ИНТЕРВЈУ ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА "СТАРТУ" (1989)

[александар живаљев]

Patrijarh German 1989. godine: Kod Srba ne postoji defetizam, samo sporije reagovanje na sopstveno stradanje

Kao i svake nedelje, tako i ove uskršnje, jedan veliki arhivski intervju. Patrijarh German je 1989. godine, dve godine pre smrti, za zagrebački magazin "Start" govorio odnosim SPC i komunističkih vlasti, kontaktima sa Titom, o nevoljama srpskog naroda na Kosovu posle Drugog svetskog rata, kako su albanske vojvode prestale da štite Pećku patrijaršiju...

Start, razgovarale Dina Julius i Dušanka Zeković

Datum: 01/05/2016

---

0 komentara FACEBOOK TWITTER PINTEREST GOOGLE+

Vaša Svetosti, današnja Srpska patrijaršija rođena je u Peći. Tamo ste i vi 1960. ustoličeni. U Pećkoj patrijaršiji nalazi se vaša patrijaška rezidencija. lzmedu ostalog, vi ste i Arhiepiskop pećki. Recite nam nešto o značenju Pećke patrijaršije za Srpsku pravoslavnu crkvu.

PATRIJARH GERMAN: Još u prvoj polovini XIII. veka Sv. Arsenije, učenik i naslednik Svetoga Save, po blagoslavu Svetoga Save, podiže i živopiše pećki hram Spasovog Vaznesenja i Sv. apsotola i tu prenosi sedište samostalne Srpske arhiepiskopije. U oltaru freskopisane Spasove crkve ispisuje molitvu Bogu: “da pogleda i poseti i blagoslovi ovaj sveti hram — da molitve u njemu prinošene, budu primljene u nadnebeski Božji žrtvenik”. Ova molitva Sv. Arsenija odnosila se na svu Srpsku crkvu, i tada i kasnije. Obnavljajući Pećku patrijaršiju u XVI veku i dograđujući pripratu u Peći, patrijarh Makarije Sokolović zapisuje u njoj da je to “Sveta velika crkva, Patrijaršija srpska, časni sveti presto sve Srpske zemlje i zapadnog Pomorja i Severnih strana”. U XVII veku, pred veliku seobu Srbalja 1690, zapisano je na jednom srpskom rukopisu u Cetinju da je to "Velika crkva Doma Spasova, koja se zove Peć, Arhiepiskopija, opšta obitelj i presvetlo sunce koje sija i zrači po celoj Zemlji srpskoj". Samo iz ovih nekoliko istorijskih zapisa može se sagledati veliko značenje Pećke patrijaršije u istorijskom i duhovnom biću srpskog naroda i njegove Crkve. Zato je 16. marta 1981. prvi nasrtaj šovinista i separatista na Kosovu i Metohiji upravo i bio na Pećku patrijaršiju. Tada podmetnuti požar u konaku Pećke patrijaršije odjeknuo je u srpskom narodu kao grom iz vedra neba.

 

Pećka patrijaršija nedavno je renovirana od posljedica požara iz 1981. godine. O uzrocima tog požara dosta se nagađalo. Ubrzo poslije požara pariski "Le Monde" prenio je da su neispravni osigurači mogući razlog njegovog izbijanja. S druge strane, govorilo se da je požar podmetnula albanska iredenta. Šta je u međuvremenu utvrđeno?

PATRIJARH GERMAN: Spaljivanje starog konaka u Pećkoj patrijaršiji izazvalo je velike nedoumice u našoj javnosti. Međutim, nama su uzroci požara bili jasni. To su znale pećke monahinje, ali uzalud. Mnogo kasnije, i zvanično su isključeni "neispravni" dimnjaci i električna mreža, kao mogući uzročnici požara, dok je sve drugo ostala "tajna".

