Психологија у служби Богу

[JESSY]

 

После јутарње службе 16. фебруара 2017. године, на празник Светог Симеона Богопримца и пророчице Ане, на Институту Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу одржано је последње предавање на тему “Како може знање психологије помоћи у духовном животу?”.

Отац Василеос је говорио о многим неспоразумима који подстичу сукобе измећу психологије и теологије. Међутим, разлика треба да постоји да бисмо знали да разликујемо између питања, тј. менталних поремећаја и проблема који могу да добију пажњу и одговор од стране свештеника и оних питања који захтевају одговор од психолога. Овде је интересантно поменути да по неким анкетама пацијенти имају тенденцију да се прво обрате свештенику. Ментални поремећаји су од менталних функција као што су наше мисли, осећања и жеље. Када оне постану узнемирене, онда настаје и сâм поремећај. Ови поремећаји су интензивнији са модернизмом, те отуда један од разлога зашто људи данас траже фикције да би њима задовољили осећања, тј. да би посветили више пажње и размишљања о своме унутарњем простору, односно личности.

Психологија, другим речима, је данас основни језик као што је философија била у првом веку. Док обадве науке имају свој језик и изразе, потребно је да покушамо да пронађемо однос између њих, и у том процесу наћи одговор зашто постоје међусобни сукоби. Потребно је знати да у делима Светих отаца налазимо много психологије почевши од Светог апостола Павла који пише о гневу; затим Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст  пишу о принципима педагогије, Свети Јован Синајски о нарцизму, итд. Психологија проучава људску природу после грехопада зато што нико не функционише изван ових закона, те због тога они су важећи за све. Прогрес у духовном животу умањује снагу психолошких закона. На пример, питање гнева може да се одговори пастирски са резултатима да се он не само губи, него да представља чак почетак и раст љубави према непријатељима.
Задатак теологије је да открива почетак и есхатон, тј. другим речима да дâ смисао нашем животу. Теологија поштује науку, али даје приоритет духовном животу. Она се не бави питањем како ја функционишем у оскврнављеној природи, већ зашто ја постојим, питање којим се психологија не бави. Са друге стране, наука и психологија могу нам помоћи да се носимо са депресијом и анксиозношћу. Без психолошке интервенције ова два поремећаја водила би нас греху. Исто тако, психологија промовише здравији однос са Богом када преиспитамо и када се суочавама са одговорношћу која води ка поштењу и љубави.

Потребно је избећи немогућност препознавања психолошког закона, али истовремено не можемо да пренагласимо те исте законе. Истина о бићима је онтологија. За Православље права истина о бићима је онтолошка, али будући да имамо менталне функције (нпр. мисли, осећања, жеље), ми доживљавамо свет психолошки. Психолошки елемент је пројекција онтолошког елемента, тј. начин на који га ми доживљавамо. Способност за љубав, на пример, је онтолошки елемент. Пример који можемо да наведемо јесте живот Свете Марије Египћанке и њена способност да воли, а која је, уствари, била искривљена (замрачена). Касније, када је била излечена (обновљена), та огромниа способност да воли била је усмерена према Богу, а као резултат видимо њен крајњи аскетски живот, тј. истински подвиг који не може да постоји без љубави.

Док отац Василеос подржава корисност психологије, он истовремено скреће пажњу да можемо доћо до злоупотребе, као што је случај у западном хришћанству, где она престаје да буде теологија која води ка обожењу. Овај супротни екстремизам је фундаментализам који одбија да води било који дијалог са светом науке. Он је закључио да је пастирска служба без психологије слепа, као и што је терапија без теологије празна.

Доктор Стеван Херис, психолог и парохијанин из Оренџ Каунти парохије Рођења Пресвете Богородице, био је модератор овом делу предавања и успешно је водио дискусију на поменуту тему.

Теме групних разговора биле су: “Какву психолошку обуку требао би да прими свештеник?”,  “Патолошки карактер у парохији и опхођење са њим”, “Промоција самознања од стране свештеника”. После ручка све три групе су поново изнеле своја запажања и дискусије, које су се водиле ка дубљем размишљању о датим темама обогаћавајући пастирску службу и духовни живот присутних свештенослужитеља и лаика, нарочито одговорима оца Василеоса.

Последи дан Института завршен је  вечерњом службом и доделом сертификата свим учесницима. Рад овогодишњег Института је донео велике резултате, али плод тих резултата одразиће се тек у дубљем и активнијем пастирском раду свештенослужитеља који ће своју пастирску службу сагледавати у новом светлу, тј. у светлу онтологије, вођени Духом Светим. Слава Богу за све!

