Питање другобрачног свештенства

[дибидусрус]

A sta ako buduci svestenik nije nevin?Ja znam mnogo bogoslova koji da su zenskog roda bili bi zvani onim imenom,koliko su samo devojaka promenili i sa koliko isli na more,npr.Pad morala na sve strane.A zene ne izgube nevinost same sa sobom ,nego sa nekim (neodgovornim) djuveglijom,najcesce.Ima i losih zena,naravno,ali ima i muskaraca nemoralnih.

Али Јадранка, ми морамо бити савремени људи! То је модерно. Тако се носи у западним земљама. И некима лепо стоји.

Шалу на страну. Има кад владике и незнају шта су кандидати радили па рукополажу.

[Баба]

"Ма да се ја нешто питам, ја би туда протерао"

Тј. дозволио бих други брак поповима, трећи већ не бих.

И тако док се римљани питају да ли да уведу први брак поповима, ми се питамо да ли да уведемо други брак.

Шта то значи ?

То значи да су се времена драстично изменила и да се са Хришћанством нешто десило...

Но ајде то да оставимо за другу тему.

Даклем , други брак код попова.

Ево вако, знам доста малдих попова као и младих калуђера који су незадовољни својим брачним(монашким) животом .

Млад попић тек завршео богословију, треба да се запопи а пре тога био у казамату 5-6 година , практично у касарни, из детињства право у касарну а из касарне ( богословије) треба ома да се запопи, али нема попа брез попадије.

Е сад настају муке танталове, како наћи попадију?

Углавном се то дешава не плански, неконтролисано, стихијски и често се завршава катастрофално по брак, зато препоручујем будућим поповима да упишу факултет.

Зашто факултет?

Па сем што ће стећи више образовање имаће и више времена да момкују, да схвате какво је време у коме живе, и да нађу жену за себе а да не уећу у брак који ће им касније бити мучан.

Познајем лично неке попове који су се унесрећили оженивши се одмах по богословији .

Један је оженио неку панкерку , а он човек са села , руралан оф скроз , а она урбана оф скроз, данас живеду свако за себе и то само због поповлука.

Једноставно клинац после богословије нема ни искуства нити времена да га стекне у односу на жемски род и онда му се деси да му се ували у живот нека сојка која ем нема везе са Црквом, ем са животом .

А у нашем народу се млого гледа каква је то попадија попина, па онда и њега мереду кроз њу.

Ако ја она нека лујка, он мож бити и светац , џаба му.

Зато бих ја дозволио други брак, и ове калуђере који су се поженили и њих би примио нормално у Цркву , и брак би им благословио, и да могу да се причешћују ко и сав нормалан свет, јер шта је бољи неки масовни убица који се покајао за своје грехе па мож да се причешћује од неке добре ришћанске душе , која је била калуђер па се после оженио (удао) све једно...

[Jadranka1]

Pravo zboris,brate Zeljko...Delikatne su to stvari.Vremena su se izmenila...Ipak je rano stupiti u brak tako mlad(odmah posle bogoslovije),pa se posle zdrati celog zivota.

[Hana]

По канонима, ако се будући ђакон жени први пут и у првој брачној ноћи се нађе да му сада  већ, жена није невина, он не може да се рукоположи. У пракси сад је вероватно послабљење.

живо ме занима како су то доказивали ...

У неким (читај јужним) крајевима наше државе, жена после прве брачне ноћи мора да однесе постељину (крваву) својој свекрви као докаѕ да је била невина. Srbija_smesko

Znam za taj obicaj, ali neke zene imaju elastican himen i uopste ne krvare prilikom razdevicenja. Sta onda?

[Благовесник]

Господ наш Исус не осуђује нити налаже епитимију мужу у случају да

до разрешења брака дође због овога - Mт 5, 32.  

Питање:  

Да ли је допустиво да се кандидат сматра  недостојним свештеничке службе

(или какав грех је ту посреди), који би се оженио, а потом од стране жене покренуто разрешење брака,

те након развода тај се човек уласком у Други брак  треба окарактерисати да је недостојан бити свештеник?!

