"Прле и Тихи" убили само два Немца у Београду

[александар живаљев]

PRAVA ISTINA O “OTPISANIMA” (PRVI DEO): Koliko je zaista Nemaca ubijeno u okupiranom Beogradu

 

13.05.2016. Autor:Mirjana Mitrovic

 

Foto: Printscreen/Youtube

Istoričar Rade Ristanović demistifikuje za portal Ekspres.net delovanje ilegalnog komunističkog pokreta u okupiranom Beogradu

Generacije su odrastale diveći se herojskim podvizima iz serije “Otpisani” – koja opisuje avanture komunističkih ilegalaca u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata.

Scene u kojima glavni junaci kao od šale jednim šaržerom pokose stotinak nemačkih vojnika ili sabotiraju neprijatelja postavljajući eksploziv tamo gde je to najmanje očekivao, dobijale su svoje verzije u dvorištima svake kuće i zgrade u nekadašnjoj Jugoslaviji. Bila su to vremena kada je svako dete želelo da bude Tihi ili Prle, eventualno Mrki.

Ko su bili “otpisani” – četnici ili komunisti?

Popularnost televizijskih gerilaca ne jenjava od sredine sedamdesetih, kada je serija prvi put prikazana, do danas, kada se vodi pravi rat oko ilegalaca i njihove ideološke pripadnosti.

Decenijama su zasluge za poduhvate beogradskih diverzanata pod nemačkom okupacijom pripisivani isključivo komunističkom pokretu, da bi nakon raspada Jugoslavije i sloma komunizma, Prleta i Tihog počele da svojataju i pristalice Ravnogorskog pokreta tvrdeći da su ilegalci, zapravo, bili četnici.

OTPISANI Đuro Mađerčić, Milić Martinović i Radovan Simić Ciga

Pokušaji dveju do danas nepomirljivih strana da jedni drugima poreknu i marginalizuju delovanje pod okupatorom u Drugom svetskom ratu samo su zbunili širu javnost koja je s pravom u nedoumici – kome verovati?

Ta dilema delimično je uticala i na istoričara Radeta Ristanovića, koji je pre tri godine objavio knjigu “Akcije komunističkih ilegalaca u Beogradu 1941-42”, a koji u razgovoru za Ekspres.net otkriva zašto je odlučio da od čestica prošlosti pokuša da rekonstruiše priču o delovanju ilegalaca pod nemačkom okupacijom.

– Svi smo gledali “Otpisane”, ilegalci su zanimljiva i intrigantna tema o kojoj, čini se na prvi pogled, sve se zna i ništa se ne zna. O delovanju komunističkog pokreta pod okupacijom postoji veliki broj publikacija, ali su ideološki obojene i prikazuju delovanje ilegalaca u retuširanom izdanju. Arhivska građa, od presudnog značaja za ovu temu, dugo je bila pod ključem, što je bila dodatna prepreka ka sveobuhvatnijem sagledavanju ove teme. Devedesetih su popustile stege prethodnog režima, arhiva je postala dostupnija, ali se onda otišlo u drugu krajnost. Činjenica je da su u Beogradu postojala dva pokreta ilegalaca: komunistički i ravnogorski – objašnjava Ristanović koji priprema doktorat o oblicima otpora u okupiranom Beogradu 1941-1944.

DUPLA ISTORIJA  Rade Ristanović

Devedesetih su popustile stege, arhiva je postala dostupnija, ali se onda otišlo u drugu krajnost. Činjenica je da su u Beogradu postojala dva pokreta ilegalaca: komunistički i ravnogorski

Grupa mladih beogradskih skojevaca koja je leta 1941. odlučila da preuzme stvar u svoje ruke i neprijatelja vrati tamo odakle je došao, potekla je iz redova jake ilegalne komunističke organizacije koja je još dvadesetih godina imala uporište na Univerzitetu i među srednjoškolcima.

