Владимир КРАКОВ: ВЛАДИКА ДАНИЛО КРСТИЋ И СР(Б)(П)СКА ПОЛИТИЧКА ГРАМАТИКА

[александар живаљев]

На једно веома значајно предавање током студенског протеста 1992., које сам као и многа друга пропуштио због преферанса, подсјетио је Владимир Краков, 18. јуна о.г., у културном додатку „Политике“ (уредништво је, нажалост, презентовало тај Краковљев текст на крајње неукусан начин који није одговарао интенцији аутора). Описујући тадашње предавање у „Сали хероја Филолошког факултета“, Владимир Краков пише:

„Једне вечери пред микрофон је стао владика будимски Данило, тихи човек ситног раста, и премореним, малобројним и деконцентрисаним студентима представио ни мање ни више него читав филозофски систем. Филозофски системи расходовани су у главним струјама филозофије као гломазни, непрактични и суштински више штетни него корисни још средином деветнестог века. Будући да је говорио на Филолошком факултету, највећи део излагања посветио је језику. Те вечери владика Данило предложио је детаљну контрареформу српског језика, повратак језичким правилима из доба пре Вукове реформе и – косовско-ресавски дијалект као књижевни језик.

Владика Данило Крстић (1927-2002) био је по образовању филолог – дипломирао је компаративну књижевност на Сорбони. Након тога уписао је и завршио интелектуално најјачу православну школу на свету – Институт Светог Сергија Радоњешког у Паризу. Докторирао је теологију на Харварду. Свако ко би оспоравао његову стручност да говори о овој теми, морао би да се угризе за језик.

Студенти су у неверици слушали како владика чудно акцентује српске речи док говори, па, иако је био Новосађанин, час звучи као Моравац, час као Македонац, а најчешће као нешто што никад нико није чуо, премећући нагласке на неочекивана места у познатим речима. Нарочито је био нетрпељив према нагласку било које српске речи на првом слогу, тумачећи то као утицај мађарског језика. Говорио је о односу морала и језика – слободно интерпретирано, о томе како се духовно стање народа препознаје по стању у ком се његов језик налази и како је неопходно вратити у службену употребу многе акценте, изговоре и незванична правила која још постоје у косовско-ресавском дијалекту, јер је то говор духовно здравијег дела нашег народа.“

Потом, Владимир Краков указује на сличне закључке предавача „слободног универзитета“ који је припадао сасвим другачијем свјетоназору: „ Један од предавача који су те вечери претходили владици Данилу, данас такође покојни професор скандинавистике Љубиша Рајић (1947-2012), рекао је нешто што је било у неочекиваном сазвучју са беседом владике Данила:“Дијалекат је језик који није направио политичку каријеру“.

Једна од ствари које је владика Данило више пута поновио и истакао као веома важну за његово виђење ствари било је то да се језик мора звати србски, а не српски, јер Срб није исто што и срп, и да то захтева одређени ментални напор, али да ће то бити знак да се наш народ духовно обновио. Када граматичка правила почну да нарушавају смисао, сматрао је владика, требало је размислити да ли су нам таква правила потребна или бар начинити изузетак од правила.

Недуго након завретка протеста, на Филолошком факултету појавила се трибина „Двери СрБске“ и ова идеја почела је да заокупља десничарске омладинце.

Владика Данило Крстић своја размишљања о језику никада није преточио у штампани облик, и о томе постоје само његова предавања и интервјуи раштркани по „Јутјубу“.

Карактеристично за нову српску десницу, није морало много да се чита, преслушао се и прегледао неки звучни запис, разумело се како се коме допадало и то што се разумело почело се ударати на сва звона. Подједнако је симптоматично да су од све опсежне контрареформе владике Данила Крстића нови десничари прихватили само измену једног спорног слова.Срећом по све, нико од њих нема петљу да јавно проговори косовско-ресавским дијалектом и часно пострада као жртва хумористичких сајтова и „твитова“.

Упркос угледу који је имао као беспрекорни и скромни првосвештеник старог кова, владика Данило никада није стекао озбиљнији круг следбеника за своју језичку контрареформу у оквиру СПЦ. Његове идеје о језику остале су усамљени инцидент који СПЦ никада није преузела у свој главни ток. Српска православна црква и даље је српска, а не србска. Један од најважнијих разлога за то био је став покојног патријарха Павла, који је био веома строг поштовалац званичне граматике српског језика."

 

 

 

 

 

[Дејан]

12 minutes ago, александар живаљев рече

Докторирао је теологију на Харварду.

Negde sam čuo da je otac Romilo Hilandarac prvi nakon oca Justina Popovića koji je odbranio doktorat na Harvardu. Znači da ipak nije, ako je vladika Danilo odbranio tamo doktorat?

