Zoran Vučić — Tanki končići života

[JESSY]

                                                                    

 

Znaju li ono što pisanje smatraju razbibrigom i besposlicom za užas piščev nad belinom hartije kad reči odbiju da pristanu na smisao.

*

Tamna, teška i duga decembarska noć. Samo psi laju zagledani u nešto što ljudsko oko ne vidi. Uzalud gomile knjiga oko mene kad ni u jednoj ne piše kako dočekati dan, unapred svestan da će i on proći. Kako li je sada zaljubljenima, samima, nesrećnima i bolnima.

 

Ako se reči izuzmu — prljave od blata, pljuvačke, sline, znoja i krvi — lišene smisla, značenja, energije, muzike, lepote i tajne — ostaju samo Bog i Grob gde će najzad istrunuti duša i telo.

*

Sve sam budniji: u ilovači na grobljima, na putevima seoskim u umi i smonici, na brdima u peskuši i belici, na ugarima u crnicu do grla utonuo.

Vratiću ti sve tvoje: oči i uši, ruke i usta što su te slavila. Ništa nije moje, velika majko!

*

Ćuti kuća u kojoj sam odživeo najranije detinjstvo. Zaključana. Napuštena. Sama. Iza tamnih prozora tišina i mrak, kraj basamaka bujna kopriva i pelin. Otišla je i stričeva porodica u "srećnu budućnost". Hodam po dvorištu pust i sam. Kraj bunara burjan i pavitine, umesto loze koja se pitomo granala po jabukama. Na staji otvorene vratnice, a unutra mrak i paučine.

U strašnoj samoći pred napuštenom kućom detinjstva pukla je nit što me vezivala za ovu dolinu i dovodila u nju. Nikad se više neću vratiti. Bežim od duha mrtve kuće.
 
*

Jasno se sećam oskudnog detinjstva u planinama istočne Srbije. Siromaštvo je bilo opšte blago moga naraštaja. U svemu se škrtarilo, samo ne u igri koja je bila bogata i maštovita. Sve što nam je za igru nedostajalo morali smo samo da izmislimo i napravimo.

Tako smo rano postajali ljudi i majstori.
 
*

Veličanstvena je igra jaganjaca uoči Đurđevdana po livadama i proplancima. Tu sliku nosim iz detinjstva, čistu i jasnu kao oko kladenca.

Gledao sam kako umiru prerezanih grla u praznično jutro. Kad se telo umiri, ostanu samo oči otvorene, plavlje od letnjeg neba, a potom se lagano zamagle, zamute i pobele. Liče na oči uplakanih devojčica, ništa u njima nema od one mržnje i besa kad ljudi umiru. Tu su se, jedino, oni prelepi skokovi u svetlost, zaustavili da još malo svedoče o proleću.

Ko jagnjad nije voleo u detinjstvu taj ne zna kako se kida tanki končić života razapet između naših nerazumnih potreba i višeg smisla igre.

[JESSY]

*

Gledam kako trule i propadaju seoski plotovi oko avlija ispleteni od grabovog, leskovog i drenovog pruća. A koliko su ljubavi i umeća uneli u njih njihovi graditelji, majstori po nuždi.

Vidim kako plotovi umirući najtrajnije pamte snegove, kiše i žege dok se vraćaju zemlji iz koje su izrasli.

Ljudsko pamćenje je nepouzdano i kratko.
 
*

U proleće procvetaju džanarike na grobljima u zavičaju. Rojevi pčela u belim, cvetnim oblacima iznad krstača, sivih peščara i mrkih kamenova.

Šljive na grobovima, sa korenom tako duboko i žilama koje grle kosti poraženih, i rastu ravno iz večnosti o kojoj sve znaju oni što ih zasadiše.

Groblja se ne vide u proleće kad šljive procvetaju. Šljivici na tužnim mestima za retke namernike i putnike izdaleka.

Ali, tako se život nastavio.
 
*

Još leleču seljanke na grobljima u istočnoj Srbiji uoči praznika: pohode mrtve, nose ponude.

Poštovanje mrtvih ovde je još veoma jako, mada svakojakim nanosima novih razdoblja — razvodnjeno.