– Kao posledica pakta Ribentrop-Molotov i političke platforme KPJ, čija je suština bila da je karakter Drugog svetskog rata imperijalistički  i protivan proleterijatu, sve do napada Nemačke na SSSR 22. juna 1941, komunisti u Beogradu ne izvode oružane akcije protiv okupatora. Brujanje tenkova na Istoku zatreslo je i okupiranu kraljevinu Jugoslavije. Iz Moskve stižu direktive da se što pre započnu akcije kako bi se što veći broj nemačkih vojnih snaga zadržao na Balkanu i smanjio pritisak na SSSR, objašnjava Ristanović kako je stigao poziv na dizanje ustanka i kako su počele prve diverzantske akcije u julu 1941.godine.

Miloš Matijević Mrša

Ono što su bili Tihi, Prle i Mrki u seriji, u stvarnosti su, sa bitno skromnijim veštinama, bili Miloš Matijević Mrša, sekretar mesnog komiteta do hapšenja u jesen 1941, Marko Nikezić, koji je bio na čelu srednjoškolske organizacije, zatim Đuro Mađerčić, Milić Martinović, Radovan Simić Ciga…

Od jula do oktobra 1941. akcije mladih “crvenih bandita”, kojih je bilo oko 60-ak, svodile su se na paljenje okupacione štampe, pokušaje paljenja vozila, postavljanje bombi u određenim postrojenjima… Većina tih diverzantskih poteza, ni nalik onim u seriji “Otpisani”, bila je neuspešna, ukazuje naš sagovornik.

Junaštvo učenice Zorke Božović

– Glavni razlog za njihov neuspeh bio je taj što su ilegalci imali jedva 20-ak godina, mahom su to bili radnici, studenti i đaci koji nisu prošli čak ni osnovnu vojnu obuku i nisu bili sposobni za diverzantski rad. Njihova neukost i neiskustvo ogledaju se i u tome što su, recimo, polivali benzin po prednjem delu vozila umesto po zadnjem gde je rezervoar, pa su mnoga ostala nezapaljena – demistifikuje Ristanović delo komunističkih ilegalaca.

Ipak, bilo je među njima i onih koji su mogli da stanu na crtu Prletu i Tihom.

– To su bili kadrovi direktno povezani sa Kominternom poput Mate Vidakovića, španskog borca koji je pravio tempirane bombe, ali je uhapšen posle eksplozije koju je izazvao u svom stanu. Akcija koja je nanela i najviše štete okupatoru bila je paljenje garaže u Grobljanskoj, kada je do pepela izgorelo 20-ak vozila iz nemačkog voznog parka i isto toliko delimično uništeno, navodi Ristanović koji potvrdu za svoje navode crpi iz nemačke i kolaboracionističke dokumentacije iz ratnog perioda.

STRELJANA Zorka Božović

Ilegalci nisu bili ni blizu uspešni kao Tihi i Prle, imali su jedva 20-ak godina, mahom su to bili radnici, studenti i đaci koji nisu prošli čak ni osnovnu vojnu obuku i nisu bili sposobni za diverzantski rad. 

Bez obzira na skromne učinke komunističkih ilegalaca, koji se ne mogu uporediti sa delom “otpisanih”, njihovo herojstvo vredno je pomena. O tome svedoči i dokument koji navodi da je šesnaestogodišnja učenica muzičke škole, Zorka Božović, pokušala da zapali nemačko vozilo, uhvaćena je i streljana, a policija nije imala milost za njene godine.

– Upravo ta strategija pružanja otpora po svaku cenu, da se neprijatelju stavi do znanja da ih nije uništio, i jeste dovela do strašnog stradanja skojevaca, čija organizacija je faktički uništena u provalama do 1944., kaže Ristanović i navodi da je prema izveštajima IV odeljenja Specijalne policije samo u prvoj godini okupacije pohapšeno oko 2.000 ljudi povezanih sa antifašističkim delovanjem.

Atentat na Kosmajca

Naš sagovornik primećuje da se neiskustvo ilegalaca pokazalo i kada su dobili direktivu da promene delovanje i usmere ga na organizovanje atentata na glavne protivnike komunističkog pokreta. Jedan od ilegalaca koji je zadužio svoj pokret, Đuro Mađerčić, u svojoj prvoj velikoj akciji nije uspeo ni da opali metak.

