Онда је отишао на друго место. На крају је остао сам. Наишао је неки човек из Патре и каже ми:

"Оче Јефреме, да ли је тај и тај свештенослужитељ?"

"Није" – кажем му.

"Када сам му закуцао на врата, он отвори и пресени ме крсним знаком, тако. Ја му кажем: "Јесте ли ви свештенослужитељ?" "Баш сам савршио Литургију", каже он."

Видите ли? Поверовао је својој помисли, напустио је свога старца, напустио је суседе, сам се рукоположио за свештенослужитеља и тако завршио.

Зато човек не сме да верује у своју помисао. Имаш помисао? Одмах је кажи старцу. И онако како је Бог просветлио старца, тако послушај. Не веруј својој помисли. Јер, ђаволу се не жури: мало по мало, па те води куда он хоће. "Боље је поверити се, него ћутати."

* * *

[Дејан]

Пет година ме нападао ђаво да напустим својега старца, папа–Никифора. Ни коракнуо нисам. Све док напад сам од себе није престао.

* * *

Ако ти бринеш само о себи, зар старац није тај који о толиким душама брине и оне од њега зависе? Ти ћеш му рећи своју помисао, други ће му рећи своју помисао, онај своју помисао. И онда, шта постаје старац? Да ли све те помисли старац носи? Разуме се, не носи их старац, Христос их све носи. Али, старац о њима води рачуна.

* * *

Старац је извор мира, извор благодати, извор спасења, извор раја.

Послушник

Једном, давно, дође отац М. у нашу колибу и сазида један мали зид од опеке, а убрзо после тога поче да дува јак ветар. Он је, после неког времена, поново дошао у нашу колибу и, не знам, можда је желео да се нашали са мном, упита ме: "Како то да се овај зид није срушио?" Кажем му: "Рећи ћу ти зашто. Када си ти отишао, ја сам га благословио и рекао, нека има благослов твојега старца и то га је одржало. Ти томе ништа ниси допринео."

Али нисам то хтео да кажем. Овом причом сам хтео да испричам, како је његово лице синуло када је чуо име својега старца. Рекох тада себи како је тај човек заиста добар послушник.

* * *

Онај ко има послушности, бива награђен, стиче венац. И први (ко заповеда), разуме се, али много чешће послушник. Зато што је послушник као сам Христос, он подражава Христа.

Самопосматрање

Не остављај себе ни тренутка без надзора. У сваком тренутку треба да надгледаш, испитујеш и надзиреш самога себе, да ли си како треба.

Ти, као монах, ако си ревнитељ, ако си подвижник, треба да надзиреш самога себе и да испиташ какав си био тога дана.

* * *

Болесника не прати само лекар. И болесник прати самога себе, да се увери да ли су му лекови, које му је преписао лекар, помогли, да ли му се стање побољшава. Не прати те само старац. И ти сам треба да пратиш себе.

* * *

Много пута сам питао старца Јосифа како се узвисио до толике духовности. Он ми је одговарао: "Рећи ћу ти. Урањао сам дубоко у "познај себе самога": шта си ти? Ништа, ни колико један црвић. Ништа. Посетила те благодат Божија, узвисила те, постао си анђео. Напустила те благодат, вратио си се на исто." Да, али кажи ти мени, како да привучемо благодат?

* * *

Од вас зависи да ли ће ум да вам буде трезвен, спокојан. То само од вас зависи. То не зависи од кушача ако вас нападне, ни од понашања вашег сабрата у подвигу, или општежићу. Ти сам си одговоран за своје спасење, ти сам си одговоран за своје не–спасење. То од тебе зависи. Када ти сам желиш спасење и ревнујеш самога себе, све долази по благослову.

* * *

Примећено је да првих дана од доласка у општежитељну обитељ имамо много жара. Пазите да вам тај жар не ослаби, да се не угаси, јер то онда није добро. Ако си у стању да појачаш и повећаш тај жар, онда си достојан похвале. Под жаром подразумевам жар у послушању, у молитви, у самоиспитивању, да си будан за време службе Божије, да те не ухвати сан у келији, да надзиреш самога себе. Све то се сматра жаром. Ако се жар охлади, онда не ходиш добро. Зато се исправљај, да се не охлади тај жар, та топлина.

Благо оном брату који одржи жар од почетка до краја живота. Јер не знаш колико година ћеш да поживиш у манастиру. Можда пет, можда десет, а можда ћеш поживети педесет година, не знаш колико. Е, онај је достојан похвале ко одржи свој жар на врхунцу почетка до краја живота.

Сабраност

У једном манастиру, нећу да помињем име, свештеник је кадио. А када је стигао до једног предстојатеља, није га окадио. Предстојатељ му се обрати када је кренуо даље:

"Оче, зашто ме ниси окадио?"

