Ник Вујичић - ЧОВЕК БЕЗ РУКУ И НОГУ

[Danijela]

razmišljam od kad su krenule reklame o dolasku Nika u Srbiju... koliko ljudi, sličnih problema i hendikepa kao on, u Srbiji nemaju skoro nikakve šanse za normalan život, obrazovanje, zaljubljivanje, ženidbu/udaju, posao, druženje... nismo vaspitani da prihvatimo, pomognemo i prilagodimo sebe, situaciju, posao, život ljudima koji su malo drugačiji od nas.

[-Владимир-]

Постер је зверска провокација. Кад би ми тај пао шака што га је направио, не би се више никад усудио.

Зезање обично. Не верујем да је било зле намере. Зверство је оно што је навела Данијела , игнорисање државе и околине.

[Млађони]

Мени је искрено мало лицимерно све то око Никовог доласка... мисим не причам о њему он је сјајан тип и свака му част али ми је лицимерно ово што му Ђоковић помаже и остали доброчинитељи који се накупили око њега а пељеше ову земљу на све стране и у том пељешењеу редовно по неког ника вујчића оштете за примања.

[Danijela]

pustimo mi te druge.

šta mi možemo da uradimo za ljude slične Niku?

da li možemo da im pomognemo tako što ćemo da ih za početak tretiramo kao ljudska bića sposobna da uče i rade kao i mi? da li ćemo da se potrudimo da napravimo rampu za one koje su kolicima, da napravimo prolaz da mogu komotno i bezbedno prolaze trotarima a ne da se sudaraju sa automobilima, da ih zapošljavamo na poslovima koje mogu da obavaljaju u skladu sa njihovim ograničenjima....?

imam prijatelja koji je u nesreći sa vozom ostao bez obe noge. u zavodu za rehabilitaciju je počeo da fotografiše i da radi obradu fotografija. danas je jedan od najbolji fotografa na ovim prostorima i stalno putuje na raznorazne izložbe i događaje vezane za fotogorafiju. njemu se zahvaljujući fotografima otvorio sasvim drugi svet. radi, putuje, koristan je i sebi i drugima. nejgova supruga mi je ejdnom rekla da je mislila da će imati pakao od života jer će morati da se brine o invalidu ali ispalo je nešto sasvim drugačije jer on ima vrlo aktivan život i mnogi joj pomažu oko njega u smislu voze ga u kolicima, bodre ga kad ima bolove i loše dane.

[maxina]

Pomaže Bog

Ja sam bila ovde u Beogradu na Nikovom predavanju. Mislim da je ovde, u Beogradu, i shvatio da treba da srbuje, jer su mu više tapšali na to što progovori na srpskom nego na ono što je govorio. Ali je govorio želeći da nas motiviše da se ne predajemo nekom očajanju, već da se borimo i da prihvatimo da nas Bog voli i da naš život ima smisao. Prosto pozivao nas je da verujemo u Boga i da svoj život predamo u Njegove ruke. Mislim da ćemo ovde redko čuti takvu motivaciju kakvu Nik Vujičić ima. Primeri koje je navodio su zaista, iako vuku na protestantizam, inspirativni jer ih nije navodio kao pohvalu sebi, već Bogu i Njegovoj ljubavi. Ja sam uzela da pročitam i njegovu knjigu "Živeti slobodno". Dosta onoga što je govorio u Sava Centru ima i u knjizi, ali knjiga više govori o tome kako raditi na sebi da bi čovek uspeo da vodi kvalitetan život kakav želi.

Na mene je ostavila utisak jedna rečenica koju je rekao, a koja predstavlja parafrazu Svetog Pisma a kojom nam je poručio da kada se narod vrati Bogu i pokaje tada će Gospod izlečiti i narod i zemlju na kojoj živi. Setih se "Nebeske Liturgije" sv. vladike Nikolaja.

Oprostite na ovoliko dugom postu.

[Danijela]

hvala Maxina na tvojim impresijama.

[Банатски деран]

I njegova cuvena recenica koju primenjuje i savetuje da je i mi koristimo:

"Just do your best,and God will do the rest" !

[мирођија]

Зезање обично. Не верујем да је било зле намере. Зверство је оно што је навела Данијела , игнорисање државе и околине.

Зезања обичног има на сваком кораку. Не може невин и обичан да буде постер на коме се изобличава природа ''хендикепираног'' човека. Док је заиста хендикепиран овај човек коме нико и ништа и није свето.А тек о вери у Бога и да не помињем.

Нама су највећи греси постали обични и похабани, јер вере праве немамо у довољном светлу. Кажу да грех улази најпре кроз иглене уши,па лагано на мала врата, а ми се навикавамо постепено на ''мале'' грехове,

па тако једног дана од шуме не видимо дрвеће. Дакле,све је то од звери, а највећи су они од државе греси.

А ко чини државу,народ...И шта са њим таквим? Изопаченим да најтежег инвалида ставља на постер дасе мало зезамо...Јер је то забога смешно.

