"Ко каже да је ДНК светиња над светињама?"

[Иван Недић]

 Свештеник Александар Пикаљев

Ко каже да је ДНК светиња над светињама?

 

 

 

Новост да је британска Служба за људску оплодњу и ембриологију групи научника одобрила спровођење експеримената на пољу модификације људских гена изазвала је традиционалну реакцију православних хришћана на Интернету. О томе да ли је негативна реакција оправдана и о односу према генетском инжењерингу пише свештеник Александар Пикаљев.

 

 

 

Научна открића и достигнућа у области генетике увек привлаче пажњу широке јавности, и то је сасвим разумљиво. Као прво, резултати научног рада се у мањој или већој мери тичу свих нас, тако да је веома тешко остати равнодушан када је реч о клонирању, генетским модификацијама, откривању гена који одговарају за урођене способности, тешке болести и процесе развоја и старења.

 

 

Као друго, степен информисаности обичних људи о питањима генетике обрнуто је пропорционалан интересовању. Где недостаје знање, тамо ради машта. А ако је машта подстакнута још и снажном мистичком сликом света, главе тих самоуких „генетичара“ препуне су свакојаких монструма, клонова и мутаната на чијем је челу, разуме се, антихрист, а то све значи да је близу апокалипса.

 

Живим расправама о научним открићима и достигнућима можемо се само радовати. Дискусија на теме науке често нам омогућава да откријемо нешто ново и подстиче нас да прочитамо коју паметну књигу на дотичну тему.

 

Барем би требало. Авај, прве реакције међу верницима на ову новост били су гласови беса, панике и бацања клетви на истраживаче. Истог тренутка су се прикључили тзв. православни активисти, са изјавом да је боље умрети него дозволити овакве експерименте, да ће сада бити створене некакве „људске подврсте“ које неће моћи да имају заједничко потомство, а да су британски научници ђавоље слуге и да ту нема никакве сумње.

 

Речено мирно, без претераних емоција, суштина замерки упућених на рачун генетичара своди се на то да у њиховим експериментима човек заузима место Бога и својим несавршеним рукама и палим умом продире у светињу над светињама целе творевине – у људски геном, а затим по сопственом нахођењу уноси своје исправке, а то ће се неминовно завршити лоше, јер шта има пали човек да се меша тамо где делује једино Творац.

 

Оправданост овакве аргументације тема је о којој вреди поразговарати.

 

 

 

 

Вирус а не ђаво

 

 

Предлажем да летимичним погледом осмотримо историју науке и, уопште, историју људске цивилизације, и да се отворено запитамо: колико често се човек кроз историју мешао у оно што је дотада сматрано облашћу искључиво Божијег деловања? И не само што се мешао, него је из тога извлачио објективну корист, преображавајући и побољшавајући квалитет живота у будућим вековима.

 

 

Одличан пример су домаће животиње и пољопривредне културе. То су дивље врсте које су узете из природе и модификоване путем вештачке селекције. Управо захваљујући људским напорима, те врсте су стекле оне особине и квалитете које претходно нису имале, а које су човеку биле изузетно потребне. Човек може да узме из природе вука и да га претвори у огромног мастифа или у минијатурног бишона, како му се прохте. Може да узме дивљи кукуруз и пшеницу, који су јестиви само за онога ко умире од глади, да од њих произведе стотине и хиљаде укусних и плодних сорти, и да их научи да расту тамо где их никада раније није било. И све захваљујући томе што смо способни да откривамо законе биолошке промењивости, да на њих утичемо и њима управљамо.

 

Човек је на крају практично сасвим избацио из своје исхране дивље биљне и животињске врсте и заменио их врстама које су резултат његове селекције. Наравно, ко жели може да покуша да се храни само дивљим шумским печуркама или да сакупља разне травке, али сумњам да су за тако нешто способни чак и најрадикалнији вегани.

 

Ево и другог примера. Хиљадама и хиљадама година масовна инфективна обољења приписивана су директно и непосредно Божијем уплитању у живот људског рода. Бог је путем епидемија „упозоравао“, „кажњавао“, „уразумљивао“, све док није дошао Пастер са својим лабораторијским прибором и целом свету објаснио природу заразних болести, као и начин борбе против истих путем вакцинације.