"Старче, благослови, нисам те видео."

"Био сам ту, у стасиду." Каже му предстојатељ.

"Не, нисам те видео."

Остали, који су чули овај разговор између предстојатеља и свештеника, рекоше предстојатељу:

"Старче, свештеник је прозорљив, добро зна шта говори."

Предстојатељ је мислио… мислио…

"Свештеник је у праву", рече, "зато што нисам био ту, био сам у једном метоху."

Видите ли шта је помисао?

* * *

Свети Нектарије на Егини рече једној искушеници када је затражила да буде постризана у монахињу: "Чедо моје, иди напасај овце, имамо неких пет, десет овчица, иди и напасај их."

"Нека је благословено."

Прође један дан, два дана и искушеница каже светом Нектарију:

"Старче, нападају ме помисли. Дошла сам да будем монахиња, а не чобаница."

"Чедо моје", каже јој свети Нектарије, "када кадим, видим те у цркви."

Искушеница је напасала овце, али њена помисао се молила у цркви, па ју је светитељ тако видео тамо.

* * *

На основу помисли се о нама суди. Помишљу постајемо бестидни, помишљу постајемо бољи. Монах нема делање, има помисао. Помисао ти је пошла рђавим путем? Ти си одговоран. Рећи ћеш: али људска помисао се не може ухватити. Добро, али када ти бежи, брзо је враћај назад.

* * *

Мој старац је – чини ми се, не сећам се добро – био већ умро. Дође један монах одозго, из Керасије, и каже: "Док сам дошао довде, три пута сам измолио Акатист Пресвете Богородице."

Видите ли како се подвизавају оци! Како се подвизавају!

Светост – врлина – подвиг

Човек који хвали својег ближњега, а самога себе куди, узвисује се до светости. Ако ти захтеваш од другога да ти прави метанију, зато што те је ражалостио, ниси добро, ниси у реду, не ходиш путем монаха.

* * *

Светоотачке књиге кажу да је авва Нистеро стекао глас светог човека. Дође један и каже му: "Коју врлину поседујеш, па си се толико узвисио?" А он одговори: "Откако сам дошао у манастир рекао сам себи да смо магарац и ја исто. Колико говори магарац када га тучеш, толико ћу и ја да говорим." То је било основно: и да су га тукли, рекао би "благослови".

* * *

Оправдавање није написано у Светоме Писму. Светитељи не само да се не оправдавају, него својевољно трпе за друге.

* * *

Оче, не тако. Ти треба сам себе да поправиш, а не да чекаш на друге. Треба да се подметнеш да те сви газе. Онда си у реду. У супротном…

Треба да се наоружаш трпељивошћу. То је пут Крста.

* * *

Човек, колико год да је мудар, мора малчице и да пита за савет. Ми нисмо Богом дани. Не може бити да постоји само Бог, па ти. Можеш ли да добијеш одговор од Бога? Е, дотле још нисмо стигли. Али, да питамо и неког другог. Да питамо, да се посаветујемо. Зар немаш никога бољег од себе?

* * *

Треба да имаш стрпљења са својим страстима, треба да будеш стрпљив и са мојим. Тако ћеш постати светитељ.

Исповест – покајање

Не осуђујем те што си починио грехове многе и озбиљне, не, човек си. Осуђујем те што се не исповедаш. То осуђујем. Пао си? Одмах код духовника! Све реци духовнику. И преподобна Марија прво се исповедила.

* * *

У нашем суседству био је неки Кипранин, па имао послушника, који своје родитеље није успокојио. Када се замонашио, ни свога старца није успокојавао. И тамо, где смо били, у Малој Светој Ани, пошаље га старац старцу Јосифу, да му исприча своју помисао и да му помогне колико год може. Када је дошао тамо, ми смо сви били тако око старца, а он каже: "Ајде ти, иди и ти, идите у своје келије, а ти, дођи овамо оче Јоване." И попне се са њим у његову келију.

"Старче", рече Јован, "моја душа плаче, плаче, плаче као мало дете."

"Зашто, чедо моје, твоја душа плаче?"

"Зато што", каже, "не успокојавам својега старца."

"А како знаш да не успокојаваш старца?"

"Ето", каже, "тако, у послушању."

"Чуј, чедо моје. Оно што си покварио то ћеш и да поправиш. Попустио си са: "нека је благословено", са снисхођењем и самоодрицањем за свога старца. Не тражи сада да молитвом, или Божанским Причешћем, оче, поправиш своје грешке. Тамо где си погрешио тамо да правиш метанију, тамо да се покајеш и поправиш.