Зашто би се то требало (или не би требало) сматрати канонском препреком за ступање у свештенички чин?

[дибидусрус]

"Ма да се ја нешто питам, ја би туда протерао"

Тј. дозволио бих други брак поповима, трећи већ не бих.

И тако док се римљани питају да ли да уведу први брак поповима, ми се питамо да ли да уведемо други брак.

Шта то значи ?

То значи да су се времена драстично изменила и да се са Хришћанством нешто десило...

Но ајде то да оставимо за другу тему.

Даклем , други брак код попова.

Ево вако, знам доста малдих попова као и младих калуђера који су незадовољни својим брачним(монашким) животом .

Млад попић тек завршео богословију, треба да се запопи а пре тога био у казамату 5-6 година , практично у касарни, из детињства право у касарну а из касарне ( богословије) треба ома да се запопи, али нема попа брез попадије.

Е сад настају муке танталове, како наћи попадију?

Углавном се то дешава не плански, неконтролисано, стихијски и често се завршава катастрофално по брак, зато препоручујем будућим поповима да упишу факултет.

Зашто факултет?

Па сем што ће стећи више образовање имаће и више времена да момкују, да схвате какво је време у коме живе, и да нађу жену за себе а да не уећу у брак који ће им касније бити мучан.

Познајем лично неке попове који су се унесрећили оженивши се одмах по богословији .

Један је оженио неку панкерку , а он човек са села , руралан оф скроз , а она урбана оф скроз, данас живеду свако за себе и то само због поповлука.

Једноставно клинац после богословије нема ни искуства нити времена да га стекне у односу на жемски род и онда му се деси да му се ували у живот нека сојка која ем нема везе са Црквом, ем са животом .

А у нашем народу се млого гледа каква је то попадија попина, па онда и њега мереду кроз њу.

Ако ја она нека лујка, он мож бити и светац , џаба му.

Зато бих ја дозволио други брак, и ове калуђере који су се поженили и њих би примио нормално у Цркву , и брак би им благословио, и да могу да се причешћују ко и сав нормалан свет, јер шта је бољи неки масовни убица који се покајао за своје грехе па мож да се причешћује од неке добре ришћанске душе , која је била калуђер па се после оженио (удао) све једно...

Други брак код обичних лаика не би требао имати место, а камоли код свештенства. То што СПЦ трпи, или је трпела због система је тачно. А систем је тај да дете од 14'15 година оде у манастир , тј, богословију. И то у пубертету. Кад заврши, треба да се попи чекају водице. И ко с ланца да је пуштен. И онда је он поп (а сво знамо каква је одговорност свештеника) у 20-22 године. И ето ти белаја у Цркви.

Убише нас правила, форме, званичност....

[Млађо]

"Ма да се ја нешто питам, ја би туда протерао"

Тј. дозволио бих други брак поповима, трећи већ не бих.

И тако док се римљани питају да ли да уведу први брак поповима, ми се питамо да ли да уведемо други брак.

Шта то значи ?

То значи да су се времена драстично изменила и да се са Хришћанством нешто десило...

Но ајде то да оставимо за другу тему.

Даклем , други брак код попова.

Ево вако, знам доста малдих попова као и младих калуђера који су незадовољни својим брачним(монашким) животом .

Млад попић тек завршео богословију, треба да се запопи а пре тога био у казамату 5-6 година , практично у касарни, из детињства право у касарну а из касарне ( богословије) треба ома да се запопи, али нема попа брез попадије.

Е сад настају муке танталове, како наћи попадију?

Углавном се то дешава не плански, неконтролисано, стихијски и често се завршава катастрофално по брак, зато препоручујем будућим поповима да упишу факултет.

Зашто факултет?

Па сем што ће стећи више образовање имаће и више времена да момкују, да схвате какво је време у коме живе, и да нађу жену за себе а да не уећу у брак који ће им касније бити мучан.

Познајем лично неке попове који су се унесрећили оженивши се одмах по богословији .

Један је оженио неку панкерку , а он човек са села , руралан оф скроз , а она урбана оф скроз, данас живеду свако за себе и то само због поповлука.