 

U vezi s materijalnom štetom nanijetom dobrima Srpske pravoslavne crkve postavlja se pitanje i krađe nacionalnog blaga iz crkava i manastira koja završavaju na svjetskim "aukcionim pijacama”. U štampi su se pojavljivale kritike relativno indolentnog ponašanja jednog broja sveštenstva u vezi s tom pojavom. Šta se dosad činilo i šta će se ubuduće činiti da se to blago vrati u zemlju i zaštiti? Kakva je saradnja Crkve postignuta s državnim organima?

PATRIJARH GERMAN: Nesumnjivo najveću štetu Srpskoj pravoslavnoj crkvi naneo je Drugi svetski rat i u materijalnom i u duhovnom pogledu. Žalosno je, međutim, što se u nekim delovima naše Crkve to produžuje I posle rata. Ne bi se smelo govoriti o indolentnosti naših sveštenika, jer oni sa svoje strane čine ono što mogu. To isto čine i nadležni organi državne bezbednosti, naravno, sa različitim uspesima.

 

Postoje mišljenja unutar Srpske pravoslavne crkve da bi, zbog aktualnih zbivanja na Kosovu, patrijaršku stolicu trebalo opet premestiti u Peć? Kakav je vaš stav o tome?

PATRIJARH GERMAN: Takva mišljenja izražavana su od dobronamernih ljudi, a možda od nekih i sa drugirn namerama. Sto se nas tiče, mi redovno posećujemo Pećku patrijaršiju, kao i Kosovo i Metohiju uopšte, po više puta tokom godine, inače smo u stalnoj vezi.

 

Monasi i monahinje s Kosova i Metohije redovno vam šalju izvještaj o tamošnjim zbivanjima. Možete li nam navesti iz sadržaje tih izvještaja nekoliko detalja koji govore o ugroženosti srpske manjine na tom području?

PATRIJARH GERMAN: Nas direktno izveštavaju monahinje Pećke patrijaršije, a uprave ostalih manastira i crkava preko svog nadležnog Episkopa raško-prizrenskog Pavla. Ponekad nam pišu sa Kosova i direktno. Delom je sadržaj tih izveštaja, kao i naših intervencija kod nadležnih organa, objavljen u "Pravoslavlju" i "Gla-sniku", glasilima naše Crkve, a nedavno i u velikoj monografiji "Zadužbine Kosova". Tu su navedeni i potresni detalji o stvarnoj ugroženosti srpskog naroda i njegovih svetinja uopšte, fizičkog i duhovnog opstanka na Kosovu i Metohiji. Bez sumnje, najteži su slučajevi silovanja devojčica i starica i napadi na nevinu decu i smirene monahinje. Potresna je ona slika iz sela Prekale kako srpska majka sa odojčetom na rukama i puškom na ramenu ide na njivu.

 

Kad govorimo o Kosovu i Metohiji, poznato je da ste vi među prvima, još 1956. ukazivali na nevolje koje se tamo spremaju srpskom pravoslavnom narodu. U vezi s tim, godine 1969. uputili ste i iscrpnu predstavku predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu s molbom da se nezakoniti postupci na Kosovu spriječe.

PATRIJARH GERMAN: Tačno je da smo još tada ukazivali na nevolje naše Crkve i našeg naroda na Kosovu. Takođe je tačno da smo i lično pisali opširno pismo predsedniku Titu 1969. godine, obaveštavajuči ga o pravom stanju na Kosovu. On je tada obećao da će se stvar ispitati i na tome je i ostalo. Mi smo i dalje slali predstavke i proteste, ali smo najčešće ostajali bez odgovora, ili su oni bili negatorski. Od toga su najviše stradali naši manastiri, crkve i vernici, a to je šteta čitavom našem narodu i onom društvu u celini.

 

Malo je poznat zanimljiv podatak da je Pećku patrijaršiju kroz stoljeća od upada razbojnika i pljačkaša štitila upravo jedna albanska, rugovska, obitelj. Ta je praksa iščezla poslije rata. Recite nam nešto o tome?

