Тридесет година од Чернобиља (26.04.1986 - 24.06.2016)

[александар живаљев]

Обраћање Његове Светости патријарха Кирила поводом 30-годишњице несреће у Чернобилској нуклеарки

 

 

Москва, 26. април 2016. г.

Драга браћо и сестре!

Данас се сећамо трагичних догађаја који су се десили у Чернобилу пре 30 година, 26. априла 1986. године. За хиљаде људи ови догађаји су представљали узрок дубоке туге и душевне боли. Они ће у историји остати као страшна лекција за будуће нараштаје.

 

Техногена катастрофа је показала, с једне стране, да је човек беспомоћан пред деловањем природних закона, али истовремено и његову способност за испољавање велике снаге љубави, самопожртвовања и солидарности. У ликвидацији несреће у Чернобилској АЦ учествовало је преко пола милиона људи из свих република Совјетског Савеза. Заједничка опасност окупила је људе различитих националности и вероисповести у тежњи да се зауставе разорне последице трагедије. Нажалост, данас се међу народима који су некада стајали раме уз раме пред лицем опасности, подижу вештачке баријере. Али сам уверен у то да никакви политички и друштвени потреси не могу да наведу људе да забораве заједнички осећај историје, своје духовно и културно јединство.

 

Сећамо се чернобилске катастрофе у данима Страсне седмице, уочи прославе Светог Васкрса, кад су умови и срца верујућих усмерени на искупитељни подвиг Спаситеља. Својим крсним страдањима и смрћу Христос је показао људима идеал савршене љубави, позвао је сваког од нас да следи Његов пример у међусобним односима: да трпимо, праштамо, састрадавамо и жртвујемо се ради ближњег и да волимо.

Нека нас Милосрдни Господ укрепи у овом веома тешком путу и нека нас сачува од сваког зла. Благослов Божији нека вас увек прати.

+КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ

Синодално одељење за односе између Цркве и друштва и медија

Руске Православне Цркве

 

Са руског Марина Тодић

26 / 04 / 2016

 

[александар живаљев]

Trideset godina od Černobila: Radijacija će nestati tek za 24.000 godina

Taj 26. april 1986, kažu preživeli, bio je običan dan, miran prolećni, bitno doba za lokalne farmere. Niko nije govorio o eksploziji u početku. Ono što tada nisu znali, da je bilo 1:23 ujutru kada je četvrti reaktor obližnje nuklearne elektrane eksplodirao, izbacujući ogromne količine radioaktivnog sadržaja u vazduh, zagađujući apsolutno sve u okolini

 

Datum: 26/04/2016

---

0 komentara FACEBOOK TWITTER PINTEREST GOOGLE+

na Černobilu eksplodirala su, izazivajući najveću nuklearnu katastrofu u istoriji. Danas je čak 4.759 kvadratnih kilometara Belorusije i Ukrajine napušteno, nazvano Černobilska zabranjena zona. Kažu da je potrebno 24.000 godina da bi radijacija nestala a zemlja bila bezbedna za život ljudi.

Onima koji su živeli u blizini, životi su se promenili odmah, dok je za ostale širom Evrope to trajalo nedeljama i mesecima, sve dok se oblak radijacije širio.

Taj 26. april 1986, kažu preživeli, bio je običan dan, miran prolećni, bitno doba za lokalne farmere. Niko nije govorio o eksploziji u početku.

"Tek trećeg dana rekli su da se nešto dogodilo na nuklearki u Černobilu, ali niko nije znao šta tačno. Evakuisali su trudnice i majke sa decom ispod pet godina, ali mi ostali smo nastavili sa normalnom rutinom, hranjenjem i muženjem krava," priseća se 73-godišnja Anastasija Fedošenko.

