Дарко Тадић: Митови о самопомоћи или како преживети лудило популарне психологије

[александар живаљев]

Митови о самопомоћи или како преживети лудило популарне психологије

Darko Tadić / 3. мај 2013.

 

„Емоционална интелигенција“, „унутрашње дете“, „само-актуелизација „, „неуролингвиситчко програмирање“, „моћ подсвести“, „индиго деца“, „породичне констелације“ – језик популарне психологије је инфилтрирао сваки ниво наше културе, и убедио нас је да ћемо уз мало (квази)психологије и много веште комуникације и духовне акробатике да постигнемо све наше циљеве живота. Милиони незадовољних људи добили су „сламку спаса“ у виду разних „гуруа“, алтернативних „терапија“ и психо индустрије која се мери милијардама долара. Иза њих увек остаје духовна празнина, туга и незадовољство које је често много веће и траје целог живота. Многи људски животи и животи њихових ближњиих остају заувек уништени. Јер садржај наших живота нам нико не може дати. Или имаш или немаш.

Мит ПРВИ. Корен свих наших проблема је ниско самопоштовање.

Ауторка  једног од бројних бестселера из области популарне психологије и самопомоћи,  Луиз Сено, инсистира да „ако стварно волимо себе, све у нашим животима ради“, и тврди да је ниско самопоштовање извор сваког друштвеног обољења, од гојазности до агресије?!

Међутим, у озбиљној психологији и сродним духовним и филозофским гранама, сви докази указују на то да наше самопоштовање и лични рејтинг не предвиђа квалитет наших односа, нити колико дуго ће они трајати. Чак шта више, високо самопоштовање не мора зауставити децу да пуше, пију, узимају наркотике, или постају сексуално активни у раној младости. Постоје бројни научни радови који објашњавају да ниско самопоштовање уопште не утиче на пораст деликвенције и других облика неприлагођеног понашања, што је чињеница која је потпуно супротна популарним уверењима.  Дан Олвеус, како пише у својој књизи Малтретирање у школи и шта можемо да урадимо,  је открио да у већини школа насилници нису патили од слабог самопоштовања, већ сасвим супротно. У многим студијима може се прочитати да људи са високим самопоштовањем  доследно оцењују себе као више атрактивне, популарне, социјално веште и интелигентније од просечних људи, али независна и објективна процена оваквих тестова баш не подржава овакве тврдње. Наука сугерише да се, ако је наше самопоштовање врло високо, можемо осећати одлично, али и да је то обично једна велика илузија која води у бројне неспоразуме и разочарења..

Сви ми уствари стално правимо компромисе са собом и другима, и радимо глупе ствари небројено пута, тако да често завршимо жалећи због онога што смо рекли или урадили. То је врло људски и део је нашег бића. И када се често осећамо лоше због таквих ствари, то је у ствари најбољи животни пут да разумемо себре и ствари око нас, и да се покренемо да урадимо нешто поводом тога.  Комичар Џеј Лено је својевремено рекао у једном интервјуу: „Мало ниског самопоштовања је заправо прилично добро.  Можда ниси најбољи на свету, но то само значи да би требало да се потрудиш мало више. „Самопоштовање није гориво које се мора стално доуњавати, ако желимо да дођемо до нашег одредишта. Много је корисније за нас да га посматрамо као барометар напретка, пружајући сталну повратну информацију о мудрости наших избора и исправност наших акција.“

Мит ДРУГИ. Можете да контролишете свој живот

Људска жеља да држе све ствари под контролом, да контролишу своје и туђе животе је ужасно јака, толико јака да ће наши мозгови чак створити илузију контроле наметањем решења о случајним догађајима. Као што су психолози Витсон и Галински показали 2008 године, у стручном раду за часопис „Наука“ (Science), људи лишени осећаја контроле су далеко више склони да виде слике у обрасцима случајних тачака, као и прибегавању сујеверним веровањима и теоријама завере.

Године1970, психолог Џонатан Ротер је открио да смо ми, као људска врста, склони да се поделимо у два табора: на оне који сматрају да су ствари које нам се дешавају руковођене спољним силама, (Божја воља, судбина, ванземаљци…), те да мало шта можемо урадити да то променимо (екстерни локус контроле) и оних који себе виде као мајстора сопствене судбине (унутрашњи локус контроле). Наша култура нас охрабрује да верујемо да је јака унутрашња контрола добра ствар. Mеђутим, таква оријентација нас ставља пред огромна искушења и притиске да не погрешимо и поставља нам императив да увек морамо да направимо праве и квалитетне изборе у многим животним ситуацијама. Не чуди онда да су људи са високим интерним локусом стално подложни високом степену кривице, притиску савршености и перфекционизма, анксиозности и само-оптуживања.