PATRIJARH GERMAN: Bila su to vremena kad je moral kod albanskih plemena bio na visini, o čemu je pisao u svoje vreme Marko Miljanov. U novije vreme, propaganda izvan Kosova i uticaji tuđi kosovskom moralu i tradiciji zaveli su mnoge mlađe ljude Albance, kojima se danas manipuliše i u Albaniji i na Kosovu i Metohiji. Nama je žao što se, iako postoje nominalne vojvode i Dečana i Pećke patrijaršije, više ne štite velike kosovske svetinje, manastire i spomenike kulture, koji su duhovna i kulturna dostignuća i našeg naroda i čitavog čovečanstva:

 

Vaša Svetosti, u drugom svjetskom ratu stradalo je više od polovice srpskog pravoslavnog sveštenstva. Mnoga su zdanja oštećena i devastirana. Sada smo opet svjedoci nasrtaja na dobra Srpske pravoslavne crkve na Kosovu. Može li se to spriječiti?

PATRIJARH GERMAN: Stradanje našeg naroda, sveštenstva i crkve u Drugom svetskom ratu, naročito na Kosmetu i još više u zloglasnoj endehaziji, poznato je i kod nas i u svetu. Posledice tog stradanja u ljudstvu i materijalu naša Crkva još uvek oseća. Nažalost, to moramo da kažemo, na Kosovu i Metohiji mnogi su ostali nekažnjeni i nastavili po starom. Zato, stradanje Srpske crkve i njenih dobara na Kosovu i Metohiji traje kontinuirano sve vreme i posle rata do 1981, a tada je samo udvostručeno. Mi nemamo fizičke sile da to sprečimo, niti smo ikada kao Crkva Hristova koristili fizičku silu. Naše oružje je apelovanje na ljudsku savest i dobru volju. Danas nam ostaju vapaji za pravdu i slobodu i molitve Bogu. Naše sveštenstvo i monaštvo ipak ne napušta Kosovo. Niko se od njih nije do sada otuda iselio. Jer, "krst nositi nama je suđeno".

 

Da li u tim događajima treba tražiti dio razioga zbog kojih mlađe sveštenstvo nerado prihvata vjersku službu na Kosovu?

PATRIJARH GERMAN: Na Kosovu imamo relativno dovoljan broj sveštenika. Većina njih je rodom sa Kosova. Problem je uglavnom u tome što tamo ostaje sve manji broj pravoslavnih Srba, a sveštenici sa njima dele opšte siromaštvo, oskudicu, kao i nepravdu, i progone, i nasilje.

Nedavno je Sveti arhijerejski Sinod usvojio naš predlog da se osnuje poseban fond za pomoć sveštenicima na tom području.

 

Vaša Svetosti, kakva je uloga i značaj koju pravoslavlje ima u svjetskoj historiji?

PATRIJARH GERMAN: Pravoslavlje je ono osnovno neprekinuto nasljeđe jevanđelske, apostolske Crkve Hristove na Istoku. Sa Istoka se Hrišćanstvo proširilo, rečju Božjom i blagodaću Svetoga Duha svuda po svetu. Mi Sloveni ušli smo u Pravoslavnu crkvu krajem prve hiljadugodišnjice i ostajemo u Pravoslavlju do danas. Pravoslavlje je naročito uticalo na opštu svetsku istoriju preko Vizantije i Rusije, najviše svojom istinom i lepotom, duhovnošću i umetnošću, humanizmom i kulturom. Misija Pravoslavlja proširila se i na Zapad, naročito posle oktobarske revolucije i stradanjem pravosiavnih, ali i svedočenjem ruskih velikih duhovnika i teologa u zapadnom svetu. Danas pravoslavlje već ima svoje eparhije i parohije organizovane širom sveta (Afrika, Japan, Amerika i Australija). Inače, stalna uloga pravoslavlja u svetskoj istoriji prvenstveno je u svedočenju Hrista i Jevanđelja, a što znači isticanje duhovnih vrednošti Carstva nebeskog, vrednosti ljudske ličnosti, istine, pravde, mira, ljubavi. Te vrednosti su i istorijske i metaistorijske. To su trajne vrednosti čoveka i čovečanstva koje sobom oličava Jevanđelje. One svedoče da je čovek stvoren za besmrtnost i život večni sa Bogočovekom Hristom.