– Meta mu je bio jedan od policijskih doušnika, kafedžija Rade Ponorac. Šta se dogodilo, nije sasvim najjasnije. Prema izjavi Ponorca, on je atentatoru metlom izbio revolver i pobegao, a Mađerčić  je tvrdio da je pištolj zakazao. On je tek u trećem pokušaju izvršio povereni mu zadatak kada je ubio Đorđa Kosmajca, kaže istoričar dok nam pokazuje mesto ubistva dvojice agenata specijalne policije, Đorđa Kosmajca i Obrada Zalada.

 

Atentat su izvršili ilegalci Mađerčić, Milić Milićević, Nikola Strinek i Nikola Bulat 1942. na uglu ulica Zmaja od Noćaja i  Tadeuša Košćuška.

Na ovom mestu su ilegalci ubili Đorđa Kosmajca Foto: Saša Džambić /

 

Dvojica ilegalaca su bili sakriveni iza kapija u dvorištu zgrada i čekali Kosmajca koji je još pre rata kao policijski službenik bio zadužen za progon i torturu političkih neprijatelja Kraljevine Jugoslavije, u koje su spadali i komunisti.

– Kosmajac je pao na mestu, a Međarić je prišao i još jednom mu pucao u glavu. Zalad je s pištoljem u ruci počeo da beži prema ulici kralja Petra naletevši na jednog Gestapovca i jednog folksdojčera koji su se čuvši pucnje zaputili ka njemu. Misleći da ispred sebe imaju bandita pucali su na Zalada i najverovatnije su ga ubili. Međutim, taj slučaj je zataškan i sačuvan je samo jedan dokument o Zaladovoj smrti, priča nam Ristanović i pokazuje mesto na kojem se odigrao ovaj krvavi događaj.

OTPOR Ovakvi plakati krasili su ulice Beograda u leto 1941.

Da su komunisti pobili u Beogradu onoliko Nemaca koliko je prikazano u”Otpisanima”, Hitler nikad ne bi mogao da napadne Sovjetski Savez, rekao je svojevremeno pokojni Aleksandar Tijanić, koji je kao direktor RTS-a stao u odbranu repriziranja kultne serije od napada da loše utiče na decu. A istorija kaže da su ilegalci u okupiranoj prestonici smakli samo dvojicu nemačkih vojnika.

 

 

Ubijena samo dvojica nemačkih vojnika

– Jedan je stradao od ruke ilegalaca tokom akcije spašavanja iz bolnice komuniste Aleksandra Rankovića, koji je ranjen i uhapšen prilikom jedne od prethodnih diverzija. Taj nemački vojnik se ispred bolnice našao slučajno, vraćao se sa železničke stanice sa jednim železničarem s kojim je bio u unutrašnjosti da nabavi hranu za sebe i svoj garnizon. Drugog nemačkog vojnika, koji je raznosio poštu, ubio je Radoslav Ćosić. Naravno, bilo je mnogo više napada na vojnike, ali su samo ova dva uspela. Zna se da je Milorad Pokrajac, izbeglica koji je pobegao pred ustaškim terorom, pucao na narednika Lapa s prozora svog stana posle čega je uhapšen i obešen na Terazijama, kaže Ristanović.

Foto: Saša Džambić

Činjenicu da su ilegalci likvidirali više Srba nego Nemaca tokom okupacije naš sagovornik ne smatra revolucionarnim obračunavanju komunista sa nosiocima bivšeg režima.  Istoričar ističe da nijedan okupirani grad u Evropi ne može da se pohvali većim brojem ubijenih nemačkih vojnika, te da se ovo pitanje često zloupotrebljava kako bi se potvrdila teza da u Beogradu nije postojao otpor protiv okupatora.

– Kao prvo, na meti komunista bili su pripadnici Specijalne policije i odeljenja zaduženog za hapšenje ilegalaca. U prilog mojoj tezi govori i to što ilegalci nisu napadali žandarme i obične stražare koji su bili najranjiviji. Osim Aranđela Jovanovića, koji je ubijen tokom spomenute akcije spasavanja Rankovića, komunisti nisu likvidirali nijednog drugog žandarma. Za mete su birani ljudi koji su mogli da parališu rad komunističke organizacije – objašnjava Ristanović.

