ИМА ЛИ ДОКТОРА У АВИОНУ?: Будући лекар, херој небеских висина

[александар живаљев]

Будући лекар, херој небеских висина

На путу из Адис Абебе спасио сам живот жени, а „Етиопијан ерлајнз” ми је мејлом захвалио, прича Милан Анушић, апсолвент Медицинског факултета у Косовској Митровици

Аутор: Биљана Радомировићуторак, 20.09.2016. у 11:00

Милан Анушић у селу Гулу у Уганди (Фото лична архива)

Косовска Митровица – Апсолвент Медицинског факултета Приштинског универзитета са привременим седиштем у северној Косовској Митровици Милан Анушић (26) није могао ни да претпостави да ће му пут од Уганде, преко Адис Абебе, до Беча, бити један од оних где о концу виси нечији живот.

Знање стечено на факултету, на којем ће ускоро добити звање лекара опште праксе, волонтерско искуство у Швајцарској и у Источној Африци, али и његова спремност и храброст да се ухвати укоштац са секундама које су некоме нова будућност, помогли су му да спасе живот жени у авиону, на десет хиљада метара изнад земље.

Изгубио је папирић на којем је захвална породица написала податке спасене жене, али су га пронашли из менаџмента авиокомпаније „Етиопијан ерлајнз” и мејлом му послали захвалницу.

– Већ сам почео да заборављам на догађај који само бујна машта може да инсценира, кад сам, прелиставајући електронску пошту, угледао захвалницу авиокомпаније којом сам се возио до Беча. Обрадовао сам се и осетио веома поносним – рекао је за „Политику” будући лекар, наглашавајући да је жена спасена захваљујући „сјајном тимском раду, али и енергичности и ентузијазму посаде која је била добро обучена и успешно је извршавала инструкције које сам им давао”.

Са Миланом, херојем небеских висина, родом из Херцег Новог, момком који се, у оно мало времена што остане од књиге и испита, бави и екстремним спортовима, роњењем и падобранством, нисмо се видели. Накратко смо разговарали телефоном, а комуникацију смо наставили преко електронске поште.

Описао нам је до детаља како се одвијала драма у авиону, где је, ишчекујући вечеру, из репа авиона зачуо паничан позив: „Доктор! Брзо, треба нам доктор!”

– Затекао сам особу на носилима, без опипљивог пулса и дисања. Сазнао сам да је малочас престала да дише. То ми је улило наду у успешну реанимацију, а познато је да су у медицини минути луксуз. Укључила се и посада авиона, чију су чланови били стручно обучени, а који су без поговора слушали моје инструкције. Уз непрекидну масажу срца, настојали смо да истовремено обезбедимо и проходност дисајних путева. Не знам колико је то трајало. За мене вечност. Срећа је погледала и њу и нас, успоставила се срчана реакција, али са ирегуларним дисањем, са ниским вредностима кисеоника – сећа се лета дугог шест сати студент медицине у Косовској Митровици, који се борио с недаћама и околностима, на висини за коју је до тада мислио да је успео да је савлада бавећи се падобранством.

– Затражио сам боцу с кисеоником, али нико није имао искуства са тим моделом боце, а било је врло ризично да се дирају вентили на десет хиљада метара. Ипак, успешно смо повезали систем и, уз оксигенотерапију и непрестано мотрење на виталне функције, пацијенткињу довели у стабилно стање. Успели смо – казује младић, који је по изласку из авиона изгубио папирић који му је дала породица жене, на којем су били име и презиме, адреса, број телефона. – После свега, нисам знао ни где ми је пасош, а не број телефона – каже.

Највећа захвалница били су му „откуцаји срца жене и захвална лица породице”.

Момак који каже да „где год да иде, носи дух Херцег Новог у себи” не пропушта да истакне и да Косовску Митровицу доживљава онако како је „описао професор Мујовић: „Ако све универзитетске градове посматрате као организам, Косовска Митровица била би душа тог организма”.

Казује овај момак да је „много знања и многе вештине стекао на Медицинском факултету, захваљујући професорима и наставном кадру, који нештедимице дају себе”.

– Са знањем које сам стекао на факултету, обишао сам многа места похађајући летњу праксу. Највише времена провео сам у Золфингемској болници, а како су ми родитељи, лекари, својевремено радили у Уганди, стигао сам и ја у Источну Африку. Била је то љубав на први поглед – одговара Милан Анушић, који је волонтерски у Уганди био три пута и остајао по три месеца, а ускоро поново планира одлазак.

Радио је у клиници Мулаго, на одељењима гинекологије и акушерства и ортопедије, а стекао је „непроцењиво искуство, радећи дан и ноћ”. Срео се са „предивним лицем медицине, али и њеним ноћним морама”.

Крајем октобра долази у Косовску Митровицу, где је стекао многе пријатеље, доживео предивне тренутке, а до тада ће у Херцег Новом, с родитељима, братом и сестром, такође будућим лекарима, „пунити једра ветром, ка новим изазовима”.

Како каже, живот спасен „на рогу Африке”, „морао је да спаси” јер се недавно, пошто је изгубио пријатеља који није успео да изрони са 30 метара дубине, а „ја нисам био ту”, зарекао да ће се за сваки живот борити до последњег атома снаге.