 

Šta je uvjetovalo monolitnost Pravoslavne crkve kroz stoljeća? Koji je to integracioni faktor onemogućio pojavu sekti i krupnih podjela?

PATRIJARH GERMAN: Bolje je govoriti ne o "monolitnosti" nego o jedinstvu Pravoslavlja, jedinstvu uz očuvanje raznolikosti, o njegovoj “polifoničnoj simfoniji", kako se kaže u pravoslavnom bogoslovlju. Mi to nazivamo sabornošću Crkve pravoslavne. U njoj se poštuje i svaka ljudska ličnost, ali i lični karakter svakog naroda, kraja, jezika, kulture, običaja. Jedinstvo Pravoslavija je u istoj veri i u zajedništvu blagodati i ljubavi, takođe u istoj organizaciji i bogosluženju, u jedinstvenoj Liturgiji i duhovnosti drevne Crkve. Bez obzira na izvesne naše međusobne teškoće, mi pravoslavni nemamo pretenzije da se namećemo jedni drugima, jer smo svi jednaki u Hristu. Vernost Hristu i drevnom predanju svetih apostola i svetih otaca sačuvala je Pravoslavlje od sektaštva i od podela.

 

Nedavno je u časopisu NIN Srpska pravoslavna crkva označena kao krivac za "genocid" nad bogumilima za vrijeme Nemanje. Što biste rekli o tome?

PATRIJARH GERMAN: Bolje je da ne komentarišem to neozbiljno i istorijski sasvim proizvoljno pisanje jednoga od urednika NIN-a. Uostalom, to pitanje su prokomentarisali naši saradnici u "Pravoslavlju" br. 522.

 

Kakva je razlika u mišljenjima unutar Srpske pravoslavne crkve oko ekumenizma i skidanja anateme s Pravoslavne crkve u Americi, tzv. Crkve u slobodnom svetu. Povodom toga nedavno vam je upućeno pismo s takvim zahtjevima koje je potpisalo 40 istaknutih srpskih intelektualaca. Zašto Sveti sinod ne govori o tome? Može li se očekivati skidanje anateme i pomirenje s "raskolnicima"?

PATRIJARH GERMAN: U Pravoslavlju uopšte, a i u Srpskoj crkvi oduvek je vladao slobodarski duh, ali je uvek bivao uravnotežen ličnom odgovornošću i sabornom ljubavlju. Mi smo prema ekumenizmu otvoreni, ali i kritični, i samokritični. Ima i raznih "ekumenizama". Želja nam je molitva Bogu za jedinstvo svih Hrišćana po volji i istini Hristovoj. Naša Crkva učestvuje u ekumenskom pokretu ali ne zabranjuje i kritičko izražavanje i ocenjivanje ekumenizma. Što se tiče problema rascepa u našoj Crkvi u Americi, tu nije bilo nikakve anateme, nego pitanje crkvenog poretka. Nadamo se da će i tu uskoro doći do mira i jedinstva, što bi bila velika radost cele naše Crkve i Pravoslavlja uopšte.

 

Patrijarh German na ustoličenju u Pećkoj patrijaršiji 1960. godine; foto Profimedia

 

 

U nekim crkvenim glasilima očigledno su namjere da se pokojni vladika Nikolaj Velimirović proglasi za sveca. U okviru tih prijedloga za kanonizaciju u Šabačko-valjevskoj eparhiji ustanovljena je slava Svetog Nikolaja (Velimirovića). Objasnite zašto postoje različita mišljenja oko toga da pokojnog vladiku treba proglasiti svecem iii ne?

PATRIJARH GERMAN: Vekovna je tradicija Pravoslavlja da se tzv. kanonizacija odnosno zvanično unošenje u crkveni kalendar pojedinih ljudi svetoga života i zaslužnih za narod i crkvu, započinje postepeno, najpre lokalno u narodu. Nekada se taj lokalni kult proširi i na celu Crkvu, a nekada se i sam ugari. U praksi Pravoslavlja to se ne prejudicira, već prepušta volji Božjoj.

