In Memoriam, Миликић Милош-Мидо (1927-2016)

[Милан Ракић]

У Београду је 15. августа након краће болести преминуо пуковник авијације у пензији, Милош Мидо Миликић.

Милош Миликић је рођен у селу Бјелојевићи код Мојковца на Аранђеловдан,21. новембра 1927. године, од оца Вујице и мајке Зорке, који су поред њега изродили још и Дару, Драгицу, Милорада и Вука.

У Мојковцу је завршио четири разреда основне школе и гимназију. Почетак рата је прекинуо даље школовање, а након рата је завршио и Ваздухопловно војно училиште (ВВУ), Ваздухопловну официрску школу (ВОШ) и Вишу ваздухопловну војну академију (ВВВА). Поред тога, у цивилству је завршио и две године права и две године психологије.

Био је један од најмлађих учесника Народно ослободилачког рата (НОР) којем се прикључио са 13 година, одмах након подизања устанка у Црној Гори. Као борац и пушкомитраљезац у Трећој пролетерској бригади, са том јединицом је учествовао у свим борбама, између осталог и у пробоју на Сутјесци где је два пута био рањен. 

Након рата, у чину капетана је једно време провео као члан УСАОЈ-а и СКОЈ-а у Албанији, где је са колегама помагао организовање Народне армије ове државе. По повратку се одлучује да пређе у Ратно ваздухопловство и постаје питомац Ваздухопловног војног училишта у Панчеву. Ту започиње и његова блистава каријера летача и пилота нашег РВ.

У нашем РВ је као пилот провео пуне 22 године и обављао је низ одговорних дужности. Био је комесар пука, командант пука (83. ловачки пук у Пули, 111. јуришни пук у Брежицама, 198. ловачко-бомбардерски пук у Скопљу), Начелник штаба 44. ваздухопловне дивизије, Командант Прве ваздухопловне команде у Батајници, помоћник Начелника одсека за летачке послове у ВаК-у и Команди РВ и ПВО, Начелник катедре тактике на ВВВА и заменик начелника ВВВА.

Током каријере је више пута похваљиван и награђиван и један је од најмлађих носилаца Партизанске споменице 1941. године. Био је најмлађи носилац чина мајора и пуковника у нашем РВ. Пензионисан је у чину пуковника авијације на лични захтев са 40 година живота и 42 године стажа. Након тога још пуних 20 година лети у цивилној авијацији. У Алжиру је био шеф пилотског одсека у Националној пилотској школи, а дуго година је летео и у авиокомпанијама у Јемену. Пред крај летачке каријере је летео у пољопривредној авијацији ЈАТ-а и „Утве“.За 42 године летачке каријере, летео је на преко 40 типова авиона, између осталог и на МиГ-21 на којем је био и инструктор. У 26600 летова током каријере, у ваздуху је провео више од 10000 сати.

Након завршетка летачке каријере, бавио се историјом и ваздухопловном публицистиком. Објавио је аутобиографско дело „Бржи од звука“,монографију Прве класе ШАОА, као и дело „Ратним стазама Милована Ђиласа“. Био је члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) од самог оснивања.Из два брака, имао је троје деце. Живео је у Земуну.

Сахрана Милоша Мида Миликића ће бити на Новом бежанисјком гробљу у суботу, 20. августа 2016. године у 13:45 сати.

Нека му је вечна слава и хвала!

 

 

 

[Милан Ракић]

Имао сам част и задовољство да упознам и повремено се дружим са овим човеком. Планирали смо и неколико пута договарали да започнемо рад на једној књизи његови сећања и анегдота из пребогате летачке каријере, али Мидо је ето пре два дана, како је волео да каже отишао да клекне пред Свевишњег, а у наредним редовима ћу испричати једну неуобичајену причу везану за овог часног човека, пуковника пилота и комунисту са једне и Светог Василија Острошког са друге стране....

