ЦАРИНИК ГОВОРИ

[Guest srna u izgubljenom raju]

inspirisao si me da dovrsim pjesmu

bezlican je lik bez obraza svoga

obraza po ugledu na živoga Boga

[andrej]

Ово је нешто из скорије прошлости - мада, у суштини, из претходног века:

СА НЕБА РОМОН

Јунаку незнаном пој,

(Генерали знани – нехрабри сој)

Одлетели, одлетели орлови бели

где Бог лепоту дели.

А ту лешинари и стрв

гутају злато и крв.

И мре на путу избегла Крајина

о врату камени тег.

Све до небеса туга бескрајина

И неопростив је твој бег

Од гусала и од Јанковића.

У клетви ту букти Книн и срам

у њему лажни мир и храм

свих Бранковића.

Из неба севну Миличин вез

ка` сињи соко.

То вели одозго храбри Кнез

орловско око:

''Тако и треба

кад немате у себи неба''.

Али Богородица тихо:

Србине мудри Савва,

тебе ангели моле

Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.

Иди доле

да помазан буде од Србије краљ.

Да буду сунчани рој каопчеле.

Ако ли то не желе

Србадија ће пасти (бескрилци мрави)

пред Златно Теле.

Но свети Савва: То не дај Боже!

У час прави

Србијани се сложе.

Благослови ме Боже.

(прибележио Богомир Тихи)

[Carinik]

Ово је нешто из скорије прошлости - мада, у суштини, из претходног века:

СА НЕБА РОМОН

Јунаку незнаном пој,

(Генерали знани – нехрабри сој)

Одлетели, одлетели орлови бели

где Бог лепоту дели.

А ту лешинари и стрв

гутају злато и крв.

И мре на путу избегла Крајина

о врату камени тег.

Све до небеса туга бескрајина

И неопростив је твој бег

Од гусала и од Јанковића.

У клетви ту букти Книн и срам

у њему лажни мир и храм

свих Бранковића.

Из неба севну Миличин вез

ка` сињи соко.

То вели одозго храбри Кнез

орловско око:

''Тако и треба

кад немате у себи неба''.

Али Богородица тихо:

Србине мудри Савва,

тебе ангели моле

Не дај да племе твоје бије лихварски маљ.

Иди доле

да помазан буде од Србије краљ.

Да буду сунчани рој каопчеле.

Ако ли то не желе

Србадија ће пасти (бескрилци мрави)

пред Златно Теле.

Но свети Савва: То не дај Боже!

У час прави

Србијани се сложе.

Благослови ме Боже.

(прибележио Богомир Тихи)

Ово није нешто из скорије прошлости, ово је истина скорије српске прошлости. И да нема четири задња стиха, била би безнадна...

            Из страдања мора да зри плод слоге и Божјег благослова. Кад-тад!

[Carinik]

                  33.

                          Како Господ и Спас Наш Исус Христос из Свог срца развија и простире под наше ноге стазе и стазице, путеве и путељке који нас из бестрага назад у наш дом воде...

                            У пролеће 2003. године изливам на хартију свој чемер и јад уобликован у молитву Господу у којој тражим да ме под своје узме и друга животног да ми дарује, јер сам се тотално загубио и у лаком пролећном ваздуху налетао главом на невидљиве зидове од којих су ми мисли биле скроз збркане.

                            У лето исте године, на празник Светих Апостола Петра и Павла у још недовршеном храму, њима посвећеном, срећем добро позната драга женска бића која још од бомбардовања и бежаније из Београда нисам видео, а са којима сам годинама у хору цркве Светог Александра Невског Бога славио (гласом гневио?).

                            Ни тад, као ни претходних десет година од тренутка кад смо се срели и упознали на Источној Капији Београда, нисам препознао своју будућу жену.(А  ја је попео на горњу палубу-осматрачницу лађе цркве Св. Александра Невског са које смо испочетка сви ми викали на народ у броду, свештенеке на прамцу, и на самог Кормилара, јер нам се све чинило да је копно близу, док се нисмо гласовима ускладили и постали као многоглави и многоочити херувими, коначно свесни да Бог није глув.)

