Велики Отаџбински рат

[Guest Оливера]

6.04.2010

Уочи 65-годишњице Победе у Великом Отаџбинском рату у руском сегменту Интернет прорадио је портал Парада Победе. Ресурс http://www.paradpobedy.ru/ направио је фонд Центар националне славе Русије на основу архивских докумената, фото и филмских хроника, као и видеоснимака сећања непосредних учесника историјске Параде Победе на Црвеном тргу 24. јуна 1945. године.

Парада Победе савремени је интерактивни протал о историји Великог Отаџбинског рата. На сајту се даје детаљан опис свих кључних момената трагичних догађаја из средине прошлог века, сваки одељак је илустрован фотографијама, схемама, видео-спотовима. На интерактивној карти обележене су главне битке великог отаџбинског рата, као и места где су сахрањени совјетски војници.

Централно место вируатлне експозиције заузима Парада Победе 1945. године. Панорамна фотографија направљена је са крова Историјског музеја и даје пуну представу о важности и симболичном значају Параде Победе.

Завршни одељак интернет-портала назива се Слава победницима. Овде посетиоци могу не само да напишу речи захвалности и признања ветеранима, већ и да честитају 9. мај својим рођацима, пријатељима, каже председник Старатељског савета Центра националне славе Русије, руководилац Руске железнице Владимир Јакуњин:

Надамо се да ће овај сајт постати врло посећен. Његови одељци могу да се допуне информацијам  о самим учесницима Великог Отаџбинског рата. Убеђен сам да ће сајт бити тражен и међу старијим генерацијама - генерацијама наших очева и дедова - учесника рата, којих је нажалост сваке године све мање и мање, тако и међу омладином. У крајњој линији, оном делу омладине који жели да зна истину о рату.

По мишљењу Владимира Јакуњина, слични пројекти неопходни су друштву. Омладина стиче изопачену представу о рату. Често се поједини историјски догађаји тумаче на разне начине, полазећи од коњуктуре, а сами тинејџери ретко читају књиге о рату:

Када од иностраних грантова код нас у Русији штампају уџбенике у којима су описана херојска дејства САД, Велике Британије, Француске у Другом светском рату на неколико страна, а допринос СССР победи над фашистичком Немачкој стаје у неколико редова - то је одступање од историјске истине. То је циљани покушај да се народи који су били у саставу СССР лише националне гордости, да се унизи генерација победника, да се прецрта њихов живот.

Протал парада Победе ће се стално попуњавати новим материјалима. Између осталог у наредно време сајт ће се попуњавати сведочењима очевидаца у Нирнбершком процесу, информацијама о рату СССР против милитаристичког Јапана, као и о учешћу совјетских грађана у партизанском рату на територији страних држава.

Радиокомпанија Глас Русије уочи 65. годишњице Победе организује акцију Твоје сећање на Победу. Ако су ваши рођаци, пријатељи, суседи учествовали у рату, и имате шта да испричате о њима, ако чувате ратне фотографије, ми ћемо са радошћу објавити те материјале на нашем сајту на адреси http://www.ruvr.ru/. Хајде да се заједно сетимо наших очева и дедова, сестара и мајки, свих који су нам дали могућност да живимо данас.

[Guest Оливера]

Велики Отаџбински рат 7. април 1945

На подручју Карпата формације 4. украјинског фронта напредовале су уз борбе. Противник се утврдио на падинама брда и јаком ватром пресецао пут нашим трупама. Јединице Црвене армије извеле су заобилазан маневар и удариле Немце с бока. На бојишту је остало много лешева противникових војника и официра.

Код Беча су формације 3. украјинског фронта наставиле офанзиву. Противник је упорно бранио сваку борбену линију у настојању да заустави наше јединице које су надирале. Упоредо са тенковским и пешадијским дивизијама, Немци су бацали у борбу резервне пукове, као и специјалне јединице. Одбијајући непријатељске противнападе и одбацујући противнике, совјетске трупе су и даље напредовале.

Овог дана Јосиф Стаљин је писао британском премијеру Винстону Черчилу: „У недоумици сте зашто пољско ратиште треба да буде обавијено копреном тајне. Испуштате из вида околност да Пољаци тумаче слање британских посматрача у Пољску као вређање њиховог националног достојанства. При томе, треба да се узме у обзир чињеница да Привремена влада Пољске сматра да се Британска влада непријатељски односи према њој."