[Милан Ракић]

Пред крај своје војничке каријере, коју је окончао на лични захтев 1967. године са 40 година старости, одбивши да постане генерал и успут се замеривши са војним и државним комунистичким "врхом"; годину дана раније, 1966. године, у свечаној униформи пуковника авијације нашег РВ и ПВО, у манастир Острог је "бануо" сада већ покојни Мидо Миликић.

И то у оној парадној верзији униформе, са све ордењем са лентама и акселбендером...

Тадашњи чувар кивота, а потоњи архимандрит и настојатељ ове свете обитељи, а тада као што рекох чувар кивота, јеромонах Серафим Кашић се немало зачудио када је угледао овог стаменог Мојковчанина, поносног изгледа у прелепој голубијеплавој униформи... Причао је часни старац касније да му није било свеједно, јер је мислио да је посреди нека УДБА-шка ујудурма

Ипак, након што се Мидо представио и рекао да је пуковник авијације-пилот, од Васојевића, из Мојковца родом, те нагласивши да је рођен на Аранђеловдан, те да се у Миликићима нарочито поштује Свети Василије, отац Серафим се мало "ослободио" и започео разговор са "необичним" гостом... 

А гост је имао један посве неуобичајен захтев.

Хтео је да види и поклони се светитељевим моштима. Отац Серафим је покушао да објасни несвакидашњем госту да се мошти свечеве откривају само једном годишње и све остало како протокол налаже...

Ипак, пуковник Миликић је био упоран у својој молби да у униформи клекне пред свеца...

Отац Серафим се премишљао једно време посматрајући испод ока пуковника, да би на концу одлучио, претходно наглас размишљајући да је "разлог вероватно велики и да се Свети Василије неће љутити", да открије кивот... Увевши официра ЈНА у тесан простор где се кивот налази, открио га је, а пуковник је клекнуо пред њега прекрстио се, целивао и испричао своју причу...

Године 1948., као политички комесар, Мидо Миликић је службовао у 113. ловачком пуку који се тада налазио у Скопљу. Летевши на совјетским "Јак-3", задатак пука је био чување ваздушног простора тада пријатељске Албаније, од упада и провокација грчких ловаца.

Једног августовског дана 1948. године, командант пука, предратни пилот мајор Љубо Којић је наредио полетање одељења (4 авиона) у чијем саставу су били поред Љубе, још два пилота и Мидо. Мидо је требао да буде први пратилац. 

Авионски мотори су стартовани и четири летелице су изашле на писту. Сва четири пилота су заузели своје позиције, дали глас на "максимал" и чекали радио-депешу од командира Којића да лполете на задатак.

Тада се у слушалицама Миде Миликића зачуо глас који је рекао: "Не узлећи, стаће ти мотор-погинућеш!"

Мидо је одмах реаговао и упути колегама критику да им шала и није баш "слана".

Ови су се питали шта му је...

У тренутку када је вођа одељења почео да отпушта кочнице и тек пред тренутак када је хтео да пренесе наредбу осталим пилотима из групе, Мидо је исту реченицу опет чуо у слушалицама... "Не узлећи, стаће ти мотор-погинућеш!"

Мидо је опет реаговао и "брецао" се на колеге, који су га опет убеђивали да му се причинило...

Он је ипак одлучио и радио везом замолио вођу да ипак крене као трећи пратилац (да пропусти ову двојицу испред себе, а он полети последњи)...

Тако је и било.

Ова тројица су полетела и Мидо је кренуо последњи-као трећи пратилац. До одвајања од писте све је било у најбољем реду, да би одмах након прираста висине дошло до експлозије у мотору, након које је елиса стала и "заковала".

Мидо је ипак успео да безбедно спусти летелицу. Одмах су дотрчали сви који су се затекли на стајанци. Са чуђењем су гледали у пилота који је понављао речи "чудног гласа" и летелицу, која је на претполетном прегледу била исправна, да би се сада утврдило да је дошло до одвајања редуктора и мотора...

