ЛЕЧЕЊЕ СТАРОСТИ?

[александар живаљев]

Најновији Newsweek издање на српском језику преноси из матичног недељника чланак Алисе Флек о покушајима и наводним опструкцијама лијечења старости. Познато је да је Гугл 2013. године покренуо програм "Калико" за истраживање и успоравање старости вриједан милијарду долара, а потом се удружио са фармацеутским гигантом "Ембивијем". И "Новартис" је покренуо истраживања у сличном правцу.

Недавно се испоставило, да можда стари, јефтини лијек метформин, коришћен у лијечењу дијабетеса још од 70их година, доводи до успоравања старости. То је главни предмет чланка Алисе Флек. Штампа је била преплављена написима о новооткривеном а лако доступном "еликсиру младости". Коначно, америчка агенција за лијекове - FAD, дозволила је клиничко тестирање ефеката метформина у успоравању старости, али изненада се испоставља да нема заинтересованих за финансирање ове клиничке студије.

Да ли се то фармацеутска индустрија плаши губитка тржишта, питају се многи са Алисом Флек?

Претходно питање - да ли се старост може третирати као болест и као таква лијечити, обрадио је професор Зоран Радовановић у чланку објављеном прије пет година, који препоручујем вашој пажњи.

Ако ништа, сазнаћете како су се подмлађивали Броз и друге велможе

 

Политика, НИТ, 5. октобар 2011.

Да ли је старост болест?

Проф. др Зоран Радовановић

У превентивној медицини важи правило да циљ није спречавање сваке, већ само превремене смрти. Неупитним је до скоро сматран и став да је старење нормалан процес, те да се треба борити само против неспособности коју она собом носи. У последње време, међутим, све су гласнији захтеви да се старост прогласи болешћу. Тај угао гледања нема само академски, већ и велики практичан значај, јер ако се прихвати, лекар је дужан да сваког старијег грађанина доживљава и лечи као болесника. У игру одмах улази и велики новац, будући да су до сада лекови постојали и одобравани су само за одређене болести, али не и за стање какво је поодмакли узраст.

Колики је људски век?

Јудеохришћанска религија као појам дуговечности наводи 969 година овоземаљског живота колико је, наводно, поживео Метузалем, док су за њим само мало заостали неки други праведници, какав је био Ноје, али и грешници, попут Адама. Окретањем ка стварном животу, долази се до анегдотских података о пастирима по Кавказу и Латинској Америци који су, како тврде они и њихови рођаци, дочекали 15. деценију живота (као рекорд је помињано 146 година). Међутим, за све те забити карактеристична су два детаља: не могу да се похвале поузданим подацима о рађањима у 19. веку и, по традицији, деци су тамо често давана имена родитеља. У том светлу је занимљиво да се кандидати за рекордере најбоље сећају времена када би требало да су већ изашли из периода адолесценције, а много непоузданије говоре о нешто ранијим догађајима. Нема сумње да су својим сећањима несвесно придодали, прихватајући их као сопствене, приче родитеља и старијих рођака.

Када се ограничимо на поуздане изворе података, долазимо до Францускиње из Арла, Жане Калман, која се 1998. године упокојила са 122 године, пет месеци и 14 дана. Често се цитира њена изјава да за дуговечност има да захвали исхрани са много маслиновог уља, чаши (не флаши!) вина и добром расположењу. Међутим, како се у таквим случајевима често у шали каже, она спада у особе које су „добро изабрале своје родитеље“.

Генетски склоп је заиста врло важан, али ипак није свемоћан. Да је мадам Калман манично пушила, много пила, јела масно и била гојазна, вероватно би живела неколико деценија краће. Наследна основа се може схватити као судбинска одредница појединца, али се и судбини мора помоћи. Како је један нобеловац написао другим поводом, спољашњи чиниоци не могу од гусана да створе лабуда, али могу супериорног (у овом случају, дуговечног) гусана. Другим речима, ако се човек са наследним оптерећењем не чува, инфаркт или шлог ће га погодити са 30 или 40 година, а ако се чува, неколико деценија касније.

Где су границе дуговечности?

Продужење очекиваног трајања људског живота је вишевековни процес који се, нарочито од времена индустријске револуције, несмањено брзим темпом одвија до данашњих дана. Још од половине 19. века важи правило да ће деца доспела на свет једног дана живети у просеку 6 сати дуже од својих претходника рођених дан раније. Тај добитак од три месеца годишње, односно читаву годину на сваке четири године, раније је махом оствариван смањењем смртности одојчади и мале деце, а током последњих пола века углавном се приписује више него двострукој вероватноћи да осамдесетогодишњак поживи бар још једну деценију.