Једноставно клинац после богословије нема ни искуства нити времена да га стекне у односу на жемски род и онда му се деси да му се ували у живот нека сојка која ем нема везе са Црквом, ем са животом .

А у нашем народу се млого гледа каква је то попадија попина, па онда и њега мереду кроз њу.

Ако ја она нека лујка, он мож бити и светац , џаба му.

Зато бих ја дозволио други брак, и ове калуђере који су се поженили и њих би примио нормално у Цркву , и брак би им благословио, и да могу да се причешћују ко и сав нормалан свет, јер шта је бољи неки масовни убица који се покајао за своје грехе па мож да се причешћује од неке добре ришћанске душе , која је била калуђер па се после оженио (удао) све једно...

          Прво, у данашње време готово да и не постоји пример да неко ступа у брак одмах после богословије. Ретко који епископ то дозвољава. Углавном је факултет императив... Такви примери су за нама.

          Објаснио сам већ да је та ствар по природи неизмењива, јер се не тиче ни морала, ни црквене дисциплине, већ суштине свештеничке службе. Има епископа који прећутно дозвољавају да им клирици живе са другом женом, али мене занима на који начин обавити такво венчање? Нисам чуо ни за један пример до сада да се неки свештеник развео са женом, па да се венчао са другом и остао свештеник и даље.

          Црква је заједница која плови ка вечности, а не установа која подилази нашим слабостима и мења свој онтолошки поредак како би исправила неодговорност појединаца. Не служи Црква нама, већ ми Цркви. Свештеничка служба у Цркви је управо таква да подразумева велика одрицања и обазривост и одговорност - не ради себе и свог "приватног" живота - него ради Цркве. Ко није спреман да такву одговорност понесе, није онда за ту службу.

          И пред монашење и пред венчање дотичнима се као зрелим личностима постављају питања, а и улазак у свештеничку службу је резултат слободне воље. Нико те не тера, имаш сасвим довољно времена да одлучиш и да се упознаш и са позитивностима и са негативностима, и ако си одлучио - нека твоје да буде да! То ДА будући да је изговорено у Цркви, изговорено је у вечности.

          Неко је горе помињао и девственост као захтев или услов за рукоположење, али то је друга тема...

           

[Михајло]

Други брак код обичних лаика не би требао имати место, а камоли код свештенства. То што СПЦ трпи, или је трпела због система је тачно. А систем је тај да дете од 14'15 година оде у манастир , тј, богословију. И то у пубертету. Кад заврши, треба да се попи чекају водице. И ко с ланца да је пуштен. И онда је он поп (а сво знамо каква је одговорност свештеника) у 20-22 године. И ето ти белаја у Цркви.

Убише нас правила, форме, званичност....

По чему други брак код мирјана неби требао да има места?

Зар би требали да трпимо неверство или секташење у фамилији?

Или када те жена остави треба да идеш у манастир?

Веома леп разлог монашења...зато и имамо свашта данас!

[Благовесник]

Ми не знамо ко је каква особа и са каквим и скривеним условима (ако буде овако и онако а ја ћу онда тако и тако...)  улази у брачне воде.  Шта је у човеку нико не зна, осим ДУХА који је у човеку. А ми људи то можемо да сазнамо тек након више година, и то делимично.

Нису Свети Оци који су, између осталих,  васпитавали Јулијана каснијег апостату,

криви што им је овај убрзо окренуо леђа, те да је због тога бесмислено било да остану руководиоцима других. А знате који су Оци ту били у питању, огромне величине од људи.

На крају крајева, није ни Бог крив што је БРАК неба и земље раскинула друга страна.

Мислите о томе.

Конкретно, од куд је знао (тај и тај) да је његова жена скона промискуитету,

те она злоупотребивши своју вољу и његово поверење,  

мислећи да може сада радити шта хоће, јер јој се муж спрема за примање свештеничког чина,

почела   га је варати и заљубљивати се  у друге људе, и у том процесу налази другу одговарајућу особу. Муж  негодује, неће развод, и спреман је на све да сачува склопљени брак.

