Светомир БОЈАНИН: РЕЛИГИЈА И НАУЧНА МИСАО

[александар живаљев]

Из књиге "ПОД ДРВЕТОМ САЗНАЊА ДОБРА И ЗЛА" (Бања Лука, 2008) посебно од аутора уступљено за сајт Поуке.орг:

 

 

РЕЛИГИЈА И НАУЧНА МИСАО

Научна мисао замера религијском концепту света због тога што се он заснива на догмама, што расправља о проблемима далеко од очевидности или мерљивости супстрата о коме је реч, о ономе што је сасвим изван дохвата структурисаних логичких тврђења. Хришанска религија се заснива, примарно, на љубави, дакле на људској осећајности која не подлеже било ком начину непосредне објективизације, нити је подређена било ком виду сталности која би се подвргавала вољи субјекта, чак ни онда када њиме у потпуности овлада. Због немогућности да се уоквири у стабилност логичног закључивања, класични научни приступ на њу не може да рачуна, и то посебно онда кад настоји да претпостављено потврди експериментом: увек очекиваним одговором на постављени повод.

У то исто време, та научна мисао се, на пример, у области математике, заснива на аксиомима као чињеницама реалитета које се не могу ни доказати, ни проверавати, а које су, сасвим очигледно, делатне у реалитету света материје и учествују у регулисању односа у њему.

Потом су се јављале научне теорије, на пример о простору и времену, које су баратале појмовима сасвим с ону страну очигледности и материјалног супстрата. Природно-научна мисао се, при томе, и сама збунила, а нарочито данас, кад се природно-научним путем дошло до закључка да се и сама материја не може разумети само у равни честица, макар и најситнијих међу ситнима, него се препознаје у оностраној појави, у "честици" енергије, као свом основном супстрату, који је с ону страну физике, у области метафизике. Тако се и сам физика сада изучава у свету метафизике, дакле у оним просторима психичког живота у којима су настале и религија, заснована на емоцијама: љубави и веровању, и философија, заснована на чврсто логички повезаним мисаоним концептима, утегнутим у строгу логичност. Као што се сад материја нашла у метаматерији, тако је та чврста логичност наводила философију ка научности до те мере да се чак сматрало да се и од ње може правити "строга наука", То очекивање да философија постане строгом научном дисциплином, данас је само један "одсањани сан".

Област изван физичког и изван материјалног света има своје закономерности које, иако су постале темом савременог научног мишљења, и даље остају научно неухватљивим.

Сасвим некритично преношење ових искустава о дематеријализацији света енергије у раван људске комуникације, доводи само до склањања погледа са људске моралности, сасвим непрепознатљиве математичким операцијама којима је овај одјек материјалног света још увек доступан. Просто се понавља иста прича из XIX века, када се Дарвинова идеја о међусобном сатирању врста пренела, са одушевљењем за људску научну мисао, на заједницу, што је само довело до култа јачега као "научно доказаног" закона природе, а тиме и као апсолутна вредност у међуљудским односима. У овом савремено случају дошло је до тога да се даје све већи значај пукој информацији, која није никакво знање о појави на коју се односи. Знање о томе се ни не сматра неопходним, некад чак ни потребним, како би се "успешно" баратало њоме у медијима и непосредном људском живљењу.

Пуком информацијом без истинитости гради се фиктивни реалитет који је, већ по својој природи, лишен сваке потребе за моралношћу као основним супстратом којим је једино могућезасновати људски, хомонизовани вид постојања и сапостојања са другим. Међутим, тај материјално непостојећи, фиктивни реалитет остварује политичке немире, побуне маса, монструозне судске процесе, о којима имамо тако болно искежено искуство, ево већ више од једног столећа; сатанизације народа и сасвим ефикасне прогоне тих народа до њиховог пуког , биолошког, дакле материјалног, уништења на за то предвиђеним територијама.

Фиктивни реалитет није наука. Он се гради злоупотребом науке. Наука је заснована на истраживању. Свако истраживање тежи истинитом. Наука је по томе морални чин. Она то показује и свесношћу научних радника да је свака наука ограничена темом и дометима човековог мишљења и расуђивања. Она је компетентна у оквиру света материје и основних закономерности које из тих искустава досежу и с ону страну материје у област метафизике. Она не досежедо могућности обухвата суштине света и његовог изворишта. У те области се аутентична научна мисао ни не упушта. Моралност која структурише човеково делање сродна је религијској мисли. Наука и религијска мисао се надопуњују када су аутентичне.