                            Који дан касније препознавање почиње:

                            Изнад певнице у цркви Венчачког манастира у августу те 2003. године почеше Веснин и мој глас да се испитивачки врте један око другог, додирују неспретно и прилично бојажљиво алтовским и басбаритонским прстима, па коначно да се грле и стапају несливено, неразлучно, недељиво у радости спознаје да се одувек, од искона знају, а да су тек сад, овако заједно,цели.

                            У току зиме 2004. године обмотава ме целог у шал топлог гласа свог; у крило ми, као кад игларице тек пристиглој невести други дан, не смејући при том и за то време реч да изговоре, изруче игле и клупка вунице, просипа клупка духовних књига из којих се размотавају шарене нити мудрости од којих ми плете брзо и вешто као да су то чворови бројанице још један шал да у њега душу увијем.

                            Њој од истих нити, само у бојама моје љубави, заузврат плетем и дарујем пелерину какву дотад није имала и на којој ће јој и анђели позавидети.

                            Почетком августа исте године читав њен унутрашњи свет који има одраз у спољњем и под видом појма "моја собица" сели се у моје окружје, оивичен зидовима са којих из икона светле многи светитељи, Мајка Божја, Господ наш Исус Христос, Света Тројица...(многе од њих "каширане" њеном руком).

                            Да, од првог августа, на дан помена Светог Деспота Стефана Лазаревића и Мати Евгеније и преподобног Серафима Саровског Весна постаје РАДОСТ МОЈА, а Свети Серафим бди иконом и честицом свога тела над нашим браком, док ми, подупрти и његовим благим молитвама,као лоза виноградска, обавијајући се једно око другог, растемо у висину.

                            Оног међу људима који нас је први видео заједно док заједно нисмо били, оног са којим нисам реч разменио осим кроз славопој и исповест Господу, поново данас после пет и по година срећем путем писане речи, путем саборника лудости приповиједања,путем књиге за коју нисам ни знао да постоји, а чији је наслов "Педесетница" и чији аутор постаје један од јунака у овој лудости приповиједања којој је наслов "Велики Пост"

                                                                                                            (2. април)

                         

[Carinik]

              34.

                    Тешко је затвореног, охладнелог, окорелог срца ходити по свету и у мраку духовном кога сам на очи навукао, наслепо напипавати једини узани пут који ка Господу води. Мени се ових дана плаче од немоћи да победим своје огреховљено "ја". Живим у страху да ми неко на сенку не нагази или ружну реч не каже, јер тада нећу бити побожан, смирен и тих.

                    Ломиш ли ме то, Боже, на ситне делиће да ме наново новог бољег створиш ил то из мене урлају скривене, тајне и прећутане страсти страхом за свој опстанак док слуте да ће их лизнути пламен Твог присуства?

                                                                                                      (3. април)

              35.

                      На дан летњег Светог Јована 1998. године у простору обраслом травом и шибљем унутар остатака зидова цркве на брду изнад Љига хор цркве Светог Алесандра Невског из Београда поје Молитву Господњу.

                      Свесни смо тренутка да се на овом месту први пут после неколико стотина година узноси пут отворених небеса-садашње куполе цркве ова молитва и прихватају је и поју заједно са нама кости давно упокојених монаха недалеко од ових зидина и једно дрво израсло у олтару на месту где је некад била Часна Трпеза.

                                                                                                      (4. април)

                36.

                      И већ је пета, глувна недеља поста и стишан и сабран у себи, погружен у страх Божји, испрепадан дубином у коју повуче вртлог греха, па вртлог покајања, угошћен Твојим Телом док ми крв Твоју Крв по телу разноси, док трљам духовне очи да се расаним и устанем из блата прелести-обмана, у месту, чини ми се. ипак, стојим, а Васкрс ка мени хита.

                                                                                                      (5. април)

                                                                                                     

[Carinik]

                  37.

