Др Ђуро ШУШЊИЋ: МОЋ И НЕМОЋ НАУКЕ У КРИТИЦИ РЕЛИГИЈЕ

[александар живаљев]

ВЕРА ЈЕ ИЗНАД ГРАНИЦА РАЗУМА

Професор социологије др Ђуро Шушњић: Важност питања односа религије и науке је од непроцењивог значаја, али само онај ко постави право питање може да се нада исправном одговору. Ево само четири питања о односу науке и религије која говоре како о моћи тако и о немоћи науке у критици религије.

1.Ако је религија израз незнања, како то да напредак у научном сазнању не потисне религију као незнање?

Ако развој науке угрожава религију, онда би у друштвима у којима је наука највише развијена било најмање верника. А то, како показују подаци и свакодневно искуство, просто није истина, јер у друштвима у којима је наука највише развијена, наилазимо и на највећи број верника. Тако на пример у САД, где је развој науке најдаље одмакао, редовно наилазимо на преко 90% верника.

Сада се поставља питање: одакле уопште идеја да религија одумире упоредо са развојем науке? Ова идеја могла је да се роди само из ана-лизе емпиријских података о посети црквеним богослужењима. Сва истраживања говоре о опадању броја верника који врше верске обреде у цркви: црква јесте у свету, али света нема у цркви!

Наравно, из емпиријских података о броју верника који врше црквене обреде не следи да религија одумире, него само да слаби црквени облик вере. Тако, на пример, у Финској има 83% верника, а свега 5% једном недељно посећује цркву. Шта то значи? То значи да вршење верских обреда није довољан доказ вере, јер неко може редовно да обавља верски обред, а да не верује, а неко може да верује, а да не врши верски обред. Ово је знао већ свети Августин када је говорио: “Бог има многе које црква нема и црква има многе које бог нема”. (...)
2.Ако су религијски искази научно неистинити, зашто 4/5 човечанства у њих ипак верује?

Проблеми које поставља религија нису они које решава наука. Она их никада није ни решавала и никада неће да их решава! Помоћу религијских идеја, веровања и праксе човек доказује да на питања, на која не може да пружи научни одговор, може да понуди одговор друге врсте. У невољи се не тражи учитељ, већ Спаситељ. Научници не могу да реше проблеме које успешно решавају светитељи. У том смислу религија је привлачна за науку утолико што стално упућује на границе науке и њене методе. Једна живи од недостатка друге.
Немоћ науке отвара непрегледну област вере. Наука је ограничен поглед на свет, што значи да целина света никад није и не може бити предмет науке. Човек има снажну потребу за сазнањем целине, то јест да своја разбацана сазнања повеже у јединствен систем. То му управо нуди религија. Јер истина је целина. Бог је симбол синтезе свих наших сазнања у једну целину. Ф. Ниче има право да виче: “Ми бескрајно чезнемо да будемо цели”. Поред тога наука стално мења своје виђење света и многе научне истине показале су се погрешним. С. Фројд је истакао: последња заблуда у науци назива се истином. Верски системи, насупрот томе, нису склони променама. Лао-це је упозоравао да се науке ваља клонити, јер је она бесконачно трагање, никад довршена пустоловина. “Растави кола на делове и нема више кола”, говорио је он.
Чиме су то били очарани или разочарани велики умови да су се приклонили вери након свих пустоловина кроз које их је провео разум? Као духови који у све сумњају, они не могу а да не посумњају и у верску догму, а као људи са личним и друштвеним жељама и потребама, они имају порив за несумњивим истинама и бесконачним трајањем. Тако они живе један живот препун сумњи и тражења, да би се при крају живота често приклонили некој вери која обећава више од (релативне, научне) истине. "Амин" на свим језицима углавном значи: "тако је", "извесно", "сигурно".
Тек када је наука о човеку јавно признала своје ограничености у разумевању човека, могла је да ступи у дијалог са другим покушајима разумевања човека и његове судбине у свету. Они који чине разум једног друштва окрећу се вери када се увере да разум омогућава веома ограничен увид у бит живота и смрти. Вера се рађа и из сазнања о границама разумске спознаје. Религија говори о ономе о чему наука не говори и не може да говори.
Из текста «Религија и наука», преузето са http://www.ceir.co.rs/images/stories/rit_02/rit_02_religija_i_nauka.pdf

http://www.pravoslavninastavnik.rs/text.php?strana=1478&d=825137768


 

[александар живаљев]

МОЖЕ ЛИ СВЕТ БЕЗ РЕЛИГИЈЕ?