 

Испоставило се да особе заражене беснилом нису ђавоимане него да је њихов организам напао вирус који се може изоловати и ослабити, а затим човеков имунитет научити да се бори са њим. Да човек не би умро од колере не треба се више молити, него само прати руке и избегавати непрерађену воду, а жене су умирале после порођаја не зато што је дете зачето у греху, него зато што акушери нису имали представе о елементарној хигијени. Чим су бабице пре порођаја почеле да обрађују руке медицинским алкохолом, „Божија казна“ је престала.

 

 

 

Шта то значи? Да су Пастер и карболинска киселина моћнији од Бога? Не бих рекао. Пре ће бити да нам се намеће сасвим другачији одговор: људи су на погрешном месту видели промисао Божији. Није неопходно ићи у литију са крстовима и барјацима тамо где је сасвим довољно добро опрати руке и прокувати воду. Међутим освајање истина које нама данас у XXI веку звуче банално и подразумевано трајало је деценијама, кроз бесконачан број експеримената. Био је то прави научни, људски и грађански подвиг.

 

 

Управо захваљујући том подвигу ваше дете већ у породилишту гарантовано добија неопходне вакцине, захваљујући којима неће морати да прележи ни велике богиње, ни полиомијелитис, ни рубеолу. Наравно, нико никада не може дати стопостотне гаранције да ће бити здраво, али шансе човека XXI века да преживи детињство и да доживи одрасло доба стотинама су, ако не и хиљадама пута веће него пре свега 200 година.

 

 

 

Нож у рукама убице и хирурга

 

Шта су то вакцине? Вакцине су ништа друго до начин вештачке модификације људског имунитета, његово „дресирање“ и подстицање на борбу са конкретним опасним вирусима и бактеријама. И то је мењање човекове природе. Захваљујући вакцини можемо да преживимо тамо где бисмо без ње гарантовано умрли. Ма колико патетично звучало, вакцинисани човек је човек који је вештачким путем циљано модификован помоћу савремених научних средстава.

 

 

Па онда пресађивање органа и вештачки органи. Шта је то, ако не вештачко модификовање човека, када се уклања рођени али болесни орган и на његово место ставља туђ али здрав? Али ни то није све. Организам не жели ново и здраво, њему се свиђа старо и болесно, имунитет почиње да одбацује здрав али туђ орган, тако да се имунитет мора сузбити, то јест човек се опет мора вештачки модификовати да би могао да живи са туђим срцем или бубрегом, зато што би глупи имунитет без спољашње интервенције убио свог домаћина.

 

Да ли је човек који живи са срцем другог човека предвиђен природом? Да ли је такав човек „природан“? Не бих рекао. Али ми можемо да то учинимо и да спасемо живот, то се исплати и природа мора да се склони пред људским интелектом. Није далеко дан када ће се ткива и органи вештачки узгајати сходно потребама конкретног пацијента, а сигурно је да природа чак ни теоретски није предвидела да срца, плућа и јетре расту независно од организма.

 

Осим тога, људи су научили да праве протезе којима се управља преко електронског чипа усађеног у сам мозак. Вештачке руке и ноге које раде снагом мисли постале су реалност. А човек са таквим протезама – то је већ практично киборг из научно-фантастичног романа. Али ове технологије дају људима могућност да нормално живе, да се брину о себи, па нема сумње да је оваква модификација људског тела на коју смо понекад приморани нешто позитивно и добро, иако сасвим неприродно.

 

 

 

Стога, ако трезвено размислимо, морамо рећи да нема технологија које би биле добре или лоше саме по себи. Технологија је нож који се може наћи у рукама и убице и хирурга.

 

 

 

 

Не паничити него разумети

 

Ипак, ма колико нас успеси савремене медицине радовали, њихово наличје и није тако светло. Ради се о главној човековој биолошкој победи: победи над природном селекцијом. То значи да на савременом ступњу развоја науке и медицине људи који би по свим природним законима били осуђени на смрт ипак остају у животу, дочекују старост и добијају децу. Наравно, по природи ствари, ни деца нису много здравија од својих родитеља, већ штавише генетским проблемима својих предака додају и сопствене дефекте и мутације. Затим та деца рађају своју децу, која такође опстају захваљујући вакцинама, антибиотицима, посебној исхрани. И тако опет.

 

 

Имамо, дакле, један затворени круг: што је боља, медицина спашава већи број људских живота, па већи број хроничних болесника и особа са генетским проблемима добија шансу за опстанак коју не би имали да није савремених технологија. То је сурова истина, и овај проблем постаје све озбиљнији. Како га решити а остати човек, како не дозволити оно што су дозволили немачки нацисти који су инвалиде, психичке болеснике и особе са тешким телесним поремећајима слали у гасне коморе у циљу оздрављења нације?