 

Kad govorimo o duhovnim izvorištima srpskog Pravoslavlja i srpske kulture uopšte, njenog postojanja, nezaobilazno je pitanje o Hilandaru. Koji su problemi danas vezani za Hilandar. Zašto mu se uskraćuje naziv carske lavre, i da li otežano dobivanje dozvole za monahe može ozbiljno ugroziti opstanak tog jedinog srpskog manastira na Svetoj Gori?

PATRIJARH GERMAN: Manastir Hilandar, kao i čitava Sveta Gora, zaista je nepresušni izvor nadahnuća za srpsko Pravoslavlje i srpsku kulturu uopšte. Problemi Hilandara postoje poodavno, ali oni nekako spadaju u opšte probleme monaštva, mada se tu upliću i izvesni politički problemi. Carigradska patrijaršija ipak ima dovoljno razumevanja za odlazak srpskih monaha u Svetu Goru, ali neki drugi faktori utiču negativno. Ipak, opstanak Hilandara nije ozbiljno ugrožen, i nadamo se da i neće biti. Broj monaha u Hilandaru je sada malo porastao. Malo, ali ipak porastao. Posredi je, izgleda, bila "smena generacija". Za Hilandar se uvek brinemo i posebno molimo.

 

Srpska pravoslavna crkva sebe smatra majkom srpskog naroda. Koliko je često kroz historiju taj utjecja prerastao čisto duhovnu dimenziju?

PATRIJARH GERMAN: Opet moramo da podsetimo na vekovnu tradiciju pravoslavnih crkava, ne samo srpske, nego i grčke, i ruske, i gruzijske, i drugih. Tu je posredi vekovni spoj i duhovni identitet, koji je sličan odnosu duše i tela kod čoveka. Srpska crkva je imala i ima trajni duhovni uticaj na srpski narod, ali se nije odricala ni staranja o njegovoj istorijskoj i fizičkoj sudbini.

 

Kao duhovni otac možete li nam objasniti potrebu jednog naroda da na svoju zastavu stavi četiri slova S ("samo sloga Srbina spasava"). Nije li sloga nešto što se podrazumijeva, nije li ona konstitutivni dio svakoga naroda?

PATRIJARH GERMAN: Srpska zastava i grb, sa krstom u sredini i četiri slova S oko toga krsta vrlo je stari hriščanski znak, nasleđen na svoj način iz pravoslavne Vizantije. Tumačenje da je u tim slovima naglašena samo sloga nije jedino moguće. Postoje i druga tumačenja "samo savest Srbina spasava", ili "sveti svedržitelju spasavaj Srbe". Bitna je, dakle, ideja spasenja krstom, oko toga su ta četiri slova (u Vizantiji su to bila četiri slova V). Ali, moramo da kažemo da je Srbima zbog njihovog slobodoumlja, svojevoljnost, samostalnost, sloga vrlo potrebna. Ne vidimo razloga da, ako Srbi naglašavaju slogu, to znači osporavanje sloge kao konstitutivnog dela svoga naroda. Možda je kod nekih po sredi srbofobija, tj. strah od toga ako su Srbi složni. Naša crkvena zastava, ustvari, naglašava slogu oko krsta, slogu u dobru.

 

U posljednje vrijeme postala je aktualna teza da su u povijesnim zbivanjima na ovom tlu Srbi uvijek "najlošije prolazili". Krivica je svaljivana na društveno-politička uređenja, okupatore, ratne sukobe. Govorilo se o nepravednoj politici kako Vatikana, Kominterne tako i poslijeratnog dogovora među republikama "na štetu Srba". Istovremeno, protura se teza o prenaglašenom defetizmu u biću srpskog naroda. Gdje se na relaciji srbofobija-srboljublje može naći realno objašnjenje?

