Ристо Грђић: "Успомене"

[александар живаљев]

Правник и економиста, Ристо Грђић као службеник Патријаршијског управног одбора од 1937., а директор Патријаршијске управне канцеларије од 1947., један је од најзначајних свједока историје економског функционисања СПЦ у два различита државно-друштвена уређења. Мада је своје „Успомене“ писао првенствено за породицу, оне данас представљају прворазредан извор за историју наше помјесне цркве.

„Успомене“ су објављене благословом епископа г. Лаврентија (Глас цркве, Ваљево, Саборност, Београд, 2002), приређене од Милоша Спајића.

Приређивач је у свом предговору ставио нагласак на Грђићеву улогу у састављању Меморандума СПЦ о злочинима усташа над Србима и потоњој судбини овог документа. Грђићев, практично први нацрт Меморандума, који је обухватао период до августа  1941. и био упућен генералу фон Данкелману, врховном њемачком војном заповједнику у Србији, штампан је у прилогу књиге. Нешто касније дорађен, овај Меморандум је тајним каналима упућен влади у Лондону и одмах оспорен од њених чланова из Хрватске сељачке странке, да би га Јован Дучић публиковао у САД. Иако је заслуга Риста Грђића и његовог кума и земљака др Пера Слијепчевића у изради овог документа несумњива, постоје у нашој литератури и бољи написи на ту тему, па ћу се задржати на другим аспектима Грђићеве књиге, мање потресним, али довољно историјски значајним.

Ристо Грђић рођен је 1900. године у чувеној мостарско-гатачкој кући. Његови стричеви: Лука, етнолог, Шћепан, математичар и Васиљ, оснивач и „душа“организације босанскохерцеговачких Срба „Просвјета“ и шеф „Народне одбране“ за БиХ, и, као такав, првооптужени и осуђени на „велеиздајничком“ процесу у Бањалуци 1916., учинили су да се Ристо формира у чврстом националном духу, вазда спремном на акцију, а његово правничко образовање (након Великог рата на Свеучилишту у Загребу) усмјерило га је на спој националног идеализма са систематичношћу и трезвеношћу у ријешавању конкретних задатака, што је ријетка особина наших интелектуалаца.

Морам да прескочим породичну хронику Грђићевих и ништа мање интересантна сјећања на друштвени живот у Гацку између два рата, у коме је Ристо учествовао као директор банке и вођа соколске организације. Такође, прескачем дијелове који се односе на политички рад Риста Грђића (био је и народни посланик тридесетих година), као и записе о робијању у Бањичком логору 1942. и послије рата под комунистима 1945. године.

Дакле, усмјеравам се на податке о економском функционисању СПЦ које износи Ристо Грђић. Дужност шефа одељења за осигурање црквених добара у Патријаршији, преузео је 1. Јуна 1937., неколико дана пред смрт патријарха Варнаве и у јеку борбе око Конкордата. Брзо је успио да склопи уговор са конзорцијумом српских осигуривача и, упркос неповјерењу неких архијереја, нови патријарх Гаврило Дожић је схватио Грђићев потенцијал и повјерио му је нове одговорне послове.

Стање црквених финансија које је затекао патријарх Гаврило било је рђаво.Патријаршијски прирез који је прикупљала државна пореска служба слабо је наплаћиван и неуредно преношен Цркви. Државна помоћ била је недовољна, а у односу на Исламску заједницу, по прецизном и касније од министарства финансија прихваћеном, прорачуну Ристовог стрица Шћепана, заостајала је за читавих 326 473 240 динара. (Грђићима је педантерија у рачуну народног новца била својствена.) Црквени фондови били су презадужени, а пензиони фонд утрошен на изградњу патријаршијске зграде. Патријарх Гаврило, у таквој ситуацији, Риста Грђића производи за начелника финансијског одељења Патријаршијског управног одбора. У том својству он је био непосредно оперативни члан комисије која је са владиним представницима радила на испуњавању члана 22 Закона о СПЦ, којим се предвиђала надокнада Цркви за вјековне штете које је претрпјела у вријеме турског ропства. Црквена делегација је тражила нешто мање од четири милијарде динара, а усаглашена је са Владом и озакоњена накнада од милијарду и 142 милиона, 262 хиљаде и 280 динара. Из ових средстава Храм Светог Саве на Врачару озидан је до висине 10-12 метара и био би завршен да није избио рат. (Послијератне власти потпуно су обезвриједиле црквене обвезнице по овом основу.)