 

Потпуно је јасно да ми немамо морално право да болесним људима ускраћујемо породичну срећу, да им забранимо да се размножавају, да смо дужни да очувамо трудноћу у случају да постоји опасност од спонтаног побачаја и да се бринемо о седмомесечној, па чак и шестомесечној недоношчади. Ми смо људи и вредност људског живота за нас већ у самој чињеници што је то људски живот. Али можемо ли онда учинити да људи рођени од болесних родитеља не носе све те трагичне проблеме који су природним путем неизбежни? Одговор гласи: можемо! Управо је то циљ генетског инжењеринга.

 

Генетски проблеми се не могу излечити уобичајеним медицинским средствима, зато што је болест буквално записана у свакој ћелији људског организма, и сваки ген, ма какву болест носио, има само један циљ: да се копира и пренесе следећем поколењу. Природа овај проблем решава тако што одбацује болесне јединке, па носилац генетске аномалије умире пре него што стекне способност да остави потомство. Тиме се опасни ген елиминише из популације. Ово је механизам еволуције и природне селекције.

 

Захваљујући развоју технологије и медицине, ми људи смо у великој мери превазишли тај фактор и добили велики бонус у виду продужетка животног века и снижења дечијег морталитета. Међутим, добили смо и масу проблема, који се не могу решити уобичајеним путем. Излаз из ове наизглед безизлазне ситуације био би да научимо да исправљамо генетске дефекте на базичном, молекуларном нивоу.

 

Покушаћу да поједноставим. Потребно је знати који дефект ког гена носи опасност од одређене патолошке појаве, затим ући у геном, извадити „лош“ ген и на његово место ставити „исправни“. То је исто као што се слепом човеку може вратити вид путем усађивања вештачког очног сочива, само што се ово одвија на најфинијем биохемијском нивоу, путем конкретних манипулација са ДНК. Успех овога подухвата у целости зависи од наших знања и технологија. Ако су наше знање и наше технологије довољно развијене, онда ће се дете које је природним током осуђено на патње и рану смрт родити здраво и читаво. То је циљ генетике као науке.

 

А да би смо ми, обични људи, разумели праву суштину питања, не треба рефлексно одмахивати рукама и паничити, већ едуковати се и стицати нова знања о томе шта је људски геном, како функционишу наследни механизми и како се на њих може утицати а да то буде корисно за човека. Ова знања су нам на дохват руке, довољно је победити лењост.

 

 

 

 

 

Бог и ДНК

 

С биолошке тачке гледишта, зачеће је својеврсни „руски рулет“. Не зна се где се тачно налази метак нити у ком тренутку и у ком човеку би могла да „пукне“ притајена болест или смрт. Али могуће је отворити добош још пре или непосредно после зачећа, извадити метке и на њихово место ставити ћорке, и човек ће остати жив.

 

 

Обичан човек који не познаје материју не може ни да замисли колико је то компликовано и скупо. Али нико и није обећао да ће бити лако. Чињеница је да је рад са људским геномом, његово модификовање и исправљање неизбежна будућност биотехнолошког развоја. А улога етике није да све забрани, него да се најмоћније оружје нађе у добрим рукама. Исто као и нуклеарна енергија, чију употребу не треба дозволити за убијање и терор.

 

А сада неколико речи о реакцији религиозних људи на биотехнолошки напредак. Понављам: да би реакција била адекватна потребна су одговарајућа знања, у супротном имамо паничну реакцију коња на воз. То је очигледно.

 

Интересантно је нешто друго: људи који се противе биотехнолошким истраживањима из искључиво верских разлога падају, а да тога нису свесни, у једну веома лукаво постављену логичку и богословску замку. Ми верујемо у Бога који је Дух, према томе Бог је нематеријалан и никакав материјални утицај не може му нашкодити.

 

Међутим, противници биотехнолошког напретка размишљају тако као да се Божија икона у човеку и својства његове бесмртне нематеријалне душе налазе у потпуној зависности од стања у ком се налази апсолутно материјални носилац наследних особина – дезоксирибонуклеинска киселина или скраћено ДНК. Они озбиљно верују да се икона Божија у човеку може изопачити или уништити услед техничких манипулација са једним јединим молекулом. Свемогући Бог је, дакле, немоћан пред овим искључиво материјалним деловањем.