[александар живаљев]

1 minute ago, Дејан рече

Negde sam čuo da je otac Romilo Hilandarac prvi nakon oca Justina Popovića koji je odbranio doktorat na Harvardu. Znači da ipak nije, ako je vladika Danilo odbranio tamo doktorat?

Отац Ромило је докторирао на Оксфорду. Виђео слику, честитао...

[Дејан]

15 minutes ago, александар живаљев рече

Говорио је о односу морала и језика – слободно интерпретирано, о томе како се духовно стање народа препознаје по стању у ком се његов језик налази

Хроника
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“

среда, 10. фебруар 2016.

БЕОГРАД - Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер. "Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу. То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама? Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова. Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све. Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница. Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене.  Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?! Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас. Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц. Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ. Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља. Кад сам синоћ овде била, Јеботе! И водице заитила, Супер! Дође момче црна ока, Јеботе! На коњићу лака скока, Супер! Поздрави ме, зборит оде: Јеботе! “Дај ми, селе, мало воде!” Супер јеботе! Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер", завршио је Бећковић своје писмо. (Курир)

[Дејан]

8 minutes ago, александар живаљев рече

Отац Ромило је докторирао на Оксфорду. Виђео слику, честитао...

Onda sam ja pobrkao fakultete

[GeniusAtWork]

11 minutes ago, Дејан рече

Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“

 

Не може тако! Где је "брате"?

[Милан Ракић]

Из ове минијатуре о блажене успомене епископу будимском, који је на Харварду докторир'о на Златоусту и радио са Флоровским месчини, сазнадох докторе идиграш преферанс. Могли би бачит' 'вако по неки пут. Да се јавне трећи/а са Форума

@александар живаљев

[александар живаљев]

4 minutes ago, Милан Ракић рече

Могли би бачит' 'вако по неки пут. Да се јавне трећи/а са Форума

 

Неко је тада мора да брани и Филозофски факултет. А ко ће него - машинци, а са њима мораш преф

[александар живаљев]

Владимир Меденица:Смисао православног правописа и несавршеност савремене српске ћирилице(снимак)

Данас је српски језик нападнут са свих страна, али највише од нас самих. Ако је српски језик нападнут, онда издаја долази и од нас Срба. На делу је потпуна латинизација српског писам, али како је до тога дошло.  Величана је у време комунизма једна језичка догма, а која је као ишла на руку српској ћирилици, да је нешто савршено постигнуто у реформи српског језика, да је нађен један знак за један глас.

Онда су комунисти, ми Срби, славили, погордили се како смо ми једини на свету који имамао тридесет знакова за тридесет слова. Нико се није тада упитао шта ми то уствари радимо, шта ми то славимо. Откуд одједанпут ми Срби најпаметнији, Србија изнад Исток и Запада? Како то баш у комунизму, који је радио зна се за кога, и за шта; пре свега на разрођавању, разрођавању завичаја, породице, саборности, заједнице, српског православља; како да баш тада та догма почиње да цвета и да расте у идеал? Одакле само тридесте гласова у српском језику? Како то да тридесет гласова покрива све дијалекте и све говоре српског језика?

Тада почињемо да се гордимо што у језику имамо само тридесет гласова. И шта нам се догодило због наше гордости? Чега смо се заправо одрекли?

 

Одрекли смо се управо могућности да у једном писму имамо слова за све српске дијалекте и говоре, одрекли смо се писма које је било шире, а сада редуковано, и сведено на меру да се може лако латинизирати. Редукована ћирилица се дала лако латинизирати, јер је остала без акцената, без нагласака, без мелодије језика, и без слова која су означавала укупност српског језика. Јер је та догма у нашим школама била на таквој снази да је елиминисале целу акцентологију из српског језика, целу српску дијактелогију, сво богатство језика. Зато се данас српски језик распада, а то је Вуков допринос.

Данас се српки језик распада, сви га черупају, јер смо поверовали тој лажној науци и догми о савршенству писма од тридесет слова и гласова. Нисмо усвојили могућност да барем поред слова имамо знак акцента. Не смемо се заваравати, цела прича о савршенству звуковног правописа, фонетског писам, је лажна и бесмислена.

Достојанство једног језика је у томе да има реч за сваку појаву у природи и духу.   У слову и гласу је тајна живота језика, у његовом богаству, у његовом разрастању, развијању и цветању. Српско писмо је било црквенословенско, рускословенско,  српскословенско, једна заједница, која је имало могућност да прошири и упише одређени звук и глас.  Могућност да се разуме и сабере целовитост српског језика, и у породици словенских језика, цео српски народ у својој јединствености и саборности језика;  а изнад свега у једној вери, у једној цркви, јер нам се Бога у Слову открива, како је и записано: `Од искони бе Слово`.

[александар живаљев]

Стикери са мотивима Београда на Виберу