Верује се да ће више од половине деце рођене у развијеним земљама претходне деценије бити живо и током прве деценије 21. века. Неки стручњаци сматрају и да је већ проходала прва беба која ће прославити свој 150. рођендан. Тај тренд се до скоро чинио незаустављивим, а препреку у блиској будућности може да му представља пандемија гојазности, због које неки песимисти чак нагађају да ће садашње генерације бити прве које ће живети краће од својих родитеља.

Спречавање или одлагање старости?

Мада постоје бројне књиге о старости с изазовним насловима који сугеришу окретање сказаљки добног часовника уназад, па је чувено Краљевско друштво, са седиштем у Лондону, прошле године тако назвало и своју конференцију (енгл. Turning Back the Clock), наука није у стању да заустави старење. Оно што она може данас да понуди је успоравање тог процеса, укључујући и бар делимично уклањање неких његових рано насталих последица. Остављајући по страни још увек неизвесно дејство многих лекова, здрав начин живота је проверен пут за остварење тог циља (в. прилог).

Лечење старости

Ради откривања тајне дуговечности обично се полази од трагања за разликама између стогодишњака и остатка популације. Осим начина живота, уочено је да изразито старе особе одликује група гена названа сиртуини. Сматра се да они утичу на отпорност, утрошак енергије, уклањање генских дефеката и саму смрт ћелија. Има индиција да њих активира супстанција која се, између осталог, налази у црном вину (ресвератрол). Попут једне друге групе једињења, флавона, нарочито присутних у маслиновом уљу, она има исти ефекат као и смањен калоријски унос, за који се зна да продужава живот низа организама.

Неке групе гена утичу на производњу хормона раста и њему сличних супстанција који подстичу убрзану размену материја. Потискивање њиховог утицаја може бити важно јер је успорен метаболизам повезан са дужим животним веком. Посебан правац истраживања односи се на структуре на половима хромозома, тзв. теломере, које се скраћују при свакој деоби ћелије, водећи њеној постепеној смрти. Теоретски је оправдано очекивати да би ензим који продужава теломере, познат као теломераза, благотворно деловао и на ћелијски век.

Све су ово више нагађања него утврђене истине, али се за годину-две могу очекивати и документованији аргументи о медикаментозној манипулацији дуговечношћу. При том се не тежи, како се то уобичајено напомиње, да се године механички додају животу, нарочито ако се он проводи непомично у постељи, већ да се живот (разноврстан, независан) додаје годинама. Другим речима, циљ је да се у стотој години умре - млад.

Заговорници борбе против старости лечењем сматрају апсурдним што се велике паре издвајају за испитивање узрока атеросклерозе, рака, шећерне болести, артритиса, деменције и сл., а не увиђа се да је поодмакли узраст у основи свих тих обољења. Они врше све већи притисак на одговарајуће светске институције, посебно на америчку Управу за храну и лекове, као најутицајнију, да старост означе као својеврстан поремећај здравља подложан лечењу. Тиме би било дато зелено светло фармацеутским компанијама да рачунају на сигуран приход од лекова за новодефинисани ентитет, јер би био уврштен у листу болести и патолошких стања за чији би третман лекари издавали рачуне, а разна осигуравајућа друштва их подмиривала.

Ту се пре свега поставља питање трошкова, али скоро рефлексно следи и противпитање: Шта је алтернатива? Лапот?! Подробнија анализа указује да стари људи могу дуго да буду друштвено корисни, било да остају у радном односу, брину о унуцима или се баве активношћу у заједници. Чисто економски гледано, још значајније од тога је што током две последње године свог живота стогодишњаци на лечење потроше само трећину суме која у истом завршном периоду живота оде на лечење њихових 20-30 година млађих сународника. Односе их исте болести као и њихове мање дуговечне парњаке, за разлику од којих, како се каже, они „умиру здрави“. Парадоксално звучи, али стари људи данас мање времена проведу у стању неспособности него њихови краће живећи претходници.