PATRIJARH GERMAN: Iako se i tu može pregoniti, ipak stoji činjenica da je srpski narod mnogo učinio za stvaranje ove zajedničke nam zemlje Jugoslavije i podneo najviše žrtava za njeno oslobođenje. Nažalost, takođe stoji i to da su Srbi posle pobeda "lošije prolazili". Ko je sve radio na tome, ili ko dalje radi, nije naše da sada procerujemo. Ne mislim da postoji "defetizam u biću srpskog naroda". Možda postoji samo sporije reagovanje na sopstveno stradanje i činjene mu nepravde, što drugima, u trenutku kada dođe do pravednog protesta izgleda neprimereno. Postoji tradicionalno srpsko rodoljublje, što znači narodoljublje, za koje vi kažete srboljublje. Ali, to ne bi smeo da bude razlog za takozvanu "srbofobiju", jer Srbi nikada nisu bili ni uski ni isključivi u svojoj ljubavi.

 

Smatra se da je u okviru katoličanstva, protestantizam kao religija pozakao da najbolje korespondira sa senzbilitetom modernog čovjeka. Njegova pragmatičnost odgovara privrednom i tehnološkom razvoju novog doba. Koliko je Srpska pravoslavna crkva razvila mehanizme koji njene vjernike treba da osposobe za praktični život?

PATRIJARH GERMAN: Nismo sigurni da je dobro jednu religiju ili konfesiju ocenjivati merom njene praktičnosti. Pravoslavlje ne razvija nikakve mehanizme. Ono pomaže čoveku da izgradi svoj ljudski lik i karakter, naravno, uvek poštujući slobodu svakog čoveka, kao dar Božji. Pravoslavlje također izgrađuje duh zajedništva, bratstva i međusobne ljubavi među narodima, poštujući u isto vreme osobenost svakog naroda. Nemamo utisak da pravoslavni vernik kao takav nije praktičan, ali je on možda manje utilitarista od zapadnog Hrišćanina.

 

Vaša Svetost ima dugo duhovno, intelektualno i životno iskustvo. Kako bi iz prizme tih iskustava objasnili strujanja koja danas postoje unutar Srpske pravoslavne crkve? Gdje se očituju osnovne razlike u mišljenjima?

PATRIJARH GERMAN: Već sam u jednom ranijem intervjuu govorio o slobodi i raznolikosti mišljenja ponašanja u Pravoslavnoj crkvi kroz vekove. Oduvek je kod nas u Crkvi bila raznih strujanja, na primer, u Vizantiji su bili poznati "ikonomisti" i "revnitelji", uslovno rečeno, "političari" i "ziloti". Naša Crkva nije monolitna nego saborna zajednica živih ljudi. Dobro je što se u Crkvi ispoljavaju različiti darovi Duha Svetoga, ali je isto tako dobro kada raznolikost doprinosi izgrađivanju Crkve, a ne rušenju, kako kaže apostol Pavle. Mi se uvek držimo njegovih reči: "Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je dozvoljeno ali neću da išta ovlada mnome".

 

Kakvi su odnosi Srpske pravoslavne crkve s najistaknutijim srpskim intelektualcima?

PATRIJARH GERMAN: Velik broj srpskih intelektualaca jesu vernici i članovi naše Crkve. Većina i onih koji nisu vernici, ima puno poštovanje prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ceni njen istorijski i duhovni značaj za srpski narod i njegovu kulturu.

 

Kakva je korelacija između teizma i aktivnog sudjelovanja u političkom životu? Koji je realni oblik i mogućnost političkog djelovanja jednog pravoslavnog vjernika u našem socijalističkom društvu?

PATRIJARH GERMAN: Radije bih govorio o Hrišćanstvu, nego o teizmu uopšte. Iako Hrišćani veruju znaju "da je naše življenje na nebu", to ne znači da ne treba da se interesuju za život na zemlji i njegovo opšte uređenje, koje se zove "politika", jer po prirodi stvari, čovek je i duhovno i telesno biće. Nisam za neke "hrišćanske”, političke partije, ali sam za aktivno učešće i vernika u izgrađivanju zajedničkog pravednijeg i humanijeg društva.

 

Kakav se odnos uspostavlja između religije i sadašnje krize komunističke ideologije? Može li se time objasniti nagli porast vjernika i u pravoslavIju i u drugim vjeroispovijestima?