Али не. Ја верујем у свој добри народ. Онај који помаже инвалиде и болесно угрожене људе. Најлепше је и најјаче када дамо сопствени пример према таквима. Има и код нас ангажованих таквих жена и људи.

Мојом улицом често пролази млада жена у колицима која је песникиња.Јако даровита.Често сврати у радњицу близу мене. Често смо причале и биле активне у сваком смислу. И увек сам видела само разумевање и жељу да се помогне од људи у околини. Да би се такве акције омасовиле потребно је да држава поведе коло.

Да се створи дугорочна нормална будућност за њих.

А да не причам о мати Зиновији из Раванице која помаже љубављу,вером, и шаком и капом,лековима, организацијом, штићенике,болесну хендикепирану децу из Свете Петке.

Ево, будите благословени па пошаљите некад у Раваницу, мати Зиновији, свој део летовања,зимовања,

журке на сплавовома, Егзита,Гуче,...пивопијаде...позоришта, биоскопа...Јер све је то таштина ако се не подели са најсиротијима и најугроженијима.

У тој радњици из мог окружења коју сам поменула ради девојка полуинвалид. Били су мало изненађени

купци у почетку.Сада су се навикли.А она одлично ради, и прима плату,своју.И пријављена је,иде јој пензионо

и социјално.А газда каже.''примио сам је јер је поштена као сунце, и простодушно добра.''

Хвала му где чуо и нечуо,до неба.Лично од мене.

Мој град је мали, па сам често виђала, па и упознала једну госпођу у колицима. Испричала ми је све о току свог трновитог живота. Добила је на коришћење собицу од града, јер је радила док се није разболела и

добила инвалидску минималну. Овог лета је добила гарсоњеру крај Мораве у зградама које су биле донација

италијанске владе. Импресионира њена снага и вера, и жеља да буде независна.

И мислим да обичан народ све мање окреће главу од хендикепираних,ако је икад и окретао. И мислим да

је то све више по Божијем промислу.

[-Владимир-]

Кажем тако јер сам упознао доста омладинаца који знају такве вицеве да ти се коса дигне на глави, али опет добра су то деца. С обзиром у каквом окружењу живе, одлична чак. И нема ту неке жеље да се неко повреди већ једноставно окрећу црну реалност на нешто смешно. Виђао сам на вукајлији и јако злобних плаката начињених баш са намером да се неко понизи, али мислим да овај није такав. Неукусан јесте али злобан, не бих рекао .

[Danijela]

eto svetlih primera koje je Mirođija navela kako može da se pomogne.

neka svako od nas pokuša nešto malo da učini i situacija će početi da se menja.

u firmi u kojoj radim su zaposleni ljudi sa manjim smetnjama da obavljaju određene poslove koji ne zahtevaju veliku brzinu i odgovornost. treba da ih videti kako su od preplašenih ljudi postali malo sigurniji i nasmejaniji. nisu to neki novci koje zarađuju ali opet znate onaj osećaj kad svojim radom zavredite nešto? i još kad vas drugi prihvate, radite zajedno, šalite se, sedite u kantini za istim stolom i jedete zajedno.

[Danijela]

Кажем тако јер сам упознао доста омладинаца који знају такве вицеве да ти се коса дигне на глави, али опет добра су то деца. С обзиром у каквом окружењу живе, одлична чак. И нема ту неке жеље да се неко повреди већ једноставно окрећу црну реалност на нешто смешно. Виђао сам на вукајлији и јако злобних плаката начињених баш са намером да се неко понизи, али мислим да овај није такав. Неукусан јесте али злобан, не бих рекао .

Oprosti Vladimire ali nekako s godinama sam naučila da svaka reč dobra ili loša ostavlja traga na čovekovoj duši.

Jedna priča to vrlo plastično objašnjava:

Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, zakuca jedan ekser u ogradu. Prvog dana dečak je zakucao 37 eksera u ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakog dana u kom bude uspeo da kontroliše svoje ponašanje, iz ograde iščupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednog dana dečak je rekao svom ocu da je isčupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde; rekao mu je: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju."

Verbalna rana je isto tako bolna koliko i fizička. Prijatelji te ohrabruju da uspeš u nečemu, sa njima se smeješ, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe. Trudi se da ne praviš rupe od eksera u ogradi svog prijatelja.

S toga mislim da nije u redu praviti ovakve šale.

[Банатски деран]

На РТВ (Радио Телевизија Војводине) је управо почео снимак са Никовог предавања у Новом Саду.

[Danijela]

ne posedujem tv aparat tako cu da sacekam da se pojavi negde na netu.

