VAMedia: Зашто Драган Давидовић (бивши монах Антоније) вара вернике?

[МилошБГ]

Inace vamedia je u vlasnistvu sps-a,sps je na celu grada Valjeva i njegovi funkcioneri grade branu Rovni.

[Guest]

 

Bas sam se pitao da li ovo ima neku politicku konotaciju... 

[МилошБГ]

 

Bas sam se pitao da li ovo ima neku politicku konotaciju... 

 

 

Kakvu politicku konotaciju?

To sto je covek dosao na protest iz jedne nvo organizacije?

Da Obraz je odavno podrzao protest protiv potapanja svetinje i sta?

Imas i nekoliko odbornika u skupstini Valjeva koji su protiv potapanja i brane Rovni,pa sta ?

[RYLAH]

 

Bas sam se pitao da li ovo ima neku politicku konotaciju... 

Нема, у Србији су сви догађаји лишени таквих ствари.

 

Спонтано се окупили верници из целе Србије, предвођени разним распопима који више нису у СПЦ,  да бране своју вековну цркву коју пре тога нису видели.

[Gordana .]

Lud zbunjenog.

Opet se sve svodi na novac...cini mi se da je u pitanju šah mat pozicija...ako ideš da braniš, staješ pod pogrešnu zastavu, ako ćutiš, nije ti dobro...

Što se tiće ne/monaha Antonija, Miloše, stoji fakat da brani svetinju srčano, inteligentan, impulsivan i pun energije. Sam, ovo o finansiranju je smešno.

E sad, fakat je i da on ima svoju agendu i da je....sam protiv svih...a to već nije dobro...nisam mogla da utvrdim pouzdano da li on služi svetinji ili ona njemu. Da mu Bog da smirenja

[Guest]

 

Foto Gracanice, sve je bilo izneseno sto je vredno... a onda su antonijevci opet uneli ikone koje su ostavli da plutaju...

[Партибрејкер]

Истине ради се обраћам. Одакле право, патријарху, епископу, или било коме да новом црквом замени средњевековну светињу? Ко има право да то потпише? Каква је то "добробит за народ" кад је проблем пијеће воде у Ваљеву већ одавно решен. Да ли ви видите на шта личи она вода? Њу ће да пију? Друга ствар уопште се не ради о "артемијцима". Ја први нисам ни зилот, ни артемијевац и био сам доле кад је било потребно. Службе је до скора служио свештеник СПЦ, а не парасинагоге. Отац Антоније (Драган), најпре себе увек назива монах-немонах, и какав год био, једини је он стао да заштити светињу. И као треће, не видим да се приклионио Артемијевим. Артемијевих "монаха" и "верника" нема. Све људе које сам упознао, и који су се трудили око светиње јесу верници СПЦ. 

Ако сте гледали те вандалске снимке, где се верници држе сатима на поду, у прашини, где се разбијају врата, и обара звоник, каква је то била добра намера? Ако је за добробит народа зар није могло да прође без свега тога? Зашто о томе СПЦ ништа није рекла? Иконе је верни народ донео како не би била празна, након што је онако вандалски испражњена да би службе наставиле да се служе.

 

Подсетићу да је још 2013. Завод за заштиту споменика културе изразио неслагање са одлуком да се Грачаница потопи, и да „није могуће измештање због материјала од којег је саграђена, као и начина на који је храм сазидан у 15. веку“ (http://goo.gl/DEIj31).

[Guest]

Истине ради се обраћам. Одакле право, патријарху, епископу, или било коме да новом црквом замени средњевековну светињу? Ко има право да то потпише? Каква је то "добробит за народ" кад је проблем пијеће воде у Ваљеву већ одавно решен. Да ли ви видите на шта личи она вода? Њу ће да пију? Друга ствар уопште се не ради о "артемијцима". Ја први нисам ни зилот, ни артемијевац и био сам доле кад је било потребно. Службе је до скора служио свештеник СПЦ, а не парасинагоге. Отац Антоније (Драган), најпре себе увек назива монах-немонах, и какав год био, једини је он стао да заштити светињу. И као треће, не видим да се приклионио Артемијевим. Артемијевих "монаха" и "верника" нема. Све људе које сам упознао, и који су се трудили око светиње јесу верници СПЦ. 

Ако сте гледали те вандалске снимке, где се верници држе сатима на поду, у прашини, где се разбијају врата, и обара звоник, каква је то била добра намера? Ако је за добробит народа зар није могло да прође без свега тога? Зашто о томе СПЦ ништа није рекла? Иконе је верни народ донео како не би била празна, након што је онако вандалски испражњена да би службе наставиле да се служе.

