Епископ јегорјевски Тихон Шевкунов: „Православље у савременом свијету“

[JESSY]

– Какав је ваш став према документованој хипотези: Петокњижје се састоји од четири извора. Прокоментаришите мишљење оца Александра Мења да је од Мојсија дошло само десет заповести.

– Нећу коментарисати. Преподобни Серафим Саровски каже: веруј да је цело Свето Писмо богонадахнуто. Наравно, може се дуго размишљати о томе да је, рецимо, само десет заповести дао Мојсије, а да остало није он написао… Али чему то? Не мислим да се овакве теме на било који начин тичу црквене свести народа.

 

Какво је ваше виђење перспектива развоја образовног система у Русији, школског и факултетског? Да ли нас очекује коначни крах или ћемо се изборити? Не знам ниједног професора високе школе који позитивно оцењује тренутну ситуацију, кад се инсистира на количинским показатељима. Вероватно се исто дешава и у школи. Шта да радимо? Иако се многи негативно изражавају о овој ситуацији, ништа се није променило. Да ли Црква може да помогне у решавању овог проблема? Да се макар нешто покрене? Знам да је основано Друштво руске словесности.

– Председник је упутио патријарху неочекивану понуду – да дође на чело Друштва руске словесности. Управо смо помињали оптужбе о томе да су се Црква и држава «слизале», наизглед, ето очигледног примера – јер Друштво руске словесности уопште није позвано да решава црквене задатке.

Као ректора црквене високошколске установе из године у годину ме обузима све већи ужас на пријемним испитима. Нећу говорити о томе колико су неписмени данашњи матуранти, то је већ општепозната прича. Оцене на Јединственом државном испиту су смањене са 36 на 24! То је стабилна јединица с којом се данас легитимно може уписати факултет.

[JESSY]

Из сале: Већ су пооштрили!

– На 25?

Из сале: (смех) До четрдесет, изнад четрдесет.

– То ме радује. Пре само две године само с огромним напорима веома великог броја људи састави су враћени у школу. С једне стране, неки непрестано причају о европском искуству, на које треба да се угледамо, а с друге – у западним школама ученици стално пишу есеје и саставе помоћу којих се развијају језик и разум, способност јасног размишљања, а код нас је дуги низ година састав био истеран из школског програма. То је у најмању руку чудно.

Сад су у току бурни спорови о предавању филолошких предмета у школи. Ту не могу да говорим као стручњак. Наш задатак је, како каже патријарх, да у Друштву руске словесности обезбедимо добронамеран простор за дискусије за читав спектар мишљења о новом стандарду предавања књижевности и руског језика.

Али оно што смо сазнали о овим новим програмима заиста нас наводи на размишљање и на то да покушамо да видимо шта се заправо дешава.

Као што вероватно знате, нови стандард предавања књижевности у великој мери уводи принцип варијативности, односно, у суштини за децу више није обавезно да уче многа дела на која се у суштини у знатној мери ослањају наша национална култура и њено преношење из нараштаја у нараштај. «Рат и мир», «Злочин и казна», Пушкинове песме «Волео сам вас, љубав, можда још…», «Споменик», Љермонтовљеве – «Излазим сам на пут…», «Волим отаџбину, али чудном љубављу!»… Чак и Тургењевљева прича «Му-му» која нас је учила милосрђу, – ништа од тога сад није обавезно! Ако професор сматра да је потребно – оставиће ове текстове у свом програму. Ако буде сматрао да је то за његов разред превише компликовано, да неће моћи да схвати, и да није савремено – има потпуно право да изабере друге текстове.

Не би требало да потцењујемо значај школског образовања. Недавни и горки пример представља Украјина. Пре две године смо са запрепашћењем гледали репортаже с кијевских улица и пре свега нас је запањила омладина. Иста деца као наша, али је у њима била јаросна мржња, отуђење – нешто потпуно незамисливо.

Наравно, има много разлога за то. Али један од њих се крије у томе што су одмах после распада СССР-а образовни систем у Украјини, и пре свега школски програми за историју и књижевност, из корена реформисани уз помоћ канадских стручњака који су дошли у Кијев. Омладину која је васпитана по овим новим програмима за историју и књижевност, видели смо на кијевским улицама.

Још један пример. Берлинска офанзивна операција совјетске војске у априлу-мају 1945. године је проглашена за најкрвавију у Другом светском рату. Губици немачке војске која је бранила Берлин били су огромни. Ко је и како васпитао ове помахнитале браниоце осуђене престонице – претежно младе војнике и децу из «хитлер-југенда»?

Кад је 1933. године Хитлер дошао на власт очигледно се добро сећао немачке сентенце с краја XIX века о томе да је «Француско-пруски рат добио пруски учитељ». Зато је посебну пажњу руководство Рајха одмах посветило школи и наставницима. Стога су се захваљујући овој бризи, као и одговарајућој радикалној реформи образовања просветни кадрови нашли управо у оној стручној групи у Немачкој, која је највише подржавала нацистички режим. Плод труда нове немачке школе били су «нови Немци нове Немачке» који су ужаснули цео свет.

Али оставимо историјске екскурсе. Данас, кад чујемо мноштво, нажалост, праведних прекора упућених данашњем школском друштвеном образовању, треба објективно да схватимо шта се запрво дешава у овој изузетно важној области формирања и васпитавања нових генерација којима ће бити препуштена будућност земље.

Да ли ћемо моћи да им пренесемо све оно најбоље што смо стекли у току векова – љубав према Богу и веру у Њега, искрену тежњу ка трагању за Истином, поимање потребе и светости љубави према ближњем, неподељено духовно јединство с рођеном земљом и културом, изоштрен осећај за правду и храброст, искрено интересовање за културу других народа и поштовање према њој, осећај братства, пожртвованост ради најузвишенијих идеала, добродушност и добронамерност уопштењу с људима?

Нажалост, ове и друге националне квалитете ни из далека нисмо сви сачували као особине које су нам својствене у свакодневном животу. Али хвала Богу, бар их живо осећамо као идеал и као циљ. Нема ништа страшније него кад човек изгуби ове идеале и оријентире за себе и за будуће нараштаје.

http://www.mitropolija.com/episkop-jegorjevski-tihon-sevkunov-pravoslavlje-u-savremenom-svijetu/