[Дејан]

Авва Памво, док је био мирјанин, пошао је у крађу смокава у комшијски виноград. Када их је приметио чувар винограда, нагнуше да беже. Али њему из мараме, у коју је ставио смокве, испаде једна смоква, и он, да је не би изгубио, узме да је поједе. Сам је о томе причао: "Кад год се сетим те смокве, дође ми да плачем."

Исто тако и ја, дође ми да плачем, кад год се сетим непослушности према своме старцу. Као апостол Петар, седнем и плачем. Зашто сам био непослушан? Зашто нисам био послушан, па да заслужим нешто?

* * *

Важно је ово: ако те гризе савест, иди и прави метанију: "Брате мој, благослови, молим те да ми опростиш, сагрешио сам." То исправља твоју грешку. Никада немој да занемариш своју савест. Људи смо, један другоме смо криви. Или ти је нешто рекао, или није урадио оно што си му рекао, кад после долази савест да те преиспитује. Немој да је занемарујеш, иди и са снисхођењем реци, било брату, било старцу, "благослови".

Благодат Божија

Благодат Божија је једна, али се пројављује према степену духовности сваког појединог човека, према степену духовности делује, види се, да, види се! Ах, како све у теби уздрхти када видиш, када осетиш благодат Божију! "Рекох: богови сте, и синови вишњега сви."(Псал. 82, 6)

* * *

О! Благодати, благодати! Дођи нам, дођи, брзо дођи. Колико се мења човек, како се преображава, какав постаје тај намучени човек, када га посети благодат Божија! Она, благодат Божија, учинила је да мученици, не само да не осећају болове од мучења, него да се радују што подносе муке Христа ради. "Јер Тебе ради усмрћују нас сав дан; сматрају нас као овце за клање."(Псал. 44, 23.) Али једно је да осетиш, а друго да читаш, или да разговараш о благодати Божијој.

* * *

Благодат Божија учинила је да Мотовилов, ученик Серафима Саровског, не буде у стању да гледа у светитеља због прејаког сјаја његовог блиставог лица. Треба ли још примера? Синови Израиљеви нису могли да задрже поглед на лицу пророка Мојсија, када је сишао са горе Синајске носећи две плоче закона, "дјело Божије"(2 Мој 32, 16), у рукама, јер "му се свијетли кожа на лицу"(2 Мој 34, 30), па је пророк морао да га покрије.

* * *

Има много тога на шта човек наиђе у животу. Много пута сам се питао, како су свети Оци, док су се молили, подизали руке увис? Нисам могао то да схватим. Када је дошло време за то, онда сам схватио.

Не можеш, оче, да се уздржиш, када дође благодат Божија, не можеш. Ја никада у животу нисам руке подигао према небу. У души сам их подигао много пута, као син према Оцу.

Не можеш да се уздржиш. Када те препуни благодат, онда се изгубиш. Када осетиш благодат, почнеш да дрхтиш. Докле сам стигао! Докле сам стигао!

* * *

Једном сам скупљао бадеме у нашем крају, кад прелети један авион, како је наше место између два брда, једно овде, а друго тамо, па смо у клисури, одјекивало је као мелодија, као хорско појање. Брујање авиона дошло је као мелодија, као музика. Душа ми оде одмах, увис, оде ми душа у сретање Младенцу, како каже, чини ми се, Апостол: "А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити"(1 Сол, 4, 17). Тако из свог доживљаја можеш да разумеш шта мисли Апостол. Ако кроз то не прођеш, разумеш само делимично, не разумеш у потпуности. Схватиш тек када и сам, рецимо, прођеш тим путем. И кажем тада себи, ето, зато Апостол каже: "бићемо заједно узнесени".

Такве доживљаје не можеш ти да изазовеш, они долазе сами од себе. Сасвим би другачије било кад би их планирао, изучавао, писао о њима, а сасвим је другачије када долазе сами од себе.

Правио сам метаније. Дође ми помисао: "Тамо где ти правиш метаније, тамо су ноге Христове." Паднем на земљу и почнем да љубим тло по коме је корачао Христос, љубим и целивам где је газио Христос. Ма, то долази само по себи. То ти је благодат, мој брате.

* * *

Не могу да се уздржим. Зато причам. Као мрав, када нађе тамо неку храну, па иде, обавести цео мравињак, рецимо, и дође много мрава да поједу ту храну. Као што свети Златоуст каже: "Велико теле, пуна трпеза, нико не излази гладан."(мислим да је то у похвалној беседи Анастасију). Тако и ја, не могу да то задржим за себе. Тако је. То што сам нашао, дођи и ти, дођите да се наједете, овде је ризница!