са енглеског превео протојереј Брацо Кршић
 

• Епархијске вести
•  
• Наука
•  

View full Странице

[BiljanaM]

Ja sam se isto pitala kakav stav crkva ima po pitanju psiologije. Drago mi je da sam imala priliku da procitam ovaj tekst. Znam da medicina i psihologija imaju elemente koji se mozda kose sa religijom, ali sam u starom zavetu procitala da je i lekara stvorio Bog i da treba da postoje i da su lekovi nastali od zemlje, te treba koristiti i lekove kada lekar preporuci. To bih onda rekla da vazi i za bolesti tela i bolesti psihe. Takodje sam procitala da se crkva dugo protivila otvaranju tela za medicinske svrhe i istrazivanja i da kada je do toga doslo je crkva zabranjivala hirurgiju. Danas su stavovi cini mi se drugaciji i taj korak otvaranja covekovog tela je napravio revoluciju u medicini koja je najpre pobijala Boga kao nekog ko je to ipak dozvolio da se desi. Tako da bih rekla da vera kaze Bog je dozvolio, a stav lekirima prema Bogu ipak zavisi od pojedinca. Sigurno da ce crkva bavi pitanjem nastajanja bolesti kod coveka mnogo dublje, te moze da da vise odgovora, dok su lekari i psiholozi samo egzekutori u lecenju.  A da vera se tim pitanjem mnogo dublje bavi, tako da bi bilo dobro da ima teologa koji su psiholozi i da je to jedino pravo.

[JESSY]

mozda ne bi bilo lose procitati ovu knjigu...

 

ИЗДАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ

САВРЕМЕНА ПСИХОЛОГИЈА И ПРАВОСЛАВНА ВЕРА

Монахиња Матрона (Брдар)

 

Из рецензије академика Владете Јеротића

 

У релативно згуснутим поглављима уџбеника за III разред Богословија Српске Православне Цркве под насловом „Савремена психологија и Православна вера" који је приредила монахиња Матрона (Брдар) из манастара Тројеручице у Шибенику, обухваћени су сви битни хришћански појмови: Божија суштина и Божија Енергија, разум и ум, дух, душа и срце, кајање, покајање и молитва, искушења и човеков одговор на њих, гордост и смиреноумље, човекова слобода и Милост Божија.

Уџбеник мати Матроне „Савремена психологија и Православна вера" састоји се из четири поглавља са насловима: „Горе имајмо срце", „Демонологија", „Савремена психологија и Православна вера" (другачији приступ) и „На уском путу".

Било је значајно да је мати Матрона већ у првом поглављу нагласила потребу човека за „истинским самопознањем". Човек се никад до краја не може самоспознати, јер „само Свети Дух може очистити ум" (отуд и оно врхунско постигнуће: Благо теби ако ти ум у срцу почива!).

У другом поглављу, под насловом „Демонологија" (који је нешто опширнији и са понављањима), најзначајније је по моме мишљењу, упозорење аутора да „ђаво није крив за све". Познато нам је да је наш народ (нажалост, слабо духовно просвећен) склон да готово у свакој неприлици, па и несрећи „окриви Бога и ђавола". А шта ћемо онда са слободом коју је Бог подарио човеку?! Зато мати Матрона добро пише: „Сами смо одговорни за своје падове и искушења". Неки Свети оци, из раних хришћанских векова, говорили су да ће доћи време „када ђаволи неће имати шта да раде, јер ће их човек у својим злим мислима и делима надмашити". Да ли је такво време близу нашем? Зар није већ свети Јован Златоуст говорио: „Није ђаво, већ сопствена нехатност човека узрок свим вашим затајивањима и невољама на које се жалите"!

О демонима је данас теже писати, и као правоверни хришћани, из простог разлога што је у дугој хришћанској прошлости (све три вероисповести) преовлађивало грубо застрашивање верника ђаволом и паклом. Зато је посебно данас потребан опрез при размишљању и писању о односу Бога и ђавола; мати Матрона је свесна овог опреза када добро пише: „Начином живота веома често ми себи самима постајемо демони и сами себе искушавамд".

У трећем поглављу „Савремена психологија и Православна вера", мати Матрона испољава ваљано познавање и разумевање разних саопштавања савремене психологије и психотерапије о човеку, при чему примећује да овој психологији недостаје трећа димензија или трећи слој у човековој сложеној личности - то је појам надсвесног, појам „духовне интелигенције" (осим обичне и емотивне интелигенције). Отуд наш аутор тачно примећује: „Целовитост се никад не губи, само се заборавља".

Посебно ваља похвалити четврто поглавље „На уском путу", у коме наш аутор даје мудре савете младима на њиховом путу индивидуације и/или обожења. Ови хришћански савети нарочито се односе на однос младих према родитељима (и родитеља према својој деци), о болним догађајима у животу за које оптужујемо друге уместо, већим делом себе, о тешкој промени карактерних црта које смо стекли у раном детињству, о заљубљености и љубави, о браку, о рђавим  „пророчанствима"  који  се испуњавају јер смо их ми произвели („оно чега се на претеран, неуротичан начин плашиш - десиће ти се").

