Архиепископ Аверкије Таушев: О ПОЛОЖАЈУ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (1)

[JESSY]

Слободно и без икаквог претеривања можемо рећи да је положај православних хришћана у са|временом свету крајње тежак. Сав савремени живот, у свим својим појавама, овако или онако, управљен је против хришћанства. Јер све је у том животу, у суштини, потпуно порицање истинског хришћанства. Ако је још у апостолско доба љубљени ученик Христов јеванђелиста Јован Богослов могао да пише да свет сав у злу лежи (1Јн. 5,19), онда са кудикамо већим правом ми можемо то рећи о нашем времену. Бити истински православни хришћанин, спреман да до смрти чува своју верност Христу Спаситељу, у наше дане много је теже него у првим вековима хришћанства. Тада су хришћане прогањали неразумни непријатељи, који нису знали Христову веру и имали су о њој погрешне представе, често бесмислене. Али та гоњења су имала претежно спољашњи карактер. У њима су први хришћани осуђивани на мучења и смрт тела, но тиме није причињавана штета њиховој души. Тадашњи хришћани, добро памтећи Завет Христов: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт. 10,28), поткрепљивани Божијом благодаћу, радосно су ишли на муке и давали свој живот За Христа. Oвa Гоњења не само да нису гасила дух него напротив – још више су му давала крила и разгоревала га, па је крв мученика стварно постајала семе хришћанства.

Сада тога нема. Савремени свет, са неким изузецима (имамо у виду крвава гоњења вере која се догађају у совјетској Русији), носиоцима Христовог имена не прети телесним мукама и телесном смрћу тако очигледно и отворено. Штавише, сам он у свом знатном делу још наставља да носи име „Хришћански“, да гради храмове, призива Христово име и заклиње се над светом Библијом.

Али све је то само привид.

[JESSY]

Под маском ове варљиве, лепе спољашњости, која многе доводи у заблуду, у стварности је сада свуда у току најјаче скривено прогањање хришћанства, које се пројављује у најразличитијим видовима и облицима. Ово прогањање далеко је опасније и страшније од некадашњег отвореног гоњења јер прети потпуним опустошењем душа — духовном смрћу. Сада се догађа управо оно на шта је упозоравао и што је више од свега напомињао Христос Спаситељ, поучавајући своје следбенике да се не боје телесних мука, јер оне не прете души: него се више бојте онога, говорио је Он, који може и душу и тело погубити у паклу (Мт.10, 28).

Шта се то догађа у савременом свету и како он, који толико столећа, бар како изгледа, живи хришћански, може да гони хришћанство?

У свему овоме за нас нема ничег неочекиваног. На Све ово одавно нас је упозорила Реч Божија. Али тешко ономе ко упорно затвара очи за ово, не желећи да види оно на шта нас Реч Божија призива да будемо спремни.

По речима Светог апостола Павла, у свету тајна безакоња већ дејствује (2 Сол 2,7)- у току је процес „одступања“ хришћана од Христа, који се непрекидно убрзава и, на крају крајева, треба да доведе до појаве човека безакоња, сина погибли-Антихриста (2 Сол. 2,3). Овај страшни процес отпадништва у последње време се тако јавно и очигледно показује у свим странама живота да само слепац може да не види чему он води: све што се сада догађа у свету није ништа друго до брижљива припрема царства Антихриста, у којој најактивније учествују како они који су се отворено одрекли Христа, тако и они који још увек споља носе име „хришћана“

Прва важна етапа на путу овог „одступништва“ било је отпадање од православља латинског Запада са папским престолом на челу. Зар није Антихристово начело положено у темељ претензије да папа постане непогрешиви „намесник Сина Божијег“ на земљи? Зар се не осећа Антихристов дух у том стремљењу папе да тобож „замени“ Христа и да га „заступа“ у име свих који верују у Њега? Зар нису карактеристичне црте Антихриста и дух противхришћанске гордости, који тако очигледно доводи до „прелести“ у духовном животу, и прекомерно властољубље, које тежи да потчини себи сав свет?

Такво извртање Христовог духа у западном хришћанству, које је отпало од православља, повукло је за собом читав низ лажних учења и страшну моралну изопаченост. Остао је само привид хришћанства, његова спољашност лишена истинског духа живота у Христу. Све је то проузроковало појаву друге погубне етапе отпадништва — настанак такозваног „хуманизма, који је на Западу имао за последицу нову епоху — доба „препорода (ренесансе)“. Eпохе „хуманизма“ и „препорода“, које су се јавиле као реакција на изопачено западно хришћанство, биле су у суштини одрицање од хришћанства и враћање идеалима паганства. Оне су прогласиле култ јаког, здравог и лепог човечијег тела и духу Христовог смирења и послушности супротставиле дух самопреузношења, самоуверености и обоготворења човечијег „разума“.