* * *

Значи, благодат се преноси, и посредством молитве и са удаљености се преноси благодат. Па, ако имам лепу молитву, кажем, старац се моли за мене овде доле, па то и ја осећам.

* * *

Благодат долази, рецимо, на тај начин. Када сам, оче, заспао, видео сам пред собом нешто шестокрило – или је било шестокрило, или многооко, не знам. Ја то одмах пољубим. Када сам то рекао старцу, он ми рече: "Не, чедо моје, није било многооко, било је шестокрило горе на небу. Благодат на тај начин долази."

* * *

Када дође благодат, заборављаш и невоље и муке. Када дође жалост, заборављаш на благодат и кажеш, авај, Бог ме је напустио. Не могу ни да се помолим, ништа, Бог ме, на неки начин, напустио, отићи ћу у пакао. Када се окренеш на једну страну, заборавиш на другу; када се окренеш на другу страну, заборављаш на прву. Тако је то. Е, тако се човек увежбава у смирењу. "Но благодаћу Божијом јесам што јесам", како каже Апостол (1 Кор 15, 10). Вежба се човек у смирењу.

* * *

Много пута сам ушао у цркву, у олтар, овде је Бог. Некако то, да кажемо, знаш. Много пута, када је Литургију служио старац, ја нисам: Е, или он, или ја. Читава црква била је уроњена у сладост, у мед, рецимо. Старац је служио Литургију, и ја сам осећао благодат.

* * *

Када ме је мучио екцем, нисам могао да седим као што седим сада, већ сам само могао да лежим. Ако је била зима, био сам покривен и јорганом и тако сам савршавао правило. Овако да седим, нисам могао, а нисам могао ни да стојим. Литургију нисам могао да служим, нисам могао, имао сам јаке болове.

Док сам лежао тако, још и јорганом покривен, осетим у себи велику радост, много радости. До тада никада у животу, ни пресењен благодаћу, нисам осетио толику радост. Радост је расла, расла и некаква светлост у мени и светлост ван мене, па постадох и ја сав светлост.

Пресвета Богородице, видећу и неког анђела сада, а можда ћу угледати и Богородицу, рекох себи, толика радост.

После, тако, мало, по мало, смањила се и угасила. Е, престаде то и ухвати ме сан. Заспим и видим, као треба да буде парада царске породице. Седео сам на некаквом балкону и гледа

[Дејан]

Po definiciji, pravoslavni hrišćanin je onaj koji nastoji da ispunjava zapovesti i zahteve pravoslavnog života, kako to uči Jevanđelje i Sveto predanje. Pokorno prisustvo na bogosluženjima, često pristupanje Svetim Tajnama, držanje Crkvom propisanih postova, davanje milostinje, sticanje duha milosrđa, sve je to minimum onoga što treba da čini čovek koji sledi Gospoda. Ova sveta poslušnost je, međutim, samo početak za svakog hrišćanina; to su prvi koraci u duhovnom životu, u skladu sa učenjem Gospodnjim: ”Ako me ljubite, zapovesti moje držite. Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji mene ljubi. Koji mene ne ljubi, reči moje ne drži” (Jovan 14:15, 21, 24). Zato je sv. Pajsije Veličkovski napisao: ”Čuvanje Božijih zapovesti i Njegovih reči jeste savršena poslušnost Gospodu.”(1)

Dakle, osnovni, toliko bitni su ovi prvi koraci poslušnosti. Ipak, zato što predstavljaju strpljiv, naporan trud da se hodi uskom stazom ka Carstvu Nebeskom, oni su često ignorisani od strane novoobraćenog hrišćanina. To je razlog zbog kojeg sveštenik novoobraćenom prvo nalaže da se vežba u rutinskoj pobožnosti, kako je gore navedeno, po navici, da bi proverio njegovu poslušnost, i da bi time dotakao njegovo srce, a ne razum.

Po rečima sv. Jovana Kronštatskog, jako je opasno razvijati – obrazovati – samo razum i intelekt, a ignorisati srce. Moramo pre svega da se usredsredimo na srce, jer srce je život. Ono usmerava misli, želje i sklonosti u čoveku. (2)

Mnogi koji pređu u pravoslavnu veru ne napreduju dalje od ovih očekivanja. Ali one kojima je dato da uzrastaju u duhovnom životu umesto mleka čeka jako vino pravoslavnog poslušanja. Cilj ovog kratkog teksta je da ukaže na poslušnost mirjanina duhovnom ocu.