                          Како сокови у биљкама певају! Како свако живо створење под топлим дланом Сунца хоће из себе да искочи, да набуја, да се преобрази и васкрсне!

                          Душа ми пева Господу и плеше као цар Давид уз сунчане гусле и јасне кимвале.

                          Све што дише нека хвали Господа!

                                                                                                    (6. април)

                  38.

                          Драги Христе, Боже наш, из свег срца Те молим у овај благовесни дан да нам дарујеш  само толико љубави да трпимо једни друге кад већ не умемо да се као истински боголики људи волимо.

                                                                                                    (7. април)

                  39.

                          Господе и Спасе наш Исусе Христе, захваљујем Ти што си у мене усадио страх Божји и молим Те да до свршетка мојих дана будем свестан Твоје силе, величине, неизмерности и свеприсутности не би ли тако ја мање грешио.

                          Дај ми помисао и свест да сам прашина пред Дахом Твојим и да сваког трена можеш да ме одуваш у смрт обнаженог духа и голе душе, без свадбеног руха у којем би једино могао, као изабран пред Твоје Лице стати.

                                                                                                    (8. април)

[Carinik]

                  40.

                          Овако ми говори Господ док се мучим и повијам под теретом помисли, нагнут, неопрезно, без ослонца, над понором очајања:

                          "Ти си Моја овца на поводцу, а Ја сам твој Пастир Добри. Пуштао сам те да пасеш по околним ливадама, а ти ниси знао да је и та паша Моја, јер нема ничега на овом и оном свету што није Моје.

                            Враћам те у Моје мало стадо, међу осталих деведесет девет оваца које се нису губиле као ти и које слободно пасу под Мојим брижним погледом, а тебе спутавам ужетом чисте божанске љубави, усмеравам штапом Мојих заповести сад куда Ја хоћу да Ми се поново по трави и цвећу не раскакуташ и поново у врз непослушности не заплетеш."

                                                                                                          (9. април)

                  41.

                            Пред дане Христовог Страдања и Васкрсења пловимо у велику тишину и све буре које су се у души подизале смирују се. Ништа више није битно, сад смо сведоци, преносимо се духом у те дане и за Христом идемо отворених чула, отвореног ума, спремни да заједно са Симоном Киринејцем понесемо Часни Крст до Голготе. Следи нам да се Страдању Христовом земно поклонимо, а неки од нас који су довољно тихи и јаки, окусиће сирће својим уснама и осетиће копље и у својим ребрима.

                            Коме Христос учини милост, томе у Гробу Господњем у први дан седмице видеће покрове где леже заједно са Исусовим.

                                                                                                            (10. април)

                    42.

                          У Врбици, мало испод моје куће, из гнезда на не знам ком дрвету које као да је израсло на међи између парцеле стварности и парцеле сна, скривени, невидљиви славуј у касним послеподневним сатима почиње да поје вечерње на празник Врбицу.

                          Идем за својим малим стадом кроз тек расцветан шљивик, главе уроњене у облак мириса и на налоњу од дланова отворено ми је Свето Писмо из којег безгласно, у себи, читам:

                          "Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроз мене, спасшће се, и ући ће и изаћи ће и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти.

                              Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу.

                              Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце, и бежи; и вук граби овце и разгони их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце.

                              Ја сам пастир добри и познајем своје, и моји мене познају.

                              Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце.

                              И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој,  и биће једно стадо и један пастир.

                              Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповест примих од Оца свога." (Јн;10;7-18)

                              Затварам Књигу, јер ми овце поодмакоше, и кад се оне, после пар кругова трчања за њима по безброј пута раније пређеним путевима, поново смирише, стижем да до краја вечерњег славујског поја само на трен бацим поглед и између корица књиге са које зрачи лик румунског Старца Клеопе који је Свете Оце изучио идући за овцама (видети Старац Клеопа; Пут Неба; страна 93; Библиотека Образ Светачки)

                              Кад затворих и ту књигу, прилазе ми сва три јагњета и њушкицама опрезно почеше да испитују да ли сам њихов, па одскакуташе, не рекавши ми ништа, скоковима који као да су ницали из земље од јагањаца независно и узимали их под своје.