[JESSY]

Као протест против изопаченог хришћанства, на основу тог истог хуманистичког идеала који је сматрао „разум“ највишим критеријумом живота, појавио се на Западу религиозни покрет који је добио назив „протестантизам“. Протестантизам са својим безбројним огранцима — свим могућим сектама — не само да је коренито изврнуо све учење истинског хришћанства него је одбацио и сам догмат о Цркви, поставивши самог човека за свој највиши ауторитет, и дошао чак до порицања вере у божанство Исуса Христа, Оснивача Цркве. Надмена човекова гордост најзад сасвим одступа од Бога, почиње дрско да одбацује чак и само постојање Божије и човек као да проглашава самога себе за Бога. Обузет гордошћу, високоумљем и увереношћу у своје неограничене моћи, могућности и способности, човек васпитан на идеалима „препорода“ више не види никакве потребе за стремљењем ка духовном усавршавању које му је заповеђено Јеванђељем, што природно повлачи за собом његово све дубље сурвавање у бездан духовног пада и моралне изопачености. У први план ступа служење телу, услед чега се духовне потребе све више гуше и потискују, и човек, да би једном заувек уништио мучан глас савести који пребива у духу, напокон објављује да сам дух не постоји.

Тако се појављује „материјализам“, рођено чедо „Хуманизма“ природан и логичан развој његове идеје. Идеал ситог Стомака, који се прикрива иза звучног „научног“ назива „идеала социјалне праведности“, „социјалне правде“ постао је највиши идеал човечанства које се одрекло Христа. И то је разумљиво. Зар би могло да настане такозвано „социјално питање“ кад би људи остали верни истинском хришћанству, оваплоћеном у животу? Са друге стране, услед логичке неопходности на основу материјализма већ природно настају учења „социјализма“ и „марксизма-комунизма“. Хуманизам и материјализам, који су одбацили духовно начело у човеку, прогласили самог човека за „бога“ и самим тим узаконили човечију гордост и животни егоизам који се непрестано самопотврђују, довели су до тога да је сурова борба на основу сталног сукоба интереса људи егоиста постала закон човечијег живота.

[JESSY]

Као природан резултат те такозване „борбе за опстанак“ моћнији, паметнији, лукавији и вештији људи почели су да подјармљују и угњетавају слабије, мање паметне и лукаве, мање веште. Јер закон Христов који заповеда: Носите бремена један другога (Гал 6,2) и не улађај себи?“ и што нећете да се чини вама не чините другима (Дап 15,29), него љуби ближњега свога као самога себе (Mт 22,39) био је прогнан из живота. Управо зато почело је све више да расте и да се шири такозвано „социјално зло“ да се повећавају и умножавају „социјалне неправде“ и „социјалне несреће“ у друштву. А пошто је живот бивао све неподношљивији услед стално раcтућег егоизма и насиља једних људи над другима, било је природно да се „нешто“ измисли ради покушаја успостављања поретка живота једнако подношљивог и прихватљивог за све. И ево, „социјализам“, а затим и његов крајњи израз – „комунизам“ — постали су модерна учења која су обећала људима избављење од свих „социјалних неправди“ и увођење на земљи мирног и спокојног рајског живота у коме би сви били срећни и задовољни. Али ова учења су имала за циљ да лече зла људског друштва неприкладним средствима. Она нису хтела да виде да зло савремености има корен у самим дубинама човечије душе која је одступила од јединог спасоносног, јеванђељског учења, и наивно су сматрала да је тобоже довољно променити, по њиховом суду, несавршено, државно и друштвено уређење живота да би на земљи одмах настало опште благостање и живот постао рај. Ради ове, како су они тврдили, неопходне и благотворне промене, крајњи социјалисти, као на пример комунисти, предлагали су чак и принудне мере, све до проливања крви и физичког уништавања људи који се не слажу са њима. Другим речима: мислили су да победе зло такође злом, и то злом још већим и неправеднијим по својој суровости и беспоштедности.

„Велика француска револуција“, у којој су проливене читаве реке човечије крви, била је њихов први оглед. Она је јасно показала како су људи немоћни да устроје на земљи свој живот без Бога и до каквих страшних по Следица човека доводи одступање од Христа и његовог Спасоносног учења.

Међутим, повратка назад више није било: процес „отпадништва“ већ је постао сувише озбиљан.