Postoje opšta tri načela koja se ovde napominju. Prvo, trebalo bi napraviti razliku između starca i duhovnog oca. Starac ispunjava proročku službu u Crkvi; on je poštovan od svih kao onaj koji drugima otkriva volju Božiju. U svetu danas praktično nema pravih staraca, a oni koji za sebe tvrde da su starci i ljudima dozvoljavaju da ih tako oslovljavaju – posebno ovde u Americi, gde je pravoslavlje tako nezrelo – ne služe pravoslavlju. (3) Postoji mnogo preobraćenih, koji su u nedostatku volje (a i po ubeđenju) spremni da se odreknu zdravog razuma i rasuđivanja, negujući tako kult ličnosti koji nema nikakave veze sa pravoslavljem. Činjenica je da mirjani često ne razumeju ulogu starca i duhovnog oca.

Drugo, poslušanje duhovnom ocu nije toliko pitanje upravljanja i poslušnosti koliko rukovođenja i sledovanja. Drugim rečima, duhovni otac nikako ne sme da vidi sebe kao onoga koji izdaje naredbe, već kao onog koji rukovodi osobu koju mu je Bog poverio svojim rečima i primerom. Mnogo ovakvih primera poznato nam je iz žitija svetitelja, i teško ih je sada sve nabrojati. Treba istaći da se odnos između verujućeg i njegovog duhovnog oca ne zasniva na zavetu poslušnosti (mada po blagodati to može mnogo da poveže duhovnog oca i duhovno čedo). Umesto toga, to je živa veza između dve žive duše, jedne iskusnije od druge, jedne koja može da ukaže na put, jer je već njime prošla, a druge spremne da veruje i sledi.

Shiiguman Jovan, dugogodišnji otac ispovednik manastira Valaama čija su mnogobrojna čeda mirjani u svetu, govori: ”Mudrost duhovnog života se tako detaljno opisuje u spisima svetih Otaca, ali ono što oni pišu najbolje se može razumeti životom. Duhovni oci moraju da žive po ovim principima, po snazi i po blagodati koja im je data. Onima koji se meni obraćaju za savet ja kažem svoje mišljenje, ali takođe govorim da o svemu rečenom razmisle i sami.” (4) Duhovni otac ne primorava, ne izdaje naredbe, već svoje duhovno čedo uzima za ruku i vodi nežno, ali sigurno.

Treće, oni koji mogu pružiti duhovno rukovođenje su sada toliko retki da mirjanin treba da obrati pažnju kome poverava svoju dušu. (5) Zato je veliki starac XIX veka, starac Makarije Optinski, napisao sledeće jednom mirjaninu: ”Zaista je velika uteha i velika pomoć da ste pronašli učitelja pod čijim će se mudrim rukovođenjem isceliti od samovolje i gordosti. Danas je veoma teško pronaći takovoga.” (6) Ako je pre sto godina bilo teško pronaći duhovnog oca u Rusiji, koliko je to teže danas! Savremenik starca Makarija, i sam veliki duhovni učitelj, episkop Ignjatije Brajčaninov, upozoravao je one koje je rukovodio: ”Tašti i tvrdoglavi vole da uče i da daju svoje mišljenje. Oni ne brinu o njihovom savetu… ne razmišljaju da mogu da nanesu nepopravljivu štetu svome bližnjem neiskustvom, pogrešnim savetom… Oni žele da ostave utisak na početnike, i da ih pridobiju za sebe. Oni žele da ih ljudi hvale, da budu ugledni svetitelji, mudri sveštenici, učitelji sa duhovnim iskustvom. Oni žele da nahrane svoju nezajažljivu sujetu.” (7)

Kako onda mirjanin, koji je napredovao u postu, bdeniju, molitve itd. da pronađe pravac koji je njegovoj duši neophodan za dalje uzrastanje? U većini slučajeva, parohijski sveštenik će uputiti ovu osobu iskusnom monahu, koji mu može dati smernice. U suprotnom, kako vladika Ignjatije kaže: “Mirjanin bi trebalo da traži Božiju volju u Svetom Pismu, moleći da mu Bog pošalje pomoć. Možda će u određenom trenutku Bog poslati mudrog savetnika i duhovnog oca, ali u međuvremenu, on mora da čeka strpljivo, da ne bude previše hitar da se preda na rukovođenje drugome, da ne bi postao sluga čovekov, već sluga Božiji.” “Ako na kraju Bog pošalje duhovnog oca onda,” piše vladika Ignjatije, “sa plačom i uzdisajima srca uporno se molite da Bog ne dozvoli da se okrenete od Njegove svete volje kako bi pratili palu ljudsku volju, svoju sopstvenu ili volju bližnjega – svog duhovnog savetnika” (duhovnog oca) (8). U sasvim istom tonu, starac Makarije piše sledeće svome duhovnom čedu: “Pokušaću da ti odgovorim najbolje što mogu, ali moraš se i sam moliti. Moli se da mi Bog podari prave reči, kako bih ti rekao ono što će ti biti od koristi.” (9)

Jedan od znakova po kome mirjanin može da prepozna svoga duhovnog oca je sledeći: duhovni otac ne čezne da daje duhovne savete; u suprotnom, on sam za sebe tvrdi da je bez znanja i nedostojan - kako piše starac Makarije: “Govorim vam ne ono što sam sam izmislio, već vam govorim ono što sam pročitao u delima Svetih otaca. Moj jedini skromni rad jeste izbor odlomaka iz tih dela koji konkretno odgovaraju vašem slučaju” (10). Slično, vladika Ignjatije piše da Oci zabranjuju da mi sami dajemo savete našem bližnjem, bez pitanja.