Током 1939. постигнуто је и то да стална помоћ из државног буџета СПЦ износи 68 700 000 динара, а да се на име наплаћеног патријаршијског приреза Цркви издваја 60 000 000 динара годишње. Али, Ристо Грђић је схватио да то није трајно ријешење, већ да Црква треба да капитализује добит од својих имања и привредне дјелатности, па је у том смислу разрадио пројекат Управе фондова СПЦ, која је требало да представља јаку финансијску институцију, способну да се носи са словеначким и хрватским новчаним заводима.

Насупрот тим плановима, наступа априлска катастрофа 1941. Као пратилац Блаженог Спомена патријарха Гаврила, Ристо Грђић оставио је запис изузетне документарне и литерарне вриједности о хапшењу патријарха од стране Гестапоа у манастиру Острог 25. априла 1941.

По повратку из заробљеништва и избјеглиштва, патријарх Гаврило 1947 поставља Риста Грђића за директора Патријаршијске управне канцеларије. Претходно, морала је да се изведе готово немогућа финансијска операција: са буџета на коме се 1940 налазило 3685 црквених службеника, њихов број је сведен на свега 38 у 1945. години! „Спровести овако драстичну операцију, па опет остати на ногама и не пропасти, могла је само Црква“, констатује Грђић ту нашу виталност у наизглед немогућим условима за опстанак цркве.

Ристо Грђић се кроз свој даљи рад, као од комуниста прокажени „онај ваш правник из Патријаршије“, старао да црквене финансије буду у што већој мјери самосталне, кроз израду и продају свијећа, увођење система црквених такси, смањивање расхода, уређивање социјално-пензионог осигурања свештенства... Није се либио да буде главни састављач Меморандума о положају СПЦ из 1948 упућеног Брозу као председнику Савезне владе, који је толико разбеснио властодршце да су га вратили као незаведени акт, отприлике, као када се одбије да се прими дипломатска нота. (Интегрални текст Меморандума, такође је штампан у прилогу „Успомена“.)

При завршетку овог позива на читање једне изузетно интересантне књиге, напоменуо бих понешто о „свјетоназору“ њеног аутора.

Ристо Грђић био је националиста старог кова, одгојен у духу борбе за ослобођење од Хабсбурговаца. Једно кратко вријеме је прихватио југословенство, али га је искуство студија у пургерском и франковачком Загребу вратило изворном српству. Као такав, тешко је преживљавао трагедију српског народа у НДХ, али је за разлику од данашњих хибридних националиста посткомунизма, он умио да уочи и српске политичке грешке према Муслиманима, и да се врати ставу Свештеномученика Дабробосанског митрополита Петра Зимоњића, (с којим се често састајао): „Ми Срби смо Исток, а они су Исток; нас вуче Исток, а њих вуче Исток, и они немају куд, већ с нама!“  

Даље, Грђић није био априорни антиекумениста, на начин на који се то данас очекује од „исправног националисте“. Напротив, он је знао да се искрено обрадује када је бањалучки бискуп Алфред Пихлер у Божићној посланици 1963. упутио знаменито тражење опроштаја:“Управо у овој земљи су у прошлом рату многа наша браћа православне вјере погинули зато што су православци. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такође кршћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признајемо страшну заблуду тих залуталих људи и молимо нашу браћу православне вјере да нам опросте, као што је Крист свима опростио.“

Најзад, једно привидно противурјечје у црквеној служби Риста Грђића, можда ће имати једнога дана ширу рецепцију у нашем вјерском животу. Иако упућен на блиску сарадњу са архијерејима, па и почаствован њиховим друштвом, највише доласком патријарха Германа и јерусалимског патријарха Венедикта на његову крсну славу Митровдан 1961, Грђић је показивао озбиљне резерве према епископској свевласти у Цркви. Дража му је била улога коју су лаици имали у организацији самоуправног живота Цркве, нпр. у Карловачкој митрополији или у БиХ. Таква улога примјеренија је, чак иако није потпуно канонски поткријепљена, по њему, истинским потребама вјерујућег народа од пуког клирикализма.

[александар живаљев]

Књига се може наручити у Патријаршијској продавници:

 

http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-829.jpg