Министар пропаганде Трећег рајха Јозеф Гебелс је написао у свом дневнику: „Од Бормана поново стиже огроман број нових директива и налога. Он свакодневно шаље брдо писама која данашњи зараћени гаулајтер фактички није у стању да прочита. То су делимично сасвим бескорисни папири."

Војни савет 3. ударне армије генерала Кузњецова донео је овог дана одлуку да се израде специјалне заставе за подизање изнад Рајхстага. Заставе победе ће бити предате свакој од 9 дивизија којима предстоји јуриш на центар престонице Трећег рајха. Заставе су сашивене од обичне црвене тканине. Амблеми  - звезда, срп и чекић - сликани су ручно или копирани помоћу шаблона у левом горњем углу. Једна од застава, под бројем 5, била је подигнута изнад Рајхстага у ноћи између 30. априла и 1. маја 1945. године.

 

[Guest Оливера]

Велики отаџбински рат 8. април 1945

Трупе Трећег Белоруског фронта започеле су јуриш на град и тврђаву Кенигсберг. Својетски артиљерци су се обрушили на утврђења противника. После тросатне артиљеријске припреме у напад је кренула пешадија. Ипсред утврда Немци су ископали дубок противтенковски ров, који су испунили водом. Ганризон града пружао је жесток отпор. После жестоких борби совјетски одреди заузели су низ градских четврти Кенигсберга.

У околини Беча трупе Трећег Украјинског фронта наставиле су офанзиву. Совјетски одреди су пробили добро утврђену одбрану Немаца и после упорних борби овладали источном и јужном железничком станицом. Други одреди су наглим нападом очистили од противника низ градских квартала. Жестоки контранапади Немаца, који су покушали да врате позиције, нису имали успеха. У борбама противник је претрпео огромне губитке.

Маршал Жуков се сећао после рата: Немачко-фашистичка команда је рачунала да ће јој поћи за руком да нас доследно натера да прибијамо линију за линијом, да ће отегнути битку до крајње границе, ослабити наше трупе и зауставити их на најближим прилазима. Они су планирали да поступе са нашим трупама исто као што су својетске поступиле са немачким на прилазима Москви. Али тим плановима није било суђено да се остваре.

Један од најближих сарадника фирера Јозеф Гебелс написоа је тог дана у свом дневнику: Догађаји у Мађарској и Аустрији развијају се брло неуспешно. Наредба о скидању са рукава ознака прослављених дивизија СС оставила је убиствен утисак. Ја сам за строг и жесток ред код нас у рату, али и за то да он делује свуда. Зашто не кажњавају ужасно неталентоване припаднике наше авијације, криве за то што је на крају крајева скоро до темеља спаљена скоро сва територија рајха, а ове дивизије СС су тако жестоко кажњене за јединствени неуспех.

Тог дана у етру изнад централне немачке области Турингије, где се налазио озлоглашени концентрациони логор Бухенвалд, неочекивано су се пробили сигнали СОС! Радијски програм по три пута је преношен на енглеском, немачком и руском. Затвореници су се највише надали у Американце, пошто су они били близу: затвореници су већ три дана слушали канонаду, а из радијских емисија су знали да савезници напредују у правцу Бухенвалда. Совјетске трупе су биле далеко и радијски програм до њих није стизао. Помоћ тада није стигла, мада су два америчка авиона убрзо после сигнала за узбуну неколико пута ниско летела над логором.

[Guest Оливера]

Он је командовао парадом Победе

Приближава се велики празник - 65. годишњица Победе над фашизмом.

Познато је да су победу у сукобуса противником на крају крајева извојеали војници, обични учесници рата. Ипак велика је улога и војсковођа који су морали да поседују читав низ командантских одлика. Данас се сећамо једног од твораца Велике Победе над нацистичком Немачком - блиставог војсковође који је прошао три рата, који је ослободио Пољску, двоструког Хероја СССР, Константина Рокосовског.

Међу командантима који су руководили војним дејствима на Висли и Одри, њему припада почасно место.

Сматрајући да за ово име знају слушатељи старије генерације, навешћемо неколико чињеница из живота маршала да их чују млађи... Они треба да знају истину о другом светском рату и о оној улози коју је Русија играла у њему. Руски читаоци недавно су добили предиван поклон: у едицији Живот изузетних људи изашла је књига професора, историјачра Бориса Соколова под називом Рокосовски.