Женином  кривицом и жељом долази до развода брака.

КАНДИДАТ који се спремао за свештенички чин НИЈЕ КРИВ.

Зашто би му то била канонска препрека за ступање у свештенички чин?!

Господ је у Својој Цркви напоменуо - оно што је Бог саставио човек да не раставља.

Имати још неког у брачном животу Р А С Т А В Љ А двоје, више или мање, али раставља, подваја и одваја.

А ако жена оде на другу страну -прељуби и разведе брак-

Господ НЕБА И ЗЕМЉЕ  каже у Беседи на гори  да не осуђује  мужа у том случају.

Зато се као препрекао  за ступање у свештеничку службу не сме сматрати ступање кандидата  у Други брак.

[Баба]

"Ма да се ја нешто питам, ја би туда протерао"

Тј. дозволио бих други брак поповима, трећи већ не бих.

И тако док се римљани питају да ли да уведу први брак поповима, ми се питамо да ли да уведемо други брак.

Шта то значи ?

То значи да су се времена драстично изменила и да се са Хришћанством нешто десило...

Но ајде то да оставимо за другу тему.

Даклем , други брак код попова.

Ево вако, знам доста малдих попова као и младих калуђера који су незадовољни својим брачним(монашким) животом .

Млад попић тек завршео богословију, треба да се запопи а пре тога био у казамату 5-6 година , практично у касарни, из детињства право у касарну а из касарне ( богословије) треба ома да се запопи, али нема попа брез попадије.

Е сад настају муке танталове, како наћи попадију?

Углавном се то дешава не плански, неконтролисано, стихијски и често се завршава катастрофално по брак, зато препоручујем будућим поповима да упишу факултет.

Зашто факултет?

Па сем што ће стећи више образовање имаће и више времена да момкују, да схвате какво је време у коме живе, и да нађу жену за себе а да не уећу у брак који ће им касније бити мучан.

Познајем лично неке попове који су се унесрећили оженивши се одмах по богословији .

Један је оженио неку панкерку , а он човек са села , руралан оф скроз , а она урбана оф скроз, данас живеду свако за себе и то само због поповлука.

Једноставно клинац после богословије нема ни искуства нити времена да га стекне у односу на жемски род и онда му се деси да му се ували у живот нека сојка која ем нема везе са Црквом, ем са животом .

А у нашем народу се млого гледа каква је то попадија попина, па онда и њега мереду кроз њу.

Ако ја она нека лујка, он мож бити и светац , џаба му.

Зато бих ја дозволио други брак, и ове калуђере који су се поженили и њих би примио нормално у Цркву , и брак би им благословио, и да могу да се причешћују ко и сав нормалан свет, јер шта је бољи неки масовни убица који се покајао за своје грехе па мож да се причешћује од неке добре ришћанске душе , која је била калуђер па се после оженио (удао) све једно...

           Прво, у данашње време готово да и не постоји пример да неко ступа у брак одмах после богословије. Ретко који епископ то дозвољава. Углавном је факултет императив... Такви примери су за нама.

           Објаснио сам већ да је та ствар по природи неизмењива, јер се не тиче ни морала, ни црквене дисциплине, већ суштине свештеничке службе. Има епископа који прећутно дозвољавају да им клирици живе са другом женом, али мене занима на који начин обавити такво венчање? Нисам чуо ни за један пример до сада да се неки свештеник развео са женом, па да се венчао са другом и остао свештеник и даље.

           Црква је заједница која плови ка вечности, а не установа која подилази нашим слабостима и мења свој онтолошки поредак како би исправила неодговорност појединаца. Не служи Црква нама, већ ми Цркви. Свештеничка служба у Цркви је управо таква да подразумева велика одрицања и обазривост и одговорност - не ради себе и свог "приватног" живота - него ради Цркве. Ко није спреман да такву одговорност понесе, није онда за ту службу.

           И пред монашење и пред венчање дотичнима се као зрелим личностима постављају питања, а и улазак у свештеничку службу је резултат слободне воље. Нико те не тера, имаш сасвим довољно времена да одлучиш и да се упознаш и са позитивностима и са негативностима, и ако си одлучио - нека твоје да буде да! То ДА будући да је изговорено у Цркви, изговорено је у вечности.