 

Подсетићу да је још 2013. Завод за заштиту споменика културе изразио неслагање са одлуком да се Грачаница потопи, и да „није могуће измештање због материјала од којег је саграђена, као и начина на који је храм сазидан у 15. веку“ (http://goo.gl/DEIj31).

 

Истина, ништа добро није урађено, АЛИ о овоме се требало размишљати много пре. Па није јуче ово покренуто већ пре 20-ак и више година. 

 

Шта смо до сада чекали?

[Guest]

Само бих додао да су ову прилику искористили они којима није циљ спасавање Цркве већ некакви њихови политички циљеви. То сам видео гледајући снимке и то квари утисак истинске вере и одбране светиње. Наравно, не сумњам да је било много искрених верника.

Послато са SM-N9208 уз помоћ Тапатока

[feeble]

Истина, ништа добро није урађено, АЛИ о овоме се требало размишљати много пре. Па није јуче ово покренуто већ пре 20-ак и више година.    Шта смо до сада чекали?

Kad smo kod toga, koliko je ljudi znalo za te dogovore iz 1991. i 2003? Da li ima neko iz Valjeva ili te eparhije da zna da se o ovome pricalo makar 2003? 

[Guest]

Ja nisam imao pojma, mada realno 2003. nisam imao pojma ni sa cim...

Послато са SM-N9208 уз помоћ Тапатока

[RYLAH]

Kad smo kod toga, koliko je ljudi znalo za te dogovore iz 1991. i 2003? Da li ima neko iz Valjeva ili te eparhije da zna da se o ovome pricalo makar 2003? 

Не интересују људе те ствари, на жалост.

 

Ни сад их не би интересовало да нема неких опскурних ликова који то пуштају у медије, ал не зато што би нешто добро да ураде, него зато што имају ствари које би да прогурају па не бирају средства.

[МилошБГ]

Pa imate na jutjubu emisiju od pre 7 godina,gde se prica o toj brani i da je moguce da ce biti napravljeno to sto prave.Mestani tog sela koje je iseljeno na silu su u toj emisiji govorili kako sumnjaju da ce to ikad biti napravljeno jer je mnogo to pogubna stvar za samo Valjevo,cak pitaju coveka kad ce praviti to jezero,on odgovara mislim da nece nikad.

Dakle to ni pre 7 godina nije bilo nesto izgledno niti sigurno,a kamoli pre 13 ili 26.

[МилошБГ]

pismo ljudi sa Kosmeta

 

 

ЗАШТО ВЕРУЈЕМО ОЦУ АНТОНИЈУ (ДАВИДОВИЋУ) И ЗАШТО ГА ВОЛИМО?