Taj lelek (samo žešći i prodorniji), prati me iz detinjstva, duboko negde pritajen i usađen u mene.

Pričini mi se ponekad u vrevi ulica velegradskih ili u letnjoj tišini i izmaglici Panonije.

Tako sam ga jednog leta čuo i u šumama Bavarske.

Večan je lelek seljanki.
 
*

Zime u selu su teške i duge kao starost, a leta kratka, bez odmora i spokojnog sna. Večna zebnja i strepnja sinova zemlje za čeljad, stoku i useve i na san se produžila. Strah od ratova, bolesti, suše i poplave večan je. Nema praznika, svadbe i sahrane gde on nije prisutan.

Da nije straha ko zna da li bi se ruka ratareva nežno nadnela nad klasjem?
 
*

Zagubile se u vremenu, izbledele, seoske svetkovine: vašari, slave, svadbe i litije. Nove igre zamenile su stare.

U seoske domove naprečac su ušle i nafrakane golišave igračice iz beloga sveta i promukli glasovi naših kafanskih pevača.
 
*

Video sam u Knjaževcu na autobuskoj stanici mladu seljanku lepog produhovljenog lica — ali tela već iskopnelog od težačkog načina života, poslova i rađanja.

Namah su mi u sećanju iskrsle one vitke, nežne, bledolike kokete iz gradskih kafana, gde se okuplja takozvani umetnički svet.

[JESSY]

*

Kad odlazim u zavičaj skoli me neka tuga pregolema. Svaki susret sa zemljacima mi je teret i bol. Znam da ću ih videti u autobusu sa izanđalim korpama i torbama kako se tiskaju i gužvaju, svađaju i pričaju grube šale. Tužni lakrdijaši u izdrndanom autobusu vraćaju se s pazara iz palanke gde su prodali svoju muku i kupili sitnice. Vraćaju se u svoje pustinje i pričaju da rečima pokriju prazninu koja ih je zatekla na samoj obali ovog veka.

*

Danas svako gleda "svoja posla" i ćuti o krupnim i presudnim pojavama i pitanjima.

Mali ljudi jedu, piju, množe se, i žele da tako jedino bude i ostane. Nakratko smetnuli s uma sudbinu. Mali ljudi kupuju šarene sitnice da ih razvesele u pustinji života.

Nesrećni ljudi žive u velikom strahu i zaboraviće da govore.

*

Tiho je danas u šumama Tresibabe. Nad šumske puteve i progone nadneli se i zgusli glogovi, grabovi i hrastovi.

Putevi detinjstva koji su vodili u nepoznato i pitko plavilo neba iznad šuma. Oni su odveli u svet, i nema na njima tragova povratnika.

Samo vreme niz njih otiče. To je sudbina puteva.

*

Noć zavičajna, mukla i duboka. Toplo. Strava. Negde sa istoka grmi, sprema se nevreme. Još jedna jesen; lišće je već sluti. Duboko dišu tamne šume.

Kako prolaze leta, kako nas izdaju!
 
*

Tamna, teška i duga decembarska noć. Samo psi laju zagledani u nešto što ljudsko oko ne vidi. Uzalud gomile knjiga oko mene kad ni u jednoj ne piše kako dočekati dan, unapred svestan da će i on proći.

Kako li je sada zaljubljenima, samima, nesrećnima i bolnima.
 
*

Kad okopne snegovi koji podsećaju na večnost, na nepromenu — s prvim lišćem probudi se i slutnja jeseni.

Sve zeleni, mladi se, i ide ka zrenju.

*

Starost je onespokojavajuća, ali se o njoj u mladosti ne misli, kao ni o tome koliko je potrebno voćki od cvetanja do zrenja.

*

Zime u selu su teške i duge kao starost, a leta kratka, bez odmora i spokojnog sna. Večna zebnja i strepnja sinova zemlje za čeljad, stoku i useve i na san se produžila. Strah od ratova, bolesti, suše i poplave večan je. Nema praznika, svadbe i sahrane gde on nije prisutan. Da nije straha ko zna da li bi se ruka ratareva
 nežno nadnela nad klasjem?

*

Ima časova kada se nađeš sam pred previsokim tamnim zidom. A na zidu ni jedan prozor ne svetli, a iza zida ni jedan glas ne dopire.