Овде морам да поменем и једну заблуду која се сусреће код многих. Кад се каже дематеријализација стварности или нематеријална честица материје, помишља се да смо ближи сазнању Бога, да се ушло у област у којој ће се моћи "научно" верификовати религијски концепт света, што уопште није тачно. Материјални свет који је мерљив и онострани или метафизички свет који је схватљив човековим расуђивањем, дакле област у којој се развија философија, сасвим су ту, наш људски свет, испод сваке могућности да ћемо у њему моћи објектизовати биће Творца света. Све што је људски сазнатљиво није Бог, каже већ св. Августин, јер човеку је дато да сазнаје само Његову творевину. У наше време, Јаспер ће рећи нешто слично: Бог кога би доказали, био би само једна ствар међу другим стварима, а не Бог. Бог је постојање која омогућава човеку да постоји у слободи постојања. Он је апсолутно постојање, извориште постојања, које човек доживљава свим својим бићем. Без Бога, човек препуштен крајностима својих хтења и могућности пада у очајање бесмисла и немоћи. Сама тежња, сваког од људи, савршенству могућег постојања у моралној чистоти љубави према животу, остварају у људима доживљај Постојања које нас призива и воли. "Бог јесте", и то је све докле наше знање о Богу досеже.

                                                                                         професор др Светомир Бојанин

                                                      

View full Странице

[Михаило Луковић]

Уважени,

 

Неопходно је велико стрпљење и трпељивост да би у истој "сали" говорили и наука и религија. Дуго га није било, али "натерала орла зла година" како каже народ. Са једне стране експанзија науке која својим достигнућима људима постаје све ближа и доступнија, хипертрофисана подацима, а осиромашена духом, и са друге стране религија, која носећи вечне теме постаје "тешка" савременим генерацијама све више склоним аналитичком духу, који живи од данас до сутра, сада и овде. Било како било, та сарадња је више него неопходна. И то не директна него преко људског духа, где је једино и могућа. Као што религијска свест почива на веровању, нећете веровати, али и научна исто тако почива на веровању. Питаће се неко у шта? У фундаменталне ставове науке уопште, или сваке поједине. Фундаментални ставови су ти који се не проверавају, него од којих се полази (аксиоми), они ставови на којима почива језик те науке. Када се они мењају долази до научних револуција. И како су у науци могуће револуције и прилагођавања сазнања, у религији говоримо о вечним темама, које су стално присутне, и промена те свести ако се и догоди мора да чека миленијумима (однос према тим темама у Антици и у Хришћанству напр.).

 

Наука мери, премерава, упоређује и на основу тога доноси судове. Неко се пита како има више хипотеза са еквивалентним претензијама. У филозофији науке је позната и Дијемова и Квајнова хипотеза о томе. Холизам (целина) као схватање, примерен је свету каквог знамо. Целина не може да функционише без синхронизације. Синхронизација подразумева сврховитост, а она царство сврха. Ево нас у предворју религије. Кант је анализирајући начин на који сазнајемо све у нади да ће науци ослободити простор од религије дошао до нужног сазнања о постојању Бога. Стицајем околности пре неки дан имао сам прилику да гледам рад са темом из субдетерминације којом се у Филозофији науке  разматра тема могућности постојања еквивалентних хипотеза.

 

Религија није ништа друго до водич ка добром човеку ("Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци". Свето Јеванђеље по Матеју) Научити човека да воли и буде вољен, јер само човек који у срцу носи љубав може да буде добар човек. А добар човек тежи истини. Истина је постојање. Да би неко био добар научник мора да буде и добар човек. Инфлација звања, инфлација података не значи оплемењено и бременито знање. Кад-тад наука ће у свом ходу морати да крене да валоризује истраживаче као људе, уз еталон добар човек. Кад буде тако ходала сусрешће се са религијом.

 

Смешно је мерити научна истраживања кроз природу осећања, као што је смешно мерити религијска настојања и веровања кроз призму "килограма" среће. Наука има своје еталоне, а религија своје. Кад научник ради мора се држати узуса струке, а кад оде кући и тих неколико сати буде обичан човек, треба да схвати да  мора да буде и добар човек, који ће наредног дана поново са пуно љубави и емпатије са другим људима да ради у корист заједничке среће. Ако нема тога, ако његов рад није тако оплемењен, већ на самом старту доћиће до грешке у мотивационом фактору, а то је предворје сваком злу.

 

Много је предрасуда изаткано обострано, а можда је највећа изречена у једној књизи из Филозофије биологије ( Елиот Собер Филозофија биологије; Плато; 2006; стр. 43), како се теолошки (он овде ближе одређује креационистички) приступ уморио и не даје одавно ништа ново слици настајања света. Као да динамика настајања нових теорија доноси много тога новог. Мислим да у целој причи треба поћи од чињенице, да неко ко тежи коначном сазнању (наука), мора да се помири са чињеницом да то може само нешто бесконачно. Наука хоће да га, јурећи елементарне честице и посматрајући космос, види, дотакне, а људи окренути религији знају где је то-у срцу, души, телу, свуда око нас и у нама. Једна бесконачна љубав. Физика има своју логику, а метафизика своју. Избалансирати те две ствари заиста није тешко. Потребна је само слободна воља појединца. То је заправо место где ово двоје треба да се споје и да на срећу читавог човечанства изнедри доброг човека и доброг научника.

 

Да се на крају мало нашалим. Моја генерација знала је да каже за заказивање љубавног састанка: "Код Лорда у шест". Овде треба рећи да се састанак религије и науке заказује у души слободног човека. Свака екстерна полемика губи смисао, јер су логике те две области различите. А ми знамо да је логика гаранција истинитом мишљењу.