SUTRA: I Ravnogorci su imali svoje ilegalce u Beogradu

https://www.ekspres.net/drustvo/prava-istina-o-otpisanima-prvi-deo-ovo-je-tacan-broj-nemaca-koji-su-ubijeni-u-okupiranom-beogradu

[александар живаљев]

PRAVA ISTINA O OTPISANIMA (DRUGI DEO): Kako su četnički Prle i Tihi ubili Nedićevog šefa kabineta

• Društvo

14.05.2016. Autor:Mirjana Mitrovic

 

Foto: Printscreen/Youtube

Verovatno najveći raskol Srba u istoriji, podela na četnike i partizane, u novijoj istoriji podgrejan je i dilemom o tome ko su bili junaci kultne serije “Otpisani” – komunistički ili ravnogorski ilegalci?

Višedecenijsko verovanje da su likovi čuvenih diverzanata iz “Otpisanih”, Tihi i Prle, inspirisani akcijama komunisitičkih ilegalaca u prestonici tokom Drugog svetskog rata, potisnuto je poslednjih godina novom teorijom koja je u prvi plan istakla ravnogorske ilegalce u Beograda o kojima se donedavno gotovo ništa nije znalo.

Posle teksta u kojem je demistifikovan pokret komunističkih ilegalaca i njihovo delovanje u Beogradu, istoričar Rade Ristanović za portal Ekspres.net govori o nastanku i zaslugama nepravedno zapostavljenog i ništa manje značajnog pokreta ravnogoraca u Beogradu.

Drgačija strategija ravnogoraca

– Komanda Beograd ili Gorski štab br. 2, formiran 1941, bio je krovni organ ravnogorske
organizacije u Beogradu, a sa Vrhovnom komandom Jugoslovenske vojske u otadžbini komunicirao je uglavnom preko radio veze. Ravnogorski ilegalci imali su drugačiju strategiju od komunista. Njihova početna ideja bila je da se vrše organizacione pripreme i čeka povoljan trenutak za dizanje ustanka koji bi doprineo rešavanju situacije na velikim frontovima – počinje naš sagovornik priču o pokretu, čiju su bazu činili većinom oficiri Kraljevine Jugoslavije, a koji je sve do oslobođenja prestonice delovao paralelno sa komunističkim.

– Prvi komandant bio je major Radoslav Đurić Herman, posle njega Žarko Todorović Valter, a njega je 1943. nasledio Aleksandar Mihajlović Vili. Komanda Beograda nastojala je da u svakom prestoničkom kvartu formira odrede, a prema orgnizacionoj šemi iz 1943. svaki kvart je morao je da ima brigade, a tri kvarta činila su korpus – objašnjava Ristanović.

Žarko Todorović Valter

Ime Žarka Todorovića Valtera, oficira Kraljevine Jugoslavije koji je bio na čelu ravnogorskog ilegalnog pokreta do hapšenja i odvođenja u Mauthauzen, novim generacijama ništa ne znači, kao ni ime Radoslava Milenkovića Džeka koji je bio jedan od najboljih obaveštajaca

Osim Komande Beograd na teritoriji beogradskog okruga funkcionisao je i ravnogorski omladinski štab 501 i 1001. Većina mladih ravnogoraca potekla iz Omladinske organizacije Srpskog kulturnog kluba i omladine Demokratske stranke.

– Među njima su se isticali Vojin Andrić, prvi čovek ravnogorkse omladine i urednik predratnog časopisa “Nova Srbadija”, zatim Branislav Stranjković, koji je umro u Parizu 1998, a doktorirao je u Ženevi i bio svetski ekspert za komunizam, Todor Tadić i Lazar Jovanović – nabraja istoričar.

Obaveštajni rad umesto diverzija

Dok su se komunisti isticali diverzantskim akcijama, ravnogorci su delovanje usmeravali ka stvaranju vojnih jedinica i pripremi za ustanak, kao i u širenju propagande kroz ispisivanje parola po zgradama i izdavanje ilegalnih časopisa kako bi pridobili što više pristalica.