           Неко је горе помињао и девственост као захтев или услов за рукоположење, али то је друга тема...

             

Хе, па и ја сам тако говорио кад сам био млађи, могу рећи да сам био и ригорознији...бат прође време а с временом иде искуство.

Не , немојте ми спочитавати да сам омекшао, јер нисам , према себи нисам, али јесам према другима.

Ја да се разведем ишао бих у намастир и не бих много размишљао о другом браку...

АЛИ , говорим, познајем доста људи који су промашили по питању сопственог брака, шта са њима, говорим о свештеницима ?

Нисам чуо ни за један пример до сада да се неки свештеник развео са женом, па да се венчао са другом и остао свештеник и даље.

Ја нисам само чуо, него сам и познавао таквог свештеника.

Покој му души.

Био је велики мисионар и то у времена она титоистичка.

АЛи управо то баш и није било захвално за добра брак, зато га је жена оставила, и он се оженио по други пут, без благослова владике, но касније је други владика наложио епитимију њему и он је своје одробијо, но није тражио од њега раставу брака или напуштање свештеничке службе.Дакле ипак се десило.

[Дејан1]

    Можда нисам у праву али, чини ми се да би ово требали сагледати из још једног угла. Ја то овако лаички јер нисам баш превише упућен у ову област. Оно што ми се намеће као мисао:

    Црква није фирма па ни свештеничка служба није занимање.

    Лично познајем проту који се бави пољопривредом. Док је био млађи узгајао је и доста стоке. Он каже: "Устанем рано да нахраним свиње, нахраним и помузем краве па на литургију". Осим тога обрађује око 15 хектара земље. Да ме неко пита које је његово занимање рекао бих: пољопривредник.

    Други свештеник (кога такође познајем) је завршио богословију и ветерину. Трећи има доста кошница са пчелама и воћњак... и да не дужим причу.

    Можда читав проблем извире из тога што свештеничку службу видимо као занимање. Али не само као занимање већ ЈЕДИНО занимање. Када би сваки свештеник имао своје "право" занимање до оваквих ситуација не би долазило. Можда би требало увести још један услов за свештеничку службу тј. да сваки свештеник има завршен бар неки занат. На тај начин не би био стављен у незгодну позицију када више не испуњава услове за свештеника.

    Поставио бих питање:

    Да ли свештеник по сваку цену до краја живота (или пензије) мора остати свештеник? Ако неко у одређеном тренутку не испуњава критеријуме да би могао бити свештеник а има своје "право" занимање - у чему је проблем? Ако је то тако онда је проблем у систему "школовања" свештеника. Да ли је тако? Да ли свештеник мора остати свештеник и да ли појац мора остати појац?

[Млађо]

     Можда нисам у праву али, чини ми се да би ово требали сагледати из још једног угла. Ја то овако лаички јер нисам баш превише упућен у ову област. Оно што ми се намеће као мисао:

     Црква није фирма па ни свештеничка служба није занимање.

     Лично познајем проту који се бави пољопривредом. Док је био млађи узгајао је и доста стоке. Он каже: "Устанем рано да нахраним свиње, нахраним и помузем краве па на литургију". Осим тога обрађује око 15 хектара земље. Да ме неко пита које је његово занимање рекао бих: пољопривредник.

     Други свештеник (кога такође познајем) је завршио богословију и ветерину. Трећи има доста кошница са пчелама и воћњак... и да не дужим причу.

     Можда читав проблем извире из тога што свештеничку службу видимо као занимање. Али не само као занимање већ ЈЕДИНО занимање. Када би сваки свештеник имао своје "право" занимање до оваквих ситуација не би долазило. Можда би требало увести још један услов за свештеничку службу тј. да сваки свештеник има завршен бар неки занат. На тај начин не би био стављен у незгодну позицију када више не испуњава услове за свештеника.

