ПРВО БЕОГРАДСКО ЗВОНО ИЗ 1830. ЈОШ СЕ ОГЛАШАВА СА ЗВОНИКА ВАЗНЕСЕЊСКЕ ЦРКВЕ

[александар живаљев]

Београдске приче: Песма наше слободе

Зоран Николић | 22. јун 2016. 11:35 | Коментара: 0

Звоно које је први пут зазвонило после хатишерифа 1830. и даље се оглашава са Вазнесењске цркве. Београђани су после неколико векова чули звоно са старог саборног храма, а ова реликвија је и данас сачувана

Отац Арсеније Арсенијевић / Фото: В. Данилов

 

БЕОГРАД памти доба тешке и злослутне тишине, када турска власт вековима није дозвољавала Србима ни да сањају о одјеку црквених звона у њиховој вароши. Град је почетком 19. века понајвише личио на неугледну отоманску касабу, а хроничари је описују начичкану минаретима бројних џамија.

 

Хатишериф из 1830. године најзад је наговестио тадашњим Београђанима да ће први пут, после силних година тишине, у граду чути одјек православног звона.

Радост тадашњих суграђана била је огромна, а приче о том дану још нису угасле. Иако многи не знају, звоно које се први пут огласило и данас је у животу. Налази се на звонику Вазнесењске цркве и одзвања у самом центру града. Како је прича настала, упитали смо оца Арсенија Арсенијевића, старешину овог храма.

 

Стари храм

- На месту данашње Саборне цркве некада је постојао мањи храм, посвећен архангелу Михаилу. Одатле се огласило звоно 15. фебруара 1830. године, на одушевљење ондашњих Београђана. Неколико година касније кнез Милош даје налог да никне Саборна црква коју данас познајемо, а радови су окончани 1845. године.

Прича нас враћа у доба доношења хатишерифа и доноси нам атмосферу која је владала у Београду и Србији. Отац Арсеније се позива на црквене летописце и њихове описе.

- Турци су за време тешког српског робовања бранили да се звони - бележе ондашњи хроничари. - Продужили су забрану и сада, када су Срби извојевали неке слободе. Дознавши да ће се са звонаре која је била подигнута поред старе Саборне цркве огласити звона, Турци су известили управника вароши Београда Петра Лазаревића "Цукића" да ће из топова пуцати на варош чим чују да звоне звона. Лазаревић на то одговори турској управи да је њему наређено да дозволи намештање звона на звонику црквеном, па, разуме се, и звоњење, а Турци нека чине шта хоће.

Црквене хронике даље бележе како је народ чуо за ове претње, па се створила узбуна по вароши.

ГЕЛЕРИ Део гранате који се и данас чува у цркви пронашли су рестауратори још 2005. године. Тај генер из априлског бомбардовања 1941. био је забијен у горњу зону иконостаса. Поред њега остали су и делови бомбе која се 1999. године сручила на Немањину улицу.

- Трговци и занатлије дохватише оружје и појурише ка цркви. У близини се једна групица Срба сукоби са неколико Турака, изроди се свађа и отпоче оружани сукоб, а кад су се Турци повукли, Срби подигоше једног свог смртно рањеног друга и положише га на земљу поред звонаре. У очекивању лекара, рањеник у самртним мукама подигне се са земље и несвесно, хватајући рукама по ваздуху, дохвати уже звона које је поред њега вијорило, повуче га и издахну. Звоно је тужно зајечало, жалећи његов тужан живот српски.

Свет око умрлог дохватио је тада уже и наставио да звони све до ноћи, док су Турци, правећи се да не чују, заборавили претње.

Отац Арсеније каже да је касније ово звоно било дато Цркви Светог Марка, а када је била завршена Вазнесењска црква, предато је овом храму. Дабоме, причамо о старој цркви Светог Марка, која се налазила поред данашње, била је направљена 1830. године, а црква одакле се сада звоно оглашава изграђена је 1862. године.

Стратиште у дворишту

ЗВОНИК са којег се оглашава старо звоно некада је доминирао овим делом града, а данас је у залеђу "Београђанке" и других високих здања која је окружују. Па ипак, корачање степеништем ка врху у посматрачу призива осећај усхита који су имали његови претходници који су живели у тадашњем Београду.

Степенице воде навише, а у ствари враћају дубоко у прошлост.

Најзад, то је тако са градском историјом и нашим усудом. Увек када заборавимо важност неких догађаја, неки знак нам се врати као упозорење.

- Није храм имао лаку историју, већ му је судбина била иста као и народу који је овде живео - каже отац Арсеније. - У Првом светском рату се у северни зид цркве, поред проповедаонице зарила аустроугарска граната испаљена са монитора и зачудо није експлодирала. Током 1921. су је војни стручњаци коначно уклонили.

Почетак рата, немачко бомбардовање 6. априла управо је у дворишту ове цркве усмртило око 180 људи. Београђани су потражили спас у склоништу које се налазило на овом месту, али је бомба била прејака, пробила је горњи свод и побила несрећнике који су овде покушали да се сакрију.

Касније, током ослобођења октобра 1944, велики број руских војника погинуо је током битке у Немањиној и околним улицама.

Зато је црква умногоме симбол живота и његових радости, али и страдања које Београд вечито приморан да памти.

"Подметач" за врата

У парихијском дому крај цркве вуче промаја, уколико су врата од свештеничке канцеларије отворена. Да би остала макар одшкринута, отац Антоније "удене" један тег како се врата са треском не би залупила. Пажљив посматрач увиди да је то остатак заостале бомбе из Другог светског рата.

- Они су нам "подарили" свој отров, а ми смо, као народ, одлучили да му пронађемо корисну сврху. Део гранате сада служи да придржава врата. И није то од јуче. Питао сам претходног проту Милана Радовановића од кад је то тако, а он ми рече да је тако било и у време његовог претходника проте Данила Драгићевића. А он је, опет, овај тег за врата наследио од оца Милована, који је био старешина још у доба Другог светског рата.

И тако, део једне бомбе има своју "ваљану" сврху до дана данашњег.

ПЕТ ЗВОНА

Поред најстаријег звона којем је посвећена ова прича, Вазнасењски храм има још четири.

Тако сачувани записи говоре да је једно зазвонило на Цвети 1893. године, а да је саливено у Вршцу од Ђорђа Бота и синова звонолија. Друго су приложили браћа Димитрије и Анђелко Дунављевићи, такође је ливено у Вршцу 1869. године, а још једно, мало, сачињено је још 1843, и за њега се зна само да га је сачинио "М. М.", и то у Шишковој авилији на Теразијама.

Највеће звоно дошло је у храм 1931. године као дар великих хероја али и добротвора Ђорђа и Душана Роша и њихове мајке Антоније "за успомену на њиховог оца Себастијана Роша и за здравље њихове породице".

http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:611345-Београдске-приче-Песма-наше-слободе