Ono što tada nisu znali, da je bilo 1:23 ujutru kada je četvrti reaktor obližnje nuklearne elektrane eksplodirao, izbacujući ogromne količine radioaktivnog sadržaja u vazduh, zagađujući apsolutno sve u okolini. Fedošenkina cela porodica je ovih trideset godina bila uključena u pomaganju lokalnoj zajednici da prevaziđe jednu od najtežih katastrofa na svetu, pomažući da se spase stoka, da se ljudi izmeste i da se zakopaju visoko kontaminirana naselja. Iako se uvek priča o Ukrajini, razorne posledice ove katastrofe pretrpela je i Belorusija. Prema podacima Ujedinjenih nacija, oko 70 odsto uklearne radijacije palo je izvan Ukrajine, i nakon što su stekli nezavisnosti 1991, Belorusi su morali da se bore sa ekonomskim posledicama ove tragedije. Od tada, procenjuje se da je "čišćenje" koštalo Belorusiju između šest i 25 odsto godišnjeg budžeta, što je oko 235 milijardi dolara kada se sabere svih 30 godina. Osim toga, čak 2.640 km poljoprivrednog zemljišta postalo je otrovno. Više od 20 odsto beloruskih šuma je kontaminirano, devet fabrika je zatvoreno i više od dva miliona gađana bilo je pogođeno radijacijom, uključujući i 500.000 dece. Farma na kojoj je Fedošenkova radila više od 25 godina, takođe je bila kontaminirana, ali tek posle 13 dana joj je prijatelj otkrio da će biti evakuisani. Prvo im je rečeno da će se posle tri dana vratiti kući. Ali ti dani su postali više od pet meseci, sve dok se nisu uselili u nove kuće nekih 150 kilometara dalje. Ona danas radi kao oficir za merenje zračenja, kod dece, u hrani i pićima i na lokalnim farmama i u šumi.

Iako su mnogi verovali da će kontaminacija slediti kružni obrazac pečurke, sledivši oblak eksplozije, to se nije dogodilo, ona se zadržala najviše na vlažnim ili šljunkastim površinama. Danas kažu da je radijacija oko 57 µR/h, bezbedno je 20, a odmah posle eksplozije, bilo je 1.500. U prvoj deceniji posle eksplozije, Beorusija je jedva uspevala da se bori s katastrofom, pa se kasnije to pretvorilo u misiju spasavanja pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. I danas se vrše redovne provere zračenja. Anastasijin sin Oleg radio je na zatrpavanju kontaminiranih sela u prvim mesecima nakon tragedije. "Bilo je to zlatno doba, vreme anarhije," priseća se on.

Metode rešavanja bile su negde efikasne, a negde smešne i bespotrebne. Na primer, selo Černjev, raseljeno je a vojska i policija su uklanjali gornji sloj zemlje i premeštali ga 10 kilometara. Verovalo se da je to dovoljno za "čišćenje terena". Ali kako je bilo suvo proleće, visokoradioaktivna prašina "letela" je sa svakim daškom vetra i taložila se na drugom mestu. Oleg se seća da su svi preostali stanovnici bili obavezni da piju pola čaše votke sa 10 kapi joda, ali ukus je bio tako očajan da su svi na kraju pili samo votku.

Konstantin, Anastasijin unuk, imao je osam meseci kad je nuklearka eksplodirala, ali da je o svemu saznao sa devet godina, kada je pronašao stare brojeve magazina "Nauka i život" u bakinoj kući. U jednom od njih bio je članak o Černobilu. "Mislim da sam se tad zainteresovao za fiziku i hemiju. Mislim da je to bio razlog zbog čega nikad o Černobilu nisam razmišljao kao o nečem zlokobnom." Konstantin sada često vodi svoje devojke na sastanak baš u te uništene oblasti. On kaže da nije bilo dvoglavih životinja posle katastrofe, i da su nivoi radijacije zavisili od zemljišta, i da je sada većina domaćeg voća i povrća sada bezbedna za jelo. Porodica Fedošenko odbila je da napusti svoju zemlju, prilagođavajući svoje živote posledicama eksplozije od pre trideset godina.

"Majka i ja smo evakuisani trećeg dana," kaže Konstantin i odgovara na pitanje zbog čega danas obilazi te zone. "Volim prirodu, i to je oblast gde nema ljudskih aktivnosti već trideset godina. Volim tišinu i to je mesto koje ima najviše tišine."

Drugi svedoci kažu da im je rečeno da ponesu samo isprave i važna dokumenta, hranu i odeću za tri dana. Ali, niko se nikad nije vraćao u visokoradioaktivna sela da živi. Mnogi su do danas zaposleni u nuklearki, iako je ona zatvorena pod pritiskom EU 2000. godine. Svakog jutra voz iz Slavutiha prevozi radnike do Černobila, i svakog popodne oko 16:30, vraća se u Slavutih. Svi na dnevnom nivou prolaze radioaktivne provere, uključujući i voz.

U izveštaju UN iz 2005. stoji da je manje od 50 ljudi umrlo zbog direktnih posledica eksplozije, a da je većina radnika stradala mnogo posle. Ipak, procene su da je oko 9.000 ljudi stradalo zbog posledica radijacije, dok iz "Greenpeace" tvrde da bi ta brojka mogla da bude 93.000 ljudi.

 

 

[obi-wan]

Drugi datum u naslovu nije tacan...

[александар живаљев]

1 hour ago, obi-wan said:

Drugi datum u naslovu nije tacan...

"Изборни" лапсус

[коЖељ њацИ]