Психологија жртве

[JESSY]

 психолог Михаил Лабковскиј

 

 

Реч није о жртвама о којима читамо у новинама – не о жртвама катаклизми, насиља и других масовних трагедија. Реч је о усамљеним жртвама једног другачијег рата – рата који се води углавном на породичном фронту.

 

О онима које из детињства нико није подржавао, на кога су се родитељи драли, кога су подругљиво критиковали, од кога су очекивали одређене успехе и никако није могао да оправда очекивања родитеља ма како се старао… И којима је од тада све време неудобно и стално се нечега стиде. Код којих су сопствене жеље и интереси померени на други план, а понекад и сасвим заборављени, зато што би се хтело бити добрим по било коју цену.

 

О онима којима су родитељи набили осећај кривице, које су постојано упоређивали с другом децом, ко се периодично осећа као лузер, за кога љубав значи – жалост према себи.

 

О онима који су усамљени, који не верују да су достојни нечег бољег, који се у разговорима и мислима све више жале, завиде, или бесплодно маштају, но ништа не чине да би изменили живот. Док у то време  живот, на жалост, пролази у страдањима.

 

Постоји статистика по којој чак и у саобраћајне несреће често упадају једни те исти људи. У опасној ситуацији они се понашају веома специфично – унапред се предају, не противе се.То и јесте психологија жртве.

[JESSY]

Жртве нико озбиљно не узима у обзир, њих партнери варају, све вешају на њих и затрпавају их обавезама.

 

Они не умеју рећи «не», понашају се тако, само да никога не би увредили, «само да не буде рата». Они су толико добри да своја леђа постављају да би заштитили туђе интересе, понекад чак и на своју штету. Стиснувши зубе они трпе увреде и унижења.

 

Одступити, померити се у страну, смирити се, учинити више – добити мање.

 

Навалити на себе туђи посао, а такође и кривицу за све лоше што из тога происходи.

 

Прећутати, прогутати увреду, потиснути назад, себи у грло важне речи, игнорисати своје маште и жеље.

 

Дозволити да их други угњетава и као разултат – постојано недовољство собом и својим изгубљеним животом… Чини ли вам се познато?

Код жртве ствари стоје управо тако.

 

Код бар једног од поменутих симптома време је кренути на лечење. Ако буде потребно – и помоћу «хирушког» захвата .

 

Ако се у ситуацији грађанског живота девојка понаша као жртва, њу нико неће ни женити. И зашто би? Она и онако никуд неће побећи. Жртва обично тачно зна ко је крив за све њене несреће, жали се на увредиоца и при том ништа не мења.

[Arsenija]

Tj. viktimologija .

[JESSY]

Ако се жена у односима или браку понаша као жртва, њу је просто грех не преварити! У случају чега ће се она, наравно, наплакати, изјавити нешто у стилу: «јарац», «моју младост упропастио», отићи ће к родитељима из пристојности. Но потом ће се опет вратити. И све ће се наставити по старом.

 

Осећање увређености и унижености (да, и страха) – су главна осећања човека с психологијом жртве. Ако му се нешто не свиђа он о томе не говори одмах! Не! Он даје свом незадовољству и увређености да добро сазре. Потом чека да се тих увреда накупи још више. Да би се с њима довољно опијао. Да дође до краја. И  потом иступи у смислу: «докле ће те ме више мучити?»

 

«Жртве» никад не схватају речи и живот буквално! Они су увек спремни да се увреде. Психолошки здрави људи не ишту у речима двојни смисао и не покушавају ући у мозак другог човека да би схватили шта тамо происходи.

 

«Жртва» воли да сама у себи провоцира страдања. На пример, враћајући се к мучитељним (мучним) сећањима.

 

Љубав – је само покушај да се понове дечија преживљавања. И ако су односи с родитељима били напрегнути, нездрави, неуротички, љубав се код човека асоцира с осећањем губитка, страха, туге, усамљености и др. И он тражи партнера у којем ће се добро разместити осећања увређености и понижења. Таквог партнера, у односу на кога ће се он осећати као жртва. Обично се такав човек лако налази.

[JESSY]

Речи и изрази које су «жртве» склоне да злоупотребљавају.

 

– Извините! (између осталог и тада када су им стали на ногу, отпустили их с посла, итд.

 

– Шта сам лоше урадила (урадио)?

 

– Докле ће све то да траје?

 

– Како си могао (могла)?

 

– ШТА ЋЕ МЕНИ све то?

 

– Мени је тако болно?

 

– Мени је тако непријатно!

 

– Да ли сам вас увредила (увредио)?

 

Треба ли говорити да су жртве вечно несрећне и белесне?

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/12/01/psihologija-zrtve/