Реља Рашовић: Христос није међу нама

[Zoran Đurović]

 

Христос није међу нама

 

Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла је неће надвладати (Mt. 16, 18)

 

 

Увек бисмо морали имати у виду ове кључне речи нашег спаситеља , који је и на крсту умирујући раширио руке и пригрлио цело човечанство за које је безрезервно страдао. Немогуће је појмити такву врсту жртвене љубави од самог Бога који се толико осиромашио и унизио постајући људско биће и страдајући на толико начина не само на крсту већ и пре Његовог распећа да би смо се ми спасили и били микро-теоси личећи на самог Логоса и Онога чије су нас руке саздале.

Данас се налазимо у временима која нису лака, нападнути на такав начин да морамо водити рачуна и о свом нематеријалном духовном и душевном опстанку и развоју али и о физичком, док на жалост та два често умеју да буду у супротности и терају нас на различите жртве које нам аморално време у коме данас живимо намеће, или пак компромисе у којима губимо делове себе. На нама је да поставимо приоритете у чему ћемо "просперирати" и како.

Црква је нападнута, и сви смо свесни да постоји сасвим довољан број људи у мантији који не живе по начелима вере коју проповедају да то може у нама побудити различите осећаје апокалиптичности, горде самоправедности и осуде или пак различите расколе и јереси или одласке у различите секте за чије "духовнике" сматрамо да нису толико ниско пали.

У свим великим изазовима и тешкоћама човек мора бити трезвен и смирен. Оног најважнијег чега требамо бити свесни је да је на Литургији, као и у самом животу, Бог и даље потпуно присутан у сва три Лица, да причешћа нису ништа мање благодатна као што су била за време косовског боја и да све молитве којима су се молили наши претци и даље пуном снагом делују и "раде" ако бирамо да се њима молимо.

 

Причешће пред Косовски бој

Историја цркве је знала за различите падове, тешкоће и расколе који су временом пролазили и настајали су препороди и рађање вере са подизањем нових плејада Светитеља. Али оно што ме занима је где смо ми као верници ту и шта је то до нас што можемо учинити...

Док је молитва човека у самоћи чин понирања у себе у покајничком и преображајном личном односу са Богом који му даје веће капацитете за заједницу љубави, литургијски чин је понирање у ту заједницу, ако она уопште постоји.

Хришћанство је октривено као Црква, а Црква као заједница људи са Христом и она је централна за спасење и самим тим и смисао бића са становиштва вечности (макро-смисла).

"Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао" (Jovan 17:21).

Евхаристија (причешће) представља круну живота хришћанина јер је сам Христос наше биће и вечно трајање. Причестити се значи остварити заједницу, и са ближњим, а не само са Богом, једући тај плод живота и примајући и у себе самога Христа који својом руком пружа себе самога.

У реалности литургијски догађај и човеково спасење је сведено на индивидуализам, идеја о сједињавању са Богом, независно и мимо ближњег, а дух заједништва и једнодушне молитве је већ неко време разбијен.

Од црквених редара, појединаца који би вас прегазили у неком реду, безосећајних људи којима се тако јасно види да су ту само због себе и никога више, архијереја који апатично и блазирано причају како ближњи треба да се љуби као што човек љуби самога себе док им се на лицу не види нити радост тог празничног догађаја нити да заправо имају љубави према било коме, на жалост човек се лако може одати утиску да је Литургија сведена на позоришни комад или на једну исихастичку аскезу где лице другог обавезно мора да се заобиђе у погледу да се не би нарушио тај дубок однос са Богом који желимо да изградимо или пак мислимо да га већ и заправо имамо. Можда чак и на литургију долазимо деценијама...

Христос је међу нама онолико колико смо ми једни са другима, у нашим капацитетима да саосећамо, састрадавамо и помогнемо своме ближњем, и да носимо једни другима крст сви заједно. Докле год нам се духовност базира искључиво на наше задњице ускликујући на Литургији "Христос међу нама! Јесте и биће!" ће нас приближити самоме Богу исто колико и нека хиндуистичка мантра. У међувремену Христос ће увек бити са нама и на Литургији и ван ње, позивајући нас на братољубље које смо давно заборавили и подсећајући нас да у рају нико није изолован нити да се до сада било ко спасио сам.

 

Реља Рашовић

12.02.2016

[Биљана]

43 minutes ago, Zoran Đurović рече

Литургија сведена на позоришни комад или на једну исихастичку аскезу где лице другог обавезно мора да се заобиђе у погледу да се не би нарушио тај дубок однос са Богом који желимо да изградимо или пак мислимо да га већ и заправо имамо.

Мој наклон до земље.

[Кратос]

 

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Христос је међу нама онолико колико смо ми једни са другима, у нашим капацитетима да саосећамо, састрадавамо и помогнемо своме ближњем, и да носимо једни другима крст сви заједно. Докле год нам се духовност базира искључиво на наше задњице ускликујући на Литургији "Христос међу нама! Јесте и биће!" ће нас приближити самоме Богу исто колико и нека хиндуистичка мантра. У међувремену Христос ће увек бити са нама и на Литургији и ван ње, позивајући нас на братољубље које смо давно заборавили и подсећајући нас да у рају нико није изолован нити да се до сада било ко спасио сам.

„Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov.” (Gal. 2, 2.)

 "Ako ko reče: LJubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?(1 Jn.4,20)

 "A koji ima bogatstva ovoga svijeta, i vidi brata svojega u nevolji, i zatvori srce svoje od njega, kako onda ljubav Božija boravi u njemu?"(1 Jn. 3,17)

 

Gde nema čovekoljublja nema ni Hrista.