Onda se svode računi.

[JESSY]

TRI MALA ESEJA O REČI, O LJUBAVI, O NEBU


O REČI

Reči žive u jeziku uspravne i postojane, svemu prethodne i iz same suštine proishode, teške i tamne kao nesreća, bolest i smrt, ili lagane i prozračne kao osmeh i nežne kao latice cveta.
 
Reči brda pomeraju, granice zemaljske menjaju, rečne tokove ispravljaju, o sudbinama naroda odlučuju. Rečima se nesreća, propast i ropstvo najavljuju: njima se mrak odgoni, svetlost priziva i sloboda nagoveštava.
 
Reči gospodare, ranjavaju i vidaju, vid vraćaju i oslepljuju neoprezne. One uspravljaju, bodre i vode posustale, nejake, bolne i neutešne, ali i obaraju, survavaju i urnišu moćne, silne i bahate.
 
Reči mogu biti veličanstvene pobede, ali i strašan i sramotan poraz. Njima se može zlo dozvati, prokletstvo prizvati, u crno zaviti, čast izgubiti, pravda zatrti i laž ovekovečiti.
 
Reči o slobodi govore, a neslobodu uzdižu, nepravdu veličaju, zločin opravdavaju, varaju, pakoste i potkazuju. Reči zanose i zavode one koji u njih veruju, a zbunjuju i zastrašuju slaboumne, samotne i izopštene.
 
Reči jesu muka i bol ljudskog trajanja, ali i sjaj i uzlet u večno i neprolazno; one će zauvek biti jedino sredstvo kojim se grade krhke građevine u kojima misao boravi i postojano utočište duhu, lepoti i ljubavi.
 
Reči saznanje potvrđuju, mudrost vaznose, Svevišnjeg slave, zanos učvršćuju i blagost čuvaju. Njima se žalost kazuje i radost pronosi, nada naznačuje i želja najavljuje, a budućnost nagoveštava.
 
Čoveku je pružena božanska mogućnost da u rečima istinski postoji, jer ono drugo biološko postojanje ograničeno je i neizvesno.


LJUBAV

Ljubav je čudesno ostvarenje Gospodnje, njegova reč i delo. Eterična energija koja sve uspravlja, uznosi, zanosi i uspokojava. Ona se može naslutiti i osetiti, ali se ne može videti i dodirnuti, jer dodirom bi bila poništena njena lekovitost.
 
Mnogobrojna su lica ljubavi i vidovi u kojima se ona ispoljava i prikazuje. Ona lišće na drveću obnavlja, cvetove rascvetava, stoluje u ljudskom duhu i pali onu zanosnu vatru u nežnom oku žene. Ona nemoćne uspravlja, slabe osnažuje, a silnike kroti i sputava da sasvim ne potonu u krv i zločin.
 
Ljubav je topla kao dah novorođenčeta, kao razvigorac prolećni greje ozebla bića i pouzdano čuva sve ono što puže, hoda i leti. Ljubav je u svemu što se budi i uspavljuje, ona je duša svega i besmrtna je. Ljubav je san i govor ljudski, i svako novo delo uma i srca. Ona živi u klasu žita koji će gladne nahraniti. Ona je pravda i istina, saosećanje, nežnost i razum, srčanost i solidarnost.
 
Svrha ljubavi je visoka mera koju ljudsko umovanje neće doseći, i takva će zanavek ostati. Čoveku je ljubav velikodušno data, ali mu nije dano da je tumači, ogoljuje i razlaže. Ljubav sazreva u tajni, kao što biser sazreva u školjci. Samo Tvorac zna od čega je načinjena i gde će biti njeno konačno ishodište.
 
Ljubav je i onaj vrhunski zanos i omaja tela u spajanju, koja tim činom večnost ljubavlju potvrđuju. Sve je ljubavlju prožeto: strast, bol i tuga, smernost, radost i razuzdanost. I mrtvi žive u ljubavi živih, traju u njihovom sećanju, postoje u uspomeni.
 
Zahvaljujući ljubavi ostvarila su se mnoga saznanja, ali znanje o ljubavi je nepoznato. Božja je volja da se o ljubavi mnogo govori, a malo zna.