Занимљива чињеница која се никада није помињала у совјетско време: и мајка и отац Рокосовског били су племићког порекла. Антонина Овсјаникова је била из рода осиромашених ситних племића, а отац је припадао врло знатом и старом роду пољских аристократа, познатом од 15. века. Родивши се у децембру 1996. године, Константин је од детињства течно знао и руски и пољски. После преласка оца, машинисте по професији - из Великих Лука на Варшавско-Бечку железницу породица Рокосовских је прешла у Варшаву.

Као и многе будуће совјетске војсковође, Рокосовски је почео свој пут још на фронтовима првог светског рата. И пре године је добио највишу борбену награду - Георгијевски крст.

Од 1918. године Рокосовски је служио у Црвеној Армији, куда је прешао сасвим свесно. Надаље његов живот је обиловао узлетима и падовима. О томе је сам писао у књизи Војнички дуг. Мање од тридесет година било му је потребно да прође дуг пут од официра до маршала који је командовао Парадом Победе у јуну 1945. године... Али до 1945. још је далеко... Да се вратимо чињеницама из биографије будућег маршала.

Репресије из 1937. нису мимоишле Рокосовског. Без обзира на то што је по завршетку курсева за усавршавање вишег војног састава при Војној академији Фрунзе рокосовски био атестиран као вредан командир који напредује, хапсе га и четири године он је провео у затвору.

Опасност од новог рата послужила је повод за ослобађање многих угледних војсковођа, међу којима је био и Рокосовски. Од првих дана рата он се нашао на фронту и већ у јулу 1941. године био је именован за команданта 16. армије, која је учествовала у одбрани Москве и у успешном спровођењу офанзивне операције 1941-42.

Командантске способности Рокосовског у московској бици високо је оценио маршал Жуков. На њега је обратио пажњу и Врховни командант Стаљин. Рокосовски доследно командује фронтовима: Брјанским, Донским, Центрланим, Првим Белоруским. И завршава рат на челу Другог Белоруског фронта.

Планови за припрему и спровођење многих офанзивних операција под командом Рокосовског ушли су у војне енциклопедије многих земаља. Њиховим проучавањем се баве војни стручњаци.

29. јуна 1944. године Константин Рокосовски је добио звање Маршала Совјетског Савеза. Приближила се победоносна 1945. година, предстојеле су борбе за ослобођење пољских територија од фашистичких окупатора, у којима су учествовале трупе под командом Рокосовског. Било му је суђено да се после рата врати у Пољску, коју је он ослобађао, као министар одбране ове земље.

Војна биографија Рокосовског, правог војника и талентованог стратега, заувек је везана са победом у другом светском рату.

Победа! То је највећа срећа за војника... Спознаја да си испунио свој војнички дуг, дуг тежак и благородан, изнад чега ничег нема на земљи... Овим речима из књиге Војнички дуг Константина Рокосовског завршавамо оглед о једном од војсковођа другог светског рата.

[Иван]

http://english.pobediteli.ru/

http://www.pobediteli.ru/

Animacija linija Istocnog fronta

[Guest Оливера]

Ствара се архива успомена ратних ветерана

У Москви је започето стварање архиве успомена ветерана на Велики отаџбински рат које су забележили њихови унуци и праунуци - саопштиле су престоничке власти. - Осим тога, функционисаће Интернет-портал „Наследници Победе" са аудио и видео-успоменама ратних ветерана и њиховим фотографијама. Раније је у Русији започета реализација пројекта „Наша победа. Жива историја" чији је циљ такође стварање архиве успомена учесника рата са фашизмом

[Свет-лана]

Оля, много сам вам захвалан за эту тему!!!

[Guest Оливера]

Оля, много сам вам захвалан за эту тему!!!

Хвала!

[Guest Оливера]

Бухенвалдски сигнал за узбуну

11. априла се обележава Међународни дан ослобођења сужњева фашистичких логора. Он је успостављен на одлуку УН ради сећања на интернационални устанак сужњева концентрационог логора Бухенвалд.

Пре 65 година, 11. априла 1945. године изнад Бухенвалда је била подигнута црвена застава. Тог дана су сужњеви злогласног логора разоружали и заробили више од 800 есесоваца и чувара. Устанак их је спасио од  сигурне смрти. Раније су нацисти, уништавајући трагове својих страшних злочина, одлучили да физички униште све затворенике. Два дана касније су тамо дошле америчке снаге. Касније су искази затвореника о злоделима хитлероваца били представљени међународном Нирнбершком трибуналу.

