СВЈЕТСКИ КОНГРЕС ВИЗАНТОЛОГА НЕПОЖЕЉАН НА КАТЕДРИ ОСТРОГОРСКОГ - ИПАК ПРОГРАМ ЈЕ БИО ИЗВАНРЕДАН

[александар живаљев]

Наша колевка византологије недоступна за конгрес византолога

На Филозофском факултету дуже од века постоји катедра за историју Византије, али њихова управа није имала слуха нити способности да схвати колико је било природно и важно да се укључе у организацију међународног скупа коме је присуствовало 1.300 научника, каже проф. др Смиља Марјановић Душанић

Аутор: Милица Димитријевићчетвртак, 15.09.2016. у 10:10

Зграда Филозофског факултета у Београду (Фото Д. Ћирков)

Недељу у којој је у Београд дошло око 1.300 врхунских научника из целог света сви ми који смо у томе учествовали заувек ћемо памтити, каже за „Политику” Смиља Марјановић Душанић, редовни професор средњовековне историје на Филозофском факултету у Београду и члан Организационог комитета недавно завршеног 23. Међународног конгреса византијских студија, одржаног у Београду. И српски византолози слажу се са оценом да је за нашу земљу велика част што је била домаћин скупа највећег ове врсте.

Ипак, у јавности је остало неразјашњено зашто у организацији није учествовао београдски Филозофски факултет, на коме више од стотину година постоји катедра за историју Византије. Чуђење је тим веће што је

знатан број учесника конгреса дошао са Филозофског факултета, а посебно је важно што је међу њима велики број младих научника који су први пут излагали реферате на конгресу оваквог обима и научног угледа.

– Нажалост, мада је „велика мајка” византологије, Филозофски факултет у организацији скупа није учествовао као установа, па самим тим ни амфитеатар који с поносом носи име Георгија Острогорског, једног од највећих византолога 20. века, није отворио своја врата најзначајнијим византолозима из целог света. Са Филозофским факултетом благовремено су потписани и уговори о сарадњи, а позиви за укључивање у организацију конгреса више пута су слати, о чему постоје писани докази. Али, садашња управа Филозофског факултета није имала слуха нити способности да схвати колико је за ту установу било природно и важно да се укључи у догађај оваквог културног и научног нивоа – истиче професорка Марјановић Душанић.

Иако смо управи Филозофског факултета још крајем прошле недеље електронском поштом послали питање зашто су пренебрегнути потписани уговори и зашто је одлука факултета била да у организацији овог конгреса не учествује, од декана, проф. др Војислава Јелића, нисмо добили никакав одговор.

Професорка Смиља Марјановић Душанић додаје да нису могле бити заобиђене ни остале тешкоће, типичне за нашу средину.

– Престижна изложба српског рукописног наслеђа у Галерији САНУ остала је без неких важних рукописа, који због бирократске самовоље околних земаља нису стигли у Београд, док је Мирослављево јеванђеље „извучено” из Народног музеја у последњем тренутку, искључиво захваљујући личном залагању новог министра културе. Низ установа и појединаца је личним залагањем успело да нам помогне и да пронађе решење чак и у наизглед безизгледним ситуацијама – појашњава професорка.

Док се слежу научноистраживачки утисци, пажњу заслужује и армија оних који су се, тихо и марљиво, подухватили ове замашне организације, што је трајало пуних пет година. Наше најеминентније институције: Византолошки институт САНУ и сама САНУ, која је у потпуности стала иза овог скупа,  Филолошки и Правни факултет, Београдски универзитет, затим Музеј СПЦ, Археографско одељење Народне библиотеке и многи други потрудили су се да Београд тих дана буде и на научној и на културној мапи Европе

– Задовољна сам што је Организациони комитет сложно радио с великим ентузијазмом и жељом да конгрес у Београду остане запамћен као научно провокативан и садржајима разнолик скуп. Искрени комплименти које смо као организатори добили од многих учесника, као и низ писама која нам непрекидно стижу, сведоче о неподељеном позитивном утиску – закључује наша саговорница.

Треба рећи и да је велики број студената Филолошког факултета (као домаћина скупа) волонтерски обављао низ послова, а њихово залагање и одлично знање језика били су и примећени и награђени бурним аплаузом свих учесника на затварању конгреса.

 

У коментару ове вијести "Политике" треба рећи оно што је свима у "чаршији" познато: управник Катедре за византологију, професор Радивој Радић, благо казано, киван је на управника Византолошког института академика Љубу Максимовића, јер га није подржао у избору за члана САНУ. Ту је настао цио, што би Цвајг рекао, малајски амок, са "отвореним писмима" и унижавањем струке у које је боље не улазити. Али зато, никако не пропустити изложбу српског рукописног наслијеђа у Галерији САНУ (траје до 30. септембра). За оне које имају интереса и воље (који ће им се исплатити) дајем линк на Програм 23. Међународног конгреса византолога, најзначајнијег научног скупа у нас у послиједњих 40 година. Има ту мноштво тема интересантних православним теолозима, али и свима нама недостојним ромејским наслиједницима: http://byz2016.rs/wp-content/uploads/2016/08/23-kongres-vizantologa-PROGRAM-FINALNO-WEB.pdf