                                                                                                              (11. април)

                         

                                     

[Tanja]

Читам, коначно ово што си написао. У мени је нека тишина, неће да прича, мало би да ћути, шапућемо тако, али ми прија да читам. Видим да си писао на "Тесним ципелама", прочитаћу, али бих пре него видим, да укажем на баш ту "случајност". Колико су нам ова "будна" чула варљиво мерило. Поздрављам те брате мој. Само сам то хтела да ти кажем.

[Carinik]

          И ја тебе, сестро слатка!             

[Carinik]

                        43.

                                У тишини на празник Цвети благи Господ нас учи како да му се одазивамо на позив Његов да служимо Њему служећи ближњему, учи нас да не жалимо да простремо хаљине своје по путу кад он иђаше, да хвалимо Бога громким гласом за сва чудеса која видесмо, не желећи да ућутимо, не дајући камену прилику да пропева и Бога прослави уместо нас.

                                                                                                              (12. април)

                        44.

                                Ходам по данашњем дану као по минском пољу док љуте човечје мисли и речи лете унаоколо као шрапнели после експлозије, секући по душевном месу и болећи више него усијани метал.

                                Ја, ходајућа, бескорисна лоза, напоље избачена, само бих натраг, до Очевог Винограда, пре него ли се у мени приме и спале ме непријатељске помисли, само бих натраг да ме Виноградар накалеми поново на животодавни Чокот да бесплодан не останем и у огњу не нестанем.

                                                                                                              (13. април)

                        45.

                              Сетва биљака и молитава чији плодови служе за телесну и духовну храну у башти иза наше куће и у башти мога срца формираној око куће чији си Ти Домаћин, после периода мало хладнијег времена и лаких пролећних киша, настављена је.

                                Ако не буде суше или града, плодовима ћемо се гостити моји укућани и ја и сви драги звани и незвани гости који ногом ступе преко нашег прага и окупе се око постављене трпезе, а најлепше и најкрупније плодове, припремљене на различите начине од свих нас који у овој кући живимо, оставићемо за хладне, зимске дане кад свежих, тек убраних плодова неће бити.

                                "Посети нас благошћу Твојом, Господе;

                                    јави нам се богатим милосрђем Својим;

                                    даруј нам благорастворење ваздуха и погодно време;

                                    даруј тихе кише ради плодности;

                                    благослови, Господе, благошћу својом

                                    круг године..."

                                                                                                                (14. април)

[Carinik]

                  46.

                          У овом дану греју ме и хладе лица, жеље и стрепње мојих ближњих. Кад се из буке мноштва гласова извукох, и људи се размилеше својим путевима, улазим у тихо Јеванђеље по Јовану, слушам Твоју првосвештеничку молитву, кријем се иза дрвета у Гетсиманском врту, чујем петла како други пут запева, пратим Те на путу ка Голготи и крсној смрти, у први дан седмице у трку престижем и Петра и Јована, радујем се и плачем истовремено кад видим гроб празан и покрове где леже и убрус...посебно савијен на једном месту, и коначно схватам да Си ми и од ближњих ближи и да Те волим свим срцем,и душом, и умом, собом целим, више од себе.

                                                                                                            (15. април)

[Jelena Vitorovic]

Prelepo, zaista, prelepo. Svaka cast.

[Carinik]

                                                          :bla: 4chsmu1

                  47.

                          На Светој Тајни Јелеосвећења у основу молитве између имена Светих Бесребреника  који забадава добише и забадава дају проткивам имена својих болесних које знам, а који сада нису овде.

                          Капљице уља мислено шаљем на њихова чела, браду, образе, грла, руке да и они виде умом и оком, да им руке раде посао Господњи, ноге следе стопе Христове, глас песмопоје Господу, слух да се отвори за Његове благе Речи, да им тиме сва личност оздрави.