-Njihov zadatak bio je i da pribave pisaće mašine, mastilo, papir, delove za radio-aparate, oružje, lekove- sve što se tih godina moglo naći jedino u Beogradu – kaže Ristanović.

Aleksandar Mihajlović Vili

Herojstvu kakvo su na prestoničkim ulicama pokazivali komunistički ilegalci paleći nemačka vozila i štampu, jednako je, smatra naš sagovornik, i ono koje su kroz obaveštajni rad demonstrirali ravnogorci.

-Na železničkim stanicama radili su poverenici ravnogorske orgnizacije i javljali o kompozicijama vozova sa vojskom i vojnom tehnikom. Pod posebnu lupu stavljen je aerodrom u Zemunu. Ravnogorac pod tajnim imenom “Zemunac” javljao je o broju aviona i njihovom poletanju sa uzletišta podno Bežanijske kose. Gde su postavljeni rovovi, bunkeri, protivavionski topovi, bili su redovni podaci u izveštajima ravnogorski obaveštajaca 1944.godine – ukazuje istoričar.

Ravnogorski ilegalci, za razliku od komunista, nisu dobili nijednu ulicu u Beogradu, iako su tokom okupacije zadavali glavobolje neprijatelju. Ime Žarka Todorovića Valtera, oficira Kraljevine Jugoslavije koji je bio na čelu ravnogorskog ilegalnog pokreta do hapšenja i odvođenja u Mauthauzen, novim generacijama ništa ne znači, kao ni ime Aleksandra Mihajlovića Vilija ili Radoslava Milenkovića Džeka koji je bio jedan od najboljih obaveštajaca.

– Ravnogorci su bili duboko infitrirani u okupatorsku i kolaboracionističku upravu. Na Ravnoj
Gori su završavali poverljivi izveštaji predsednika kolaboracionističke vlade Milana Nedića, koje je, između ostalih, prosleđivao i Aleksandar Milikić koji se školovao na Oksfordu, a u predratnom periodu radio u Ministarstvu inostranih poslova. Po okupaciji se zaposlio u ministarskom savetu, ali je prišao ravnogorcima i postao deo njihove obaveštajne službe – otkriva nam Ristanović.

I četnički obaveštajci su umeli da se late oružja kada bi dobili zadatak da likvidiraju neke od funkcionera koji su smetali ravnogorskom pokretu. Njihova najvažnija akcija tokom okupacije odigrala se 8. Marta 1944. kada je ubijen pukovnik Miloš Masalović, šef kabineta predsednika vlade Milana Nedića.

Istoričar Rade Ristanović

– Zadatak su izveli kapetan Dragutin Milivojević i poručnik Miroslav Nikolić na uglu ulice Braničevske i Kraljević Tomislava. Ravnogorci su ubili i Ceku Đorđevića, visokog dužnosnika Ministarstva unutrašnjih poslova i čovek koji je uživao veliki ugled kod okupatora. Postoje podaci i o neuspešnom atentatu na Đorđa Ćosića, obaveštajnog oficira, ljotićevca i jednog od najvećih neprijatelja ravnogorskog pokreta otpora – priča istoričar.

Ko su bili “četnički Prle i Tihi”

Naš sagovornik i otkriva nam i kako su skončali “četnički Tihi i Prle”.

-Naišao sam na dokument u kojem se tvrdi da je Džek uz pomoć jednog agenta pobegao iz zemlje. Za Valtera se zna da je uhapšen, on je preživeo logor Mauthauzen, a ostatak života proveo je u Parizu. Vilija su komunisti ubili posle oslobađenja Beograda, a Vojin Andrić je uhapšen posle oslobođenja, proveo je izvesno vreme u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je na slobodu, ali su ga stalno pratili i ne zna se kako je okončao. Ima tvrdnji da je ubijen negde na granici u pokušaju da ilegalno napusti Jugoslaviju – navodi Ristanović.

