9 ozbiljnih pretnji po svaki brak koje često zanemarujemo

[Снежана]

9 ozbiljnih pretnji po svaki brak koje često zanemarujemo

 

„Loše se osećam kada pomislim na komunikaciju u braku, jer nju krive za sve. Generacijama unazad, iz istraživanja u istraživanje, parovi su navodili komunikaciju kao problem br.1 u svom braku. Ali ona to nije.“, piše na svom blogu Dr. Keli Flanagan, psiholog. „Bračna komunikacija ima lošu reputaciju. Ona je poput deteta koje uzvraća udarac na terenu. Oni koji nadgledaju teren čuju galamu i okrenu se da pogledaju šta se dešava baš kada ono uzvraća udarac. Ono nije napravilo problem, ono je reagovalo na problem. Ali ono biva uhvaćeno i poslato kod direktora.

 

Ili, u slučaju bračne komunikacije, kod psihijatra.

 

Loše se osećam kada pomislim na komunikaciju u braku, jer se svi okome na nju, a istina je da je ona, na bračnom terenu, samo reakcija na neki drugi problem koji je sve započeo.“ On navodi 9 problema koje često zanemarujemo a koji su velika pretnja za brak:

 

Venčavamo se sa nekom osobom zato što nam se dopada kakva je ona.  

Ljudi se menjaju. Imajte to u vidu. Nemojte se venčati sa nekim zbog onoga što su, ili zbog onoga što želite da postanu. Venčajte se zbog onoga što su odlučni da postanu. A zatim provedite čitav život praveći im društvo u njihovom ostvarivanju, kao što i oni čine za vas.

 

Brak ne leči našu usamljenost.

Biti živ, znači biti usamljen. To je ljudsko stanje. Brak ne menja ljusko stanje. On ne može učiniti da se osećamo kao da nismo usamljeni. A kada to shvatimo, krivimo partnera za to, ili tražimo drugog partnera na nekom drugom mestu. Brak bi trebalo da bude mesto u kom dva ljuska bića dele iskustvo usamljenosti i, u tom deljenju, stvaraju momente koji ruše usamljenost. Na neko vreme.

 

 

Breme stida. Da, svi ga nosimo.  

Veliki period adolescencije i rane mladosti provodimo pretvarajući se da naš stid ne postoji pa, kada ga osoba koju volimo podstakne u nama, krivimo nju jer ga je ona izazvala. A onda zahtevamo od nje i da ga popravi. Ali istina je da ga nije ona stvorila i ne može a ga popravi.

 

Ponekad je najbolja bračna terapija zapravo individualna terapija u kojoj radimo da bismo izlečili sopstveni stid i sramotu. Jedino tako možemo prestati da ga transferišemo na one koje volimo.

 

 

Ego pobeđuje.

Svi ga imamo. Iskreno, svi smo ga već izgradili. Verovatno tamo negde u četvrtom razredu kada su deca počela da budu loša prema nama. Možda i malo ranije jer su članovi porodice bili loši prema nama. Ego je bio dobra stvar. Branio nas je od emotivnih uspona i padova. Ali sada kada smo odrasli i u braku, ego je zid koji nas razdvaja. Vreme je da ga srušimo. To je najbolje uz vežbanje otvorenosti umesto defanzivnosti, opraštanja umesto osvete, izvinjavanja umesto okrivljavanja, ranjivosti umesto snage i milosti umesto moći.

 

Život je haotičan a brak je život.  

Dakle, i brak je haotičan. Ali kada stvari prestanu da savršeno funkcionišu, mi za to krivimo partnera. Dodajemo nepotreban haos na već postojeći haos života i ljubavi od kog ne možemo da pobegnemo. Moramo prestati da upiremo prstima i počnemo da ih preplićemo sa voljenom osobom. I tada možemo da hodamo po i prođemo kroz haos života zajedno. Bez okrivljavanja i bez stida.

 

 

Empatija je teška.  

Po svojoj prirodi, empatija se ne može desiti istovremeno između dvoje ljudi. Uvek jedan od partnera mora biti prvi, i nema garancije da će mu biti uzvraćeno. Potreban je rizik i žrtvovanje. Zato, mnogi od nas čekaju da partner prvi pokaže empatiju. Radi se o večitoj borbi „ko će prvi“. A kada jedan partner zaista i napravi prvi korak, zadobije težak udarac. Istina je da su ljudi koje volimo ljudska bića koja greše i nikada neće biti savršeno ogledalo koje priželjkujemo. Da li ih možemo voleti uprkos svemu, i prvi pokazati empatiju?

 

Više brinemo o deci nego o osobi koja nam je pomogla da ih napravimo. 

Naša deca nikada ne bi trebalo da su nam važnija od braka, i nikada ne bi trebalo da budu ni manje važna. Ako su nam deca važnija, male bitange će to osetiti i postaviti se između nas i partnera. Ako su manje važna, buniće se dok ne dobiju prioritet. Održavati porodicu znači biti konstantan, stalno raditi na nalaženju balansa.

 

 

Prikrivena borba moći.  

Najveći deo konflikata u braku je, barem delimično, pregovaranje o nivou međusobne povezanosti među partnerima. Muškarci je obično žele manje a žene više. Ponekad su te uloge okrenute. Bez obzira, kada čitate između redova svake svađe, srećete se sa sledećim pitanjem: Ko odlučuje koliku distancu ćemo držati međusobno? Ako ovo pitanje ne postavimo eksplicitno, borićemo se oko njega implicitno. Zauvek.

 

Više ne znamo kako da održimo interesovanje za jednu stvar ili jednu osobu.

Živimo u svetu koji našu pažnju odvlači na milion različitih strana. Vežbanje meditacije – posvećivanja jednoj stvari a zatim vraćanje naše pažnje na nju kada nam je nešto drugo slučajno odvuče, i tako sto puta – je važna veština. Kada nas stalno ohrabruju da se površno bavimo stvarima i samo pređemo na nešto drugo kad nam je dosadno, posvećivanje pažnje samo osobi koju volimo je revolucionarno delo. I apsolutno je neophodno da bi bilo koji brak opstao i cvetao.

 

 

„Kao terapeut, mogu vas naučiti kako da komunicirate za sat vremena. To nije komplikovano. Ali, kako da se uhvatite u koštac sa pravim uzrocima problema? Za to je potreban čitav život. A opet, život je onaj koji od nas pravi ljude koji su sve bolja i bolja verzije sebe, koji mogu da podnesu težinu usamljenosti, koji su se oslobodili srama, koji su zamenili zidove za mostove, koji su prigrlili haos života, koji daju i uzimaju i prave kompromise, i koji su sebe posvetili životu uz prisutnost, svesnost i pažnju.

A to je život za koji se vredi boriti.“

http://www.najboljamamanasvetu.com/2016/01/9-ozbiljnih-pretnji-po-svaki-brak-koje-cesto-zanemarujemo/?slika=10

[Лапис Лазули]

http://www.boredpanda.com/how-to-make-relationship-last-25-years-longer-power-of-positivity/?utm_source=facebook&utm_medium=link&utm_campaign=BPFacebook