[мирођија]

Nik Vujičić ღ Živeti Slobodno ღ

· септембар 25

Jedna od lekcije koje sam davno u životu naučio je da , svakako treba zatražiti pomoć onda kada nam je potrebna. Bez obzira na to da li imate sve delove telana broju ili ne, ne možete uvek sve sami postići . Skrušenost je vrlina , a i bogomdani dar : Morate biti skrušeni da bi zatražili pomoć od drugih, bilo da je reč o pomoćniku koji se stara o vama, mentoru ili članu porodice. kada je neko dovoljno skroman i skrušen da zatraži pomoć večina ljudi neće štedeti energiju na vreme da mu pomogne. Zato se ponašate kao da znate odgovore na sva pitanja i da vam niko nije potreban , verovatno nećete dobiti mnogo podrške. — са Tijana Živković.

http://www.facebook....&type=1

[мирођија]

Vujičić: Celo društvo treba da omogući jednakost za sve

BEOGRAD –Slika o osobama sa posebnim potrebama mora se menjati kroz celo društvo - vladu, obrazovni sistem, biznis sektor i medije, kako bi se stvorila nova realnost i pokazalo da su svi ljudi jednaki bez obzira na ograničenja koja imaju, poručio je danas u Beogadu jedan od najvećih motivacionih govornika na svetu Nik Vujičić.

Veoma sam svestan da zbog nedostatka resursa, nedostatka obrazovanja, postoje veliki problemi i zato zbog budućih generacija želim da poručim da osobe sa invaliditetom imaju svoju svrhu postojanja, kazao je Vujičić (29) koji je rođen bez ruku i nogu.

Vujičić je poručio da je bitno da se zna da rešenje za osobe sa invaliditetom nije u oslanjanju samo na neprofitne organizacije ili u čekanju da biznis sektor otvori više radnih mesta kako bi se zaposlili.

„Svi zajedno - vlada, obrazovni sistem, poslovni sektor i mediji moramo da podignemo problem na viši nivo i pokažemo relanost da smo svi jedno, jednaki i imamo iste mogućnosti”, ukazao je Vujičić i izrazio nadu da će njegova priča biti nadahnuće i podsticaj uverenju da je - sve realno.

Vujičić je rekao da ga pitaju šta može da uradi za ljude sa posebnim potrebama, kakve promene može da unese kada se često sa podozrenjem gleda na invalide i njihove roditelje.

„Ne treba da se stidite vašeg deteta, ono je beskonačno vredno, i moji mama i tata su prošli kroz težak period, nije važno šsta misle drugi, morate da date sve od sebe, a ostalo će učinti Bog”, kazao je Vujičić koji je rođen u Australiji, a čiji roditelji kako je rekao, kada su se iselili iz SFRJ, neretko su imali novca samo za vodu i hleb.

Vujičić, rođen sa „tera amelia” poremećajem, stekao je međunarodno priznanje kao zagovornik lične teorije motivacije, a njegova glavna poruka je da je najvažnije imati nadu bez obzira na sve teškoće i naizgled nepremostive prepreke.

Vujičić je rekao da je u životu video i najlepše i najružnije, da je govorio na različitim mestima, ali da je jednu od najdubljih emocija doživeo u Beogadu, kada je bio prvi put, 2008. godine, i to u sirotištu.

„Tada sam odlučio da pomognem toj deci, jer su ona deo moje domovine”, kazao je Vujičić i podsetio da je on čovek koji zna da i najgora situacija u životu može da se pretvori u nešto najbolje.

Vujičić je rekao da je u Srbiju došao i kako bi pomogao studentima sa posebnim potrebama i da će na tom polju raditi sa Fondacijom Karađorđević. U tom cilju održaće predavanje za studente na pravnom fakultetu a i motivacione govore u Beogradu i Novom Sadu.

Prikupljena sredstva biće namenjena osobama sa posebnim potrebama.

Vujičić je rekao da se danas po dolasku u Beograd sastao sa patrijarhom Irinejem, sa kojim se zajedno pomolio za Srbiju. Dodao je da mu se patrijarh zahvalio što je došao u Srbiju „da poseje seme nade”.

Knjiga u izdanju Mono i Manjane sadrži Nikovu priču o fizickoj uskraćenosti i emocionalnoj borbi, koju je kao dete i adolescent vodio nastojeći da prevaziđe svoju invalidnost.

Uskoro će, kako je rekao, postati i otac.

„Dugo sam se, tako usamljen, pitao da li na svetu postoji još neko sličan meni i da li moj život ima neku drugu svrhu osim podnošenja bola i poniženja”, kazao je Vujičić i dodao da je onda vreme pokazalo da nada koju tada nije video - postoji.

On u knjizi opisuje veru u Boga kao svoj glavni oslonac i izvor snage i objašnjava kako je odredio konačni životni cilj - da inspiriše druge za bolji život i time doprinese poboljšanju sveta - što je bio način da i sam stekne samopouzdanje i vodi ispunjen i slobodan život i pritom bude nagrađen za svoj trud.

Vujičić pre nego što započne govor publiku zamoli da razmisli o ograničenjima koja su im drugi nametnuli i svemu što bi bilo kada ona ne bi postojala - kada bi sve bilo moguće.

Beta

objavljeno: 20/09/2012