Закључак из свих ових корисних савета мати Матроне јесте да је и тешко, али дивно и одговорно бити „на уском путу Христовом". Истинске комуникације нема без дијалога; управо за дијалог људи су најмање свуда спремни. Један од најважнијих услова, не само за успешно вођење дијалога, већ и за корисну свакодневну комуникацију међу људима јесте владање својим емоцијама. Зато опет с правом мати Матрона објашњава шта је то емоционална писменост (емоционална интелигенција) која је неопходан услов за развијање треће врсте интелигенције - оне духовне.

На крају сваког пута (пре свега оног „узаног") индивидуације и/или обожења, никад не заборавити речи светог Силуана Атонског (XX век) - које с правом спомиње и наш аутор, да је „циљ хришћанског живота стећи Духа Светога". Без стицања овог најдрагоценијег дара - али пазимо, и када га благодаћу Божијом добијамо, никако не значи да га нашом непажњом и погрешним корацима, не можемо изгубити! - нашим лутањима и скретањима са Пута, неће бити краја.

Сматрам да је аутор уџбеника „Савремена психологија и Православна вера" мати Матрона (Брдар) из далматинске Епархије, у потпуности испунила свој задатак. Довољно је заступљена и коришћена литература, светоотачка и савремена, нарочито савремена теолошка (православно теолошка) литература. Овакав савремен уџбеник из психологије за православне Богословије у Србији у православним крајевима ван Србије, требало би да задовољи и најстроже критерије из области психологије и теологије, па сам зато мишљења да овај уџбеник треба примити и увести га у праксу у Богословијама.

Можда је нешто више пажње могло бити посвећено у уџбенику мати Матроне, психосоматској медицини, данас у читавој медицини, као и у психологији и психотерапији, све актуалнијој. Дошло је, срећом, време, да и мање духовни лекари и психолози почињу да схватају да су готово све болести, од грипа до рака, психосоматске болести. Сви данас с правом говоре о имунолошком систему, али он се званично зове психонеуроендокрино-имунолошки систем, из које дефиниције произлази да је управо наш психички, односно душевно-духовни живот најодговорнији у очувању, али и настанку и лечењу сваке болести. Аутор уџбеника је зато с правом посветила доста пажње човековим помислима од којих и добро и зло почиње.

 

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Publikacije-Krka51-c.html

[arizan]

Мени се свиђа Јеротићева мисао да и психологија/ и религија (хришћанство, конкретно) имају исти циљ-да човека приведу истини.

Себе сматрам утемељеним у Цркви, али не могу да затворим очи пред чињеницом да ми је психологија отворила врата Цркве.

У време када сам имао животну кризу током студија, немајући појма ни о Богу ни о Цркви, долазио сам до неких одговора или сам постајао свестан себе и свог односа према животу и околини управо читајући књиге из психологије. Нисам прочитао пуно њих, али неколико њих ми је из корена промениле живот. Пут којим се ређе иде, Слободна деца Самерхила, али је највећи утицај имао Ерих Фром... Умеће љубави, Зенбудизам и психоанализа, Човек за себе и изнад свих осталих Бекство од слободе. Након те књиге, читав мој дотадашњи свет се срушио. Након те књиге сам постао свестан моје патологије и свих мојих дотадашњих заблуда. Као да је ставио огромно огледало пред мене, нисам имао где да побегнем. Све оно што је описивао у појединим поглављима... као да ми је вадио мисли из главе или осећања из срца. Раставио ме је на саставне делове. Што би рекли млади-разнитовао ме је .

Схватио сам да у животу истина и љубав нису избор губитника и занесених, непрагматичних и нереалних људи, него да заиста постоје и да су битнији од свега другог. Да су темељ постојања и да заиста воде ка слободи.

И кад сам касније прочитао Свето Писмо и почео да се упознајем са нашом вером и Црквом, схватио сам да све то што нуди психологија... да то наша Црква прича и нуди, ево, скоро 2000 година. Само што је ова црквена прича много дубља, садржајнија, узбудљивија од психологије и сеанси код психотерапеута. И кад поредим психологију са обожењем кроз литургијски живот... то ми личи као кад поредим неку пристојну саламу са најсочнијом јагњетином.

Мислим да и кроз психологију људи могу да допру до Бога, па макар психолог био Јеврејин и марксиста какав је био Фром. Ако није упростачена и сведена на оруђе за стицање профита, психологија ће се бавити темељним вредностима којих има у свим религијама.

 

 

[arizan]

  On 5. 3. 2017. at 13:54, JESSY рече

mozda ne bi bilo lose procitati ovu knjigu...

 

ИЗДАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ

САВРЕМЕНА ПСИХОЛОГИЈА И ПРАВОСЛАВНА ВЕРА

 

Expand  

Хвала ти за препоруку