Укупно је на територији Немачке и земаља које је она окупирала деловало више од 14 хиљада концентрационих логора. У њима су извршени монструозни злочини. Нацисти су палили живе људе у пећима крематоријума, уништавали у гасним коморама, мучили, силовали,  морили глађу, а при томе су терали да они раде све до потпуне исцпљености. Према признању самих есесоваца,  живот затвореника у логору је трајао мање од године дана. У том периоду је сваки сужањ омогућивао нацистима 1,5 хиљаде  немачких марака чистог профита.

Током Другог светског рата преко логора смрти је прошло више од 20 милиона људи из 30 земаља. 12 милиона није доживело ослобођење.

11. априла у Москви на Поклоном брду код споменика Трагедија народа према традицији ће бити  одржан комеморативни митинг, којем ће  присуствовати бивши сужњеви фашистичких логора, њихова деца и унуци. Сваке године овамо долази Ина Харламова – бивша затвореница логора Игрењ који се налазио у Дњепропетровској области Украјине. У том сам се логору нашла заједно с мамом као беба, - каже Ина Харламова.

…

Не знам како је мама успела да преживи и спасе мене. Она је увек плакала, није волела да се тога сећа. Много је плакала. Данас су на  месту логора споменици. Фашисти су га дигли у ваздух у октобру 1943. године при повлачењу. У Дњепропетровску постоји друштвена организација бивших сужњева фашизма, на челу које је Корчежина Људмила Вениаминовна, један диван човек. 11. априла свуда где постоје наше организације –  у Украјини, Белорусији, Русији, Узбекистану, Молдавији, Казахстану – свуда се одржавају свечаности. И у Прибалтици постоје наше организације, које су саставни део нашег међународног савеза. Увек се 11. априла сужњеви окупљају и сећају  подвига логораша Бухенвалда.

Данас је веома важно сачувати успомену на подвиг совјетских војника који су невероватно тешким напорима ослободили Европу и читав свет од мрке куге фашизма, - каже Ина Харламова.

…

Сви сужњеви пажљиво чувају ту успомену и преносе младима да би наши унуци и праунуци знали по коју цену је остварена Велика Победа. Да никада не забораве шта су фашисти радили деци у концентрационим логорима. То се никада не сме заборавити. Треба уложити све напоре да би на земљи владали мир, мир, мир и чисто небо.

Међу сужњевима фашистичких концентрационих логора је било  5 милиона грађана Совјетског Савеза. 11. априла у многим градовима Русије, земаља ЗНД и Балтије на тргове ће изаћи преживели сужњеви. Прикључиће им се хиљаде младих да би одале пошту подвигу оних којим су прошли све кругове пакла, да би поменуле имена погинулих у фашистичким  логорима.

[Guest Оливера]

Велики Отаџбински рат 12. април 1945

Североисточно и северније од Братиславе совјетске трупе су наставиле офанзиву. Противник је изградио инжињерске преграде, много бункера и пружа упоран отпор. Совјетске јединице, које делују у тешким условима планинско-шумског терена, упорно се пробијају напред. Одреди се пробијају у немачку позадину и изненадним нападима дезогранизују њихову одбрану.

Трупе 3. Украјинског фронта наставиле су борбе на улицама Беча. Совјетске трупе још на неколико места су прешле преко Дунавског канала, и одбијајући контранападе Немаца, корак по корак напредују. Јуришни одреди који делују заједно са артиљеријом, блокирају чворове отпора Немаца и ликвидирају их. Противник сноси тешке губитке.

Маршал Совјетског Савеза Константин Рокосовски сећао се после рата: Према Берлину су се пробијали војници који су носили на својим плећима све тешкоће минулих битака. Ствар част била је да се, решавајући своје борбене задатке, стремећи несумњивом победоносном резултату, учини све могуће ради очувања живота личног састава. Али нама је био дат невероватно кратак рок за прегруписање, мада су трупе морале да превладају растојање веће од 300 километара. У суштини трупе фронта морале су да започну офанзиву у ходу.