Odnos komunističkog i ravnogorskog pokreta za istoričare je diskutabilan jer još uvek nema dovoljno podataka o njihovoj povezanosti tokom okupacije posebno posle razilaženja četnika i partizana.

– Sigurno je da su se međusobno poznavali iz đačkih klupa i studentskih dana, ali nema podataka kako su funkcionisali kasnije, kada su bili na suprotstavljenim stranama. Arhiva pokazuje da je obaveštajna služba ravnogorskog pokreta pratila delatnost i hapšenje komunista u Beograda i o tome izveštavala centralu – tvrdi Ristanović.

Oba pokreta ilegalaca bila su noćna mora za okupatora, posebno za Gestapo i Specijalnu policiju koji su svim silama pokušavali da ih ugase.

Zgrada u centru Beograda, koja je danas studentska menza poznata kao Tri kostura, u Drugom svetskom ratu bila je sedište Specijalne policije, čiji je idejni tvorac bio Dragi Jovanović, prvi čovek Uprave grada Beograda, a koja je imala zadatak da suzbije komunističke delatnosti i pohapsi ilegalce i pristalice komunističkog pokreta otpora.

– A treći odsek odeljenja Specijalne policije, koji je vodio Rus Nikolaj Gubarev, bio je zadužen za otkrivanje i hapšenje ravnogoraca, tako da su u ćelijama zdanja na Običićevom vecu završavali i četnici i komunisti odakle su zajedno odvođeni u logor na Banjici, na stratište u Jajincima ili u neki od logora poput Aušvica ili Mauthauzena. Inače, koliko nam je poznato iz banjičkog logora su 1943. jedino uspeli da pobegnu Dražin komandat Neško Nedić, unuk i imenjak poznatog političara Nikola Pašić i Ilija Orelj – priča naš sagovornik.

Ravnogorske ilegalce niko ne pominje, nisu dobili nijednu ulicu ni spomen ploču u Beogradu              Foto: Saša Džambić

O surovosti Gestapoa prema stanovništvu u okupiranom Beogradu govori slučaj jednog građanina koji je na dojavu uhapšen pod sumnjom da je ravnogorac.

– Ispostavilo se da je bila lažna dojava i da je privedeni bio čist. Informacija je potekla od jednog poverljvog doušnika Bruna Zatlera, šefa Gestapoa, a uhapšeni čovek je znao ko ga je prijavio i zato je streljan, jer bi da su ga ostavili u životu otkrio bi identitet doušnika.

Inače, doušništvo u okupiranoj prestonici svojevrsni je fenomen, kaže Ristanović.

– To je bilo tako rasprostranjeno da su se visoki nemački funkcioneri u Gestapou čudili kako je to moguće. Nisu stizali da obrade toliko podataka koje su dobijali, tako da za vrbovanjem nije bilo preterane potrebe. Bile su to godine velike gladi, tako da je to bio jedan od motiva zbog kojih su dojave bile česte.

KONTROVERZNA SMRT ZLOGLASNOG BEĆAREVIĆA

Ključna figura Specijalne policije tokom Drugog svetskog rata bio je Božidar Bećarević, šef četvrtog antikomunističkog odseka koji je, kako kaže naš sagovornik, statusom koji je uživao prevazilazio položaj koji je zvanično imao.
– Ugled je stekao nemilosrdnošću prema komunističkim ilegalcima, a još u predratno vreme njegovo delovanje je bilo antikomunističko. Bio je na čelu Odseka do oktobra 1944. kada je pobegao u Beč, ali je 1945.uhvaćen i izručen Jugoslaviji. Suđeno mu je u Beogradu. Zvanično je osuđen na smrt streljanjem, ali postoje indicije da je ostao živ i da je služio komunističkoj vlasti odajući ko je i šta pričao tokom okupacije. Držali su ga živog dok im je bio od koristi, a kako je skončao ne zna se. Ne postoje zvanični dokumenti koji to potvrđuju, ali tu informaciju dobio sam od Branislava Božovića, koji je učestvovao u posleratnom isleđenju Bećarevića, a koji je autor jedne od najvažnnijih knjiga o tim represivnim metodama Specijalne bolnice tokom okupacije – kaže Ristanović.