     Поставио бих питање:

     Да ли свештеник по сваку цену до краја живота (или пензије) мора остати свештеник? Ако неко у одређеном тренутку не испуњава критеријуме да би могао бити свештеник а има своје "право" занимање - у чему је проблем? Ако је то тако онда је проблем у систему "школовања" свештеника. Да ли је тако? Да ли свештеник мора остати свештеник и да ли појац мора остати појац?

          Најпре бих похвалио овако занимљив и иновативан аспект! Сасвим сигурно да овакав начин размишљања завређује пажњу! Најдобронамерније бих указао на следеће:

          1. Глагол "требати" је безличан. "...би ово требало сагледати..."

          2. "Лаички" - а) уколико је употребљено у смислу да је "лаик" неко ко је неупућен у нешто, онда се ради о погрешној употреби дотичног појма,

                              б) уколико је употребљено у смислу некога ко је члан црквене заједнице, па као такав има потребу да изрази своје мишљење о нечему што се тиче те црквене заједнице на било који начин, онда је реч о правилној употреби дотичног појма. У грчком језику постоји два термина који се могу превести као народ: етнос (= народ у смислу нације) и лаос (= народ Божији, црквени народ који би требало разликовати од мирјана, световњака, који реално и активно не припадају црквеној заједници без обзира да ли су крштени или не). Према томе, лаик је члан народа Божијег, а не неко ко је неупућен у нешто.

          3. Свештенички чин или свештеничка служба, према тумачењу православне Цркве, није доживотног карактера у смислу аутоматизма. Колико ми је познато римокатолици уче да је она доживотна у овом аутоматском смислу (свештеник доживотно остаје свештеник без обзира на било шта канонско - неканонско). Божија благодат која се предаје свештенику приликом рукоположења је неприкосновена, али свештеник је временом може изгубити. Ако је реч о томе да је свештеник начинио неки канонски преступ и санкционисан лишењем свештеничког чина, а у међувремену се десило преумњење, он може бити враћен у свештеничку службу без накнадног рукоположења, јер му је за то благодат већ од Бога дата, и она, као што горе наведох, има стални карактер. То што је Бог обећао непромењиво је (може и непроменљиво је; Речник језичких недоумица, Иван Клајн, десето издање, Прометеј, Нови Сад 2009, стр. 166.  eheeeej). Када би се отац Артемије, вратио на пут покајања, он би кроз неко време испитивања могао поново да постане свештенослужитељ, па чак и епископ, без поновног рукополагања. У погледу канонских преступа постоје одређене норме - постоје преступи и околности које заиста могу да доведу до тога да свештеник трајно изгуби своју службу. Наравно, будући да је благодатна сфера шира од канонске, то указује на извесну дозу флексибилности када су у питању саме те норме и санкције. Када је у питању тема на којој смо, већ сам објаснио да је било каква флексибилност еклисиолошки немогућа, без обзира што у пракси постоје примери где је ово прекршено.

          4. У времену турске власти на нашим просторима, српски свештеници су живели од пољопривреде и разних заната и често се ни по начину одевања нису разликовали од осталог становништва. Били су сиромашни као и сав остали свет, а у неким сегментима чак и на ивици беде. Касније, у ослобођеним српским крајевима, побољшањем економских прилика, поправила се и материјална позиција свештеника, али је њихово издржавање било више натурално, него ли новчано, па су и у том положају многи свештеници имали одређена имања и живели од обраде истих. Једно време у неким крајевима, и до данас је то сачувано у неким деловима Војводине, постојао је обавезан парохијал. Ти стари наши свештеници су се бавили заиста разним стварима и од тога живели, а најчешће су се бавили пчеларством. И данас има таквих, али неупоредиво мање. У Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, чини ми се од 2001., је обновљен курс пчеларства који је раније био обавезан за све ђаке; данас је он факултативног карактера.