И ево, трећа, најважнија етапа „отпадништва“ која се сада тако брзо развија пред нашим очима, била је страшна, крвава катастрофа, која је 1917. године задесила нашу несрећну отаџбину Русију. Изведена попримеру „Велике француске револуције“ 1789. године, наша руска револуција може се сасвим оправдано сматрати као највеће достигнуће слугу долазећег Антихриста. Сломом православне Русије уклоњена је главна препрека на путу победнички наступајућег „отпадништва, Богом допуштеног: у свету је нестало моћног бедема истинске хришћанске вере и Цркве, и Антихрист. оличен у својим слугама, почео је да, по изразу нашег домаћег тумача апостолских посланица (Светог Теофана, вишинског затворника), „делује широко“.

 

http://manastirpodmaine.org/arhiepiskop-averkije-tausev-o-polozaju-pravoslavnih-hriscana-u-savremenom-svetu-1/

[JESSY]

ЖАЛОСНА СУДБИНА САВРЕМЕНЕ ОМЛАДИНЕ

И приступивши (Исус) рече: Момче, теби говорим, устани! И седе мртвас и стаде говорити. (Лк. 7, 14 – 15)

Овим речима јеванђељско читање [зачало] Недеље двадесете по Духовима приповеда нам овеликом чуду које је учинио Господ наш Исус Христос васкрсавши умрлог сина несрећне наинске удовице. Размишљајући о овом јеванђељском зачалу, Свети Василије Велики поставио је себи питање: „Шта је тако рано довело овог младића до смрти?“ А Свети Амвросије Милански указује да постоје четири „ковчегоносца“ који носе тела младих људи кa гробу. По његовим речима то су: 1) претеривање у храни и пuћy, 2) распуштеност, 3) непослушност родитељима и 4) необуздана гневљивост.

Како је ово истинито, нарочито у погледу нашег доба које преживљавамо, у коме ове греховне склоности не само да се не сузбијају код младих људи него кao да се намерно негују, подстичу и развијају. Има много разлога за претпоставку да се то чини баш смишљено, чак и по посебном, специјално састављеном програму. Сада кao да је неко поставио себи задатак да на све начине развраћа млад нараштај. Јер ни 3а кora данас није тај- на да савремене школе са својим учитељима не само да не васпитавају децу него их сасвим несумњиво и систематски развраћају, што почиње већ многе да збуњује и узнемирава. Као потврду овога довољно је споменути такозвано „сексуално васпитање“ Коме је то потребно осим онима који управо постављају себи задатак да већ од најранијег детињства и младости трују свест деце отровом нецеломудрености и распуштености? Па и уопште, све усмерење савременог васпитања, као и пример старијег нараштаја и сва средина која окружује дете, сада само доприноси развоју у деци горепоменутих погубних страсти, смртоносне заразе која им, духовно умртвљујући њихове душе, често припрема и превремену телесну смрт. И ми се сада, буквално на сваком кораку, суочавамо са живим примерима такве духовне и, истовремено, телесне смрти, доста често чак и међу нашим мање или више блиским познаницима, а о таквим многобројним жалосним случајевима нарочито много читамо у периодичној штампи, при чему само читање о томе нехотице изазива ужас и одвратност. И, наравно, морамо за то да окривљујемо у првом реду савремени нерелигиозни, безбожни систем васпитања, кojи очиrледно води кa развоју свих тих поryбних страсти у деци: и неумерености у храни и пићу, чему се у последње време прикључила још и страшна епидемија наркоманије, и распуштености, која кao да већ достиже крајње границе, и непослушности родитељима, и необузданој злобној гневљивости кoja ce не либи чак ни убистава.

Али шта да раде сами наши родитељи да би спасли своју децу од духовне и превремене телесне смрти?

Авај, мало кo од савремених родитеља стварно брине о доличном хришћанском васпитању своје деце. Или га једноставно занемарују, сматрајући да је далеко лакше просто „пливати низ воду“; или се сами толико заносе савременим помодним правцима и идејама да препуштају деци да се у свему поводе за примерима савременог поквареног века, да се она не би ничим издвајала међу свом осталом омладином. И не мисле чак ни о томе да њих саме, можда као казна за њихову лакомисленост, oчeкyje плач и ридање и нарицање много?

Заиста, зар бесмислена и небрижљива исхрана, нездрави слаткиши и напици, задовољавање свих хирова детета у храни и пићу, зар све то не развија у будућем младићу или девојци пробирљивост и неуздржљивост?

А настојање многих родитеља да од најранијег детињства навикавају децу више на световне забаве и весеља него на храм Божији, непрестано посећивање биоскопа, позоришта, циркуса, балова и седељки, дотеривање и облачење млађих малолетника по последњој моди, бестидне шале и испразни, често непристојни разговори — зар све то већ од раног детињства не привлачи дете гресима против целомудрености, да би га постепено, кад достигне зрео узраст, бацило у сам понор моралне прљавштине и распуштености? Нарочито често неке неразумне мајке, руковођене нездравим женским инстиктом, морално кваре своје још сасвим целомудрене кћери терајући их да се поводе за савременом, већ претерано непристојном модом, да се одевају (да не кажемо: свлаче!) и понашају нескромно у друштву, угађајући савременим поквареним укусима и начину мишљења.