Порука

Спречавање и лечење све учесталије старости би несумњиво повећало опште добростање и продуктивност људи, али би ипак неслућено умножило трошкове, уколико би се здравствена служба финансирала на постојећи начин. Међутим, све је јасније да долази крај више од две хиљаде година дугој концепцији медицине оријентисане према појединцу. Будућност је у тзв. популационој здравственој заштити, заснованој на унапређењу здравља свих становника, а нарочито тзв. рањивих група (деце, трудница, старих и сл.) образовањем и наметањем здравих начина живота. И даље ће се, наравно, одвијати операције и порођаји у болницама, али трошкови нигде више неће бесконачно расти мимо економских могућности заједнице. Зато је за сиромашна друштва, попут нашег, посебно важно паметно бирати приоритете и, наравно, онемогућити злоупотребе, као посебно болну рану српског здравства.

 

Начин живота који повољно утиче на животни век

1.   Исхрана и телесна маса. Ограничен унос калорија (одржавање виткости). Доста воћа, поврћа и влакнасте хране, а мало животињских масти и соли.

2.   Физичка и умна активност. Ритмично ангажовање већих група мишића (жустар ход, пливање, вожња бицикла) бар пола сата неколико пута седмично. Интелектуални изазови (укрштене речи, судоку, шах). Уредан сан.

3.   Релативна непорочност. Ограничена потрошња алкохола. Одрицање од дувана и класичних дрога. Избегавање ризичних активности (вратоломна вожња аутом и, посебно, мотоциклом, непоштовање прописа и сл.)

4.   Ведар дух и повољно окружење. Радовање животу, дружење, социјална уклопљеност, породица. Осећање корисности. Оптимизам, било заснован на религиозности или овоземаљским вредностима. Комфорна и незагађена (прљавштином, буком) средина.

5.   Контрола здравља. Испитивање крвног притиска, холестерола и нивоа шећера у крви. Систематски прегледи. Скрининг.

 

Терапија живим ћелијама

Мада је имао претече током претходних векова, утемељивач подмлађивања инјекцијама живих ембрионалних ћелија је Швајцарац Паул Ниханс (1882-1971). Као млад лекар-добровољац, он се обрео у Београду током Балканских ратова, а 1931. године се разишао са научном медицином и почео да „лечи старост“ мешавином ембрионалних ћелија оваца. Сматрао је да та његова „ћелијска супа“ доспева до свих органа прималаца, удахњујући им свежину, али ту своју тврдњу никада није поткрепио ваљаним доказима.

Нихансов санаторијум су посећивали многи познати старци Европе (Аденауер, Де Гол, Сомерсет Мом, Пије Дванаести, Тито, Черчил) и света (Ајзенхауер, цареви Хаиле Селасије и Хирохито). Долазило се у потпуној дискрецији, црном лимузином и свака сеанса је плаћана по више десетина хиљада долара. Чарли Чаплин је последње двоје од своје 12 деце добио у 70. и 73. години, наводно захваљујући Нихансу, али би се с исто основа могло тврдити да је Антони Квин постао отац у 81. години само зато што је избегао овај третман, тј. да је Чаплину „лечењем“ ускраћено још десетак година плодности. Реч је о познатој чињеници да успешни људи, посебно ако не падну у заборав или немилост (или их не сломи терет славе, као неке рок-музичаре), живе у просеку и дуже и „живахније“ од својих вршњака.

Од Нихансовог експериментисања треба разликовати терапију матичним ћелијама, која много обећава (наравно, уколико јој се човек подвргне у озбиљној здравственој установи, а не у неком козметичком салону).

[Ronald]

Најновији Newsweek издање на српском језику преноси из матичног недељника чланак Алисе Флек о покушајима и наводним опструкцијама лијечења старости. Познато је да је Гугл 2013. године покренуо програм "Калико" за истраживање и успоравање старости вриједан милијарду долара, а потом се удружио са фармацеутским гигантом "Ембивијем". И "Новартис" је покренуо истраживања у сличном правцу.

Недавно се испоставило, да можда стари, јефтини лијек метформин, коришћен у лијечењу дијабетеса још од 70их година, доводи до успоравања старости. То је главни предмет чланка Алисе Флек. Штампа је била преплављена написима о новооткривеном а лако доступном "еликсиру младости". Коначно, америчка агенција за лијекове - FAD, дозволила је клиничко тестирање ефеката метформина у успоравању старости, али изненада се испоставља да нема заинтересованих за финансирање ове клиничке студије.

Да ли се то фармацеутска индустрија плаши губитка тржишта, питају се многи са Алисом Флек?

Претходно питање - да ли се старост може третирати као болест и као таква лијечити, обрадио је професор Зоран Радовановић у чланку објављеном прије пет година, који препоручујем вашој пажњи.

