Когнитивне вештине и когнитивни туторски системи

[Juanito]

3 minutes ago, Kratos рече

Kroz taj simbol bi se recimo videlo da tu uopšte nikakva kognicija ne radi,nema nikakave veštine,već jedna predrasuda o drevnom simbolu.Al nebitno neka si ukloni ako je problem.

Форум је велики и широк. Отвори негде (на пример у подфоруму ”Друштво” или ”Историја”) тему о томе зашто људи имају предрасуде о свастици уместо да користе когнитивне процесе да је боље разумеју, па аргументуј шта имаш и расправљај са онима које то интересује. Мало си омашио тему. Употреба симбола у разним идеологијама има генералне везе са когнитивним процесима, као и било шта што има везе са понашањем људи, али је мало различита тема од оне о којој овде говоримо. Наравно да можемо да користимо тај симбол за било шта и доделимо му значење које желимо и наравно да знамо да га неки људи на планети користе да означе добре ствари, а неки други да означе лоше. Али питање о томе како ми треба да се односимо према истом симболу и да ли треба да га посматрамо у овом или оном контексту и које значење треба да му доделимо свакако није за ову тему.

А и замисли да неко гугла нешто што га занима о учењу или мишљењу и добије ову слику у резултатима. Ружно бре.

[Grizzly Adams]

17 minutes ago, ☺︎ Juan ☺︎ рече

предрасуде о свастици

Брате, отвараш веома озбиљне теме...

[Биљана 1234]

Radim u prosveti 25 godina. Više godina u Srbijin postoji IOP program u sistemu obrazovanja, a ove školske godine sam se prvi put susrela sa detetom koje ‚‚vodimo‚‚ (meni taj izraz rogobatan sasvim) kao IOP2.

Ne bih sad o detetu, jer je to ipak veoma delikatna stvar. Konačno kad bih govorila o detetu na takav način, kršila bih i njena osnovna prava.

U toku svog školovanja ja nisam imala predmete koji bi mi sadpomogli, a o stručnom usavršavanju na tu temu je smešno i govoriti. Lutanje na internetu i razgovor sa kolegama defektolozima u školi se svode na to da je početak svega poverenje. Zasad idem intuitivno, smišljam, reagujem u momentu...ali umorna sam nekad, i teško mi da se skoncentrišem jer su u tom odeljenju i drugi učenici koji reaguju jednom ovako, jednom onako..

Mene zanima da li neko može da mi pomogne sa praktiične strane, tj iskustveno, ili da li postoji nekakva obuka za prosvetne radnike iz oblasti IOP programa?

Molim vas jedino preko pp jer smatram da o ovoj temi jo nemamo dovoljno validnih podataka da javno iznosimo svoje stavove, a da ne budu proizvoljni..Praštajte

[ivona]

2 minutes ago, Биљана 1234 рече

Radim u prosveti 25 godina. Više godina u Srbijin postoji IOP program u sistemu obrazovanja, a ove školske godine sam se prvi put susrela sa detetom koje ‚‚vodimo‚‚ (meni taj izraz rogobatan sasvim) kao IOP2.

Ne bih sad o detetu, jer je to ipak veoma delikatna stvar. Konačno kad bih govorila o detetu na takav način, kršila bih i njena osnovna prava.

U toku svog školovanja ja nisam imala predmete koji bi mi sadpomogli, a o stručnom usavršavanju na tu temu je smešno i govoriti. Lutanje na internetu i razgovor sa kolegama defektolozima u školi se svode na to da je početak svega poverenje. Zasad idem intuitivno, smišljam, reagujem u momentu...ali umorna sam nekad, i teško mi da se skoncentrišem jer su u tom odeljenju i drugi učenici koji reaguju jednom ovako, jednom onako..

Mene zanima da li neko može da mi pomogne sa praktiične strane, tj iskustveno, ili da li postoji nekakva obuka za prosvetne radnike iz oblasti IOP programa?

Molim vas jedino preko pp jer smatram da o ovoj temi jo nemamo dovoljno validnih podataka da javno iznosimo svoje stavove, a da ne budu proizvoljni..Praštajte

Biljana vi verujem da pričate o IOP-ma kao pedagoškoj dokumentaciji koja se vodi kada se uključi dete u redovan sistem obrazovanja, a postoje smetnje u razvoju? Ne bih se složila da je tema škakljiva jer inkluzija koliko god delovala problematično jeste proces koji se vec uveliko sprovodi i postoje prirucnici koji su valjana alatka i koje ministrastvo i odredjenje ngo koje su strateski partneri ministrastva preporucuju. Ako nemate nista protiv otvorila bih tu temu javno jer inkluzija u obrazovanju je svakako javna i važna tema i tamo cu postovati mozda korisne linkove za vas i sve koji to interesuje.