А непослушност родитељима и непоштовање старијих? То је већ постала права болест доба. Али већина родитеља или старијих не сме не само да кажњава него чак ни да укори малолетну децу и младе људе јер им прети опасност да доживе дрско обраћање, вређање, па чак и физички насртај, све до убистава. О многим оваквим случајевима читамо у штампи.

А необуздана гневљивост, раздражљивост и самовоља? То је просто постао о5ичај, некаква мода, али многи родитељи чак и не налазе за потребно да одлучно и у корену сузбију то зло. Овде, у САД, деца незадовољна поступањем родитеља према њима имају чак и чудовишно право да их пријављују полицији; и тада не кажњавају више самовољну и распуштену децу него њихове родитеље, подвргавајући их кривичној одговорности за „лоше поступање“ са децом, а фактички само због тога што су хтели да избаве децу од духовне пропасти, а можда и превремене телесне смрти, настојећи да сузбију њихове порочне навике и преступничко понашање и стремљења.

Неки неразумни родитељи некако не желе да схвате да небројени уступци и повлађивање свим прохтевима и хировима детета, из лажне љубави према њему, праве од детета несносно и несрећно биће које је оптерећyje и себе и друге, а каткад васпитавају у њему будућer преступника који се ради достизања својих личних саможивих циљева не либи ни најстрашнијег злодела.

Тешко је и жалосно rледати нашу pycкy омладину у иностранству, која, уз мале срећне изузетке, „плива низ воду“ савременог живота и тиме припрема себи горку судбину.

Али нарочито је тешко и болно видети родитеље, васпитаче и руководитеље омладине који у томе не налазе ништа лоше већ сматрају да су такво настројење и понашање сасвим природни, те чак ни не налазе за потребно да их сузбијају и исправљају, прибегавајући и строгим мерама кад је то неопходно.

Ипак, да би разумно васпитавали своју децу, родитељи су пре свега дужни да и сами дају деци пример послушности заповестима Божијим и светој Христовој Цркви. Свима је познато колико је велика дечија склоност кa подражавању и да зато она све лaкo усвајају и заражавају се свим оним лошим што виде код одраслих, а пре свега код својих родитеља и васпитача. О, како родитељи и васпитачи треба да буду будни према себи самима да личним примером не би саблазнили своју децу и упропастили их. Они свагда треба да се старају о томе да буду велики ауторитет за децу, а aкo она, обично свагда осетљива, пријемчива и проницљива, примете код својих родитеља и васпитача неслагање речи и дела — нема ништа горе од тога. Aкo cy њихова деца неваспитана, груба и непослушна, нека тада родитељи окривљују сами себе.

А какав је једино исправан пут васпитања и како спасти децу од превремене смрти, душевне и телесне?

Овај пут—један, вечан и непроменљив—јесте пут јеванђељског васпитања, пут најприснијег приближавања деце Христy и његовој светој Цркви, кao што је Он сам рекао: Пустите децу, и не браните им дa долазе к мени (Мт 19, 14).

Не треба се бојати разумног црквеног васпитања. То уопште не значи да од њих правимо монахе, чега се многи у наше доба некако сујеверно боје. То само значи – одгојити душевно и телесно сасвим здраву децу, сачувати их од многих поryбних грешака у животу, избавити их од горке судбине која иx y противном случају неизбежно очекује и обезбедити им дуг, спокојан и истински срећан живот.

Али такво васпитање треба започињати од најранијег детињства, доносећи и доводећи децу у храм Божији и често их причешћујући светим Христовим тајнама, јер тада њихове душе још нису покварене у додиру,са злом овога света.

Тада ћe њихова срца дотаћи благодат Божија; која свагда обитава у чистим срцима, и она ћe их затим руководити током целог живота.

Такво разумно хришћанско васпитање било је у стара времена код нас у Светој Русији док нам није дошао разоран дух морално трулог Запада, који je све код нас отровао и оскврнавио својим смрадним дахом. А искуство последњих година веома убедљиво је показало да на безбожју и аморалности није мoryћe утемељити не само лични, породични и друштвени него ни државни живот.

Без Бога ништа не може бити постојано — све је то кyћa сазидана на песку. Све што није сазидано на једино чврстом, поузданом и сиryрном темељу — на тврдом камену који је Христос Господ, раније или касније ћe пасти. Тако је и са васпитањем наше омладине. Амин.

манастирподмаине