Ако ништа, сазнаћете како су се подмлађивали Броз и друге велможе

 

Политика, НИТ, 5. октобар 2011.

Да ли је старост болест?

Проф. др Зоран Радовановић

У превентивној медицини важи правило да циљ није спречавање сваке, већ само превремене смрти. Неупитним је до скоро сматран и став да је старење нормалан процес, те да се треба борити само против неспособности коју она собом носи. У последње време, међутим, све су гласнији захтеви да се старост прогласи болешћу. Тај угао гледања нема само академски, већ и велики практичан значај, јер ако се прихвати, лекар је дужан да сваког старијег грађанина доживљава и лечи као болесника. У игру одмах улази и велики новац, будући да су до сада лекови постојали и одобравани су само за одређене болести, али не и за стање какво је поодмакли узраст.

Колики је људски век?

Јудеохришћанска религија као појам дуговечности наводи 969 година овоземаљског живота колико је, наводно, поживео Метузалем, док су за њим само мало заостали неки други праведници, какав је био Ноје, али и грешници, попут Адама. Окретањем ка стварном животу, долази се до анегдотских података о пастирима по Кавказу и Латинској Америци који су, како тврде они и њихови рођаци, дочекали 15. деценију живота (као рекорд је помињано 146 година). Међутим, за све те забити карактеристична су два детаља: не могу да се похвале поузданим подацима о рађањима у 19. веку и, по традицији, деци су тамо често давана имена родитеља. У том светлу је занимљиво да се кандидати за рекордере најбоље сећају времена када би требало да су већ изашли из периода адолесценције, а много непоузданије говоре о нешто ранијим догађајима. Нема сумње да су својим сећањима несвесно придодали, прихватајући их као сопствене, приче родитеља и старијих рођака.

Када се ограничимо на поуздане изворе података, долазимо до Францускиње из Арла, Жане Калман, која се 1998. године упокојила са 122 године, пет месеци и 14 дана. Често се цитира њена изјава да за дуговечност има да захвали исхрани са много маслиновог уља, чаши (не флаши!) вина и добром расположењу. Међутим, како се у таквим случајевима често у шали каже, она спада у особе које су „добро изабрале своје родитеље“.

Генетски склоп је заиста врло важан, али ипак није свемоћан. Да је мадам Калман манично пушила, много пила, јела масно и била гојазна, вероватно би живела неколико деценија краће. Наследна основа се може схватити као судбинска одредница појединца, али се и судбини мора помоћи. Како је један нобеловац написао другим поводом, спољашњи чиниоци не могу од гусана да створе лабуда, али могу супериорног (у овом случају, дуговечног) гусана. Другим речима, ако се човек са наследним оптерећењем не чува, инфаркт или шлог ће га погодити са 30 или 40 година, а ако се чува, неколико деценија касније.

Где су границе дуговечности?

Продужење очекиваног трајања људског живота је вишевековни процес који се, нарочито од времена индустријске револуције, несмањено брзим темпом одвија до данашњих дана. Још од половине 19. века важи правило да ће деца доспела на свет једног дана живети у просеку 6 сати дуже од својих претходника рођених дан раније. Тај добитак од три месеца годишње, односно читаву годину на сваке четири године, раније је махом оствариван смањењем смртности одојчади и мале деце, а током последњих пола века углавном се приписује више него двострукој вероватноћи да осамдесетогодишњак поживи бар још једну деценију.

Верује се да ће више од половине деце рођене у развијеним земљама претходне деценије бити живо и током прве деценије 21. века. Неки стручњаци сматрају и да је већ проходала прва беба која ће прославити свој 150. рођендан. Тај тренд се до скоро чинио незаустављивим, а препреку у блиској будућности може да му представља пандемија гојазности, због које неки песимисти чак нагађају да ће садашње генерације бити прве које ће живети краће од својих родитеља.

Спречавање или одлагање старости?

Мада постоје бројне књиге о старости с изазовним насловима који сугеришу окретање сказаљки добног часовника уназад, па је чувено Краљевско друштво, са седиштем у Лондону, прошле године тако назвало и своју конференцију (енгл. Turning Back the Clock), наука није у стању да заустави старење. Оно што она може данас да понуди је успоравање тог процеса, укључујући и бар делимично уклањање неких његових рано насталих последица. Остављајући по страни још увек неизвесно дејство многих лекова, здрав начин живота је проверен пут за остварење тог циља (в. прилог).