Dobrovoljno davanje saveta jeste znak da mi smatramo da posedujemo duhovno znanje i bogatstvo, što je jasno ukazuje na gordost i samoobmanu (11). Koliko duhovnika danas može izdržati ovaj test? Možda nekoliko. Pravi duhovnici daju savete sa strahom Božijim i samo zato što ih je drugi pitao; oni ne očekuju trenutnu poslušnost, ali ostavljaju to na rasuđivanje svome duhovnom čedu. Na ovaj način oni štite i sebe i duhovno čedo. Duhovno odrastao mirjanin zna, međutim, da ako on poštuje svog duhovnog oca u svim stvarima koje nisu u suprotnosti sa zakonom Božijim, ili njegovim zdravim rasuđivanjem, Bog ga nikada neće napustiti.

Svako ko je čitao u delima svetih otaca i u žitijima svetitelja o mirjanskoj poslušnosti vidi da je poslušanje danas samo bleda slika onoga što je nekada bilo u Crkvi. Nivo duhovnosti u crkvenom životu je toliko slab u današnjem vremenu da je Božja volja da se od mirjanina ne traži ništa do dobrovoljno poslušanje duhovniku. Ići dalje od ovoga nije samo opasno, već dovodi u pitanje i promisao Božiju. Duhovno uzrastanje za mirjanina još uvek je moguće, ali je ono veoma sporo i mukotrpno. Ipak, duhovno uzrastanje se odvija. Po rečima vladike Ignjatija: ”To je velika tajna Božija, veliki blagoslov za nas, da se nahranimo mrvicama koje padaju sa stola našeg duhovnog oca. Te mrvice nisu hrana koja zadovoljava, ali one mogu da spreče duhovnu smrt” (12).

IZVOR

[Ignjatije]

Evo teksta koji je Marti postavio :

https://www.pouke.org...264#entry678147

Bilo bi dobro malo pojasniti sledece reci Sv. Jovana Lestvicnika, jer moze doci do zabune :

Послушање се састоји у одбацивању сопствене воље и ума

"Својства послушања су ова: послушање је одбацивање сопственог расуђивања..... "

Treba naglasiti da je Sv. Jovan Lestvicnik pisao prvenstveno za monahe. Mada ovo odbacivanje sopstvenog uma i rasudjivanja zasluzuje detaljnije objasnjenje. Neka neko to malo objasni da ne dodje do pogresnog tumacenja i da ne upadnemo u guruizam koji je opisan u prvom postu ove teme.

[Grizzly Adams]

[Ignjatije]

Sta si hteo reci tim posterom ?

Mislis na evandjeosku so koje nema ili na opasnost od pogresnog tumacenja ? Ili nesto trece ?

[ego]

КАДА ПОСЛУШАЊЕ НИЈЕ УГОДНО БОГУ?

[Grizzly Adams]

Мислим да је мнооого клизав терен на овој теми. Као што си лепо напоменуо - ту се лако помеша оно што су оци говорили за монаштво са животом у свету који има сасвим другачија правила.

Можда би корисније за мирјане било да више говоримо о зрелости и одговорности. Незрелости и комплекса ауторитета већ имамо и превише...

[Ignjatije]

КАДА ПОСЛУШАЊЕ НИЈЕ УГОДНО БОГУ?

To je to.

.

Нарочито је жалосно кад се искушеник труди да подражава потпуно послушање, да у потпуности одбаци расуђивање и да се потчини речи наставника као што је то било код древних Отаца, када је и наставницима и ученицима руководио Дух Свети. У наше, пак, време готово да се не могу наћи људи који би правилно могли да духовно руководе и упућују друге, тим пре што има много учитеља који су и сами заблуди и то у веома битним питањима вере. Несрећа је када ученик таквог неискусног учитеља почне да прихвата сваку учитељеву реч и поуку као савршену истину и да их до краја следи."