O NEBU

Nebo je večna zagonetka i beskrajna tajna. Kako želja za odgonetkom biva veća, tako i tajna postaje još tajnovitija. Nema kraja duhovnom naporu da se zagonetka razreši i tajna osvetli. Ta pregolema žudnja za otkrićem i dalje će grejati ozeble duše.
 
Nebo je jedina uteha tužnima, neutešnima i bolesnima. U toj nežnoj plaveti pulsira, živi, plamsa nada da će možda biti ono što biti ne može, ono što nije bilo. Tu borave i sazrevaju snovi onih što su bili i onih što će biti. Ta modra i tajnovita dubina skriva razrešenje svih sudbina.
 
Nebo za verujuće biva veliko svevideće oko koje bdi nad životom mirno, nenametljivo, spokojno. Zaljubljeni u očima voljenog bića vide nebo, a u nebu naslućuju oči voljenih. Nevernici i grešnici nebo slute i primaju kao kaznu koja će se na njih obrušiti mrakom, hladnoćom i prazninom. Nepravedno optuženi od neba očekuju pravdu, a zatočeni — slobodu.
 
Nebo je mera svih stvari. Od njegove milosti zavisi sve što se miče i raste na zemaljskoj obali. Njegova životodajna svetlost cvetove i oči otvara, biljke uspravlja, osmeh izmamljuje i govor razlistava u raskošno stablo jezika. Ono na okupu drži svo to obilje i štiti ga od studeni, pustoši i tmine.
 
Ima uverenja da je nebo samo omamljujuća praznina, ali ima i pouzdanih tvrdnji da je ono nedostižna i jedinstvena punina, koja budno čuva i umnožava nadu.

[JESSY]

ONO ŠTO MI OSTAJE (Pisma)

1.
Najnežiija, osmeh tvoj vidim kroz balkanske magle i glas tvoj čujem jasno, preko oranica. Razgovetni su obrisi tvoga lica u dnevnoj plaveti i ponoćnoj tmini. Volim te daleku, na nebeski, anđeoski način; dodirujem ti krilima trepavice dok spavaš. Udaljen sam, ali u san tvoj zavirujem i put kroz tamne šume osvetljavam.

Ako se sretnemo pod suncem podnevnim, buktinja moje krvi preobraziće se u čudesan ud božanski. Budna je i obesna, kao stihija, kao poplava — vatra koja mene ispunjava svetlošću, a od nje i ti blistaš i treperiš.

2.
Najnežnija, putujem i bdim na putevima. Da nije straha od bespuća, odavno bih stigao. Strepnja učvršćuje moj korak koji osmišljava putovanje prema tebi što se kao stabljika uspravljaš i povijaš ka meni.

Klonem na beskrajnoj stazi, ali me tvoje kao kladenac bistro oko podigne. U dugom danu zanemognem, ali tvoj žarki dah kao leptir doleprša izdaleka i izbriše mi sa čela ledene graške. U noći zanemim pred neizvesnim danom, ali me svitanje tvoga glasa — raznemušti.

3.   
Najnežnija, u pustinji sam, u snegovima stoletnim; okružen nerazumevanjem, neznanjem, mrzovoljom i mržnjom. Izložen sam na vetrometini, sputan teskobom, ispunjen strahom i nespokojstvom. U gudurama balkanskim, u rukav čobanskog gunja gurnut sam.

Da si bar ti ovde da me zagreješ osmejkom, večnim letom ženskosti, dahom iz kojeg veju neiskazive rečenice, blagošću i čistotom duha. Da te gledam usnulu u praskozorje, dok ti usne izgrevaju kao pupoljak bulke, a pod kapcima sazreva plavetna dubina koja će me obasjati kada se probudiš.

4.   
Najnežnija, usamljen sam i uspravljen u nebesa prozračna, prolećna. Kroz mene struje zakoni svemirski, niz mezgru i srž koštanu, u matericu zemlje. Iz pramajke, kroz vene i krv, u visinu uzleću plodovi puni sunca.

Gledam žito kako raste: njega je moja ruka zasejala. Tako je ona i tvoje kose doticala, unoseći u njih bezmerje i toplinu zemlje i vode. Tako je ona i tvoje grudi kao zaspale grlice budila. I evo, one još lete iz daljine u moj blagi umor, tople i drhtave.