Тог дана потпредседника САД Харија Трумана хитно су позвали у Белу кућу. Дочекала га је госпођа Рузвелт, која му је ставила руку на раме и рекла: Хари, председник је умро. За тренутак Труман је избугио моћ говора. Елеонора Рузвелт је после краће паузе рекла: Чиме, Хари, могу да вам помогнем? Сада су сви проблеми на вашим плећима.

Сазнавши за смрт председника САД, министар пропаганде трећег рајха доктор Јозеф Гебелс у стању еуфорије упоредио је тај случај са сличним случајем у судбини Фридриха Великог, који се завршио победом пруске армије. Према сведочењу очевидаца, душевно стање Хитлера за извесно време се побољшало. Фирер је поново почео да говори о божанској улози провиђења.

[Guest Оливера]

Момчило Павловић: историја другог светског рата треба да се изучава у времену

Григориј Соколов

Једне домаћине сменили су други - то је сада модерно тумачење резулатата Другог светског рата. Недавно је у Руском институту за стратешка истраживања одржана научна конференција посвећена одражавању Другог светског рата у уџбеницима и приручницима земаља ЗНД и ЕУ.

Научници истичу: тумачења постоје разна. Према једном совјетски народ се представља као народ победник. Према другој и Хитлер и Стаљин су монструми. Постоји и трећа - на конференцији су се сетили познатог скандала у Украјини, где се СССР као угњетавачу супротставља Хитлер ослободилац и где је бивши председник Виктор Јушченко недавно дао звање хероја лидеру украјинских националиста Степану Бандери.

А чему учи историја на Балкану? Учесник конференције, директор београдског Института за савремену историју Момчило Павловић каже:

Разбијањем Југославије слика Другог Светског рата редукована је на нове погледе нових државица. То, можда, није класичан фалсификат историје али је свакако производња историје, односно креирање пожељне слике. По правилу те државе доказују своју државност, тражећи дубоку историју тамо, где никада није била. Југославије као да никада није било, а самим тим ни јединственог Народно-ослободилачког покрета.  Кад разгледате уџбенике из историје у свим бившим Југословенским републикама, тешко ћете сазнати, ко је победио, а ко је изгубио, ко је фашиста, а ко није фашиста. Уништена земља, ревидирана историја, парцијални поглед без контекста и специфичних проблема у току рата су слика, која доминира у уџбеницима историје.

Зашто се то дешава? Промениле су се реалије, објашњава господин Павловић, али то не укида неопходност објективне оцене историје.

Сада када се урушио систем вредности, на којем је почео Други Светски рат, када су нестале тековине Другог Светског рата, као што, су, например, узмите Југославију, Братство и Јединство, социјализам...  То је на општем нивоу, и тога нема. Велики отаџбински рат, и његови резултати су анулирани. Нема Совјетског Савеза, нема комунизма, нема Источног блока, дакле све је анулирано.  И сада ако ви са становишта последице баците све то на тај Други Светски рат, онда имате проблем. Једноставно рећи ћете „Па добро, зашто су се онда борили ти људи, зашто су гинули“. Међутим, историја треба да се изучава у времену. Да се са тим апаратом и чињеницама барата. Људи када су кренули 1941. године да бране отаџбину, они нису знали, шта ће бити на крају рата. Дакле, ви се браните од неког ко вас напада. И та интерпретација би требало да уђе у уџбенике. 

Проблем ревидирања историје Другог светског рата није само проблем школских уџбеника. На процес формирања историјске самоидентификације утиче мноштво других фактора – међу којима су медији, црква, многи други. Један од главних задатака у датој ситуацији је не умањити значај Другог светског рата, вршити нова истраживања и не скривати истину, ма колико она била повољна или неповољна, убеђен је српски историчар Момчило Павловић.

[obi-wan]

Odgledao sam onu prezentaciju kou ste postavili na drugoj temi, flash animacije i naracija u segmentima...

Izuzetno kvalitetno, preporucujem svima, narocito onima koji bi da upotpune znanje iz ove oblasti istorije, geopolitike i vojne strategije...

Evo linka jos jednom...

http://english.pobediteli.ru/

[Стефан]

Искрено се надам да нас овако више Руси неће "ослободити"...

[Guest Оливера]

Владимир Хотињенко: отварајући „слепљене" странице историје

На прагу 65. годишњице победе над Хитлеровим фашизмом у 2. светском рату у руским биоскопима почео је да се даје нови филм редитеља Владимира Хотињенка „Поп".