"Послушање је чудо вере! То може да учини само Бог. И остварили су га они људи којима је Бог дао овај дар. Међутим, када људи сопственим напором пожеле да достигну оно што једино Бог даје, њихов труд бива безуспешан и јалов: тада они личе не оне зидаре тврђаве који се помињу у Јеванђељу и који започињу зграду, немајући средстава да је заврше" (9, т. 4, писмо 54).

"Изучавај Божанствено Писмо," говори Св. Симеон Нови Богослов, и књиге Светих Отаца, нарочито оне које се баве (хришћанском) праксом, да би све могао да упоредиш са њиховим учењем и видиш све као у огледалу, и да оно што је код тебе у складу са Светим Писмом усвојиш и задржиш, а оно што је лажно и лоше да препознаш и одбациш да не би био преварен. Знај да се у наше време појавило много превараната и лажних учитеља" (1, т. 5, стр. 33).

[Ignjatije]

Мислим да је мнооого клизав терен на овој теми. Као што си лепо напоменуо - ту се лако помеша оно што су оци говорили за монаштво са животом у свету који има сасвим другачија правила.

Jeste klizav teren. Bas zbog toga nam trebaju objasnjenja teologa i ostalih koji se dobro razumeju u tu problematiku, kojih na forumu ima. Takve tekstove pogresno tumace i pravoslavci i vernici drugih religija, a ateisti pogotuvu.

Можда би корисније за мирјане било да више говоримо о зрелости и одговорности. Незрелости и комплекса ауторитета већ имамо и превише...

Jeste tako Zvone, ali tema je ipak o poslusanju

[Grizzly Adams]

Што се послушања тиче ја би мирјанима саветовао - саслушајте савет, а онда мислите својом главом и сами одлучујте о свом животу.

[Guest]

старац Јефрем Катунакијски

О ПОСЛУШАЊУ

Благословене душе, не знам одакле да почнем и шта да кажем. Шта прво, а шта друго. Пуно тога ми долази на ум. Једно је стварно и истина. Све не можемо објаснити, али бар једно... И то би било довољно. На Катунакији, Симонопетри, Ормилији, душа се уздиже, ако постоји умно делање.

Био сам недавно у Ормилији, али не на бденију, већ сам тиховао. После бденија, долази ми отац Кипријан и рече ми да за трпезом кажем неколико речи оцима. Ма како ја сада да говорим - нисам свештенопроповедник, нити неки учен и образован човек, већ неписмен. Понекад ми је тешко чак и на грчком да говорим. Понекад и на грчком језику тражим реч да нешто духовно изразим и не налазим је. Ипак, ради благослова сам пристао. Поред мене је седео отац Поликарп из Суротија, од кога сам тражио благослов да кажем две-три речи. Знао сам да треба да говорим пред послушницима, а било је ту и образованих људи: протосинђели, јеромонаси, игумани. Почео сам да говорим о послушању.

Наш старац Јосиф Исихаста, који је био сасуд исихије и умне молитве, није нас учио, узводио у исихију, умну молитву. Не, већ нас је учио послушању. Из послушања происходи молитва, а из молитве богословље. Желим само основно да кажем о овоме. Хоћеш ли да задобијеш молитву? Хоћеш ли да твоју молитву прате сузе? Хоћеш ли да нађеш уски пут монашког живота, пут свога спасења? Једини пут за то је пут послушања. Ако живиш у послушању, наћи ћеш и пут свога спасења. Да наведем један пример. Једном сам седео у својој келији, бавећи се умном молитвом, а мој сабрат у другој келији радио је нешто око печата за просфоре. Налазио сам се у стању благодати (виђења нетварне светлости). Благодат може да обитава у човеку кратко. Пет минута. Један сат. Може и два, а може и три сата. Монах из суседне келије ме је позвао на ручак. Нисам хтео одмах да кренем, док не прође благодат. Али због такве помисли – непослушања, бладогат се одмах удаљила од мене и рекох себи: «Шта си учинио?» Због непослушања одмах сам изгубио благодат. Свети оци нам говоре да послушање треба да нам буде на првом месту, а потом молитва. Имао сам молитву и не послушах, па изгубих и молитву. Чинећи послушање, молитва пак може и да се задржи. Дакле, из послушања происходи молитва. Уз послушање, молитва може да буде много усрднија. Дакле, непослушање задобих, молитву изгубих – две штете.

Опет понављам: из полушања – молитва! Свети оци кажу да се у манастир не долази да би се молио, већ да би се учио послушању. Ако чиниш послушање – то је твоја молитва. Зато, ако ти неко од братије каже да нешто урадиш, иди и уради. Ако неко чини послушање, то највише успокојава душу старца. Ако се успокојава душа старца, успокојава се и Бог. Ако си успокојио старца, успокојио си Бога свога. Старац је видљиви бог. У теологији иконе се каже, по светом Василију Великом, да поштовање према икони прелази на Прволик – тако је код нас у односу према старцу. Зато, пази да те ни најмања помисао не одвоји од старца. То могу из искуства да кажем у односу на старца Јосифа Исихасту. Кадгод бих прихватао неку помисао против њега, губио сам благодат.

