Владимир Коларић:"Исусови мемоари" Вука Драшковића

[александар живаљев]

петак, 12. фебруар 2016. VUK DRAŠKOVIĆ: ISUSOVI MEMOARI

 

Vladimir Kolarić

 

„IZDAJA, VUČE!“

 

 

 

Nekada poređen što sa Isusom što sa Raspućinom, Vuk Drašković zna da nema lažljivijeg književnog žanra od memoara, pa se stoga razumno opredeljuje za fikcionalizaciju svog iskustva, kao i svog pogleda na svet. I svog pogleda na istoriju i na politiku, od čega u svojoj književničko-političkoj razapetosti ionako ne može da pobegne. Takođe, zna i da se u ovdašnju književnu istoriju ulazi romanima epskog karaktera na temu bliže ili dalje nacionalne prošlosti. A Vuku Draškoviću je do istorije svakako stalo, kao i do svog mesta u njoj.

Epičnost i aktersko-recipijentska utemeljenost na „glasu prostog naroda“ i u njegovoj je literaturi koliko i u politici, u izvesnom je (makar i prividnom) raskoraku sa njegovom doktrinarnom pro-zapadnom ili tačnije pro-natovskom političko-ideološkom pozicijom, što na estetsko-poetičkoj ravni rezultira raskorakom između modelovanja individualnog i kolektivnog iskustva.

I u romanu „Isusovi memoari“ (Laguna, 2015) se tako individualni pogled „običnog“ čoveka, posmatrača, pre žrtve istorijskih okolnosti i tuđe volje nego samosvesnog i voljnog aktera, „proširuje“ kako mitopoetskom referencijalnošću na novozavetni narativ, tako i tipološkom usmerenošću na priču o „sudbini naroda“. Lik fotografa-fotoreportera Ćopavog Isusa zbog tog deficita „volje“ svakako ne može biti tragičan, a s obzirom ma makar i nenamerni naglasak na „kolektivnom iskustvu“, teško da uopšte može biti posmatran kao „lik“. Legitimno opredeljenje za karakterološku tipizaciju, umesto individalizaciju,  ne može služiti kao izgovor, pošto ona nije adekvatno poetski, odnosno žanrovski motivisana.

Deficit na planu likova prisutan je i u pokušaju piščevog „kritičkog“ preispitivanja sopstvenog „lika i dela“, u ovlašno fikcionalizovanoj skici pisca-političara Maksima i njegovog okruženja, koja biva tek nauspeo alibi za postojanje ovog romana, a koji bi valjda trebalo da sugeriše potencijal njegove „dijalogičnosti“, a u slučaju autora - potencijal samoprevazilaženja.

„Isusovi mamoari“ su nažalost nedovršen i stoga nauspeo roman. A zašto nažalost? Pa, o tome će nešto moći da kaže samo onaj ko roman pročita. Jer možda se ovde ipak moglo i imalo u nečemu i uspeti, samo da je bilo više volje i snage. Možda.

 

Објавио Vladimir Kolarić у 12.59

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/

[Manolis]

Lustracija!