Живот може бити застрашујуће непредвидив и недокучив с времена на време. Сви ми би требало да имамо неку меру контроле и духовне оријентације да бисмо га учинили подношљивијим. Међутим, повремено је потребно да верујемо Животу и себи самима и да пустимо да се ствари просто дешавају, а не да се очајнички трудимо да чврсто држимо управљача све време. Својевремено је велики познавалац митологије, Џозеф Кембел, луцидно приметио да „морамо имати вољу  да напустимо своје чврсто скројене животне планове и да прихватимо чињеницу да живот увек чека на нас, ма колико то било болно или у нескладу са нашим (често) нереалним очекивањима“. Проблем је у томе што веома мали број људи има довољно храбрости да одустане од контроле у таквом степену и да стрпљиво чека и дела стварајући услове за промене које ће доћи.

Мит ТРЕЋИ. Никада не можемо бити превише самопоуздани.

На многим курсевима из вештина комуникације, или психолошке самопомоћи, прича се о томе како је асертивно (самопоуздано) понашање златни стандард комуникације, који обећава да ће нас научити како да успоставимо платформу узајамног поштовања са другим особама, неку  врсту алата путем кога можемо успешније да се боримо за себе и да обезбедимо да се наш глас чује, без потребе да икада прибегнемо агресији. Али, да ли се теорија и пракса асертивности заиста подударају?

За почетак, испоставило се да заиста можете имати превише наводно добрих ствари у свом комуникацијском репертоару. Данијел Амес и Францис Флин открили су алгоритам који су назвали „Златокоса“, и то у радним окружењима запослених особа, у којима је, наводно, асертивност главна техника комуникације у успостављању добрих и ефикасних међуљудских односа. И шта су открили?  Запослени сматрају превише асертивности  једнако проблематичним као и премало.

Када мало пажљивије погледате асертивне технике саме по себи, убрзо постаје јасно да је асертивност игра у којој је ваш суптилни циљ да одузмете право гласа оном другом учеснику у комуникацији. То је у пракси исувше често нека врста „замагљивања“, или манипулације, где људи стратешки одобравају нешто што онај други каже, како би што неприметније заправо спроводили своје сопствене циљеве и планове.  Или, када је у питању „негативна“ асертивност, где људи каобајаги прихватају туђу критику, или изражавају слагање са туђим мишљењем, али у ствари истовремено гурају своје захтеве, или намећу своја мишљења.

Мора се приметити да је то прилично Макијевалистички концепт. Асертивност и сличне комуникацијске и психолошке технике (НЛП, пословна конверзација, афирмација, итд) више личе на играње шаха, а не на разговор, и требало би да нам буде јасно да је то само алат да оне друге приморамо на подчињавање нашим захтевима и циљевима. Како уопште можемо да имамо истинско поштовање и однос са неким ко покушава да нас изманипулише? Већина књига о асертивности су заправо приручници о томе како да стекнемо предност у односу на друге људе. Они сигурно имају своје место у нашим вештинама комуникације и психолошког живота, али се не треба заваравати: пасивна агресија је ипак агресија.

Мит ЧЕТВРТИ. Требало би да увек искажемо своја осећања.

Све до 1960-тих година прошлог века, озлоглашена британска емотивна затвореност, или „крута горња усна“, је универзално сматра врлином, али данас се потискивање емоција сматра кореном бројних психолошких и физичких проблема. Док западна истраживања као доказ нуде убедљиве везе између потиснутих осећања и здравствених проблема, како ћемо објаснити чињеницу да је јапански култура, у којој је потискивање одређених емоција активно охрабривано, такође производи најздравије светске грађане?

Чак и на Западу последњих година постоји све више доказа да слободно исказивање емоција није увек нужно најбоља стратегија. На пример, амерички аутори са универзитета у Бафалу наводе да су после трагичног уништења Светског трговинског центра 11. септембра 2001, открили да су сведоци, који су игнорисали захтев да сниме или запишу своја осећања, заправо прошли боље психички и физички од оних који су пристали да забележе и слободно искажу своје емоције. И док смо рутински учени да „пуститмо свој бес“ и да је то добро за нас (многе алтернативне психотерапеутске методе проповедају ове правило), разматрајући 40 година истраживања и доказа, које је водио професор Џефри Лор, водећи клинички психолог са Универзитета у Арканзасу, наводи нас да закључимо како израз љутње, и пуштање емоција да слободно „излећу напоље“, заправо појачава осећање агресије.

Наши осећаји имају виталну улогу у нашим животима, али увек треба имати на уму да нам је еволуција љубазно дала већи кортекс (разум и мишљење), тако да наш ум не мора да буде у милости емоција све време. Постоји танка линија између емотивне експресивности и емотивног обуздавања и сваки чин има своје предности и мане, зависно од ситуације у којој се налазимо. Зато уопште није мудро да се ове ствари трпају у један те исти кош, јер њихово правилно разумевање може да побољша и наше разумевање и понашање у многим животним ситуацијама.

Мит ПЕТИ. Сви треба да будемо срећни.