Пошто задатак није могао да се прекине, Мидо је одмах послат на други авион, е да би се прикључио "тројци" која га је "чекала" у ваздуху да би обавили задатак. За то време, на земљи је одмах започета истрага. 

Када су се вратили са задатка, Мидо је био суочен са механичаром који му је спремио и предао на употребу исправну летелицу. Ту није било проблема, јер су обојица дали истоветну изјаву, тј. да је авион пре полетања био исправан. Али Мидо је идаље инсистирао на "тајанственом гласу".

Тројица колега из групе су потврдила разговоре које су водили пред полетање. Преслушан је снимак са контоле летења. И заиста се чуло како Мидо у два наврата негодује код колега што се "неслано" шале са њиме. Али тог гласа, због којег је Мидо и реаговао код колега да покушавају да се спрдају са њиме, једноставно на снимку није било...

Пошто је Мидо још тада, иако је имао 21 годину, ипак као првоборац уживао велики углед међу колегама, и на основу тога имао доста "бонуса", он од своје приче и "тајанственог гласа" није хтео да "одустане". Онда се укључила и ОЗНА...

Скопље, тада мали град, вест о необичном случају са Петровца се брзо проширила по вароши... Десетак дана су сви могући и немогући полицајци, жбири, чувари самоуправног поретка и ко све не опседали првоборца и одличног пилота да одустане од "тајанственог гласа". Мидо није хтео да одступи ни за "зеру".

А онда је разговарао са комшијом из свог подстанарског стана из Скопља, који је био свештеник. И који је бојажљиво тих дана пришао "комши" и покушао да дадне одговор и објасни шта је заправо тај "тајанствени глас" био...

"Синко! Захвали Богу Свемогућем и Светом Василију. Њихова Свемоћна Сила те спасла!", рекао му је тада попа...

Није прошло много, Мидо и даље није одустајао од своје приче, те је убрзо "скинут" са летења и послат на ванредни психијатријски преглед у Ваздухопловно медицински институт (ВМИ), који се тада налазио у Земуну, преко пута Команде РВ.

Тамо га је дочекао чувени неуропсихијатар, пуковник Најфелд, париски ђак и човек од кога је у тадашњој војно-летачкој комисији зависило да ли ће како кандидат за пилота, тако и активан пилот, а што је тада Мидо био, икада више сести за команде летелице...

Три пута је Мидо поновио старом доктору причу. Износећи и најситније детаље и сва дешавања пре и после јављања "тајанственог гласа"... Након опсервације и анализе, без речи образложења, доктор Најфелд је прогласио Мида способним за обављање летачких дужности. Иако је комисија негодовала и хтела да скине Мида са летења, нарочито када је овај у причу "увео" Бога и Светог Василија, односно оно што му је рекао комшија свештеник, др Најфелд је уживао велики углед и његова се поштовала. 

Након тога је Мидо у нашем РВ провео још 19 година, а у цивилном ваздухопловству још додатних 20 година. Налетео је преко 10000 сати и током каријере је имао 7 отказа мотора и два пута му се запалила летелица. А умро је од старости пре неки дан у 89-ој години...

И тада пред кивотом Светог Василија, под будним оком јеромоноха Серафима, клекнувши пред моштима свечевим, тихо је рекао: "Хвала ти Свети Василије што си ме тада спасао и ево дочеках да клекнем пред твојим светим моштима. А Свевишњем ћу захвалити, када једног дана станем пред лице Његово!"

Чика Мидо, знаш и сам колико смо пута понављали летачку "утеху", тако актуелну у оним данима када се опраштамо од преминулих колега. Ону која гласи да пилоти не умиру! Они само одлазе и не враћају се! И ти си чика Милоше од пре неки дан постао пилотом небеске ескадриле пред престолом Свевишњега.

Молитвама Светог Василија, Господе Исусе Христе Боже наш, упокој слугу свога Милоша!

Мирно и плаво ти небо чика Милоше! Вечна ти слава и хвала и Бог нека ти души опрости!