Пријатељи

[АлександраВ]

ПРИЈАТЕЉИ

У почетку активности на Фејсбуку помало ми је сметало то "пријатељи". Некако ми је деловало претерано, помпезно. Како пријатељи, кад се честито ни не познајемо?

А онда, временом, многе од "пријатеља" сам полако почео да упознајем и да их заиста доживљавам као пријатеље. Почео сам да схватам како размишљају, какав им је темперамент, упознавао њихова основна полазишта, систем вредности, теме, размишљања. Лако се пређе и на ти. То што се тиче оних који су постављали своје коментаре, учествовали у дискусијама, некад се свађали, некад стављали мелем на нечије ране од сукоба. А постао сам и свестан оних тихих пријатеља који нису склони да се оглашавају, који са занимањем прате дискусије на мом профилу који је престао да буде само приватни, него више служба заједници. Захваљујући томе што често гостујем на предавањима и трибинама по Србији, многе пријатеље сам срео и уживо и виртуелност је мало стављена у заграде.

Наравно да су неки временом отпадали. Не због тога што су били жестоки или лаки на тешким речима - него просто због тога што и нису желели да буду пријатељи. Иако је, како кажу, за право пријатељство потребно појести заједно џак соли, памтим ван виртуелне зоне пријатеље са којима сам престао да се дружим и оне који ми нису били у почетку симпатични а после смо постали прави пријатељи. Некада ни џак соли није помогао. Почео сам све озбиљније да се бавим новим пријатељима са друштвене мреже.

Комуникација је постајала све нормалнија, и то у овом за Србе тешком времену нетрпељивости и међусобног неразумевања. Са великим задовољством прихватио сам сугестије пријатеља да нешто од онога што се дешава овде на Фејсбуку ставимо у књигу. И потписао сам је искрено: ђакон Ненад Илић и пријатељи. Како због коментара уграђених у књигу, тако и због оних који нису могли да стану на тих 250 страна, али и због у међувремену оформљеног "јавног мњења" пријатеља које је тражило одређене објаве и обраду одеђених тема.

Симпатичан дизајн у коме смо се појавили као група у стилизованом низу помогао ми је да сагледам једноставну чињеницу.
Не ради се ту о мојим пријатељима него једноставно о Пријатељима. Људима који деле сличне вредности, слична размишљања. Већини, иако се разликујемо по степену укључености у црквени живот, Православна вера је основа вредности и смисла живота.
Већина жели да буде пријатељ неком и да има пријатеље осим оних које среће у свом најужем животном кругу, да живећи у народу који је у паду, осети и некакво шире пријатељско окружење.

Замислите, у сред компликованих живота које водимо, нешто веома једноставно.
Изван и изнад било каквих партија, странака, клика и интересних група - један широк круг људи који једноставно желе нормалне односе, колико-толико уприличене високим хришћанским вредностима. Добронамерност која се неће повући пред првим изазовом различитости. Замислите у овој несрећној, подељеној и помало тмурној Србији, која ипак још увек има снагу и да се смеје, покрет Пријатеља. Људи који полазе од потребе да једни према другима будемо разумно добронамерни, да покушамо једни друге да разумемо да не одобравамо једни другима грешке али и да не тражимо само истомишљенике већ сматрамо да је довољно бити сличномишљеник, па макар и само у одређеним областима, да не прекидамо комуникацију код првог неслагања и да једни код других развијамо свест о томе да смо једни другима неопходни ако хоћемо да зауставимо заморни дугогодишњи пад у коме живимо. За то треба имати снаге, али за почетак је ,можда довољно да за оно за шта нисмо способни тражимо помоћ од Бога који нам је свима Отац, па макар свест о томе не била ни код свих нас исто развијена.

Утопија или неопходност? Можда прилика за опстанак и борбу за очување људскости? Покрет као што су били масовни покрети за обнову током двадестог века? Пријатељи. Да нас нечему и овај Фејсбук научи. Да заиста имамо користи од њега. Ословаљавање са брате и сестро у једном тренутку постало је помодно и формално. Можда је то било преамбициозно. Можда за почетак - пријатељу, пријатељице? Па докле се прошири.