          5. Одлична је идеја да у склопу богословског образовања буду организовани разни курсеви практичних вештина и послова, али је у савременим околностима то тешко оствариво. Ствар је прешла у индивидуални контекст, а постоје и многи послови у Цркви које може обављати и неко ко је лишен свештеничке службе и од тога живети, мада доста скромније... Сложио бих се, без дилеме, да свештеник може имати још неки дар, још неку вештину, бавити се још неким послом, али ипак треба да води рачуна да му је парохија увек примарна и да она не сме да трпи... Таква околност би заиста олакшала ситуацију услед евентуалног рашчињења. Постоје свештеници који праве архијерејске митре, камилавке, или се баве писањем и истраживањем,... али и разним световним пословима. Има свештеника и монаха који су лекари, стоматолози, ветеринари, музичари,...

         

            Онај ко се определио да служи Цркви као свештеник првенствено треба да буде свестан да таква служба не подразумева само достојанство, привилегије, аутоматизам, већ жив и лични однос свештенослужитеља са Богом који своју благодат даје и чини је делатном једино у активној синергији. Уколико се и поред тога догоди да свештеник изгуби такву благодат (својом грешком или вољом Божијом) - ма колико било сурово - сматрам да то треба схватити и прихватити као посебан крст који на другачији начин води до Васкрсења.

            Овако некако размишљам...

            Дакле, Дејане, можемо ово сагледати и из овог угла. Обично то не објављујем кад чиним, али због твог доприноса - кликнућу курсором на захвалницу.  Hristos vaskrse

         

[Sir Oliver]

Питање брака клирика не припада неизменљивим одредбама божанског права,

већ питањима дисциплинског карактера, те стога видимо да се кроз историју црквених канона

такви канони мењају према приликама и потребама времена у коме се решава.

          Тачно. Али питање другог брака свештених лица не тиче се дисциплинске димензије већ дубоко задире у суштину православне еклисиологије.

          Црква се манифестује као једна евхаристијска заједница са епископом као предстојатељем сабрања, презвитерима који су око њега окупљени, ђаконима и лаосом односно верним народом. Ово што сам набројао су све службе у Цркви које обављају посвећена лица и који кроз те службе заправо конституишу Цркву. Свако дакле има своју позицију у евхаристијском сабрању. Позиција свештеника је да буде у олтару.

          Чин венчања који је данас истргнут готово потпуно из литургијског контекста обављао се раније у склопу свете литургије. Тако би требало и данас да буде, и све је више свештеничких кандидата, али и осталих који брачну заједницу склапају на литургији. Место оних који се венчавају је брод Цркве. Ако је неко већ посвећен у свештеничку службу његово литургијско место је у олтару. Он никако не може, ако је већ уведен у службу напустити олтар и прећи у брод, а још мање може бити на оба места истовремено. То је разлог због чега се свештеници жене пре рукоположења - не због тога што је то некакав услов, већ због тога што је свештенство као конститутивна служба евхаристије ТРАЈНА БРАЧНА СМЕТЊА! Дакле, не тиче се ни канона, ни дисциплине.

          Имајући у виду суштину свештеничке службе, други брак свештеника, без обзира на животне околности је еклисиолошки немогућ. Ако свештеник остане без своје супруге има да бира између две трајно искључиве могућности - или свештеничка служба или дргуги брак на ступњу лаика. Подсећам да се у схоластичким катихизисима свештенство убраја у непоновљиве свете тајне.

Прво и прво не морате одмах да аминујете јер ово уопште није истина.

Одакле вам идеја да је све литургијска ствар и да је у почетку (којем почетку?) све било у оквиру литургије?

Брак у почетку, у првим вековима уопште није био у оквиру литургије.

Није постојало никакво црквено венчање већ се поштовало римски обичај, брак по римском грађанском праву (где је брак био нека врста уговора).

Људи који су почели живе заједно пред црквом су били само препознати као супружници.

Овако је било широм цркве која је била састављена од ромеја углавном.

Што се тиче оне у палестини коју су сачињавали јевреји у већини, брак је вероватно био склапан по њиховим обредима где као и данас људи који се узму то објаве заједници (отуд сватови итд.) а развод је по јеврејским обичајима лакше добити него по данашњем грађанском праву, и оно што ми је најлепше, нико не поставља проблем око тога: не могу заједно, не могу, нека траже себи другог партнера. Једино је за њих несхватљиво и теолошки неприхватљиво да се неко не ожени/уда.