3.   
Najnežnija, izopšten sam a pevam o duši, o duhu, o tajni ljudskog postojanja. Govorim — obnavljam maternji jezik, rastem uspravno kao drvo. Silazim polako u tajnu koja će se jednom otvoriti, a pored mene promiču godišnja doba i ljudi kojima se korak skraćuje i um vene.

I tvoje ženstvo je tajna. Tvoja toplina tajanstvo. Tvoj osmeh zagonetka. Ti daruješ i primaš blaženstvo. Usnama smetove topiš i voćke rascvetavaš. Tako se obnavljaš i slutiš da se u istom izvoru ogledaju starost i iščeznuće.

4.   
Najnežnija, tišina je, ali čujem, diše zemlja kao steona krava. Travke su pune topline i podzemnog govora. Ja osluškujem, i sve više razumem da nismo osamljeni i razdvojeni, već na jedinstven način spojeni voljom bogova.

Udaljen, ipak sam zrak sunčev koji ulazi u tvoju utrobu, u ružu što se čudesno rascvetava. A plod će biti ono konačno i poslednje savršenstvo koje ni jedna umetnost neće dosegnuti.

5.   
Najnežnija, tamo između škola i fabrika, kasarni i bolnica hodaju ljudi; boluju i trpe, snevaju i pevaju. Ja sam ovde, u šumama koje čuvaju istoriju. Svako je drvo — stoleće. Čitam sa kore i panjeva slavu i prokletstvo plemena.

Idem ka tvome snu, kao Hrist preko vode da ti nepokvašen stignem. Šaljem ti proleće, ono je moja želja u laticama rascvetane breskve što svu noć padaju na tvoje lice. I ja ću doći: tvoje srce biće svetiljka u pomrčini, ka kojoj idu izgubljeni putnici.

6.   
Najnežnija, na drumovima, u strašnoj žurbi, neutešnima se čini da su srećni. U gradovima, ucveljeni još veruju u obećanu zoru. U brdima i dolinama, bolni i nemoćni, nadaju se zdravlju i berićetu. U mračnim sobama, ostavljeni čeznu za šapatom i smehom. Na sivim trgovima, nevoljeni, snevaju zagrljaje.

Ti nisi sama; moja te ruka greje kada je položim na zemlju. Kad progovorim, cveće se u tvojoj bašti rascvetava. Kada list nehotice na usne priviješ — to te ja ljubim iznenada. Moja su usta u vodi kojom se umivaš.

Najnežnija, ima vidilaca koji znaju šta će biti. Budućnost nije tajna za one u sebe zagledane. Ima zamišljenih koji o budućnosti govore kao o minuloj nadi. Ima nasilnika koji se budućnošću zaklinju i brane. Ima tupoumnih tirana koji se krvlju nevinih umivaju u ime budućnosti. Samo si ti bila juče, i danas bivaš, i sutra bićeš — da braniš moju misao od bezmislećih. Ti si jedinstvo u koje sam sišao duhom i telom, sam i nag, da postojim, da volim.

Stado je krotko i umiljato pred mrkim čobaninom. Horda je hrabra i jaka — ali, bez ljubavi i snova, zauvek izgubljena i zavejana pepelom vremena.

10.
Najnežnija, na brdu po kojem hodam svi su na okupu: pastiri i vezilje, sinovi i oci, frulaši i odmetnici, matere i čedomorke, braća i krvnici, sestre i bludnice, vojnici i silovane. Mnogo je mudre trave koja mi se oko nogu upliće. Tu mi se prošlost otvorila i kroz nju vidim budućnost. To je škola od koje maloletna braća pobegoše. Sišao je dan u napušteno groblje.

Ti jedino znaš da sam ovde i pamtiš šta govorim. Ti si knjiga u kojoj je zapisano sve što sam naučio. Tvoje stranice su otvorene za jagode moje krvi koju kap po kap u tvoje pamćenje prelivam. To je jedini rukopis koji neće izgoreti.

 

 http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?PHPSESSID=g0j2unqrldml99mttteuqbhji6&topic=993.0