Индустрија самомпомоћи и разни „тренери“ и „гуруи“ који цветају као цвеће после кише („Како бити успешан у послу и љубави, како зарадити милион евра, шта мисле жене а шта мушкарци, како сачувати брак и децу и сл“),  нуде хиљаду рецепата за то како се срећа може постићи, али најновија истраживања показују да чак и позитивне емоције имају мана, посебно због начина на који утичу на наш процес обраде информација из спољног света. Не само да су срећни („позитивни“) људи више лаковерни, склони наивном резоновању и доношењу брзих одлука и непроверених решења, већ сувише оптимизма и срећног расположења може да утиче на формирање више предрасуда у нашим ставовима и реакцијама. Бити превише срећан, испоставило се, може да повећа расизам и сексизам у нашим ставовима и нашем мишљењу! А то сасвим сигурно повлачи као последицу слабије напредовање у животу и у пословном свету и каријери.

Али, чак и ако се узме у обзир да је ово мала цена која треба да се плати, увек се треба сетити да може постојати стаклени плафон на нивоу среће коју можемо постићи. Хипотеза „Хедонистичке покретне траке“ наводи да, иако су наши мозгови осетљиви на изазове стално нових задовољстава, познато је да нова задовољства временом престају да нас подстичу у истом степену. Нови аутомобил може нам дати почетно узбуђење, али временом се наше задовољство постепено губи и ми почињемо трагање за нечим додатним, или потпуно новим, како би одржали или повећали степен нашег осећаја задовољења или среће. Осим тога, многа истраживања показују да смо склони да своју личну срећу дефинишемо као тачку скупа према којој гравитирамо у нашим нереалним очекивањима и илузијама, без обзира на наше реалне прилике и стварне способности које (не)поседујемо. Материјалистичка култура у којој живимо само додатно комплкује ове односе јер изједначава материјалне ствари са осећањем среће, а не ретко и смислом живота уопште.

Културе много старије и мудрије од наше схватиле су да је грешка изједначити срећу само са позитивним емоцијама. Аристотел је тврдио да еудаемониа (често погрешно преведено као „срећа“) заправо значи „људски процват“, и да нужно обухвата догађаје и искуства која не морају произовести „осећам се добро“ стање. Модерна психологија се слаже да осећања задовољства и среће јесу се умесан нуспродукт живота и живљења, много више него некаква награда коју само треба зграбити. Натанијел Хоторн нам је дао поетски, али прилично тачан опис ове ситуације: „Срећа је као лептир који, када јој се упорносе тежи увек ван нашег домашаја, али који, ако ћете сести тихо, може сићи на вас „.

Постоји још много техника и принципа овог лудила које се зове популарна психологија, алтернативне психотерапије, нових филозофских и религијских покрета „буђења“, „Тајни“ ових или оних, итд. који нису наравно стали овде. Живот се не учи у New Age покретима, популарној психологији, квази религијским и квази духовним покретима. Живот се заснива на здравом разуму, искуству, критичком промишљању и – размишљању. На искуству генерација које су нам претходиле и које су нам оставиле духовне и моралне оријентире у примарној породици, религијским и филозофским записима, а затим и у ширим друштвеним контекстима. И наравно, живот се заснива пре свега на индивидуалној мудрости, креативности и интелигенцији, која на жалост често  не станује у главама многих људи. Отуда толики број превараната, алтернативних психотерапија, и квазирелигијских и псеудо филозофских „духовних“  покрета који опако чачкају по главама несрећних људи, правећи ужасну и често непоправљиву штету. Претварају људе у хрчке на точку у кавезу, који се стално врте у једном истом кругу, од колевке до гроба. И који трче за својом срећом, за спасом сопоствене душе у потпуно погрешном правцу. Јер, не живи се само од хлеба. Када би било тако, на овој планети људи не би више становали.

Хрчак у кавезу окреће точак. Ја нисам хрчак. Нећу кавез и нећу точак. Ја хоћу да мислим својом главом, да учим од других паметних људи чак и када ме то заболи. Хоћу да волим живот. Јер то је суштина: живот сам по себи.

https://darkotadic.wordpress.com/2013/05/03/митови-о-самопомоћи-или-како-преживет/

Дарко Тадић:О мени

Ја сам консултант за комуникације и професор на Високој струковној школи за пропаганду и односе са јавношћу у Београду. Докторирао сам на ФДУ на теми  „Пропагандни филм и медији“. Радио у оглшивачкој индустрији 20 година и правио рекламе и пропагандне кампање разних врста. Сад предајем студентима и другима који желе да уживамо у размени мисли на тему комуникације, пропаганде, ПР, рекламе и још много тога.

Радим као самостални конуслтант за комуникације и тренер комуникацијских вештина и креативног писања.

Као независни консултант или сарадник у ПР и промотивним тимовима великог броја агенција, имао сам задовољство да сарађујем са многим домаћим и страним компанијама и институцијама, Њихови успеси, представљају моје највеће задовољство и надам се да ће тако остати и у будуће…

Све додатне информације можете добити на мојој интернет страни www.cekoms.com  или путем електронске поште на [email protected]