Оно што ми највише смета у овом посту је једна, не знам како бих је назвао "идеја" да онај који се венчава мора да се из олтара "врати" у лаос. Људи читајте мало Афанасјева.

И епископ и презвитери (а и епископ је само први од презвитера, ђакони су друго) су лаос, њихова улога је само функционална. Олтар је само архитектонско решење које је нашло своје место у традицији цркве (апсида у којој је седео архонт). Сама литургија се одвијала у центру цркве где се некада налазио амвон, а пре 4.века  ни тога није било, дакле за трпезом.

Људи нису ни полигамни ни моногамни. Не постоји у нашу природу уткано ниједно решење које може да нам буде образац.

[Млађо]

        Читао сам Афанасјева врло пажљиво, пратио предавања из Литургике код професора Милошевића, а став да је други брак свештеника еклисиолошки немогућ преузео од оца Александра Ђаковца и то поткрепио његовим аргументима.

        Сасвим је свеједно да ли је олтар у средини храма или на месту где се данас налази. О томе сам информисан кроз предмет Црквена уметност са хришћанском археологијом, химнографијом и хеортологијом, који сам врло детаљно спремао и са високим успехом положио код професора Владимира Вукашиновића. Ради се о свештеничкој служби као таквој, вршила се она и у прирати... То што је улога предстојатеља сабрања само функционална, са чим се несумњиво слажем, не бива ми аргументом за постојање второбрачног свештенства. То је питање еклисиологије. Можда грешим...

        Није ми непознато за начине склапања и прихватања брака у том изворном и ромејском периоду, али не видим какве то има везе са могућношћу постојања другобрачног свештенства? Не прејудицирам, само питам. Можда сам нешто заиста превидео или нисам обратио довољно пажње.

 

        И брате Оливере, где си у мом коментару нашао речи "у почетку"?

        Написао сам да се чин венчања раније обављао на литургији, али нисам сматрао да је потребно да наглашавам да је то била само једна молитва коју је епископ читао том пару које је заједница Цркве препознавала као мужа и жену. Било да их је препознавала од тог момента или иначе, од момента кад су одлучили да живе заједно - сасвим небитно за тему на којој смо. Познати Барберински или Барбарински, како год, кодекс из 8. века представља ипак извесно сведочанство да је венчање у неком облику постојало као саставни део евхаристијског сабрања раније - пре тог периода, пре осмог века. Нисам нигде написао "у почетку". А да у почетку (= у првим вековима) није чин склапања брака био у оквиру литургије, па то је неоспорно.

         

[Sir Oliver]

Što onda pišeš ovo:

Он никако не може, ако је већ уведен у службу напустити олтар и прећи у брод, а још мање може бити на оба места истовремено. То је разлог због чега се свештеници жене пре рукоположења - не због тога што је то некакав услов, већ због тога што је свештенство као конститутивна служба евхаристије ТРАЈНА БРАЧНА СМЕТЊА! Дакле, не тиче се ни канона, ни дисциплине.

Ja samo hoću da ti kažem da nema granice između laosa i prezvitera jer su u stvari i prezviteri laos i uloga laika nije pasivna a prezvitera aktivna, već sveštenstvo apriori pripada laosu (svaki laik je sveštenik), dok je uloga prezvitera funkcionalna, oni oblikuju, konstituišu po svojim darovima crkvu.

Brak sa ovim svim nema nikakve veze, oženio se on pre ili posle ili se razveo i oženio, jer nema nikakvog šetanja od oltara do naosa i nazad, jer sveta tajna braka i ne mora nigde da se izvrši u crkvi.

To da se kod hrišćana na takav način gleda na brak, nema nikakve veze sa ovim.

Uzrok treba tražiti u drugim stvarima, i mojne ono Hristovo da mi pominješ o ženi i 6 muževa.

Uslovno rečeno, čak i ako bi se složili da je jedna žena, jedan muž, jedan brak - hrišćanski ideal (a spreman sam da to prihvatim po nekom osećanju), to svakako ne znači da svešteniku ovo treba bilo kako nametati.