У нашој келији на врху, живи старац Гедеон поред црквице светих Архангела. Код њега је живео један послушник, који је раније био ожењен. Дошао је на Свету Гору, а имао је демона у себи. Док је чинио послушање према старцу, демон није био видљив. Био је миран. Када је престао да слуша старца (једном је присвојио прилог из Америке од сто долара), у њему се одмах појавио демон. Једном сам отишао код њих у келију на Причешће и видео сам демона у том послушнику. То сам им рекао. «Видиш демона?» «Да», рекох. «Видим.» Тај човек је говорио да када једном каже Исусову молитву, демон ућути, другу молитву – вришти, трећи пут – постаје невидљив. Ето, колика је сила Исусове молитве. Демон му је говорио. «Мислиш да ћу отићи од тебе? Шта каже Христос? Овај род се изгони само постом и молитвом. Не, нећу изаћи.» Циљ демона је био да га наведе на непослушање. Ђаво познаје Јеванђеље, али се највише плаши послушања, јер је оно подражавање Христа.

Свети Теодор Студит каже да смо ми у манастиру сабрани како би у љубави и јединству Духа прослављали име Божије. Исихија је важна, али су важнији послушање и заједница. Ако имаш правило од десет метанија, тако чини. Не, пет. Боље петнаест, али најбоље десет како треба. Ако се не чини тако, то је већ за исповест. Први непријатељ није нам ђаво, већ сопствена помисао. Ако својој помисли верујеш - ето пада. Ко верује својим помислима, још увек робује својој вољи. Један послушник на Светој Гори није хтео да се причешћује, јер је веровао својој помисли да није достојан.

Једном приликом негде у скиту, био сам са братијом. После литургије, они седоше да узму воду и да се послуже. Један монах приђе и рече старцу: «Геронда, не радите добро! Оци треба ћутећи да иду у своје келије и да тихују.» Тада сам му рекао: «Дете моје, ти си послушник, а почео си да поучаваш старца. Не радиш добро. Треба само да кажеш: Нека је благословено старче.» Тога монаха је помисао полако одвела од старца из Каруље. Прошао је и друга места и на крају се појавио као јереј, закрштавајући нас. «Ви сте јереј?» «Да.» «Управо сам завршио Литургију.» Видите, због егоизма је отпао од старца и саморукоположио се за свештеника. Ево шта бива када човек верује својим помислима. Ако имаш помисли, треба да их кажеш старцу. Не веруј својим помислима. Ђаво ће те преко помисли полако одвести где он жели. Послушници који оду од свог старца, од свог канона из манастира – сви старци.

Ако чиниш послушање, задобићеш и молитву. Без послушања, и молитва се губи. У Цркви нам је све дар. Дар нам је свето крштење, дар – света Литургија, дар – Царство небеско. Бог од нас хоће само чистоту срца. Ако имамо чисто срце, можемо задобити срдачну молитву. Духовно стање човека зависи од благодати у тренутку када се он моли. Ко задобије благодат, постаје бог по благодати. Како да задобијемо благодат? Послушање је једини начин. Искусио сам и једно и друго. Послушање је подражавање Христа. Послушник задобија већу благодат него онај ко заповеда. И онај ко заповеда добија благодат, али већу онај ко слуша, јер се потчињава. Где има два или три монаха, онај који се потчињава задобија највећу благодат. Први задобија благодат да може да руководи, како да организује, како да реши разне проблеме манастира, али онај ко се потчињава, у посебној је благодати. Искуство нас тако учи.

Благодат долази у разна времена. Неки монах ми рече: «Данас је Преображење, али нисам осетио неку посебну радост и благодат. Можда ће доћи сутра – обичним даном.» Суд Божији је другачији од суда људског. Благодат задобијамо и у светој Литургији, али и изван ње. Можеш да задобијеш радост у свакодневном послу на послушању. Наше је да непрекидно пребивамо у молитви. Када Бог реши да посети нашу душу, хоће да је затекне у молитви. Треба непрестано да проверавамо како смо провели дан и да ли смо били у непослушању. Христос је дошао на земљу да се разапне. Он жели да се и његови ученици разапну за Царство небеско. То нам није директно речено, да нас не би растужило. Имао сам помисли против старца Нифонта и чујем глас благодати у себи: «Не чиниш добро!» Ко чини послушање старцу, постаје други христос, постаје благодатни христос.

са грчког језика превео

Епископ далматински Фотије