Засновано на документарном материјалу, ово дело је посвећено драматичном животу људи на територијама СССР-а окупираним од стране фашиста. Реч је о уистину херојским личностима које су помагале људима да не клону духом. Такве личности су веома често били свештеници. На пример, у филму се прича о представницима Псковске православне мисије формиране на северозападу Русије 1941. године, када је фашистичка Немачка напала СССР. Један од мисионара, отац Александар, је протагониста филма  „Поп".

Судбина овог човека је трагична, при чему је његов случај посебан. Јер, управо хитлеровци су одобрили стварање Псковске мисије. После рата совјетски власти су њене чланове сматрали слугама фашиста, велеиздајницима и бацале их у ГУЛАГ и затворе. Предвидећи такву своју судбину - да буду, са једне стране под строгим фашистичким надзором, а са друге стране, мете Стаљиновог терора, свештеници су ипак ишли људима да пате заједно са њима у окупацији и да им пружају сваку могућу помоћ. 

Овај тежак, тачније речено, ужасан положај људи у окупацији је најважнија поента филма  „Поп" - нагласио је редитељ Владимир Хотињенко у интервјуу за нашу радио-компанију.

Владимире Ивановичу, зашто вам је за казивање о рату била потребна историја свештеника? Да је она типична или вас је, напротив, заинтересовао јединствени људски случај?

Свештеник је, пре свега, човек који има врло необичне, рекао бих, метафизичке обавезе у овом свету. Овај човек се због рата нашао у у изузетном положају и пред проблемом избора. Још пре широке пројекције филма на Интернету је почела дискусија о њему -  због мале проученог историјског материјала који је за већину људи практично непознат. Иначе, нико, укључујући и мене док се нисам латио ове теме,  ништа није знао за Псковску мисију. А то је веома компликовано питање, попут загонетака свемира. Ако људи који гледају наш филм не верују у снагу молитве, они не могу до краја да разуме о чему је овај филм. Јер, у њему се ради о човеку који се бори снагом молитви. Он учвршћује људи који се налазе у окупацији, људе који се другачије не могу учврстити. Он помаже ратним заробљеницима, као што су то реално чинили чланови Псковске мисије, посебно отац покојног патријарха Москве и целе Русије Алексија Другог који је имао посла са њом. Колико је типично држање нашег јунака? Све у свему, типично иако су у Мисији били различити свештеници. Били су и они који су служили Немцима, и то како због душевне слабости, тако и из убеђења. Овим последњим  чинило се да је бољшевичко зло знатно горе од цивилизованог немачког зла. Али тако смо паметни сада, након свега, па их осуђујемо, а они су били у заблуди и сасвим искрено сматрали да ће Немци помоћи да се Русија очисти од бољшевизма. Док други, као што је отац Александар, у свом служењу нису ишли на никакве компромисе. Нису баш сви, понављам, били такви као он. Али то је, на крају крајева, мој поглед на Псковску мисију. И оно како сам ову мисију разумео одражено је у карактеру оца Александра. За мене је било важно да га не удаљим од пастве, да ни у ком случају не удаљим од људи. Да га покажем као живог човека који пати и сумња и који је при томе потпуно свестан своје пастирске дужности.

Ваш филм у знатној мери ликвидира једну празнину у историји 2. светског рата. Да ли вас је променило ово ново знање и да је ваш поглед на слику рата постао донекле другачији?

Испоставља се да се могу наћи још неке непознате, „слепљене" странице историје и то је било откриће за мене! Јер, попуњавајући у младости совјетске анкете у којима је било најувредљивије питање: „Имате ли рођаке који су били у окупацији?" - никада нисам размишљао о томе како јер ових 50, а можда и 70 милиона лица живело у окупацији. Јер, подразумевало се да носе печат велеиздајника!  Па ево, већ отворена страница живота људи допуњава мозаик од којег се ствара слика рата. А ова слика се састоји не само од борби које су, разуме се, изузетно важне и које су доста добро одражене у уметности, већ и од судбина наших грађана, наших сународника. Као што је познато, у ратно доба живот је лакши када се непосредно бори са непријатељем, и знатно тежи, када се ћерка и ништа не зна. Управо су такве били изузетне околности живота милиона људи у окупацији. За њих је цела Псковска мисија, укључујући и  нашег јунака, имала уједињујућу улогу. Много сам размишљао о томе, а  даљи рад на филму као да  ме је учинио учесником историје. У сваком случају, заједно са јунаком прешао сам пут овог конкретног дела великог рата. За нас то није обичан рат. Јер, код нас се често говори: „Треба да нађемо нову националну идеју." Али док је нема, таква идеја остаје наша Велика победа у овом великом рату. То је једино што нас буквално уједињује сваке године, 9. маја, што нам омогућује да осетимо јединство нације. У сваком случају тако ми се чини.