[Биљана 1234]

20 minutes ago, ivona рече

Biljana vi verujem da pričate o IOP-ma kao pedagoškoj dokumentaciji koja se vodi kada se uključi dete u redovan sistem obrazovanja, a postoje smetnje u razvoju? Ne bih se složila da je tema škakljiva jer inkluzija koliko god delovala problematično jeste proces koji se vec uveliko sprovodi i postoje prirucnici koji su valjana alatka i koje ministrastvo i odredjenje ngo koje su strateski partneri ministrastva preporucuju. Ako nemate nista protiv otvorila bih tu temu javno jer inkluzija u obrazovanju je svakako javna i važna tema i tamo cu postovati mozda korisne linkove za vas i sve koji to interesuje.

Slažem se svakako..samo moram da primetim da nije sve u dokumentaciji, nisam samo na to mislila.. Veoma me zanima struka, ja sam četvrta generacija prosvetnih radnika..od malena sam znala ta će biti moj životni poziv...mene samo zanima zašto ne postoji sistem obuke za rad sa tecom kojoj je takav specifičan oblik rada potreban...To me zanima..i zašto ja ne znam za te priručnike kad sam već i timu za IOP...Bojim se da je to neka inercija...Da je postao važniji administrativni deo priče..Izvinite

[ivona]

Biljana verujte mi na rec znam kako vam je,saradjujem sa skolama koje upisuju deca za koju mi u pu izradjujemo iop1 i skole su zaista ostavljene na milost i nemilost sistemu koji je u svojoj glomaznosti i bahatosti prevideo namerno ili nenamerno sve stvari koje vas najvise opterecuju kao prosvetne radnike u takvoj instituciji. Nema potrebe nizakakvim izvinjavanjem, osim juanu koji nece zameriti sto smo skrenule temu iako je isto tako vazna. Cim pre bacam se na posao i otvaram taj deo price na forumu pa cemo konkretizovati moguca resenja ili korake za teskoce sa kojima se susrecete!

[Juanito]

Како знамо да постоје посебне меморије за декалративно и процедурално знање? И како знамо да постоје кратотрајна (знана још и као радна) и дуготрајна декларативна меморија? Захваљујући једном чувеном пацијенту који је након операције мозга изгубио способност дуготрајног памћења, али је успешно учио нове процедуралне вештине (за шта је кратотрајна меморија апсолутно неопходна). Погледајте овај видео:

 

[Juanito]

Као што су наша чула поглед у нашу садашњост, тако је дуготрајна декларативна меморија поглед у нашу прошлост. Она је наш идентитет. Споменути пацијент, Хенри Молисон, је поседовао дуготрајну меморију до око две године пре операције, али је након операције изгубио претходне две године сећања и способност да формира нова. Био је потпуно свестан себе, али је његов идентитет био Хенри Молисон од 16 година (ако се добро сећам). Умро је у 82. години. Сваки пут кад би се као старији човек погледао у огледало, био је потпуно збуњен јер је очекивао да види особу од 16 година. Сваки пут кад би чуо да му је умрла мајка, изнова би се растужио. То је, међутим, кратко трајало, јер би након неколико минута поново све заборавио.

[Џуманџи]

Да приложим још 2 примера: https://www.wired.com/2016/04/susie-mckinnon-autobiographical-memory-sdam/  и  https://en.m.wikipedia.org/wiki/Jill_Price

[Juanito]

Због чега још, поред поменутог случаја пацијента са амнезијом, имамо разлога да верујемо да постоје две одвојене меморије - декларативна и процедурална? Ни из чега не следи да тако мора да буде. Могуће је замислити систем (мозак или вештачку интелигенцију) у коме је целокупно знање искључиво процедурално.

Процедурално знање је у облику правила ”услов-акција”. На пример овако нешто: АКО је циљ одсвирати песму на гитари И гитара је у руци И десна шака је у одговарајућој позицији ОНДА постави леву шаку у одговарајућу позицију И постави циљ да одсвираш први акорд. Након тога се извршава следеће правило: АКО је циљ одсвирати акорд ОНДА звекни по жицама десном шаком. Наравно, иоле искусни гитариста о овоме не размишља. У питању је аутоматска реакција. Стотине или хиљаде оваквих правила се изврши аутоматски за време свирања једне просечне песме. Правила се уланчавају тако да се могу извршити у одговарајућем редоследу и производе оно што видимо као целовиту когнитивну вештину. У појединим тренуцима постоји више правила која се могу извршити за дати услов (на пример, ако гитариста зна више различитих аранжмана исте песме или малих варијација на тему и импровизација). Али се увек тачно једно правило одабира, извршава и производи резултат. Касније ћу доћи до тога како се одабира правило за извршавање. Вероватно сте у овом тренутку приметили да се људи квалитативно не разликују суштински од других примата по могућности поседовања оваквог аутоматског знања. Људи се углавном разликују по томе како стичу то знање (о томе ћу такође касније).

Процедурално знање није могуће исказати речима. Иако ће вам гитариста намлатити нешто о томе зашто је одсвирао одређени акорд, то знање је декларативно, а не процедурално (знање може да постоји у оба облика истовремено) и никада не осликава потпуно вештину свирања. Никада вам не може заиста рећи зашто је у датом тренутку баш тај конкретан покрет руком направљен. И што је неко увежбанији стручњак, то му је теже да своје знање искаже речима. Поседовати когнитивну вештину и бити учитељ когнитивне вештине су две различите ствари. При крају овог писанија ће бити мало јасније зашто је то тако.