Професор социологије др Ђуро Шушњић: Важност питања односа религије и науке је од непроцењивог значаја, али само онај ко постави право питање може да се нада исправном одговору. Ево само четири питања о односу науке и религије која говоре како о моћи тако и о немоћи науке у критици религије.

3.Ако је религија стварно илузија, да ли је могућа стварност којој илузије нису потребне?

Наука објашњава и разумева неке чињенице помоћу својих рационалних појмова, теорија и метода. Све што није могуће да се објасни и разуме на рационалан начин, она прогласи илузијом – то за њу не постоји. Само оно што се може опажати, то је чињеница, а оно што се не може опазити, то је илузија са становишта науке. Наука је облик мишљења, религија је начин живљења. Можда је оно што научни говор именује као илузију само један слој тајне живота, тајне која је стварна као и сам живот, али остаје недохватљива и несхватљива за научни језик. К. Јасперс добро вели: “Свет у свести уопште није све”. Е. М. Ремарк додаје: “Нека је благословено то мало џунгле у нама”.
Ако је религија илузија, како је било могуће да су сва нама позната друштва имала религију, и како је та илузија могла да опстане током векова, упоредо са рационалним одговорима на природне и друштвене изазове? (..)
Стварно је све оно што делује то јест што изазива последице, без обзира да ли је по свом пореклу чулно или натчулно, појавно или непојавно, видљиво или невидљиво. Тако се човек из науке који истражује веру сусреће са слојевитошћу саме стварности, стичући свест не само о границама научне спознаје, него и свест о бесконачности света. (...)
Гордер, у делу «Софијин свет», препричава следећи догађај: једном приликом су неки руски астронаут и руски неурохирург расправљали о религији. Неурохирург је био дубоки верник, а астронаут жестоки неверник. “Ја сам много пута био у свемиру”, правио се важан астронаут, “али никада нисам срео ни Бога ни анђеле”. – “А ја сам оперисао многе паметне мозгове”, одговори неурохирург, “али никада нисам видео ни једну мисао”.

Из текста «Религија и наука», преузето са http://www.ceir.co.rs/images/stories/rit_02/rit_02_religija_i_nauka.pdf

http://pravoslavninastavnik.rs/text.php?strana=1479&d=825137768

[александар живаљев]

ВЕРА И НАУКА СУ ДВА ПУТА КА ИСТИНИ

Професор социологије др Ђуро Шушњић: Важност питања односа религије и науке је од непроцењивог значаја, али само онај ко постави право питање може да се нада исправном одговору. Ево само четири питања о односу науке и религије која говоре како о моћи тако и о немоћи науке у критици религије.