[Guest Оливера]

Ослобођење Беча – крај аншлуса

Пре 65 година, 13. априла 45., Црвена армија је ослободила главни град Аустрије, Беч. Тиме је победнички завршена бечка офанзивна операција. Хитлер је придавао одбрани овог сектора фронта посебан значај. Немачка команда је рачунала на заустављање совјетских формација и задржавање положаја у планинским пределима Аустрије у нади да ће у међувремену закључити сепаратни мир са Енглеском и САД.

У Аустрији су совјетске војне јединице водиле  тешке и трајне борбе - присећа се учесник 2. светског рата, доктор историјских наука Олег Ржешевски.

                                                 

Рат у Европи се ближио крају. Црвена армија се налазила 60 км далеко од Берлина. Трупе САД и Велике Британије су надирале са Запада. Али уједно, треба одбацити као неодрживу верзију неких западних историчара да су завршне битке црвене армије биле операције у циљу уништења већ разбијеног противника.

У ствари, противник је још увек био врло јак. У Аустрију су били пребачени остаци групе армија Југ и 6. тенковске СС-армије, као и друге јединице Вермахта - наставио је Олег Ржешевски своје казивање. - Почетком пролећа 45. нацисти нису имали довољно горива. Само североисточно од Беча имали су подручје за добијање нафте Цистендорф које су очајнички бранили.

7 година окупације представљало је најцрњи период у историји Аустријанаца. У марту 1938., и поред тога што је у Версајском уговору била тачка којом се забрањивало припајање односно аншлус, Аустрије Немачкој, Хитлер је изјавио да је укључује у састав Трећег рајха. Западне силе нису подржале протест Совјетског Савеза који је ова дејстава оценио као агресију.

После ослобођења Беча један од најугледнијих аустријских политичара, први поратни председник републике Карл Ренер је у свом обраћају сународницима рекао: „Хитлеровци нас нису припојили, већ поробили. Они су уништили и све наше централне органе, преместили у туђи нам Берлин све наше домаће установе и забранили нам свако самоуправљање.  Однели су у Берлин златне резерве наше националне банке и  ставили под немачку контролу све вече привредне организације.“

Репресалије у земљи су захватиле око милион лица. При томе, скоро 100 хиљада било је бачено и концетрационе логоре. Према неким подацима, скоро милион и по Аустријанаца позван је у Вермахт и морао да ратује за циљеве који нису имали ништа заједничко са њиховим интересима.

У априлу 45., без обзира на све поруке немачке команде, становници Беча не само да нису пружали отпор совјетским трупама, већ и учествовали у борбама са Хитлеровим окупаторима. За време борби у Бечу немачки генерал фон Бунау обавестио је главни стан Хитлера: „Цивилно становништво истиче црвене и беле заставе и отвара на немачке трупе ватру која је убитачнија од противникове ватре.“ Хитлер му је одговорио кратки телеграмом: „Устанак у Бечу угушити најокрутнијим методама.“

Фашисти су минирали мноштво историјских и културних споменика аустријске престонице, међу којима и католичку катедралу Свети Стефан. Совјетски војници су осујетили планове хитлероваца. Њихов хероизам је омогућио да се сачува један од најлепших градова Европе.

Република Аустрија као самостална, независна и демократска држава, обновљена је захваљујући одлукама учесника Јалтске конференције 1945. године.

После рата између Аустрије и СССР-а, а затим и Русије, формирали су се пријатељски односи –  закључује Олег Ржешевски.

                                                 

Високо ценимо пажњу коју аустријске власти и становништво поклањају гробницама палих совјетских бораца, па сматра да су садашњи руско-аустријски односи добар пример за многе земље.

Преко 270 хиљада совјетских бораца одликовано је Медаљом за ослобођење Беча. Она је уручивана непосредним учесницима јуриша на аустријску престоницу. У част ове победе 13. априла 45. у Москви је изведена почасна паљба од 24 плотуна из 324 топа.