 

Наше је питање: ко је, када и где рекао да је ДНК светиња над светињама која се никако не сме пипати? Где је прописан такав догмат? Нешто се не сећам. Није ваљда да вишак хромозома код детета са Дауновим синдромом у већој мери одговара Божијем плану о човеку него рођење здравог и правог детета?

 

Ако човеку са надом вадимо болесно срце, пресађујемо ново и радујемо се успеху, који, узгред речено, није гарантован, због чега не треба да се радујемо могућности да филигранским, микроскопским утицајем исправимо наследне грешке? Ако ову могућност принципијелно одбацујемо искључиво из духовних, верских разлога, ми тиме Бога аутоматски стављамо у положај зависности од материјалних фактора. Ослањајући се на мистику ми се, парадоксално, претварамо у крајње материјалисте.

 

Биотехнолошки развој има, наравно, своје реалне проблеме и реалне опасности, али пред њиме је и велика будућност. Лек против свих болести свакако неће бити пронађен, ма колико ми о томе маштали, али ми данас имамо сасвим реалну могућност да научимо да лечимо болести којима донедавно нисмо знали ни с које стране да приђемо. Стога није потребна забрана него контрола и транспарентност истраживања, али тај задатак мора бити поверен правим стручњацима.

 

Ми, пак, обични људи, треба да тежимо ономе што је за нас најважније: да победимо страх од непознатог, а чудовишта рођена из маштарског разума може убити само објективно знање.

 

Извор: http://www.pravmir.ru/kto-skazal-chto-dnk-eto-svyataya-svyatyih/

Са руског превели Иван и Јелена Недић

Свештеник Александар Пикаљев завршио је средњу медицинску школу и православну духовну академију.

 

 

 

 

 

 

Новост о којој се говори у уводу можете прочитати овде: http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=227002

 

 

 

 

 

 

Позивамо вас да се на форуму Поуке.орг придружите дискусији о овој веома сложеној теми.

 

[александар живаљев]

Сјајан текст, хвала!

Заиста се надам да ће се компетентнији од мене укључити у дискусију. Посебно је битно да се у јавној дебати чује и теолошко биоетичко становиште.

[Иван Недић]

Ја се надам да ће се било ко укључити у дискусију

[Јелена011]

Pa sad mozda ljudi citaju

Sviđa mi se tekst, iako ne prica konkretno o toj modifikaciji koja je odobrena. Tako sam razumela pocetak teksta, kao da se nesto desilo pa eto pobozni ljudi se sablaznili jelte i osuli drvlje i kamenje.

Sam tekst jako lepo i pitko objaasnjava neke vazne stvari koje izgleda treba,puno puta ponavljati da dođu do usiju prosecnog coveka.

Ubi nas poluznanje, strah od nepoznatog i neki kvazi revnosni strah u kome sve sto nam nije poznato mislimo da je djavolja rabota.

A to jeste đavolja rabota jer umesto da pricamo o realnim problemima u bioetici mi ispravljamo krive drine zabluda i sujevernih strahova verujuceg naroda.

Ja prvi put cujem da je dnk jelte svetinja nad svetinjama, to mi se ni malo ne sviđa kao tumacenje.

Pa ako cemo bogoslovski, ne menja li svaki nas greh po malkice nasu dnk?ne menja li svako nase dobro delo istu?svaka nasa strast...da ne pricam o onome sto jedemo, lekovima, vodi, svemu...

Ovamo svi pobozni klapcu rukama kad se voda pod dejstvom molitve iskristalise ne znam ti kako, il kad gde bese u Rumuniji posle neke nuklearne katastrofe svi zdravi jel se zakrstavaju i zakrstavaju hranu i svi vicu Slava Bogu, a sad drvlje i kamenje?!?!

Moramo se prvo odluciti da ne mesamo termine kako nam sta odgovara i da se pozabavimo realnim i racionalnim zloupotrebama, drzanju tih rezultata istrazivanja, manipulaciji podacima i slicno.

Ja nemam problem da neki ludi naucnik tamo prcka jer mu to poso, al imam bas zato sto je tako fokusiran na nauku, nece primetiti i preduprediti moguce kasnije zloupotrebe tih podataka recimo...

I tako, moze ova tema super da se razvija, nije da nema materijala.

Samo da ne bude kao i obicno, senzacionalizam međ poboznim svetom i kraj.

[sqny]

U tekstu je sve odlično objašnjeno. qed gotova rasprava

Sent from my LG-D855 using Tapatalk