Вазнесење Господње, Марко 16:9-20

[Guest свештеник Иван]

Вазнесење Господње

9. А Исус уставши рано у први дан недјеље јави се најприје Марији Магдалини, из које је истјерао седам ђавола.

10. А она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху.

11. И они чувши да је жив и да га је она видјела не вјероваше.

12. А потом јави се на путу двојици од њих у другоме обличју, кад су ишли у село.

13. И они отишавши јавише осталима; и ни њима не вјероваше.

14. А најпослије јави се кад њих једанаесторица бијаху за трпезом, и прекори их за њихово невјерје и тврђу срца што не вјероваше онима који су га видјели да је устао;

15. И рече им: идите по свему свијету и проповједите јеванђеље свакоме створењу.


16. Који узвјерује и покрсти се, спашће се; а ко не вјерује осудиће се.


17. А знаци онима који вјерују биће ови: именом мојијем изгониће ђаволе; говориће новијем језицима;


18. Узимаће змије у руке, ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће.

19. А Господ пошто им изговори узе се на небо, и сједе Богу с десне стране.

20. А они изиђоше и проповједаше свуда, и Господ их потпомага, и ријеч потврђива знацима који су се потом показивали. Амин.

[Guest свештеник Иван]

Изворни завршетак Јеванђеља по Марку јесте Мк 16, 8. То сведоче најстарији кодекси, затим осведоченост, поред Мк 16, 9-20 („дужи завршетак“), још једног, „краћег завршетка“, различит вокабулар и стил. „Велики завршетак“ Јеванђеља по Марку пример је релектире, тј. тумачења Писма унутар самог Писма. Ово је нека врста компилације остала три извештаја о васкрсењу. У сваком случају, Јеванђеље са првобитним завршетком звучи недовршено. Ипак, намера Јеванђелисте, који у 7. стиху помиње Галилеју, јесте повратак на почетак Јеванђеља (јер радња почиње управо у Галилеји) и поновно читање у светлу васкрсења, као и позив на веру.

16, 9-20: Прва запета у 9. стиху може стајати и после речи „васкрснувши“, што би значило да не знамо када је Христос васрсао. У сваком случају, овај стих истиче Марију Маглалину као првог сведока. Апостолско неверовање је тема коју обрађују и остала три извештаја о васкрсењу. Јављање двојици ученика на путу јесте сажетак Лк 24, 12-35, где видимо да су ученици вести које су донеле мироносице сматрали бунцањем. Јављање Једанаесторици (стих 14) може се сматрати паралелним извештајем првом јављању у завршетку Јевнађеља по Јовану, тј. оном јављању ком Тома није присуствовао. Али, у том случају остаје нејасно зашто се накнадно не спомиње Тома. Можда је решење у томе да се под „Једанаесторицом“ подразумевају, заправо, Дванаесторица без издајника Јуде, као и без Матије, који ће на Јудино место доћи тек после вазнесења Христовог (Дап 1, 26). Иначе, неверовање и самих апостола једна је од честих тема Јеванђеља по Марку (нпр. Мк 9, 19). Заповест у стиху 15 довршетак је онога што се кроз читаво Јеванђеље постепено обзнањује – проповедање Јеванђеља и незнабошцима. Наиме, Христос долази „само изгубљеним овцама дома Израиљевог“ (разговор са Самарјанком), да би у Јеванђељу већу отвореност ка проповеди показала неколицина незнабожаца, а Јевреји га одбацили. Спомен крштења у 16. стиху најстарији је записани спомен крштења. Сви „знаци“ у стиховима 17-18 осведочени су већ у Делима апостолским, осим испијања отрова, о чему, пак, имамо извештаја у житијима светих. У сваком случају, с обзиром да се „знаци“ не дају да би људи поверовали, него онима који већ поверују (што говори и 20. стих речју „потом“, тј. после успешне проповеди), засигурно да је у марковској заједници и тако нешто било осведочено. Вазнесење је овде готово успутно споменуто, док се опширнији извештај налази на самом почетку Дела апостолских (1, 11). Што се тиче старозаветне подлоге, ова реченица је извештај о Илијином одласку на небо (2 Цар 1, 11) спојен са стихом месијанског псалма 109, 1, који Господ наводи писмознанцима у полемици (Мк 12, 37). О „десној страни“ Бога не можемо говорити буквално, будући да Бог није ограничен простором, већ овај израз означава једносуштнос Сина са Оцем. Син је, благовољењем Оца и садејством Духа, примио човечанску (створену) природу у своју божанску ипостас, својим страдањем и васкрсењем је ослободио од смрти, а тиме и сву твар, приневши је Богу Оцу, тј. увевши је у заједницу божанског вечног живота.