Лечење старости

Ради откривања тајне дуговечности обично се полази од трагања за разликама између стогодишњака и остатка популације. Осим начина живота, уочено је да изразито старе особе одликује група гена названа сиртуини. Сматра се да они утичу на отпорност, утрошак енергије, уклањање генских дефеката и саму смрт ћелија. Има индиција да њих активира супстанција која се, између осталог, налази у црном вину (ресвератрол). Попут једне друге групе једињења, флавона, нарочито присутних у маслиновом уљу, она има исти ефекат као и смањен калоријски унос, за који се зна да продужава живот низа организама.

Неке групе гена утичу на производњу хормона раста и њему сличних супстанција који подстичу убрзану размену материја. Потискивање њиховог утицаја може бити важно јер је успорен метаболизам повезан са дужим животним веком. Посебан правац истраживања односи се на структуре на половима хромозома, тзв. теломере, које се скраћују при свакој деоби ћелије, водећи њеној постепеној смрти. Теоретски је оправдано очекивати да би ензим који продужава теломере, познат као теломераза, благотворно деловао и на ћелијски век.

Све су ово више нагађања него утврђене истине, али се за годину-две могу очекивати и документованији аргументи о медикаментозној манипулацији дуговечношћу. При том се не тежи, како се то уобичајено напомиње, да се године механички додају животу, нарочито ако се он проводи непомично у постељи, већ да се живот (разноврстан, независан) додаје годинама. Другим речима, циљ је да се у стотој години умре - млад.

Заговорници борбе против старости лечењем сматрају апсурдним што се велике паре издвајају за испитивање узрока атеросклерозе, рака, шећерне болести, артритиса, деменције и сл., а не увиђа се да је поодмакли узраст у основи свих тих обољења. Они врше све већи притисак на одговарајуће светске институције, посебно на америчку Управу за храну и лекове, као најутицајнију, да старост означе као својеврстан поремећај здравља подложан лечењу. Тиме би било дато зелено светло фармацеутским компанијама да рачунају на сигуран приход од лекова за новодефинисани ентитет, јер би био уврштен у листу болести и патолошких стања за чији би третман лекари издавали рачуне, а разна осигуравајућа друштва их подмиривала.

Ту се пре свега поставља питање трошкова, али скоро рефлексно следи и противпитање: Шта је алтернатива? Лапот?! Подробнија анализа указује да стари људи могу дуго да буду друштвено корисни, било да остају у радном односу, брину о унуцима или се баве активношћу у заједници. Чисто економски гледано, још значајније од тога је што током две последње године свог живота стогодишњаци на лечење потроше само трећину суме која у истом завршном периоду живота оде на лечење њихових 20-30 година млађих сународника. Односе их исте болести као и њихове мање дуговечне парњаке, за разлику од којих, како се каже, они „умиру здрави“. Парадоксално звучи, али стари људи данас мање времена проведу у стању неспособности него њихови краће живећи претходници.

Порука

Спречавање и лечење све учесталије старости би несумњиво повећало опште добростање и продуктивност људи, али би ипак неслућено умножило трошкове, уколико би се здравствена служба финансирала на постојећи начин. Међутим, све је јасније да долази крај више од две хиљаде година дугој концепцији медицине оријентисане према појединцу. Будућност је у тзв. популационој здравственој заштити, заснованој на унапређењу здравља свих становника, а нарочито тзв. рањивих група (деце, трудница, старих и сл.) образовањем и наметањем здравих начина живота. И даље ће се, наравно, одвијати операције и порођаји у болницама, али трошкови нигде више неће бесконачно расти мимо економских могућности заједнице. Зато је за сиромашна друштва, попут нашег, посебно важно паметно бирати приоритете и, наравно, онемогућити злоупотребе, као посебно болну рану српског здравства.

 

Начин живота који повољно утиче на животни век

1.   Исхрана и телесна маса. Ограничен унос калорија (одржавање виткости). Доста воћа, поврћа и влакнасте хране, а мало животињских масти и соли.

2.   Физичка и умна активност. Ритмично ангажовање већих група мишића (жустар ход, пливање, вожња бицикла) бар пола сата неколико пута седмично. Интелектуални изазови (укрштене речи, судоку, шах). Уредан сан.

3.   Релативна непорочност. Ограничена потрошња алкохола. Одрицање од дувана и класичних дрога. Избегавање ризичних активности (вратоломна вожња аутом и, посебно, мотоциклом, непоштовање прописа и сл.)