PATRIJARH GERMAN: Svaka kriza je vreme za preispitivanje, ali kriza nije generator vere, niti ona determiniše lični izbor čoveka kao slobodne ličnosti, posebno kod mladih bića. Mislimo da nije ni dobro, ni tačno, kad se porast vere i vernika u naše dane obješnjava "krizom komunističke ideologije". Ljudsko biće je mnogo nepredvidljivije nego što misle takvi tumači oživljavanja vere i crkvenosti u našem pravoslavnom narodu u poslednjoj deceniji. Treba priznati da smo se pre svega, počeli osećati više slobodni, pa se vera slobodnije i manifestuje. Vera je živa stvar u čoveku i zavisi od mnogo čega, a najviše od živoga Boga i živog slobodnog čoveka.

 

Vaša Svetosti, kako se dogodilo da se donese odluka o promjeni ceremonije izbora patrijarha Srpske pravoslavne crkve? Što je cilj izbora između tri kandidata žrebom?

PATRIJARH GERMAN: Način izbora patrijarha menjao se tokom istorije. U Carigradksoj patrijaršiji, naprimer, patrijarh se bira između članova Svetog sinoda, tj. biraju ga samo njih dvanaestorica. Kod nas je sada na snazi taj postupak biranja, da se od tri saborski izabrana kandidata, što znači da su sva trojica pogodna i požeIjna, čim su izabrana u uži krug - bira jedan.

 

Mijenja se pozicija Crkve u našem društvu? Je li mogućnost za veću javnost rada (npr. objavljivanje božićne poruke), znači bitnu promjenu statusa, položaja i utjecaja Crkve?

PATRIJARH GERMAN: Mislimo da se pozicija Crkve u našem društvu menja na bolje, ali to još ne znači i menjanje njenog zvaničnog statusa. Mi smo, naprimer, za sadašnje ustavne promene predložili izvesne izmene, aii pitanje je da li će ti predlozi biti usvojeni. Mada je stvarni uticaj Crkve u narodu više stvar duhovna i moralna, nego juridička, dobro je da se i Crkvi omogući veća sloboda rada. Upravo zbog potrebe ispoljavanja stvarne ravnopravnosti vernika u društvu. Verujemo da dolaze .bolja vremena.

 

Vaša Svetosti, kako u ovim društveno-konfliktnim vremenima ocjenjujete odnose Srpske pravoslavne crkve s drugim vjeroispovijestima u našoj zernlji?

PATRIJARH GERMAN: Rekli smo, i opet kažemo, da sve činimo da ti odnosi budu što bolji.

 

Koliko Srpska pravoslavna crkva štiti interese svojih vjernika u Hrvatskoj i Sloveniji?

PATRIJARH GERMAN: O odnosima naše Crkve u Hrvatskoj i Sloveniji mogli bi više da kažu naši tamošnji episkopi. Mi u tim republikama za srpske pravoslavne vernike tražimo poštovanje ravnopravnosti i zakona, a međusobno preporučujemo duh tolerancije i saradnje. Kad se pojave problemi, nastojimo da ih prevaziđemo.

 

Vaša najčešće citirana misao jest ona koju ste izrekli na osvećenju crkve u Jasenovcu: "Praštamo ali ne zaboravijamo". Možete li nam to pobliže objasniti?

PATRIJARH GERMAN: Reč koju smo rekli prilikom osvećenja naše crkve u velikornučeničkom Jase-novcu “moramo da praštamo, ali ne smemo da zaboravimo" želi da naglasi istinu i potrebu hrišćanskog - ljudskog praštanja za učinjeno nam zlo, ali istovremeno smo podvukli da se takvo jedno zlo ne sme zaboraviti, da se ne bi ponovilo. Kao što stoji i na ulazu u stravični logor Dahau, kroz koji su prošli i naši patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj: "Ko želi da se ovo zaboravi, taj želi da se ponovi." Ponekad pridike o zaboravljanju zla, previđaju zlo zaboravljanja. Jedno je sigurno, da u svemu tome niti je bilo niti ima mesta za misao o bilo kakvom osvetništvu i revanšizmu. Pravoslavna crkva je od apostolskih vremena poštovala i pamtila svoje mučenike i održavala pobožno sećanje na njih.