[Guest свештеник Иван]

Шта за вас представља Вазнесење Господње? Зашто је то битан догађај за нас?

[Никола Ђоловић]

Шта за вас представља Вазнесење Господње? Зашто је то битан догађај за нас?

Тешко и дискутабилно питање.

Како уопште Господ својим васкрслим телом пркоси гравитацији? Неки Оци су говорили да је Он својим телом прошао кроз "прво небо" наше сфере, као и кроз свемир. Код св. Дионисија Ареопагита се Небеска јерархија представља "изнад" свемира - где је то, не можемо дефинисати.

Други пак теолози говоре да је Он уздигао и нашу људску природу поред Оца и Светог Духа давши јој највеће место и почаст на тај начин. Други спекуланти алудирају да је тобоже дошло до промене у Самој Тројици тиме што није више само Бог унутар Себе него и човек.

Са треће стране, сваки наш принос на Литургији је истовремено и Вазнесење целе творевине. Ми не видимо ту пројекцију, "телепортацију" али та промена и не долази на видљив начин. Тако се отвара и питање Есхатона.

Такође, када Христос говори да ће се у Онај Дан један узети а други оставити, мислим да се ту алудира на проблем Вазнесења након Васкрсења. То пак не значи да свет неће бити преображен и да ће бити занемарен, него да овај свет неће бити једино место егзистенције по узору на Вазнетог Богочовека.

Мислим да сам код Св. Григорија Паламе нашао да у Онај Дан неће сви бити Вазнети иако ће сви бити Васкрснути.

Треба мало видети и дело св. Јефрема Сирина "О рају" јер о њему не говори само као о пре-Адамовском стадијуму, него и као о есхатолошкој новини...

[Никола Ђоловић]

Отворио сам ову тему и на форум Верујем http://forum.verujem.rs/index.php?topic=15537.msg272149;topicseen#msg272149 али као и овде канда је мало саговорника

0205_whistling

[Guest свештеник Иван]

Ево мог одговора цитирајући један пасус сМилетовог одговора на Верујему:

Када би био присутан утицао би на нашу слободу ако пак не желимо заједницу са Њим.

Мислим да је ово кључ одговора на ову тему. Дакле, сви знате (надам се заиста сви знате) да је вера нераскидиво везана са слободом. Шта то значи? Ја верујем да је Христос Господ и Бог мој, без тога да га пипнем рукама, као што је то урадио свети ап. Тома. Сећате се шта је њему Христос поручио? "Блажени који не видеше, а повероваше". Самим тим, Христово Вазнесење је врло битно за нашу веру која због тога није, да тако кажем, изнуђена (јер да је Христос и сада својом људском природом са нама наша вера не би била слободна већ принудна) већ се пројављује као слобода која свој основ ( ипостас) има у ономе чему се надамо и у потврди ствари које не видимо.

Е сада мало једноставније:

Ја не верујем зато што хоћу да ми Бог то врати тако што ће да ми да здравље, паре, добра кола, децу, ово-оно... већ идем у Цркву зато што Бога волим и не тражим да ми он видљиво ишта дадне. На тај начин, ми заиста можемо рећи да верујемо (баш када нам је најтеже, када доживљавамо осећај богоостављености, када Бог не чује наше молитве, када  "кола крену низбрдо") слободно и да своје постојање градимо на нечему "што ће тек доћи" (Царство небеско које ће тек доћи у својој пуноти, а сада га предокушамо у Литургији), чак до те мере да смо спремни да се одрекнемо сваке овоземаљске сигурности.

Позивам вас да сада размислите о искуству мученика за веру. Какву су они сигурност имали? Шта им је дато као услов да би добили заштиту државе или било кога другог? да се одрекну вере је л? И шта су они учинили?

[Милица]

Тек сад видех ову тему

и лепо писаније о. Ивана.

Нисам тако размишљала,

да да је Господ сада међу нама на земљи,

ми не бисмо имали слободу да верујемо,

него принуду, самим Његовим присуством.

Да видимо, па да верујемо.

[Драган]

[Драган]

[Toma]

Када би био присутан утицао би на нашу слободу ако пак не желимо заједницу са Њим.