Ових смо дана сведоци бројних увреда и неистина које се у нашим медијима износе о оцу Антонију због његове одбране привремено разрешеног владике рашко-призренског Г.Г. Артемија. Нас, који га добро познајемо, веома боли и растужује свака увреда изнета на његов рачун.
Зато, иако знамо да ће он мирно, као и много пута до сада, у побожности својој отрпети све те увреде и да ће истина на крају победити, не можемо стајати по страни и да не посведочимо о врлинском животу и труду драгог нам оца Антонија. Ово не чинимо да би одбранили усамљеног борца који има довољно духовне снаге да сам издржи све нападе и да свесно страда правде ради, већ зато што себе сматрамо привилегованим срећницима, Богу захвалним што нам је дао прилику да га упознамо, будући да смо имали ту част да са њим про(е)живимо најтежи ратни и послератни период у родном нам Ораховцу.
Отац Антоније је током ратног периода био монах у манастиру Светих Врача Козме и Дамјана у Зочишту (7 км. југо-источно од Ораховца), када је манастир био изложен сталним претњама припадника тзв. УЧК и када су НАТО-бомбе падале близу манастира и по околини. У таквом окружењу он је са братијом чувао мошти Св. Бесребреника и Чудотвораца Козме и Дамјана а по доласку КФОР-а и исељавању Срба из Зочишта, заједно са тадашњим игуманом протосинђелом Ромилом, изнео је исте и пренео их у манастир Црна Река. У најтежим послератним данима страдања када су албански екстремисти, осокољени присуством „међународних миротвораца“, беснели по Косову и Метохији, он је без пратње страних војника КФОР-а возио владике по косметским градовима и селима и из кућа извлачио и спашавао преостале, махом старије Србе заборављене и остављене од свих. Често би стизао касно и затицао лешеве побијених Срба, згаришта спаљених кућа, рушевине цркава и манастира. Био је очевидац многих страдања Срба и сведок многих драматичних догађаја о којима невољно говори.
У јесен 1999. године када је владика рашко-призренски Г.Г. Артемије у склопу обиласка своје обесправљене пастве посетио и нас, тада обезглављене и у горњем делу Ораховца заточене Србе окружене Албанцима жељним освете, видевши нашу панику и смушеност, одлучио ја да, ради охрабрења народу, пошаље два монаха да живе са нама и служе у нашој цркви „Успења Пресвете Богородице“. Пред полазак у Ораховац, владика им је рекао: „Немамо моћи ни начина да много помогнемо том народу, па идите да им барем пружите духовну утеху, служите литургије и молите се Богу са њима“. Тако је заједно са оцем Стефаном Миленковићем (садашњим игуманом обновљеног манастира Св. Врача у Зочишту), у Ораховац 25. децембра 1999. године дошао, или боље речено, вратио се отац Антоније. Захваљујући њима, ми смо у нашој цркви, која убрзо постаје центар окупљања нас преосталих Срба, имали Свету Литургију сваки дан и могли смо присуствовати јутарњој и вечерњој молитви, која нам је тада била преко потребна.
Њиховим проповедањем вере наше православне, многи од нас некрштени се крстише, невенчани венчаше, заблудели се вратише на прави пут и почеше ревносно да посте, омладина да чита духовне књиге а црква нам је сваким даном била све пунија верног народа. Тиме је наше страдање попримило библијски димензију, која нам је помогла да боље разумемо неправду која нам се наноси и да се, тако духовно окрепљени, наоружамо већом трпељивошћу. И још о. Антоније је радећи на црквеној радио-станици успостављао контакте овдашњем народу са родбином широм света.
Док су наши „виђенији“ суграђани и предратни функционери себично и у паници напуштали Ораховац остављајући и не осврћујући се на народ којег су до јуче тако самоуверено и надмено представљали и водили, он је кад год је могао присуствовао састанцима са КФОР-ом, ОЕБС-ом, УНМИК-ом и др. истурајући себе увек испред народа кад би било најтеже. Касније ће га ти исти „политичари“ оптужути да се бави политиком! И то њега, који нас је увек саветовао да се манемо политике, да не губимо душе своје, да никад не верујемо политичарима а да за ово што нам се сада дешава не кривомо и не мрзимо наше непријатеље (недобронамерне Албанце, западне силе и др.), већ да разумемо да страдамао наших непокајаних грехова ради и што смо се Бога одрекли. Високим међународним представницима говорио је истину у очи и тражио од њих оно што је нама гетоизираним Србима тада било потребно. О свему нас је обавештавао у писаној форми, постављајући извештаје са састанака на црквеној капији да сви могу прочитати. Неке од његових извештаја смо, срећом, сачували и овом приликом их по први пут достављамо широј јавности на увид. Они ће, свима вама - људима добре воље, пружити бољу прилику да га упознате и разумете, него што смо то ми, овим путем, покушали да учинимо.
У априлу 2000. године његовом заслугом је пронађена и из рушевина манастира Зочиште извучена икона Светих Врача Козме и Дамјана, која је некада чудотворила са иконостаса у истоименој цркви, и која данас стоји у обновљеној зочишкој светињи. Икону је пронашао разгрћући рушевине миниране цркве Св. Врача, у присуству страних новинара и уз, тешком муком, измољену пратњу војника КФОР-а. Исти отац Антоније је, док су се преостали Срби, уплашени за своје животе, пресељавали са угрожене периферије ка безбеднијем центру „енклаве“, месецима спавао у кући Филијовића (кућа је у међувремену продата Албанцима) на линији раздвајања српског и албанског дела града, како би својим присуством на месту где је најтеже, храбрио тамошње преплашене Србе да одоле жестоким притисцима и шиканирањима Албанаца и не напуштају своје куће које су свакодневно биле нападане и паљене.
И када је једне ноћи 2001. године по Васкрсу (по благослову владике Артемија), отишао од нас, није могао да се са свима нама опрости, већ је сутрадан ујутро на црквеној капији освануло његово опроштајно писмо (које достављамо у прилогу) чија је садржина растужила све нас који смо у том тренутку осетили да је од нас отишао Велики Човек, нама род рођени.
Дуго нисмо ништа чули о њему. Због изолације у којој смо се тада налазили до нас није допирала никаква вест о оцу Антонију. Касније смо од неких монаха сазнали да је отишао у манастир Црна Река, а потом да је себи саградио испосницу у планини изнад манастира где молитвено тихује, али да се не либи да, када осети да је наша света вера угрожена, напусти тиховање и пође да сведочи Истину, као што је то урадио и сада. И видимо да је опет несхваћен, опет наружен и у својој „наивној“ и чистој побожности назван „православним Дон Кихотом“.

 

[Милан Ракић]

Izvor?