Mora da boli da bismo preboleli

[Снежана]

Mora da boli da bismo preboleli

 

 

Zoran Milivojević, dr med. je psihoterapeut s dugogodišnjom praksom u individualnoj, partnerskoj i grupnoj terapiji. Prvi je u istočnoj Evropi stekao najviši stepen internacionalnog supervizora i edukatora Međunarodnog udruženja za transakcionu analizu (ITAA), kao i Evropske asocijacije za transakcionu analizu (EATA).

Autor knjiga: Emocije; Formule ljubavi; Uloviti ljubav; Psihologike svakodnevnog života; koautor Svetske knjige o ljubavi; Male knjige za velike roditelje.

Ali, to je samo mali deo njegove bogate biografije..

S obzirom na to da Milivojević iza sebe ima veliko iskustvo, mi smo odabrali temu koja je nažalost, postala “bolest” savremenog doba, a reč je o “Usamljenosti, prevari i ljubavi”.

Započela bih naš razgovor temom koja može da izazove ozbiljne probleme. Usamljenost. Da li je usamljenost “bolest” modernog društva?

-Priča o usamljenosti je u stvari priča o ljubavi. Da bih vam odgovorio najbolje je da odmah definišem osećanje usamljenosti. Biti sam i biti usamljen nije isto. Ljudi su usamljeni kada ocenjuju da se nalaze u situaciji u kojoj su odvojenih od osoba koje su im emocionalno važne. Drugim rečima, usamljeni smo kada nismo sa onima koje volimo. I zato je moguće biti usamljen kada smo okruženi nekim ljduima, ali ti ljudi nisu “naši”, ne osećamo da smo emocionalno povezani, da im pripadamo.

 

 

Da li je usamljenost naš izbor?

-Usamljenost je osećanje koje je neprijatno i koje nas pokreće na akciju kojom ćemo se okružiti ljudima koji su nam emocionalno važni. Biti sam ili biti sa ljudima je izbor, ali usamljenost je unutrašnji signal ili da ne volimo ili da volimo nekoga ko nije tu. Inače, postoje dve vrste usamljenosti: kada znamo ko nam nedostaje, i kada ni ne znamo ko nam nedostaje jer nemamo takvu osobu. Inače to neprijatno osećanje usamljenosti nije lako prepoznati tako da ga ljudi doživljavaju kao nervozu, napetost, neprijatnost koju treba popuniti hranom, akoholom, drogama, muzikom, seksom, itd. ali ovo osećanje se stalno vraća. I to je problem jer ako ne volimo, ako nismo emocionalno povezani sa nekim drugim ljudima, mi smo hronično usamljeni, ili tačnije otuđeni od ljudi. I zato smo u stanju “usamljene gomile” ili skupa usamljenih pojedinaca koji se grčevito drže socijalnih mreža i drugih pomagala kako bi od sebe sakrili da smo usamljeni. U tom smislu jedina alternativa ljubavi je usamljenost.

Kad nas neko ostavi, javlja se osećaj bola. Da li to stanje ostaje duže u nama, ukoliko ne prihvatimo odbijanje?

-Kada nekoga volimo mi smo emocionalno vezani. Kada taj neko ode i napusti nas ili umre, tada postajemo tužni. Funkcija osećanja tuge je emocionalno razvezivanje jer mora da boli da bismo preboleli, da žalimo da bismo prežalili, i da bismo mogli ponovo da se vezujemo. Podaci iz različitih kultura nas upućuju da je trajanje tugovanja oko 6 nedelja, što je slično parastosu od 40 dana. Ali problem nastupa onda kada ljudi imaju dodatna osećanja, na primer, kada misle: Osoba me ostavila zato što ja nisam dovoljno lepa, vredna, bogata, itd. Onda to tugovanje biva komplikovano sa tim osećanjem niže vrednosti koje blokira da se neko razveže, postaje fiksiran na osobu koja je otišla i to može da traje godinama, pa i da se ne preboli čitavog života. U tom slučaju je najbolje potražiti pomoć psihoterapeuta.

 

 

 

Koliko je značajno prihvatiti nečiji odlazak kao jedan normalni sastavni deo života?