Могуће је замислити да за сваку чињеницу коју знамо постоји засебно процедурално правило. На пример: AKO је циљ да написати симбол злата ОНДА постави циљ да напишеш Au. Штавише, оснивач бихевиоризма Џон Вотсон сматрао је да су наше меморије само навике (као што је процедурално знање увежбаног гитаристе навика проистекла из дугогодишњег свакодневног вежбања). Ово је јако примамљиво мишљење. Далеко је ефикасније сачувати процедуралну меморију о симболу злата и аутоматски је по потреби извршити него је сачувати као декларативну меморију које се морамо сетити. Али није све тако једноставно.

На пример, замислимо следеће моје сећање: ”Јуче сам се са Гризлијем расправљао о феминизму.” Постоји читав низ стимулуса који могу да покрену извлачење овог сећања из нафталина: покушавам да се сетим зашто ме боли глава, жена ме питала зашто сам се задржао на послу уместо да се вратим кући у 17:30, желим сада да користим то сећање као пример итд. Ако је заиста знање о томе шта сам радио јуче процедурално, за сваку наведену ситуацију (и још много других) би онда било потребно засебно процедурално правило, са својим специфичним условом. Ово није реално. Нема трика да сам за сваку од ових ситуација стекао навику (ако користимо Вотсонов речник). Пре ће бити да је у питању пасивно сећање које чека да буде активирано различитим могућим стимулусима, а не уско специјализовано процедурално сећање које само ”ради” у одређеној ситуацији. Потреба за флексибилношћу коришћења знања у наразличитијим могућим ситуацијама често превагњује над потребом за ефикасношћу, те зато постоји и декларативно, а не само процедурално знање.

Као што рекох, знање може да постоји и често постоји у оба облика. И не само да може, него сво знање започиње у декларативном облику, кроз опажаје или кроз експлицитне инструкције. На пример, онај који тек почиње да свира гитару, зна декларативно и свесно где треба да постави шаку за који акорд, зна који су акорди песме итд. Прочит'о све на интернету. И онда креће полако да проба и вежба. Још као јако мала деца (можда је и урођено, нисам сигуран) стичемо генерална процедурална правила која користимо да интерпретирамо свет око себе. Та правила нам омогућавају да интерпретирамо декларативно знање и извршимо га. Тако почетник на гитари може да одсвира песму интерпретирајући прочитано и запамћено знање о томе како то треба да учини. Али сви знамо како то изгледа. Споро, тромо, са мнооого грешака. Потребно је сетити се свих акорда песме и свих позиција на гитари. А онда полагано то интерпретирати. Некад не можемо да се сетимо акрода, некад позиције. Постоји много места где интепретација декларативног знања може да омане. Са вежбањем долази до такозване процедурализације. Вежбање отклања потребу за присећањем, то јест за интерпретацијом декларативног знања. Стичемо специфичне вештине - стичемо аутоматска правила за свирање дате песме, слична онима која сам написао у другом пасусу. Ова правила су мање генерална од интерпретације декларативног знања. Интерпретацијом можемо да одсвирамо било коју песму. Специјализованим процедуралним правилима можемо да одсвирамо само ту конкретну коју смо увежбали. Знање се преноси на друге песме, али само делимично и не аутоматски. Свака нова песма мора да се посебно увежба. Али иако процедуралним увежбаним вештинама можемо да одсвирамо само једну песму, ту једну разваљујемо и то врло брзо и ефикасно (не мислим на брзину свирања, него на брзину активирања научених аутоматских правила). Међутим, декларативно знање о свирању те песме полако бледи ако се активно не користи (а најчешће се не користи). Могуће га је реконструисати, али то захтева друге когнитивне вештине, друга правила, такође се не преноси аутоматски из знања свирања. Што ће рећи, не знамо више зашто тако свирамо песму. Једноставно је свирамо. Нисмо само увежбали она почетна знања о песми са интернета, него је ту уграђено још штошта. Зато стручњаци нису аутоматски добри учитељи. И зато многи добри учитељи уопште нису стручњаци. Претпостављам да велика већина учитеља гитаре јесу ”стручњаци” музичари, али то је вероватно зато што боље могу да дају мета-когнитивни тренинг, а не зато што заиста преносе своје процедуралне вештине свирања. С друге стране, већина сјајних учитеља физике, математике, биологије или чак програмирања нису ни близу највећих стручњака у тим областима. 

Шта је дакле учење вештина? Учење вештина је процедурализација декларативног знања.

Цитат

"Учење се може концептуално описати као промена од мисаоне рефлексије (хипокампус, перифронтални кортекс) ка аутоматском реаговању (базална ганглија)."

Џон Андерсон

 

[Џуманџи]

Занима ме која је улога емоција у учењу?