                          Мени који стојим и плачем за упокојеном сестром Светланом која за живота није могла на ноге стати, а сада из наручја Христовог теши ме, штити и чува, мисао у глави дарованој СветоДуховским печатима постаје крстолика.

                                                                                                            (16. април)

                    48.

                    48.1.

                          На Велики Петак моја Весна и ја кувамо и фарбамо јаја. Уз нека од њих приљубљујемо травке, цветове маслачка и белих рада и травку : "Волиш ме- не волиш ме?", па их завијамо парчићима старих мрежастих чарапа и потапамо у стару, велику шерпу са луковином коју стављамо на већ загрејану пећ на дрва у старој баба Олгиној кући. А у другим старим шерпицама су друге боје и прво јаје које се скувало потапамо у црвену боју. Јаје-чуваркућа ипак само себи бира боју и уместо да је црвено бива циклама боје, притом сво ишарано само од себе (тако се речима може замаглити све, па и неспретност, неукост и недостатак вештине у овој делатности- само од себе, гле, чудна ми чуда, забрљао сам нешто, ал госпођа ћути, неће ништа да ми каже). Кад сам га кашиком извадио из топле, црвене течности, и, наравно грешком премазао крпицом умоченом у растопљену свињску маст (грешком, јер сад тешко могу да налепим сличицу, али то ипак покушавам и успевам и то баш ону коју сам хтео са насликаним пилетом крупних очију, насмешеног кљуна и са цветом у ћуби изнад леве обрве), сачекао да се охлади, прекрстио се, из сталка предвиђеног за јаје-чуваркућу узимам оно прошлогодишње и поносан на својих руку дело постављам ново. Прошлогодишње прекривам земљом испод скоро засађене воћкице брескве која се од свих засађених воћака нешто тешко кореном прихвата за земљу, па на овај начин покушавам да јој помогнем.

                    48.2.

                              И тече дан даље и води нас ка Твојој плаштаници, и тешке речи такође закопавамо за собом и у тишини прилазимо да Те, као Јосиф из Ариматеје, и на своје руке примимо.

                                                                                                          (17. април)

                    49.

                              Срце моје,

                              да ли си спремно

                              да из свег себе

                              запеваш:

                                                                                                          (18. април)

                    50.

                            Христос воскресе из мертвих

                              Смертију смерт поправ

                              И сушчим во гробјех

                              Живот даровав!

                              и

                            Ангел вопијаше благодатњеј

                              Чистаја Дјево радујсја

                              И паки реку: радујсја

                              Твој Син воскресе

                              Тридневен от гроба

                              И мертвија воздвигнувиј

                              Људије веселитесја-

                              Светисја, светисја

                              Новиј Јерусалиме

                              Слава бо Господња

                              На Тебе возсија

                              Ликуј ниње и веселисја Сионе:

                              Ти же чистаја, красујсја

                              Богородице

                              О востанији

                              Рождества Твојего!

                                                                                                            (19. април)

                                                                              Написао

                                                                              Срећко Урошевић

                                                                              Пролећа Господњих

                                                                              Двехиљадешестог и

                                                                              Двехиљадедеветог

                                                                              У Врбици и

                                                                              Аранђеловцу

                                                dada

[Carinik]

                                               

                                            ПРЕДАЈЕМ СЕ

                                  А он одговарајући рече:

                                    "Љуби Господа Бога свога

                                      свим срцем својим,

                                      и свом душом својом,

                                      и свом снагом својом

                                      и свим умом својим;

                                      и ближњега свога

                                      као самога себе."

                                      (Лк 10;27)

                                    А ја ово не могу да оћутим:

                                    "Љубим Те, и грлим, и волим

                                      свим срцем Твојим,

                                      и свом душом Твојом,

                                      и свом снагом Твојом,

                                      и свим умом Твојим,

                                      и ближњег свог ћу

                                      као Тебе."

                                                                          (фебруар 1995. год.)

[vlada gorski]

Лепо брате, изузетно лепо...