-Ljudi ne reaguju na samo odlazak kao takav, već na sva ona značenja koja tom odlasku pripisuju. Ako smo odrasli, emocionalno zreli ljudi, tada ćemo shvatiti da mi možemo dalje, da ćemo ponovo voleti, da ćemo se ponovo smejati i radovati. Znamo ne samo da ćemo preživeti, već i da ćeo kvalitetno živeti i voleti ponovo. Ali ako reagujemo iz našeg dečjeg ja, onog koje zna da ne može preživeti bez roditelja, tada verujemo da ne možemo preživeti bez osobe koja je otišla, da nikada više nećemo nekoga voleti, da je život stao. A onda se mogu otvoriti vrata destrukciji i samodestrukciji. I zato bi bilo važno učiti mlade kako da raskidaju i kako da ponose raskide. To bi umnogome smanjilo ljudsku patnju u kasnijem životu.

Prema statistici, ko više vara: žene ili muškarci?

-U raznim istaživanjima su to uvek muškarci. Ali postavlja se pitanje: sa kojim ženama onda taj “višak” muškaraca vara? Zato pretpostavljamo da je broj otprilike podjednak, ali da su žene zatvorenije u iskrenom odgovaranju.

 

 

 

Zbog čega varanje?

-Brojni su razlozi. Muškarci često varanje doživljavaju samo kao seksualnu avanturu, nešto bez emocija, nešto što je potvrda da su i dalje privlačni, seksi, dovoljno mladi, … U tom sistemu ljubav ide ženi ili partnerki, a seksualna avantura to ne remeti. Žene često varaju zato što su razočarane u vezu ili brak u kojem su, ali nisu spremne da iz njega izađu, često zbog dece. Veoma su česti “roditeljski brakovi” u kojima su oni veoma dobri roditelji, ali već godinama nemaju odnose, tako da žene traže “potvrdu” svoje ženstvenosti i privlačnosti sa strane, ne želeći da se razvedu.

Sve je više mladih ljudi koji se plaše vezivanja. Koliko uticaja u tome ima virtuelni svet?

-Uopšte se potkrepljuje jedna fantazija, a to je da samo mladi žive i uživaju, a da stariji rade, imaju obaveze i žive dosadno. I zato je trend kod mladih da ne žele da odrastu, da žele da se provode, uživaju, zabavljaju, itd. a ozbiljna veza je kao što reč i kaže “vezivanje” za jednu osobu sa tendencijom braka i rađanja dece, dakle odrastanja. A to je što mladi ne žele, tako da rastežu svoje odrastanje i emocionalno sazrevanje do krajnih granica. Problem je u toj negativnoj fantaziji o odraslosti. Ako neko ima rodittelje koji su prestali da žive i uživaju od kada su odrasli, taj treba da zna da je to samo jedan od mnogo mogućih načina da se odraste – da postoje i oni načini koji bi mu se dopali.

 

 

Žene se žale kako im muškarci sve manje prilaze. Obično ta poznanstva počinju preko društvenih mreža, veze traju vrlo kratko i završavaju se kao da se nikada ništa nije ni dogodilo. Ko je tome kriv, žene ili muškarci?

-I jedni i drugi su žrtve trendova. Žene su krive jer su stvari veoma zakomlikovale. Njima je u detinjstu obećano da su princeze koje treba dvoriti – ako ih neko zaista voli. Zato su njihovi kriterijumi previsoki, a bogami i zathevi. Muškarci žele seks, ali se istovremeno osećaju nespremnim za vezu, uplašeni su od žena koje su često bolje obrazovane i bolje plaćene, tako da se brzo povlače u svoju zonu sigurnosti. To je kao da pokušavaju da iskoriste jedni druge: oni njih za svoje seksualne potrebe, a one njih za svoje idealističke potrebe da se zaljube. U svakom slučaju ne valja ni jedno ni drugo. A virtuelne mreže omogućuju da se svako prestavi kao želi, da podstakne idealizovanje sebe kod one druge strane.

 

 

Da li se udaljavamo jedni od drugih zbog česte i lako dostupne virtuelne komunikacije?

-Tehnologija nam olakšava stvari. A to nas ulenjuje. Veoma je udobno sedeti u svojoj sobi u pidžami i komunicirati sa stotinama “prijatelja” na socijalnoj mreži. Problem je u tome što nas kolektivno mrzi da se obučemo i da izađemo u stvarni žiovt. Ovako je udobniije, a i jefitinije. Udaljili smo se zato što smo prestali da jedni drugima budemo važni. Postali smo najvažniji samima sebi, sa iluzijom da nas naši “prijatelji” na socijalnoj mreži zaista prate i vole. Narcisoidnost je u porastu i ona ubija odnose između ljudi.

Koji je Vaš recept za sreću?

-Živeti u skladu sa sobom i svojim vrednostima, bez obzira na to šta kažu drugi. Sve to činiti iz pozicije poštovanja sebe, ali i drugih.

 

http://www.milivojevic.info/