4.Ако је вера противна разуму, како то да већина умних глава из науке није налазила опреке између разума и вере?
Конфучије је рекао: “Не постоји ништа очигледније од оног што не може очима да се види и ништа опипљивије од онога што не може чулима да се осети”. Не постоји само оно што се види, него и оно што се не види. Мисао се не види, али она постоји. Постоји разлика између онога ко гледа и онога ко види. Онај ко гледа опажа само ствари, онај ко види продире у њихову душу, њихову суштину. Неке појаве постоје само ако у њих верујемо (будућност, љубав, бог). Ако не верујемо у њих, оне за нас не постоје. Поред система знања постоје системи веровања.
Кад бисте све могли знати, не бисте имали у шта веровати: верујемо кад више не знамо! Није тачно да вера престаје тамо где разум почиње, тачно је да вера почиње тамо где разум престаје. Где разум посустане, вера охрабри. Вера и разум јесу две моћи једне те исте душе. Оно што не можемо разумом сазнати нећемо прогласити непостојећим. Најразумнији народи у нашој повести веровали су у најчудесније ствари, што само доказује да разум не може бити и није природни противник вере. Сократ је био најразумнији грађанин атинске државе, али је одлазио у пророчиште кад год је требало да донесе неку кључну одлуку. До вере се може доћи разумним путем, а не само путем искуства, осећања и делања. чувена је она Пасклова опклада на бога која гласи: “Ако верујеш у бога, а бога нема, ништа не губиш; али ако не верујеш у бога, а бога има, можеш све да изгубиш”. Према томе и са логичког или рационалног становишта боље је веровати него неверовати.
Вера је први додир са другим светом: оним бољим делом нас самих, кога обично нисмо свесни. “Срце има своју логику коју разум не разуме” (Блез Паскал). Има искустава која не можемо изрећи речима и појмовима, а ипак су то искуства о нечем или са нечим, јер да се не односе на нешто – не би их било. То су такозвана мистична искуства. У дубокој жалости, кад сахрањујете неког свог, не чује се ниједна реч.Већ је Аристотел запазио да у таквим приликама није мудро било шта рећи, може се само прстом мицати. Сваки говор о томе само је грешка више. То је искуство изнад језика, и зато искуство има предност над знањем. Сада постаје јасно да је тзв. историјски сукоб између науке и религије погрешно разумевање обеју, јер сукоба међу њима нема и не може бити, ако се повуче јасна разлика измеу научних и религијских исказа.
Сама наука, која по природи ствари пориче веру или је равнодушна према вери, све што ради, чини то на основу вере. Тражење истине почива на вери да постоји истина, као што се тражење смисла живота темљи на вери да живот има смисла. Да су мисли неког научника утемељне, значи само то да оне почивају на извесној претпоставки, за коју је он уверен да је плодна, иако не зна да ли је истинита. Пошто се његова сазнања темеље на претпоставки коју је усвојио на веру, следи да су и та сазнања у ствари уверења и да нема начина да се докажу као сасвим извесна.
Искуствена наука не може да утемљи саму себе и зато је принуђена да себе заснује на претпоставкама изван себе. Као што теологија почива на одређеној претпоставки, исту судбину дели и наука. (..) Пошто се наука као систем сазнања темељи на неком систему веровања, јасно је да она не може бити чиста разумна делатност. Анселмо има право: “Ја верујем да бих могао да разумем”.
Искуствена наука не може ништа рећи о надискуственим значењима. Ипак, дијалог између науке и религије омогућен је постојањем рационалне димензије у оба система идеја, веровања и праксе. Зато критика религије са становишта науке захвата само рационални (когнитивни, интелектуални, логички, појмовни) слој религије, то јест догматску или рационалну теологију, док други слојеви остају углавном изван домашаја те критике. У мери у којој се религија ослања на нерационалне слојеве у верниковом искуству, у тој истој мери рационална критика религије не може бити успешна.
Наука и религија јесу два различита пута којима човек корача према истини о себи и свету у којем живи. Два различита а никако два непријатељска пута: два подједнако вредна напора људског духа! Ова умна и човечна претпоставка о равноправности у дијалогу искључује сва она гледишта која подразумевају да религиозне идеје, веровања и обреди представљају нижи степен у развоју човековог односа према свету и себи самом, и да ће тај степен у развоју бити превладан када човек овлада научним методама разумевања и владања светом и собом. Религија је својство људског духа, а не нижи степен у његовом развоју. Човек је неизлечиво религиозно биће.
Из текста «Религија и наука», преузето са http://www.ceir.co.rs/images/stories/rit_02/rit_02_religija_i_nauka.pdf


http://www.pravoslavninastavnik.rs/text.php?strana=1484&d=825137768

[Кратос]

 Nauka bez religije je šepava, a religija bez nauke slepa -A.Ajnštajn