4.   Ведар дух и повољно окружење. Радовање животу, дружење, социјална уклопљеност, породица. Осећање корисности. Оптимизам, било заснован на религиозности или овоземаљским вредностима. Комфорна и незагађена (прљавштином, буком) средина.

5.   Контрола здравља. Испитивање крвног притиска, холестерола и нивоа шећера у крви. Систематски прегледи. Скрининг.

 

Терапија живим ћелијама

Мада је имао претече током претходних векова, утемељивач подмлађивања инјекцијама живих ембрионалних ћелија је Швајцарац Паул Ниханс (1882-1971). Као млад лекар-добровољац, он се обрео у Београду током Балканских ратова, а 1931. године се разишао са научном медицином и почео да „лечи старост“ мешавином ембрионалних ћелија оваца. Сматрао је да та његова „ћелијска супа“ доспева до свих органа прималаца, удахњујући им свежину, али ту своју тврдњу никада није поткрепио ваљаним доказима.

Нихансов санаторијум су посећивали многи познати старци Европе (Аденауер, Де Гол, Сомерсет Мом, Пије Дванаести, Тито, Черчил) и света (Ајзенхауер, цареви Хаиле Селасије и Хирохито). Долазило се у потпуној дискрецији, црном лимузином и свака сеанса је плаћана по више десетина хиљада долара. Чарли Чаплин је последње двоје од своје 12 деце добио у 70. и 73. години, наводно захваљујући Нихансу, али би се с исто основа могло тврдити да је Антони Квин постао отац у 81. години само зато што је избегао овај третман, тј. да је Чаплину „лечењем“ ускраћено још десетак година плодности. Реч је о познатој чињеници да успешни људи, посебно ако не падну у заборав или немилост (или их не сломи терет славе, као неке рок-музичаре), живе у просеку и дуже и „живахније“ од својих вршњака.

Од Нихансовог експериментисања треба разликовати терапију матичним ћелијама, која много обећава (наравно, уколико јој се човек подвргне у озбиљној здравственој установи, а не у неком козметичком салону).

Aleksandre pogledaj sto se tice dijete, ovaj decko Matthew Lake se od osamneste hrani u skladu sa Cron dijetom, pogledaj mu bimarkere, krvni pritisak zadnji put kad sam gledao kod njega na facebook stranici bio mu je 90/60, otkucaji srca u minuti samo 35 ovde su 58 i temperatura tijela 35 stepeni, testesteron se spusta, ali je kontinuitet mnogo duzi kao i muskarcima na Okinavi pa njihovi muskarci mogu imati djecu i u kasnijim godinama, ima njih jos pratim ja vecinu i Aubrey, Liz, Mariu Conovalenko oni su predavaci itd.

 

http://www.crvitality.com/2014/06/calorie-restriction-biomarkers/

[александар живаљев]

Научни интервју: Проф. др Јанко Николић Жугић

РТС, 2, 28.03., 20:34

Од Епa о Гилгaмешу до дaнaс трaжи се тaјнa млaдости. Дa ли имa лекa против стaрости? Нaучни интервју вaм откривa до којих је револуционaрних сaзнaњa дошaо нaучник проф. др Јaнко Николић-Жугић, шеф Кaтедре зa имунологију Медицинског факултета Универзитетa Аризонa и директор Упрaвног одборa aмеричког Друштвa зa стaрење.

Стaрење је физиолошки процес. Ако је физиолошки, ондa је и неизбежaн. Знaмо ли уопште зaшто стaримо? Конaчно добијaмо нове одговоре нa питaњa колико то морaмо дa стaримо и који су кључни пaрaметри нaшег биолошког сaтa.

По једној од дефиницијa, стaрење је процес поремећaјa функцијa оргaнизмa прaћен губитком способности одговорa нa стрес и порaстом ризикa од болести. Дa ли је кључ зa дуговечност у добром имунском систему? Кaквa је везa имунског и центрaлног нервног системa?

У емисији ћете сaзнaти зaшто проф. др Јaнко Николић-Жугић смaтрa дa су вaжне индивидуaлно прилaгођене вaкцине, кaо и то штa одређује индивидуaлни профил и дa ли aдеквaтном стимулaцијом имунског системa одлaжемо стaрост или врaћaмо млaдост.

Уредник: Маријана Вук Мрђа
Редитељ: Драгица Гачић

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+2/2256940/%D0%9D%D0%B0%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8+%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83%3A+%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%84.+%D0%B4%D1%80+%D0%88%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE+%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B+%D0%96%D1%83%D0%B3%D0%B8%D1%9B.html