 

Hoće li se realizirati ideja o zajedničkoj pravoslavnoj i katoličkoj crkvi u Jasenovcu?

PATRIJARH GERMAN: Pravo da vam kažemo, nismo ni čuli da postoji takva ideja o zajedničkoj pravoslavnoj i rimokatoličkoj crkvi u Jasenovcu. Znamo da je neko predlagao da se podigne takva crkva na Jadovnom, drugom velikom stratištu Srba i drugih nedužnihlijudi u poslednjem ratu.

 

U listu "Borba", u vezi s knjigom o Jasenovcu, iznesen je prijedlog da bi Katolička crkva kao gest dobre volje trebalo u Šurmancima u Međugorju (gdje su se nalazile zloglasne "jame") da sagradi crkvu i pokloni je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

PATRIJARH GERMAN: I za taj predlog sada čujemo, ali smatramo da takav predlog treba da dođe sa druge strane i da bude praćen stvarnim raspoloženjem. Znamo, naprimer, da je katolički župnik, iz Jablanice na moru, svesrdno pomogao obnovu srpskog pravoslavnog hrama u Raduču u Lici, spaljenog tokom rata. Takođe, za gradnju spomen-hrama Sv. Save na Vračaru u Beogradu dobili smo nesebične priloge od pojedine braće.

 

Postoji li između Pravoslavne i Katoličke crkve razilaženje u tumačenjima zbivanja na Kosovu? Nedavno je Atanasije Jevtić iznio podatak da je u Kosovo Polje stiglo devet opatica iz Hrvatske sa zadatkom da djeluje među katoličkim vjernicima. Pritom je tvrdio da u tom kraju postoji jedan jedini - katolik. Možete li prokomentirati to?

PATRIJARH GERMAN: Ne bismo mogli tačno da kažemo kakvo je viđenje rimokatoličke crkve i ocena zbivanja na Kosovu. Znamo da je jedan katolički župnik, poreklom Hrvat, prilikom pobune na Kosovu 1981. godine, na jednoj albanskoj katoličkoj parohiji kod Đakovice, preklinjao svoje vernike da ne diraju Srbe, i oni su ga poslušali. Ali, isto tako, znamo da je u selu Meće, opet blizu Đakovice, katolička familija Albanaca (Krasnići) ubila Srbina Miodraga Šarića i već deceniju maltretira celu porodicu jadnih Šarića, preteći da ubije i sinove Šarića. Situacija je, očigledno, složena. Primili smo vest o dolasku devet katoličkih sestara i monahinja u Kosovo Polje i da su se tamo nastanile, iako u Kosovu Polju ima samo dve rimokatoličke porodice, ali to ćemo još proveriti.

ože li se dio rješenja kosovskih problema potražiti u eventualnom dijalogu između srpskih pravoslavnih i islamskih velikodostojnika? Krvoproliće ne može biti nikome u interesu.

PATRIJARH GERMAN: Iako bismo to želeli, teško je verovati da bi se kosovski problem mogao rešiti dijalogom sa islamskim velikodostojnicima. Uticaj islama na zbivanja na Kosovu nesumnjivo postoji (o tome je pisala i štampa nedavno čitav feljton u “Politici”) ali mislimo da albanski šovinizam i separatizam nadilaze okvire i uticaje islama. To je slepilo koje nije nikakva vera. Molimo se Bogu da na Kosovu urazumi sve koji su zaslepljeni mržnjom, da jednom shvate da zlo dobra doneti ne može, kako se mi u Srpskoj crkvi svi molimo, a naš Sveti arhijerejski sinod je izdao i posebnu knjižicu Molebna za stradalnike na Kosovu Metohiji.  

 

 

[Милан Ракић]

Озбиљно питање. Да ли је издање "Старта" са овим интервјуом изашло са већ пословичном (и уобичајеном) тзв. дуплерицом, или је она изостала овај пута? Ако се неко сећа?!