Самим тим, Христово Вазнесење је врло битно за нашу веру која због тога није, да тако кажем, изнуђена (јер да је Христос и сада својом људском природом са нама наша вера не би била слободна већ принудна) већ се пројављује као слобода која свој основ ( ипостас) има у ономе чему се надамо и у потврди ствари које не видимо.

Ово што ћу написати је мој доживљај Вазнетог Христа, и ништа друго. Свестан сам да је ово 'шта би било, кад би било', али разговарајући и о таквим претпоставкама ми на неки начин декларишемо себе.

Елем, ја некако верујем да Христово присуство није ограничило Богом-дану слободу Његових савременика, а неби то учинило ни нама данас. Имамо сасвим довољно сведочанстава у Светим Писмима, како оних људи чији животи су били радикално и дивно промењени после једног сусрета са Господом, тако и оних којима је требало да Га сретну неколико или много пута али и оних чији животи су наставили да се одвијају према невери (и не љубави, и безнађу) и поред сусрета(ња) са Христом Исусом.

Паралелно томе, и данас када је Дух Свети Свеприсутан, и када (на пример) се Његов благодатни огањ сваке године спушта у Јерусалиму, ми видимо да Јерусалимљани на то гледају као на ... 'карневал' и  ... 'добру прилику да се заради'. Слична се паралела може повући и са причешћивањем Светим Телом и Крвљу, и односом који према тој ... привилегији имају наши ближњи.

Позивам вас да сада размислите о искуству мученика за веру. Какву су они сигурност имали?

Мученици за веру су имали свој искуствени доживљај (унутрашњи - емотивно мисаони или осим тога и физички), доживљај са Сином Божијим, Црквом светих Његових и Духом Светим Који у Цркви 'дише'. И тај доживљај који је био стечен и усавршаван праксом - толико је био јак да их ни претње болом па и смрћу нису могле поколебати. Као ни сама мучења. Нама данас се нуде иста искуства и многима од нас се не 'нуде' прогонства, претње и мучења, барем не у оном радикалном поимању тих термина.

Што се тиче самог Вазнесења нашега Господа, то је догађај коме бих ја волео да см присуствовао, јер ту и није било много речи (а ја не знам арамејски) али јесте било све што ми треба: Гооспод Који одлази на 'нелогичан' начин, анђели који се појављују, Црква светих Апостола и осталих верника...

Верујем да није ни киша падала..  crvenilo

[Guest свештеник Иван]

Тек сад видех ову тему

и лепо писаније о. Ивана.

Нисам тако размишљала,

да да је Господ сада међу нама на земљи,

ми не бисмо имали слободу да верујемо,

него принуду, самим Његовим присуством.

Да видимо, па да верујемо.

Баш тако Мил'це. crvenilo

[Никола Ђоловић]

Шта за вас представља Вазнесење Господње? Зашто је то битан догађај за нас?

Тешко и дискутабилно питање.

Како уопште Господ својим васкрслим телом пркоси гравитацији? Неки Оци су говорили да је Он својим телом прошао кроз "прво небо" наше сфере, као и кроз свемир. Код св. Дионисија Ареопагита се Небеска јерархија представља "изнад" свемира - где је то, не можемо дефинисати.

Други пак теолози говоре да је Он уздигао и нашу људску природу поред Оца и Светог Духа давши јој највеће место и почаст на тај начин. Други спекуланти алудирају да је тобоже дошло до промене у Самој Тројици тиме што није више само Бог унутар Себе него и човек.

Са треће стране, сваки наш принос на Литургији је истовремено и Вазнесење целе творевине. Ми не видимо ту пројекцију, "телепортацију" али та промена и не долази на видљив начин. Тако се отвара и питање Есхатона.

Такође, када Христос говори да ће се у Онај Дан један узети а други оставити, мислим да се ту алудира на проблем Вазнесења након Васкрсења. То пак не значи да свет неће бити преображен и да ће бити занемарен, него да овај свет неће бити једино место егзистенције по узору на Вазнетог Богочовека.

Мислим да сам код Св. Григорија Паламе нашао да у Онај Дан неће сви бити Вазнети иако ће сви бити Васкрснути.

Треба мало видети и дело св. Јефрема Сирина "О рају" јер о њему не говори само као о пре-Адамовском стадијуму, него и као о есхатолошкој новини...

Да оживимо веома занимљиву и недоречену тему.

Изволите! :bla:

[Никола Ђоловић]

0102_laugh